Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
За време ручка пије се у здравље детета, а кум и остале званице благосиљају дете. Обично се детету пожели да буде живо и здраво и да „дочека зелене венце“.
Кум први стави пару у капу, а онда родитељи, па све званице редом, колико који може и жели. Онда кум напуни чашу, дигне је увис, прекрсти се и каже: „Ову чашу пића оћу да пијем у
“ Тај новац је својина детета. За време даривања, све званице редом дижу дете увис да би добро напредовало и порасло велико.
Мајка дарује кума кошуљом, а остале званице чарапама и пешкиром. После тога настаје гозба, и весеље траје до касно у ноћ.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
— Шта ће ми кућа — казао је — кад ћу једнога дана имати читаву улицу! Затим је разбио чашу. Званице, које су се плашиле да је славни човјек, можда, књишки мољац, одахнуше и би им драго што су се уверили да је као и
Матавуљ, Симо - УСКОК
? — Ево шта је! Сјутра ми је крсно име, црно ми освиће! И ја ето у оволикој пометњи заборавих, а звах силне званице, који ништа не знају за ову нашу нову жалост!
— па нека пресретају званице и нека их враћају! — Хоћу, кнеже, да је и што више! — рече медик и отиде. Јанко се пробуди тек у њеко доба ноћи, те
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
тако сакривена иза мене, загледа се у двориште, свадбу: у оне столове до зида, људе око њих, старојка, свекра и остале званице који се, већ загрејани пићем, завалили, раскопчали минтане, бацили гуњеве и почели да кашљу, кркљају, тешко уздишу!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Она се сва стресе. Али се прибра и са баба-Симком уђе не на капију, јер ће од сада на њу улазити само сватови, званице, гости, него иза куће кроз комшијске капиџике. У кући је већ све било узрујано, измешано, и врило од света.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сердар наведе говор на стара времена и јунаке, па вјешто сврну причање и помену претке готово свакојега свога званице. Управ великом вјештином — као што умију Црногорци, особито старији — као да је то само од себе текло и просто говор
Силна јара пробуди све званице редом. Најпрви се диже Цуца. „Овоме је догорјело!“ рече Спасоје, смијући се. „Њему је, кан’да, кожа најмекша!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ „А ми хајдемо у сриједу“ рече главар, а трећи одговори: „Не у сриједу, мене је крсно име, пак ако ми се званице | сквасе, ондар куд ћу ја?“ „А ми елајмо у четвртак“ рече главар, а четврти одговори: „Како у четвртак?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
су о томе распредали, и најзад Бакоња не може друкчије него пристаде, а Чагљина сутрадан предаде злато и смете Вицу и званице једном здравицом какву никад прије није смислио. Трећу најезду сачињаваху: Галица, муж јој, Рора, Кљако и Цонтрона.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
сенка ипак притајила јер је, истога новембра, некако баш подмлађен, Доситеј сам припремио, за свог домаћина и његове званице, јело које је особито ценио: питу од винове лозе и рибе, наливену маслиновим уљем.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
- Многе, одличне званице доћи ће ми данас на вечеру, гозба за такво друштво треба времена да буде спремљена као што треба“.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— А ми хајдемо у сриједу, — рече главар; а трећи одговори: — Не у сриједу, мене је крсно име, па ако ми се званице сквасе, ондар куд ћу ја? — А ми елајмо у четвртак, — рече главар; а четврти одговори: — Како у четвртак?
Краков, Станислав - КРИЛА
Оклопњача ”Валдек Русо” блештала је у светлости. Моторни чамци доносили су отмене званице. Велики адмирал давао је гозбу. Оркестар на палуби свирао је савезничке химне. У салону су лудовала два мала оркестра.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Упор. и Гримм, Кл. Сцхр. ‹2, 177 ид›). На славу званице се зову јабуком (СЕ3, 19, 194). О ј. која се носи као дар приликом просидбе в. мало доцније. У неким случајевима ј.
У Гружи (где се нове званице на славу позивају ј., СЕЗ, 58, 1948, 202, као што се тада у Горњој Ресави ј. позивају гости из других села ГЕМ, 25,
Ћипико, Иво - Пауци
доказати да ни клерикали нису слози противни, ако је та слога на корист овога напаћенога народа, — мишљаше поп Вране. Званице се договорише да се сјате на одређеноме мјесту, па скупа да појашу до попа Вране.
Разјахаше, а коње повађају комшије, што се, радознали, окупише око куће чувши звеку звона и пуцњаву прангија. Званице се љубе са попом Враном и честитају му на побједи кршћанске љубави над мржњом, и прије ручка испише по чашицу ракије.