Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Па шта си мени, сузом варљивом Поливајући плоче мермера, У занетости обећавала; Да ћеш је златом моје доламе И другим сјајем двора богатог, Као лептирка крила шареног, На свећу мамит
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
срца сваку радост гонити С крвавог чела мутним очима Опомињућ ме греха пакленог: — Да сам за жене венецијанске У занетости самољубивој Хитрошћу змијском и нечувеном — Лаживих суза тужном бистрицом Гушећи силом осмех пакосни У мушким
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Ватра гори, пламен лиже И по тамни дуварови Горостасне сенке диже, Кô да ј’ рада из прошлости, У ватреној занетости, Витезове да наниже И тим време доба давна С нашим даном да изравна. Дружба ј’ мала... Пет стражара...