Ћипико, Иво - Пауци
— Док је свит давао, било је лако... — Даваће и отсле ... — У што? — равнодушно изусти Јуре. — Бог нас неће запустит', — јави се и дјевојка. Иво није знао што да рече, а тутња му бијаше тешка. Он преврну разговор: — А је ли оцу боље?
— А оно двоје старих? — измаче се Иву. — Остаће... Ако нам бог провиди, нећемо их запустит'. — Па никад већ амо! — истргну се Иву из душе. — Ко зна! Ако ча стечемо, вратићемо се; и други се враћају...
Чекамо дан по дан. Нека греду!... Остаћемо сами... — Неће моја дица мене запустит' — с увјерењем прихвати старац, смирено положи главу на блазину и заклопи очи...