Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Учен и благонараван свештеник боље ће просветити церков своју него милиони свећа да у њој гору. Тороњ, звона, полијелеји, кандила сребрна и чираци, — све је то мирска помпа и украшеније, а не Христа Спаситеља уневјештене цркве,
” коју ко краси, укра|сиће њега бог; а не зидови, звона, златоткане одежде (женска украшенија) и сребрно посуђе. Зато све те вешти (које ни на какву дјејствителну ползу ником
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Доћи ће време кад ћеш се од брата сакривати код јазавца и вука, кад ће над црквама од пепела звона од блата да клати у магли безнадежна рука.
У Горњем граду деспот подиже кулу, с које се прате сви путеви и знаци, и с које звона, на најмањи знак, подижући чавке, вране и гавране, буде мужеве да бране бедеме!
Да одвоји олтар - од самара, вагу Суда - ваге пиљара, глас са бачве - од гласа са Сиона, и овнујска - од црквених звона! 2. Овде гладних нема само пет, него скоро тридесет хиљада!
Шљиво крај извора! Уље маслиново, које нас храниш, и које нам сијаш! Чуј нас, свети оче, који одјекујеш од звона и клепала који траже спаса! Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш данас, кад немамо ни језика, ни гласа?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
двадесета част само од ове једне врсте, да и̓ на Врачар отерам, и ови̓ неколико топова, сада би̓ већма волео него сва звона свете лавре да у Србију преселим”. Вели Протић: „Ако Бог да, биће и нама тал од тога, кад су она овако близу границе”.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Приђоше дрешити шајке. Вода је хуктала као бесна. Кад јој главу принесеш ближе, као да чујеш звона у даљини. И само то; све друго беше мирно као у гробу... Нека тајанственост обавила природу. — А шта ли је оно?...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Мир је да се чује Где пролази тихо минут за минутом. Али с црне куле кобан и потмуо Глас поноћног звона одјекну у тмини — Негде из дворане дуг се уздах чуо У мраку, у немој студеној тишини.
ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ Тај дан тако тужно звонила су звона, Болну неку песму из металног грла. Насред катедрале лежала је она, Као Илузија која је умрла. Тако плава, тужна.
А полазак када запеваше звона, И кад мирно ковчег подигоше бледи, Тада, као у сну, осмехну се она. ДАЛМАЦИЈА Из Сплита Са капеле једне, са
ЉУБАВ Из Стона на Пељешцу Стоји пуста црква без гласа и звона, Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели, А у напуштеној и немој капели Сама плаче бледа жалосна мадона.
Видим врх звоника; то црквица мала Вири из маслина, топола и ива. Опет ноћ без мира. И сад из далека, Вечерњега звона кад се чује јека, Помињем те с болном сузом што се рони.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао; И за молитве сам твоје у звона звонио; За твога благог Сина и ја сам ридао; И ђавола сам црног с твог крста гонио.
ЦАР Цео дан сунчани звоне бучна звона, Сва је Призрен градска отворио врата, Кад јавише трубе да из Авињона Стижу поклисари, три папска прелата.
А први пут звона зазвониће триста, Кад из Цариграда врати се Цар смели, И тешки мач спусти у подножје Христа. ДУБРОВНИК Сав у
од почетка Нов пород све трагом наших легиона, Блажен, у колевци он чу како претка Прати у легенду глас победних звона.
А када је умрла, нечујно и спокојно, као што су поумирале њезине кризантеме, дуго су са катедрале певала стара звона. Гласови тих звона били су мирни и свечани као гласови давно помрлих свештеника.
Гласови тих звона били су мирни и свечани као гласови давно помрлих свештеника. ВЕЧЕРЊЕ Мала, снежна сеоска црква, на рудини, покрај
И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо. ЈЕДНЕ ВЕДРЕ НОЋИ Били су зашли влашићи и месец, и била је поноћ.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
”, па навукох јорган на главу. Управо њих двоје ступају преко прага, а на цркви грунуше звона на јутрење. Громко се разлеже кроз тиху ноћ, и потресе се душа хришћанска.
Веле, кад је наш попа дошао у варош да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стојао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па
”, „Изгорје црква!” Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља: а кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона. Кад стигосмо пред школу, а она гори увелике.
Па онда, брате ми си га мој, о „слаткој тузи и тужном весељу”, „жуборећем поточићу”, „успављивом гласу звона”, итд., итд. Хвала богу, кажем ти, једва једном опаметих се.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ако богатији умре, оглашују га сва звона и чинодејствују оба попа; а ако сиромашнији, онда, наравно, само један поп. Иде, па мало пева он, мало црквењак, а
Не питај ме, вели, одакле сам дош’о! Ја сам ти из далека, од туђе земље, из туђа света, ди петли не поју, ди звона не звоне, ди се оџаци не пуше; ја сам ти, моја Савка, са онога света, каже ми он, ди нема рода за мене.
