Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Она жива премрла од страха!... Ко зна шта је чека док се Живан врати. Тада је у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска.
И још нешто. Тада је био у Зарожју кмет неки Пурко, један од оно мало Зарожана који нису затурали вилама орахе на таван, ни појили врбу, ни истезали
Само та проклета воденица! — Ама како би било — рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у свем Зарожју — да ми узмемо пусат, па преноћимо коју ноћ... — Е... Оно јест... ама знаш... Аја! — за мрмљаше готово сви углас.
Ето, можеш и у Зарожју, остати. Имаш и тамо својих познаника; имаш, хвала богу, и родбине... Тетка Мирјана, пада ти, чини ми се, баба по
Страхиња је још у детињству остао сироче, без оца и мајке. Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи узети нити се постарати о њему.
— упита чича Мирко. — Па онај наш из Овчине! — вели Ћебо. — Јест, богами! — додаде Ђилас. — Шта ли ће у Зарожју? — упита неко. — Па, хвала богу, има коме доћи!... — рече кмет. Утом Страхиња стиже доле до вратница Пуркових.
Поче га карати и одвраћати. Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толико замиловао, па макар
се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћебо оду у Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић. Подне беше увелико превалило.
— рече Срећко. — Вала, не могу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викни ти, Ћебо!... Хвала богу, најгрлатији си у Зарожју. — Мирјана! — дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће. — Ој, синко!
— У Кривој јарузи, под рачвастим брестом... — одговори баба, па опет спусти главу. Веома се замислише Зарожани. У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та
А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног? — И мој је почишћен — одговори Пурко. — У Зарожју, чини ми се, нема нико пастува. — Већ ако овде у Овчини да упитамо... — рече чича Мирко. — Право велиш, богами!
То не може маторим људима наудити. Онаке части, онаког весеља није било одавно у Зарожју као у петак, на Павловдан, кад су се Зарожани вратили из Криве јаруге гладни и уморни са својим кметом и попом, и
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ГЊИЛАНЕ 26 А БИСТРИЦЕ, ТРИ БИСТРИЦЕ 28 ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА: ДУД СВЕТОГА САВЕ 29 ИИИ 31 САН О ПОВЛЕНУ, ІІ 32 ЧУДО У ЗАРОЖЈУ 33 ЈАБЛАНИК, І 34 БОРАЊА 35 ЧУДО У ГЛАВАЧИЋИМА 38 КЉУЧ ОД КУЋЕ 39 І 40 КУЋНО СУНЦЕ И СНЕГ-ЧЕДО 41 КУЋНЕ ДУШЕ
(Други преде, трећи мота танку жицу од живота.) Широм гробља зује кости оживеле од звучности. ЧУДО У ЗАРОЖЈУ Три јерарха - Часни пост. Са зреника сјакти кост. Прелазећи сунчев мост у Зарожје стиже гост.