Матавуљ, Симо - УСКОК
Стево причека докле се обреде вином, па настви: — Одмах затијем ударисмо на други шанац. Ту је предњачио Јоко Драгов...
— Хајд’мо — прихвати Јанко, готово немарно, па сазу чизме а узе опанке, које бјеше добио на поклон на Његушима. Затијем се заврже џевердаром, који му владика бјеше поклонио, огрну се струком и понови: — Хајдемо!... Не треба ми коњ.
Тада јој брат натакне опанке на ноге, а поврх кошуље навуче јој другу, нову кошуљу, која се зове „вјенчаница“. Затијем јој скине капу с главе и отиде, а жене јој ставе мараму, опашу је женским појасом и одјену је.
Четврту пије њеки од главнијех сватова, и онда износи домаћин мараме и дијели их. Затијем се опет једе. Затијем викне стари сват њихов: „Ха, на ноге моји дјевери, дјевојку под руку!“ И иште дјевојку.
Четврту пије њеки од главнијех сватова, и онда износи домаћин мараме и дијели их. Затијем се опет једе. Затијем викне стари сват њихов: „Ха, на ноге моји дјевери, дјевојку под руку!“ И иште дјевојку.
У првој трећини бјеху ријечи какве само осјећање наноси: радост, страховање, надање, поуке, простодушни савјети. Затијем долажаше извијест какав су утисак учинила његова три писма. Отац бјесни. Неће да знам ни за што.
Ујак је дао другу стотину, а она и муж трећу. Нека се Јанко не брине, биће још, само боже здравља! Затијем писаше о себи, о мужу, о дјетету, стотину ситница, које су бјегунцу биле тога часа најзнатније на свијету.
Нагађали су да кост није сломљена, али почисто не знађаху. Затијем окупаше Крцуна, домаћица даде чисту кошуљу, те га наредише. Онда њих шесторица, онако мртви уморни, полијегаше.
— Ко? — рече Јоке. — Па Лудмила, Вацлав, ујак и мали Јанко?... Па сватови наши! Затијем настави чешки. Говораше брзо помињући често Милицу. — У ватри је великој! — шапну Јоке...
из једне мале торбе стијењак, који лагано упреде, па из једне кутије извади на прсту жут мелем и њим намаза фитиљ. Затијем извади танку стаклену цијев са љевком, заиска од Милице ракије разблажене водом, рече рањенику да се окрене на бок,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сунце (и оно, гле!) повирје иза брда, те млазну својим зрацима конту у очи. Старац кихну једном, другом и трећом; затијем накашља се толико пута, па најзад: „Чујте ви доље, под бедемом! Запов...“ „Шјор конте ’бро јутро!
Прва помисао, видјевши га, била би: чудне мушке снаге! А затијем плијенило би ти поглед његово лијепо лице на коме одсијеваше јунаштво и доброта.
Сердар се диже те погледа око себе; скиде капу па се побожно прекрсти, говорећи: „Смилуј се, Боже, мени грешном!“ Затијем, диже струку на главу и момачкијем кораком стаде се пети. Није крочио сто пута а мећава завија.
“ Врата се затворише а пламен се опет исправи. Полазници цјеливаше се са сердаром, па с малијем и редом са женскима. Затијем онај први потакну бадњаке, па пошто остали то учинише, посједаше сви око огњишта.
“ То је Божо најприје рекао, а затијем разведе на дуго, и потанко исприча све. Док је божје дијете говорило, Отац му и сви небесници не сврнуше очију с
У час мужевни горштак преруши се у смјерна калуђера: „облечетсја в новаго человјека.“ Затијем приђе к вратима што бјеху у дувару, те хрбатом од средњега прста закуца на њима. „Иво!“ зовну старац.
То је Иво, ђакон владичин. Приступи те цјелива старца у руку, назвавши му добро јутро. Затијем свечано рече: „На добро ти дошло ново љето, Господару, сретно било теби и Црној Гори!
Затијем свечано рече: „На добро ти дошло ново љето, Господару, сретно било теби и Црној Гори!“ Затијем покупи неколико цјепаница из нугла, сложи их на огањ па клекнувши стаде снажнијем дахом да распирује огањ.
„Ајте не засмијавајте ме, но улазите!“ рече ђакон Иво, тобож оштро. Затијем омјери погледом ону четворицу што преосташе; стаде кашљуцати, као што човјек чини кад се нечем домишља.
„Па што!“ понови и он. „Ваистину, ако не умијем у пјесми, умијем овако да вам кажем шта је затијем било!“ „А да кажи!“ „Богме, ево што: „Гранајлије пушке дохватисте, „Пааа... дођосте ево овдје... трес.