Ако је, на пример, какав богатији умро, и породица му захтевала да га огласе сва звона и опоје оба попа: то су га, истина, огласила сва звона, али оба попа нису хтела да буду заједно; једнога је од њих
какав богатији умро, и породица му захтевала да га огласе сва звона и опоје оба попа: то су га, истина, огласила сва звона, али оба попа нису хтела да буду заједно; једнога је од њих обично увек замењивао поп из суседна села.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Чим почну да допиру у варош звона са цркве из Шапранца, мени се увек, увек кад год сам чуо то њихово тихо, пространо, гробљанско звонење, заједно с тим
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
у оној мртвој полумрачној шупљини, у оној смртно хладној тишини торња, пирила је језива хладноћа тешких и ледених звона, пуних оног својственог ћутања у неком ужасно мирном и мртвачком ставу савршене непомичности клатнâ.
Кад се испужа толико да је могао обухватити ону попречну гредуосовину на којој су висила сва три неједнака звона, он се подиже на снажним мишицама па је опкорачи.
Онога тренутка кад сам га отворила зачула су се звона са наше цркве и оно моје празнично расположење претворило се у усхићење, у један занос, у једну безумну срећу какву
Очевидно је: да ја стојим на граници једнога друштва које пропада, и које са свих страна посмртна звона оглашују, и гледам оданде како се нова вера тражи и сам себе грозно мучим.
И потпуно сам, кад умукне, и кад изумре и последњи језиви јаук звона, да се зацерекам безумно над свим што је било: над свима страстима, предрасудама, конфликтима, интересима, друштвеним
Црњански, Милош - Сеобе 2
Сад се, преко равни, разлевао звук темишварских звона. Био је мир. Варош, између тих утврђења, била је тесна и за њу је било остало мало места.
Тада је у касарни настала таква дрека, да се није чуо глас звона. Више од три стотине људи лежало је, на камену дворишта, један преко другога, жвакало, гутало, још врућ, хлеб, и
августа године 1752. Ушао је код команданта пред подне, а изишао, кад су звона у Темишвару, у црквама, престала да звоне.
Напољу су звона престала да звоне подне, у Темишвару. А он је, каже, био застао, као да му се неки тешки камен био на срце свалио.
Пред јесен су нека села отишла, дрско, силом, без обзира на патенте, као на параду. Чак су им и звона звонила, при одласку. Људи су били изгубили веру у памет оних који управљају.
Па је почео, нагрнувши на цркву, да скида и звона. Има, каже, пашпорт, да се сели, па ће и цркву да сели. Викао је: „Људи црква јесу, а црква у којој се Богу служи,
Кућа трговца Жолобова била је испод брда, на ком су се белеле цркве у Кијеву, па је Павле имао да слуша звук звона сваки час, и дању и ноћу. То брујање звона допало се било Павлу. То је био његов први, незаборавни, доживљај, у Кијеву.
То брујање звона допало се било Павлу. То је био његов први, незаборавни, доживљај, у Кијеву. Та јека звона била је дубока, а љуљала
То брујање звона допало се било Павлу. То је био његов први, незаборавни, доживљај, у Кијеву. Та јека звона била је дубока, а љуљала је, не само њега, него и Подољ, цео Кијев, цео свет, и земљу и људе, у сан, као неко море.
невидљиве, ситне, али су биле ту негде, у грању и на трави, на земљи, на којој су се белеле висибабе, као звончићи. Звона у Кијеву беху замукла, али су, као ударци неких, огромних, детлића, одјекивала, са цркава, ускршња клепала.
Костјурин је лично потписао те папире. После огромног ускршњег звоњења звона, у Кијеву, Исаковичи су, тако, доживели, и сами, неко пролетно, изненадно, васкресење.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
године под архимандритом Харитоном Мијаци су га обновили; 1795. године подигли су цркву која и данас постоји. Прва звона му је поклонио 1837. године кнез Милош Обреновић, а друга два 1850. године Кара-Ђорђевићи.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
“ ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА Ево за нас војводе! — Велика мишја скупштина — Ко ће на мачке стављати звона? — Потрага за Тошом — Читава коњица против једног војводе Кад се Миш пророк растао од мачка Тоше и увукао у ону
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
који гутају црквене приходе, а кад им се прошири стомак, они су кадри, разуме се, да прогутају и торањ и свих пет звона. Лепо, примам и то!
ал', ако ви желите, ја ћу писати; само, знате, писање ће изазвати и одговор, па онда ако изнесете ствар на сва звона, то ће вас врло брзо одвести пред суд, а мени изгледа у овоме случају да ви имате све разлоге да избегнете суд.
