Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Куда Иде твоја бразда? Какво семе клија Путем твог триумфа? И да ли је свуда Само тамни бездан где твој фар засија?
Африка
И онда опет ноћ сасвим тамна. Изненада јасно, као највећа звезда, засија око пантера. Он нас сигурно види али нас се не боји и трчи нам право у сусрет: не да би нас напао, већ да би наставио
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ама народ веран, јао, Седој бради веровао. 12. Седа брадо, што засија Ка купина она света, Ма из тебе реч Божија Не заори, веруј, клета! Из тебе нам гуја сину, По срцу нас верне шину!
Ал' кад украј неки провалија, Ал' се отуд оруже засија, Још загрми један из лужине: „Амо робље, амо, каурине!“ Побисмо се, стаде шара цика, Беше мртви, беше рањеника,
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Он не зна за тешки јад, И тражи мирисно цвеће — Тако и живот млад Весело с песмом се креће. У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом
тишини тој, Слушајућ' како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих
И у мирном часу тада Засија се румен жар, Дом се руши, стреха пада Стресајући дим и гар. Отимље се сила беса И развија грозну моћ — Јаук лети под
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
поред тераоца на челним колима видимо црну прилику свештеника са епитрахиљем око врата. Повремено засија сунчев одблесак са златнога крста у његовој руци... Већ су близу, и голим оком се виде.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
љутње да не увреди овако отресита госта; а Гојко, видевши ово нагло црвенило на Љубичину лицу, обори очи, али му лице засија великом радошћу. »Ето, кажем ја: само полако, па ко зна шта још може бити !...
Из црнога плиша, чиме је обложена кутија изнутра, засија скупоцена златна грана, посута крупним камењем. То беше доиста редак и величанствен накит.
— Не. Што? — Више је окрвављен од ње. Заборавио на то у забуни, па само ускочи на коња и оде. Гојку опет засија радост на лицу. Сети се Веље са захвалношћу.
Изређао је тај поглед све, што њих двоје заједнички преживеше, и ниједна сенка захвалности да засија у нему, ни туге за растанком... ништа, ништа друго, само прекор чемеран, отрован...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
НА УЛИЦИ Кад светиљке сину и улице пођу у висину, у тами стојим ја. На свему што прође мој осмех засија. Нестану боли, окови и лаж, од мог погледа зависи сва драж, свега што прође.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
света, проламаше ваздух по улицама овог срећног града; а у висини, у тамном ваздуху, распрскавале су се ракетле, те засија име великог државника, које изгледа као од ситних звездица оплетено.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
поче Ђокић. Капетану се допаде одговор, па весело засија очима. — Видим да си јунак, — рече он потом, — него ти пушка није најсигурнија. Послаћу ти ја оздо магацинку.
Док капетан разгледа хартију, ми му, не дишући, посматрамо лице, и одмах опазисмо како му лице засија, а усне се развукоше у задовољан осмех. — Аха, изишло! — рече он. — Шта? Изишло!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
КРОМПИР У марту, чим прво сунце засија, у остави кромпир почне да клија; јер сваки кромпир клицом осећа крај зиме и први дан пролећа.
Струк — мало здепаст, али леп. Чунак — подигнут коњски реп. Оклевах мало; онда купих. Мајстору смешак засија на лицу. Са фуруницом као ветар рупих У промрзлу улицу.
А све те звезде у бескрају, Од престрашености ноћу блескају! Ко лустер на стропу кад засија, Плане, у августу, Галаксија. Кад год подуже гледам у Космос, У мишју рупу ми се завуче понос. Сја Галаксија?
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Крст засија кâ на гори сунце, и сав народ на ноге устаде, часноме се крсту поклонише. У томе се разбудих од страха. ВУК МИЋУНОВИЋ
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
| Кућа засија. Фењери, упаљени на калији, почеше да дрхте и да бљеште, такође и кујна, подрум и готово све собе биле су осветљене.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
тиха И у то тужно доба, Када се мис’о ниха К’о цвет врх рана гроба, То је кад лепа туга Спомена мојих редом Засија, као дýга, У меком сумраку бледом. Висине бледе ћуте, Јесењи сумрак рâни; Листови свели жуте.
Бакарни месец засија у часу, Кад ноћни ветар суво лишће расу У развејани пожутели прах. Ја видим како издишу све тежње, Још живе наде,
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Божаственим блистањем засија у срцима нашим творитељима ти светлог спомена, стадо своје од напасти, преблажени, молитвама својим, Симеоне, избави!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отворенозеленкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у
Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло небо... XИ Станка не могаше више да мисли. Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно
Одједном јој нестаде онога обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радости. — Ама је л’ то одистине? Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро?
— одговори Ђурица равнодушно. Морамо да се одморимо у забрану. — Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне.
Ћипико, Иво - Приповетке
У прошарици показа се крст, на махове засија у сунцу, и литија суче се полако, мирно, издржљиво. Четири млада човека, у белим туникама са кукуљицама, носе кип
Петровић, Растко - АФРИКА
И онда опет ноћ сасвим тамна. Изненада јасно, као највећа звезда, засија око пантера. Он нас сигурно види али нас се не боји и трчи нам право у сусрет: не да би нас напао, већ да би наставио
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
и седиште виле, која се налази под кором (Бог да момчету златне роге, и оно »прободе кору, Ал̓ у бору млада мома, Пак засија као сунце«, нар. песма, Софрић, 26 ид). Али за бор везују се и више представе. Он може бити божанство.
Ћипико, Иво - Пауци
Али Раде не клоне; одмах настајних дана поче преоравати наново земљу да је засија. Болило га у души да земља цијеле године нероткињом остане, кад божје сунце тако лијепо грије, па мораће да је оплоди.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
благим лахором, И потоци жуберкају Тајним жубором: „Место људи, што их змија Од нас одроди, Лепши свет ће да засија, Бољи народи.“ Моју душу туга узе С такве новости, Али моје беху сузе, Сузе радости.
1889. У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом
1891. У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих
Ноћ се клонила зори, С истока јутарња звезда кô искра огњена гори, И петô запева јасно. Зора се засија чиста Кад кравар подиже главу, кô Лазар на позив Христа, И роса, што хладни ветрић с крила је зориних тресе, Тако га
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Са црнога неба падају на Земљину кору прве капи кише, и ту се пиштећи испаравају. Земљина кора пуца, румена светлост засија, но брзо се гаси.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Све школовано говори о причи и о способностима писца. У кући Бранковој празник. Диван, чисто духовни празник, какав засија у сиромашним кућама кад и тамо зађе нада. Другови лармају. Владимир Рибарић држи говор. Павле и Милан грле Бранка.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Слушам како вјетар, окупан у води, У смоквама старим полако лепрша. Ту, у глухо доба, кад мјесец засија И твој талас плане сјајем драгог кама, Један лик, од крина и од камелија, На модрој стијени под оморикама Појави
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Оде Милош низ поље широко. Када дође ђе стоје ђевојке, збаци с главе бугарску шубару, скиде с леђа бугар–кабаницу, — засија се скерлет и кадифа, засјаше се токе на прсима и злаћене ковче на ногама: сину Милош у пољу зелену као јарко иза горе