“ Затијем — погледавши значајно Господара — стаде Иво нагонити, сад овога сад онога, зачињајући нуђење свакојаким досјеткама.
“ „То ме је ишло по роду и васпитању, Господару!“ То им је био сав разговор. Владика му се загледа добро у очи. Затијем диже се полако, па ставивши руку на раме Јану, рече главарима: „Црногорци, још сам вас једном заклео да прихваћате
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
а према глави све остало, тијело и трбух му утонуо при ртењачи, еле, шака јада, сашта га и прозваше Чмањком... Затијем би Кушмељ, уздахнувши најприје што дубље може, пробесједио овако: — Бакоња, Бакоња, несритно дите!
Стипан извуче из бисага једну гуку, завијену у хартију, коју одмота. Бјеху три печене пастрмке. Затијем извади десетак јаја, један сирац, пријесну погачу, виљушку, нож и чашу.
Погледа низ ријеку што је даље могао, докле је назрије танку као конац, гдје се крије међу брда. Затијем обрну очи пут острвца на коме бијаше манастир. Ето вода опточила земљу, па се два рукава састају и чине ширину.
Магла напуни долине, па силни вјетар од мора разагна маглу, а донесе пљусак. Жедна земља пијаше брзо воду. Затијем поче тихо али трајно ромињати она киша што пастирима продире до костију.
а Бакоњи бијаше најоштрије забрањено да их не дотиче, но их је вра слагао, чистећи гушчијим пером прашину испод њих. Затијем би се вра извалио у наслоњачу, па ставио преда се два шпажна златна часовника.
до краја, све крупне и ситне грјехове Шкоранчине, чак и то како је крао дуван фра-Дувалу, па га слао оцу у град. Затијем пудалина каза да се залуду појало бдјење, јер да неће имати мира ни станка у гробу, докле он (Шкоранца) не отпјева
Другови га, мамурни, погледаху зачуђено, па одоше. Онда он замоли Грга да га извини код стрица. Затијем се Бакоња јави фра-Тетки, питајући га треба ли му што. Послије тога ослободи се чак да понуди и Срдару своју службу.
То бива о „проштењу“ (о слави манастирској) пред мноштвом народа, а свјетина му пљеска рукама. Затијем Бакоња наређује да се изваљају двије велике бачве, свака виша од човјека, пак уђе у једну, пак из ње скочи у другу.
— осијече се на њ млинар. — Ниси ти још стâ да заповидаш и да бректиш, него ајде за својим послом!... Затијем млинар искочи, вичући колико га грло служаше: — ноге!... А за светога Врану и његове ране, покраде се манастир!...
(„Писме“ о тијем двама јунацима, „како их спивао фра-Качић“, слушао је Бакоња више пута од Лиса.) Затијем војвода Бакоња опет појаха дора од мегдана, и крену се пред својима на дивове.
по леђима и бискати по глави, што би тако дуго трајало да би Бакоња сам престао, а то не би прошло без ријечи. Затијем би вра покушао да заспи, али би, најдаље до једнога часа, устао и почео ходати по собама, хучући и бобоњећи.
Бакоња скочи и хитну руке увис, па се у ваздуху обрну и бућну на њеколико корака од обале. Затијем се поврати ка Бутри, узе га за главу и поче га учити да плива.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
стекли, па ћемо сада све попола подијелити, — и подијели коње и товаре, половину на једну страну, а половину на другу. Затијем слуга узе дјевојку за руку, па ће везировићу: — Држи, господару, за другу руку, да и ови ћар подијелимо, — па распреже
Тако и учинише. Одмах затијем полегаше. Док ето ти краља, па одмах оним својијем шћерима, закла их и изиђе. Потом Грбо устаде па јами краљеве чизме,
— Какву краљицу, ено краљице гдје спава! — рече му отац. Затијем поново почеше јести и разговарати се. Опет мали рече: — Није право да ми нашу краљицу једемо.
Мало времена затијем постоји, ал̓ ето ти лисице с водом и са травом. Кад дође пред кошару, стане по обичају на вратима танко говорити: —
Мало затијем удари онуда један чоек с колима, и нашавши лисицу на путу, дигне је и баци у кола мислећи, кад дође кући, да је одере.
говори, изиђу пред кућу и почну хвалити њезину пјесму, а она им каже да би и боље пјевала да их хоће пустити у кућу а затијем и на таван. Сватови их пусте.
Пошто пређе границу, сретне једнога Црногорца, па помисли да одмах отпочне испитивати, те се с њиме поздрави и упита. Затијем га упита: — Знаш ли ми, пријатељу, казати како је име божијој матери?