ЂАКОВИЋ: Лепо, споразумели смо се. Саветовао сам вам да не чачкате и не стављате на велика звона. Добро!... Али ви не можете седети скрштених руку, ви морате нешто учинити... СПАСОЈЕ: Па да!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Погледах на свој сат, али тај као и увек није радио тачно. На њему је било два минута до звона. Цуре су већ почињале да удешавају косе, јер је после руског био час математике, а дугачки Влада Хаџи-Николов личио
- Има још кућа са звонцима у Каранову! - утешила ме је, а затим смо пошли главним улицама лежући на звона свих могућих врста.
Кроз разред су летеле цедуљице: „Нађимо се после часа!” „Шта мислиш колико има до звона?", „Може ли још неког да прозове?” Није прозвао.
Онда је дошло оно са звонима. Ни данас не знам да ли су то била звона која су позивала на молитву, нечију сахрану или нешто стото.
Ни данас не знам да ли су то била звона која су позивала на молитву, нечију сахрану или нешто стото. Тек: та звона су звонила као да је сам ђаво вукао за уже, а онда више нису ни звонила, али ја сам их чуо како ми одјекују у утроби и
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
цріноліне) — широка женска сукња у облику звона, растегнута изнутра обручем од жице Кук — Џемс Кук (1728—1779), познати енглески морепловац, вођ поморских
Црњански, Милош - Сеобе 1
Смркавало се у логору. Угасише ватре, али је тишина, тишина за сан, изостала. Необичан и туђ звук звона дуго се сливао, са вароши, на њих.
Ћутаху, после тупог звука звона и ослушкиваху. Месечина је била осветлила велике куће пред црквом, кровове и зидове, доњи део града, па чак и шуме и
огромну разлику између њине непрекидне патње и весеља туђег, кад их по селима дочекаше гозбе, печени јарићи, ударање у звона црквена и читави котлови вина.
поче и пребројавати, надовезујући да је толико и толико хтео даровати за зидање патријархове цркве, толико и толико за звона, толико и толико за слику блаженопочившег цара Уроша Нејаког, толико и толико за оправку манастира и, најпосле, толико
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
да дете не проговори кад му је за то време, напоје га више пута „водом из воловске бронзе (меденице) или овчарског звона“.⁴ У Бачкој је обичај да се тада дете напоји из водира (футрола у којој косци држе брус да би био влажан).
¹⁵ Да би дете проговорило, у врањском Поморављу, пошто га запоје водом из звона, заљуљају га на љуљашци закаченој на вратима собе.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
не буде опроштаја, да се не враћа са даљних обала; али да му, грешнику, свакога јутрења и вечерња за спас звоне звона велика и мала.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Најважније у животу: изабрати право место за права осећања! Одједном, негде дубоко у згради, зачуше цилик школског звона, а мало касније до њих допре топот многих ногу низ степенице — као да се приближава грмљавина стада.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Онда је добро! — заврши владика и пође. Чим крочи на ходник, забрујаше сва звона. Војници чекаху, па се кретоше за духовницима.
Мушицког, Новине, које су излазиле у Бечу год. 1793. и 1794.; календара итд. Јанко се трже на брујање звона и на тутњаву која настаде у манастиру, те се огрну струком, закључа ћелију и пође.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати и у све њи велика звона поизвешати... Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!
Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце! Књиге, предраги и непрецењени небесни дар, просвјештени умова поносите кћери!
Милићевић, Вук - Беспуће
Није ни сам знао зашто га је слагао. И он слеже раменима. Свеједно. У том часу забрујаше звона са катедрале Здраву Марију и проламаху ваздух својим пуним и широким звуком.
Зачас се огласише звона с других цркава; несложно, гласови се сударали и разбијали; ситно и високо пиштала звона с једне капелице,
Зачас се огласише звона с других цркава; несложно, гласови се сударали и разбијали; ситно и високо пиштала звона с једне капелице, надмашивала остала, губила се у брујању великих звона и плачно се поново истицала.
сударали и разбијали; ситно и високо пиштала звона с једне капелице, надмашивала остала, губила се у брујању великих звона и плачно се поново истицала.
на вјетру и заносила носача; ситно и жалобно звонила два звонца у дјечјим рукама; испрекидано и ломно мијешала се звона са старог манастира; крупан плећат калуђер, у старој црној одежди која му је била прекратка, са раширеним крстом на
баба које мислећи на своју смрт оплакују туђу; кадгод се отео по који смијех и брзо се утишао; а све, и звоњавину звона и грају спровода и појање оца Герасима са свађалачким гласом, надмашивало женино кукање и запијевка; у тај ведар дан,
И ујутру, кад преломише ведрину сунчаног дана звона с манастира, томе звуку одазва се негдје дубоко у његовој души један одјек из младости, који га сјети мајке, браће и
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Што ме гледа дрво жалостиво? Окле жубор и то уздисање, Да ми стрепи, пуца срце живо? А та звона што сад ударише Страшна л(и) су, вас ми свет се мути; Ох, страшна така још не бише, Боже, Боже, на што л' ми се
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Купаш ме. Сва се топиш у пуноћи и белини моје снаге. А звона звоне! Не звоне, него некако тихо, издалека, као свом снагом и на све стране брује, колебају се. Кандило пуцкара.
