Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Па сан топлих ноћи кад ветар душе и лишће креће, кад месец сија а из обасјане даљине допире звон од клепетуша и тиха, монотона песма пастира у „дудук“; сан тамних вечери, развалина од зидова, турских конака, џамија,
Брзо сиђох у долину и не гледећи на ону ледину испод чесме, на којој се стрељају осуђеници, а са које се сада чуо звон оваца и свирка чобана у дудук.
У долину, која беше пуна већ оголела дрвећа, чесму, друм, винограде и ону ледину с које се чак и овде чуо звон оваца, видео чобан где ногом наслоњен о колац нечијег гроба, огрнут исцепаним војничким шињелом, свира у дудук.
А из кујне, где су девојке и младе жене, „невесте“, чује се кикотање, смех, угушена песма и звон дахира. Оне не могу да чекају. Дуга им вечера, а пре вечере да уђу овамо где су сви старији стид је.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Свирачи су заиста долазили. Чуо се чак и звон чампара од чочека, и вика дечурлије, што је скакала испред њих. Доле у дворишту, што се свирачи више приближавали, све
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...
равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује... Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
ПОКЛАДНИЦА Госпоја Персида Носи штехер леп, Краткога је вида Кад огледа џеп; У цркву оклева И на пети звон, У глави јој сева Да је то бонтон.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Од љубави, У пролеће или у јесен Смрти димњачке звон чућете; О баснословном његовом звуку крикнуће све страсти, мржње... Ко? Декамерон!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Свирка и песма бурнија и све ближа. Почиње да се разабиру дахире, звон чампара и песма: Крај Вардар ми стајаше, Т’нке пушке фрљаше.