Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Стојим, чекам, ето већ сутона, Боже благи, де остаде она? Стојим, чекам, гле и нојце вође, Боже, Боже, заш она не дође? Збогом, ноћи, збогом, стазо света, Збогом и ти срећо моја клета!
Опет гледам ја знану путању, Али нема ту на њојзи моме, Ноћас у сну ода туда с њоме, Заш и јако ја не одам дању?
Ту је покољ, ту без нада мука, Дршће Турком и срце и рука, Сваки види е све већ пропаде, Ма се бију — ал' заш не и Раде? Са коња је јунак сајахао, Мучно гледи — да л' му жића жао?
Па од паса ножа повадила, Удри Тала у срдашце живо — Ал' му млада не учини криво, Што тражио, оно и нашао, Заш отимâ што му Бог не дао, Та срце је од самога Бога, Кад те неће, не гони никога.
Цикну хајдук кâно љута гуја: „Јао пушко, остала ми пуста! Увијек ми досад вјера бјеше, Па заш сада невјеру учини.
Борећа се за дом, за огњиште, Заш не проли крвцу на бојиште? Не би око сузама потекло, Не би грло јао мени! рекло Од големи, преголеми јада, Не би,
су места житка веселога, А ди тужна, онде сузе лијем; А кад дођем чатећи на твоје, Кишом груне братско око моје, Заш ти зађе данак тако рано, Та теке је, велим, био сванô!
Јоште мало па сам пра и пепô, Над њиме се нагло моје лепо, У њег' рони те чемерне сузе — Боже, Боже, заш ме пре не узе?...“ Да л' је радост, да л' је туга, Ја ни сам не знадем, Ал' би мени драже било, Да га не имадем.
„И тако је отишао И узео себи другу... Жâ ми беше, здраво жао, Ал' угуши своју тугу, Та што знадо чинит млада? Заш да с мене момак страда? 59.
Да л' имена ваша јадна Да у песму турим кивну? Да вам (с') светим, да вас смлавим? Но заш песме да скрнавим? 17.
X Ма зарашта, срећо клета, Заш' је тури у живота, Кад је чека овог света Само гроза и страота? Али јатка ево прену, Диже око зачуђено, И крај
За руку је ево лати, Љубну — шапну: „Лаку ноћ.“ А мајка јој реч привати: „Бог ти, ћерко, на помоћ! Ма заш дркће рука твоја? Лези, лези, ћери моја!“ XИX Ћерка оде, а нека је!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
У том положају продужио је и још више развио весели живот тако да није ни осетио, кад је дубоко заш'о у четврту десетину. Тада се створио прелом у животу његову...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— А ш’о сам те изударо? — Па заслужио сам... — Е... баш! — Лука се поведе, али га Исајло задржи. — Је ли... а... заш’о сам ја п-пијан? — Зато што имате паре, госпо’н поручник. И ја бих, али немам. — Е... кад је тако... на!