“ Па једва ако се изгуби у јеци звона и прангија што једнако напољу грувају, те се смрзнута и гола земља потреса. Нафору никако да добијем од свештеника
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Чокешина проспе трину у јалову месечину и летећи поврх смиља значења се ратосиља. Лептирице, звона, зденци! Облацима двама-трима бацају се брда, венци. Чокешина чохом вије и варничи вечерима изнад воде Жеравије.
Зрело сунце метохијско по васцелом греје крају. (Изгрејао Христос с фреске.) А кад звона, кад ударе, тад дудиње опадају као сузе калуђерске.
па тече писмо, рачанске школе подгајен жарак, а шум тополе у жут ћилибар михољских дана тиховно своди са фрушких звона светао сазвук Сион Сиона. Проспе се књигом светлост с Јордана.
Гужва, и смуди, неправди браду трубачки септет с Огњене језгре. Бронзано брује - постају звона јаросне трубе са Јерихона.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Чуј! На школи разлеже се Нашег звона мили глас, К'о да вели: Скупљајте се, Мајка школа зове вас! СРПКИЊИЦА — Српкињице селе, Српкињице млада, Где си до
МОЛИТВА Кад јекну звона с црквице старе, Тихано, бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак — Светиње пуна,
7 О витези српски, пепелишта тавна Походиће тада наши милиуни, Место тужних звона хориће се трубе И наши плотуни. НА ПРОСЛАВУ КОСОВСКЕ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ Као Христос на Голготи, Кад га Јуде
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Дан и ноћ смо копали ране по телу душмана, у планину одосмо сити разбоја, авај браћо! Срца су нам ко велика звона о брегове ударала, долином пловиле свеће нама за душу. Гле, напасници у мехуру сунца, крв их купа!
кажем им, док се куполе њишу ко високо цвеће, зар удар звона да буде за мене узвишен знак! И ноћ им прелијем преко торњева и глава.
Посечен бих, и голуб ми застаде у грлу, цркви се с рамена сливала крв. Звона су звонила с атлантских мора, а главу су моју носили на југ и север, с врха копаља на врхове кубета.
Визант једва да је имао бољег цара. ИЗВИДНИК Шубаре се клате и звона бију, зажарене очи вука ко скакавци роје се приземљем, кровови тихо клизе низ немирна плећа ветра, понеки глас
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
САРКА: Па оно не звони, али ако ја повучем уже, могу зазвонити сва четири звона са саборне цркве. АГАТОН: Ти имаш да ћутиш!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Јаковљевић СРПСКА ТРИЛОГИЈА КЊИГА ПРВА Садржај ДЕВЕТСТОЧЕТРНАЕСТА 2 УЗ БРУЈАЊЕ ЗВОНА... 3 СИРОТЕ МАЈКЕ... 6 ОД САДА ПРИПАДАМО ОТАЏБИНИ 9 ЗДЕСНА, У ТОПОВСКУ КОЛОНУ!...
229 РОВОВИ СУ ОСТАЛИ ПРАЗНИ 232 СРПСКА ТРИЛОГИЈА КЊИГА ПРВА ДЕВЕТСТОЧЕТРНАЕСТА УЗ БРУЈАЊЕ ЗВОНА... Чудне су вечери на високим планинама...
И да је Танасије био на домаку његове шаке, целога века би памтио када се ухватио за конопац звона. А овако, на одстојању, наредник га је само гледао бесно.
На кућама у околини цркве још се видели трагови од бомби бачених из аероплана... Звона су по цео дан звонила и кретали се погреби умрлих од рана или пегавог тифуса.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 222. Шта с’ оно чује на оној страни? Ил’ звона звоне, ил’ петли поју? Нит’ звона звоне, нит’ петли поју, Већ сестра брату свом поручује: “Ја сам ти, брате Турска
“ 222. Шта с’ оно чује на оној страни? Ил’ звона звоне, ил’ петли поју? Нит’ звона звоне, нит’ петли поју, Већ сестра брату свом поручује: “Ја сам ти, брате Турска робиња, Искуп’ ме, брате, из
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Што дрхте, проткани, мутном тишином, у којој су осмех и туга помешани несигурно и тамно. Клатно звона тешко и тмурно у груди удари ме.
И кад ту њен гитар зазвони, од песме што плаче и воли, сву воду, звона, и маске, тамо, ноћ толико заболи: да ућуте и питају тихо, „Какав је то Славен био, на Риви деи Скјавони?
Пијем у славу котлова чађавих у којима су вриле помије које су јели кад звона зазвоне подне. Пијем у славу једног јесењег дана и једне венеричне болнице.
Дајте ми чашу да напијем празницима. Да напијем недељи, кад се звона огласе и кад Сунце гране. Да напијем женама што стајаху недељом, пред капијама.
Чашу капијама, у недељу, кад звона звоне и долазе жене, сељанке. Мирису рубља женског и белог круха, из којег ћарлија богатство банатског жита и смеха
Ударци будака и чекића сећају ме на куле цркава, игру звона, крај којих сам становао. Тихо, у подножју моста, спушта се у воду, а високо, са црних кровова на црне кровове, диже
Изађосмо, кад су звона ућутала, на кров, и они ме запиташе где сам провео младост. Видех, над нашом главом, једну прву малу звезду, и
Ујутру сам видео, пред својим прозором, отворене, ренесанске куле, и звона. Кад сам сишао у црквицу, да видим један путир и емаље, маишао сам на један барељеф од слонове кости какав још нигде
Био сам и ја родољубив песник! Сад сам уморан. Пут ме је уморио, и ова јела, из којих цури уље. А ова звона, која зазвоне чим падне вече, лупају ме у груди. И тако рано, тако брзо, овде, пада мрак.
Лица су сва у комадима. Носеви, вилице, чела су четвороугласти, и црни. А очи мокре на дану, и увек мутне. Кад звона зазвоне, све те грдне, тешке сенке крсте се, крсте.
А цркве, са узаним, шиљатим кулама и звоницима, избушеним и пробијеним, као кавези, у којима су се љуљала звона; опкољене зидовима, који су танки и високи, као да стоје после једног пожара; са прозорима, у изрезаном камену, толико
небо, што над црквом пада, модра пустиња мора, што се иза ње шири, руменило тела, што ничије није, зар узалуд хуји? Звона, што брује у звоницима, смирују се, на црним балванима, као велике тичурине у кавезу.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
“ рече. Дрма се, пуца Храм Соломона Од грмљавине ускршњих звона... ЛЕГЕНДА О ГЛУВОНЕМОЈ Данас је прошла покрај мене...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Живео!” проломи се ваздух од усклика из хиљаде грла. Затим главар цркве отпоче певати побожне песме, и забрујаше звона на храмовима главног града земље Страдије.
Иде се лагано, свечано, ногу пред ногу, певају се побожне песме, а звона звоне и пуцају прангије. И тако лагано главном улицом, идући дому министра председника.
Већ два дана како траје бурно веселе по целом граду. Свира музика, звона звоне, пуцају прангије, брује песме, расипа се пиће.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Тајац!... Одједном се кроз њену тишину проломи онај громовити глас великог звона, од кога се ваздух затресе, а људи, макар били у највећем послу, застану за тренутак и ослушну, као да први пут чују
За њим осуше редом друго, треће, четврто... и опет се проломи кроз те разнолике сребрнасте звуке громовски глас петог звона. Ваљало је дуго звонити. Умро је ботат трговац, познати ћир-Никола. Звонари ће се, по обичају, сити насањати...
Добро је, Таман колико треба! — Ујаа! ... разлеже се његов сипљив заморен глас, и одједном почеше звона устављати. Свршено је!
Отвори врата и уђе. На средини стоје четири дечака, и сваки држи по једно уже. Само дебели конопац од тешког звона виси слободно. На лицима дечјим исписано необично узбуђење, готово страх. — Умро чича Станко!
— Умро чича Станко! викну један, што држаше конопац четвртог звона. — Наредио господин владика да звони и пето. Намрштене Маркове очи раширише се, и он погледа по деци некако необично.
Деца одзвонише лепо, заменише и Марка. Бруји звонара од јеке звона, шкрипе и пуцкају сухи диреци, пролама се све око ушију, а Марко се још чуди: како то би? Како то одједном остаде сам?
Ђаволи смо и ми ђакони, и ако смо млађи... ЖИВОТ И СМРТ Одјекнуо је и умукнуо последњи звук манастирског звона... Још се разлеже тихо брујање као са оног света само у ушима болесниковим, горе у манастирском конаку, гдено се
Њему се чак чињаше да чује још и ону досадну шкрипу зарђалог клатна, која вазда претходи гласу звона, док се не помеша са њим.
болеснику да слуша и њихово шуштање, и оно му изгледа онако исто злослуто и језиво, као и последњи одјек јасног звона...
мртва тишина, само што ветар још јаче витла и, јурећи кроз отворену звонару, забруји под разјапљеним устима великога звона и понесе тај потмули глас преко мирних села, плашећи одоцнеле планинке и рударе.
То беше свадба Кајина. Око подне зазвонише звона на цркви, стадоше распитивати за узрок и најзад чуше да је се капетан М... упокојио.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Љубица прекиде играње. Сврши се и чардаш. После опет коло, песме и бројенице, чаше и здравице, звона и прангије, усклици и урнебес. Иде тако једно за другим.
гласи од песама и зурли, од ћеманета и бубњева; надалеко се разлегаху Мићине бројенице и Сретине здравице, и јека звона и рика прудељских прангија!!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Песма младости, бурна као она, Отмена, свежа, поносна, и врела, И силна као многобројна звона Кад прослављају победника смела! Отмена, свежа, поносна и врела.
МУТНА ИМПРЕСИЈА Данас, драга моја, пољем пада слана, И хоре се звона из далеког града, А равницом црном шири се и влада, Мутна атмосфера задушничких дана.
у дуге ноћи, сред тишине глухе, Над пољима мртвим пуним светог мира, Кроз пределе пусте и кроз гране сухе, Само звоне звона с тужног манастира.
се спусти вече, и врх тамних њива Беличасте магле облачци се гоне, И с торњева старих стане да се слива Звук побожних звона што вечерње звоне, У час кад завлада мир крај мене широм, И шума заћути, и занеми врело, И уморно моје намучено
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ЂАЧЕ ПРИЧА ИГУМНУ СТЕФАНУ ПРЕД ЦРКВОМ. ЂАЧЕ Слушај, ђедо, да ти нешто кажем. Кад су прва звона зазвонила, дигâ сам се да идем у цркву, али јеку нечесову чујем, те ја стрчи брже накрај поља.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
После, пред вече, кад се поче дан клонити, било је време да се иде на гробље. Звона већ стадоше да продиру кроз гужву и вреву из вароши.
И сада по њој, што јачи дан, сунце све свежије и топлије загрева а са цркве јаче и узнемиреније звона звоне, из улица свет све више излази и иде овамо по улици, и Софка и мати и Магда све ужурбаније, уплашеније трче,
Шушкала је доле у спаваћој соби. Загледала одело, минђуше и спремала шта ће обући. Али кад звона при крају службе почеше нагло да расту и растурују се на све стране по вароши као последњи пут; и кад до ње овамо у
Уз то се још звона са цркве почеше мешати са свирком, хуком, те јој поче све теже бивати. А поред ове гужве и тишме испред ње, досађивала
XXX Беше празник, света недеља, и то давно после службе божје, јер беше престао јек звона са цркве. Престаде по чаршији ход, кретање људи, који су ишли из цркве кућама, или по механама.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
„Да с тобом шетам волела бих више. Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...“ Глас мртвачких звона све тише и тише, Напољу, где киша полагано пада, Звонио је гласом којим откуцава Дубока поноћ сред сановна јâва.
Па и бол ће проћи; Све, чак и љубав. Гладне страсти гоне, Гоне по мраку гробу што Же доћи; Посмртна звона у даљини звоне, А ветри хује поносно и страсно Последњу песму свему што је било. И крај већ ту је!
Кад причешће дође душе коју звона Зову вечном царству чистоте и мира, Ти си моје вере велика Мадона Пред којом се цели из светог путира.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Не још.“ „А гдје си их смјестио?“ „У млађупницу.“ „Нека их!“ Звона зазвонише. Видјело с двора напуни собу те поблијеђе пламичак од воштанице. „Е, утили свијећу па ајдемо!“ рече владика.
Кад се поодмакоше, зазвонише два звона на манастирској кули. То бјеху она два гласа што им обрече Владика да ће их опомињати на клетву.
А, богами, и вријеме је већ било. Већ горњи дио села кренуо бјеше у сретање, па угледали зар Владику те звона зазвонише на свијем црквама, а пушке грмијаху на све стране. „Сердару! о-о-о сердару!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Мала сјекира велики дуб повали. — Соколове поједоше врапци. — Ђе велика звона звоне, ту се мала не чују. — Ђе велики коњи играју, онђе малијема трбуси пуцају.
планину, ударе муње и громови, те дворе Гаванове сажегу и ондје постане језеро, у коме, веле, да и сад пијетли поју и звона звоне.
Б) ПОКЛАДНЕ 1 МАШКАРЕ У Црној Гори, уз бијелу недјељу, дјеца се нагаре и објесе о себи звона и свакојако друкчије нагрде се, па иду по селу од куће до куће, те ишту сира, масла, јаја итд.
се неколико момака у кожне хаљине изврнувши длаку напоље, наките се различнијем реповима и дроњцима, и објесе низа се звона; једнога обуку у женске хаљине и даду му у наручје као повијено дијете; ови се момци зову ђедови, а онај у женскијем
На крају црквењак и један ђак зазвоне у оба звона на торњевима и сви одлазе са вертепске сцене. Кад се заврши ова игра с луткама, цареви, који дотле стојећи са
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
клепало, а онда и у бронзано, и позива све вас на јутарње славословље, чији почетак овако треба чинити: после лупања звона, тадашњи дневни јереј благосиља Бога и кадионицом назначује лик часног крста пред светом трпезом са похвалом Богу.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
У праскозорје сва четири звона огласише јутрењу, али им се звук једва могаше чути кроз вјетрењу хупу. Фратри, огрнути кабанима, протрчаше тријемом од
— „Ма исто немој ме будити, ако се сам не пробудим“ — рече ми. А јутроске, посли први звона, ја га два пута полако зовну: „Иноценцо! Иноценцо!
Фратри се превијаху од смијеха. Тако је трајало до поноћи, а тада је ред био да зазвоне звона, знак да почиње велики пост. Слуге, колијећући се, пођоше и понијеше Букара, јер није већ знао за себе.
А за светога Врану и његове ране, покраде се манастир!... Берија! Бее-ри-ја! Амо-те, амо, бее-ри-ја! — У звона, у звона, и пуцајте! — виче ковач. — Бее-ри-јааа!
А за светога Врану и његове ране, покраде се манастир!... Берија! Бее-ри-ја! Амо-те, амо, бее-ри-ја! — У звона, у звона, и пуцајте! — виче ковач. — Бее-ри-јааа!
— У звона, у звона, и пуцајте! — виче ковач. — Бее-ри-јааа! Тројица се објесише о конопе, те заљуљаше сва четири звона; остали прихватише оружје из мађупнице, те учеста пуцњава, као да се крајина завргла. Киша једнако падаше.
Послије подне ђаци би се опет скупили у „скулетину“, да лешкаре до вечерњих звона; вечерња би се брзо свршила као за опкладу; вечера је увијек била лоше зготовљена, јер у опћој чами и шјор-Грго почео
Из старе навике Бакоња се прену и прекрсти, али не скочи као њекад, но лешка докле не изумре пошледње зујање звона и замишља веселога Бутрицу како поскакује држећи се за коноп.
Већ чим сунце грану, уз брујање звона, покрену се сав шарени народ, те загуши цркву и притисну пространо гробље око ње.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Да је сада ноћ, можда би му рекао. Тола прескочи плот. ГЛАВА ДРУГА Тола Дачић трза конопац црквеног звона, да сељаци суде сељацима, занесен звоњавом на узбуну, савија се и усправља, дрхти од страха и зиме, Аћим ми је
Све остало је погубљено. у собу улете брза звоњава црквеног звона. Одјекује у њој, испражњеној и великој као манастир. Није помогло. Чује манастирска звона пред сутон и свитање.
Одјекује у њој, испражњеној и великој као манастир. Није помогло. Чује манастирска звона пред сутон и свитање. Тада се надала и веровала. Лепо види како се надала.
Њих две, носећи у себи звона, без речи су пошле кући. Да не би оскрнавио ноћ молитве, сећа се, Ђорђе целог дана није поменуо манастир.
Скинули су се у мраку, стидљивије него прве њихове вечери. Памти: бацила се на кревет с Тихом песмом малог звона у ушима и узела Ђорђа у наручје, лако, као танак сноп ражи. „Што си тако мали... ох, што си тако мали?
што су се у налетима смењивале као велико и мало звоно, да га заувек нестане, да заједно нестану ради сина, да се звона истопе у тишину... Стресе се: соба је и сада пуна густе и сулуде звоњаве. Дланови јој побегоше с лица.
Толу ће првог. Кад приђе звонари и виде како Тола лудачки вуче конопац и по такту звона млати главом, мушкарачки га шчепа за руке и гурну. — Будало блесава! Лудаче! — виче.
Мало је оних који смеју да му се ругају „Дошљак“. Кад сване, они неће бранити општину. Побегли, пси, чим су звона чули. „Ако некада будем имао децу, презиваће се Лукић“, рекао је Вукашин. „Зашто?“ придигао се на лакат.
се да замисли ту варош где се уче највеће науке на свету, па да све опасности види и упозори сина на њих, сад чује звона преровске цркве на узбуну, на буну, за битку с Тошићем што му је отео Вукашина.
„Лепа смрт“, рекла је моја мати, истресла му жито из недара и покрила га губером којим се у воденици ноћу покривао. Звона луде и за тренутак ломе сећања. Ово је моја буна. Биће жешћа од Тимочке.
Сав је био у сенци. Зашто ме је то питао? дуго мисли Аћим. Јечећи, окрену се ка зиду и покри главу да више не чује звона. Погибију казују. Можда ми се Вукашин свети. Не. Заборавио је. Све што је било до те вечери, он је заборавио.
“ Како сам могао да кажем, како сам могао да га терам да иде у Београд да је види? Загуши га тишина: звона су замрла у измаглицама сванућа, па греде крцкају у крову пусте, јалове и проклете Василијеве куће.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Сат откуца осам, па пола девет. Као да га повуче звук звона, старац се скотрља у сан. Ни сам не зна колико је спавао, шта је сањао...
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
непорозно, киша је ромињала а кроз мокар ваздух, као шупље, кабасте округлине, дизали су се и падали звуци црквених звона. Достојанствен, Кнез је силазио низ савску падину а око њега је био мук гомиле и истегнута, лепљива лаж.
То је, сви су се саглашавали, био неки црн вапај, свестан своје узалудности, који се, са звуком црквених звона, у киши што је ромињала, ни о шта одбијао под муклим небесима. Двадесет и шест дана касније Кнегиња није плакала.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
песма моја биће моћна тада, Песма младости, бурна као она, Отмена, свежа, поносна, и врела, И силна као многобројна звона Кад прослављају победника смела! Отмена, свежа, поносна и врела.
И у дуге ноћи, сред тишине глухе, Над пољима мртвим пуним светог мира, Кроз пределе пусте и кроз гране сухе, Само звона звоне с тужног манастира... Ја бих да исцрпем дане мога века На пречац!
се спусти вече, и врх тамних њива Беличасте магле облачци се гоне, И с торњева старих стане да се слива Звук побожних звона што вечерње звоне; У час кад завлада мир крај мене широм, И шума заћути, и занеми врело, И уморно моје намучено
А када је умрла, нечујно и спокојно као што су поумирале њезине кризантеме, дуго су са катедрале певала стара звона, а гласови тих звона били су мирни и свечани као гласови давно помрлих свештеника. Ј.
нечујно и спокојно као што су поумирале њезине кризантеме, дуго су са катедрале певала стара звона, а гласови тих звона били су мирни и свечани као гласови давно помрлих свештеника. Ј.
“ рече... Дрма се, пуца храм Соломона Од грмљавине ускршњих звона... М. Јакшић ТРЕЋЕ ДОБА (После 1900) ЦXXXИИ ПУСТИТЕ МЕ КАКО ЈА ХОЋУ!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
са Јерусалимом у средини, запљускивана са свих страна океаном, а прекривена, заједно са морем, небом које има облик звона. Иза тога звона, на једном континенту на истоку, налазило се царство блажених.
Иза тога звона, на једном континенту на истоку, налазило се царство блажених. Тај рај распростирао се и изнад неба где су анђели
Тај крај водио је у горњи простор стакленог звона које је својим доњим делом било уроњено у једну нижу, ширу, посуду, напуњену до половине своје висине живом.
Та жива испуњавала је и доњи простор звона. „У ову реторту“, прича ми Лавоазије, „ставио сам четири унце најчистије живе па онда, помоћу натегаче, исцрпео један
Од саставних делова ваздуха је онај који је при мојем првом опиту, о којем сам Вам малочас говорио, заостао изнад звона. Он не учествује у процесу сагоревања, а зове се азот“.
собе стоји велики сто, претрпан разним списима, поред њега један мањи, а на овом саксије са биљем, стаклени судови и звона за покривање биља. Разни прибори леже на камину, конзолама и прозорским даскама.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
сав онај, буран, пун страсти дах зоре пролећа, кад је ваздух сав од мириса и од цвркута, зујања оса, веселих узвика, звона, шкрипе кола, одјека мотике што цепа мирисну земљу; сву сласт оног ђив-ђив несташних врабаца, чија неуморна и страсна
Тако рчемо ађутант и ја у сва звона, а командант ћути; док, у ствари, мене подузела нека похотљива језа од слатке наде да ћу малочас стезати оно младо и
Кроз свежу измаглицу јулске ноћи допирали су однекуд потмули тонови тешких звона и ноћ, живот ствари, као непознато небо, откри му божанствени призор Привиђења.
један једини загрљај у наручју Нехљудова, оног високог, елегантног господина у бунди или снажног Симонсона, док су звона оглашавала Ускрс и брујање њихово умирало у бескрајним белинама сибирским, та Каћенка знала је зашто је живела.
То се знало по томе што се баш тада зачула звона вечерња отуд са цркве Светога Марка, у чијој је непосредној близини одвајкада становао и век свој проводио стари
и замршено, да се исти тај хаос и врева чињаху баш као неки сан, или као чудна јава са оне стране живота или света. Звона која су сад допирала, пробудише у Јаћиму мисао да то мора бити његов сопствени погреб, или пратња, и да то баш њега, и
Али тај погреб, бучан и величанствен, уз јеку хиљаде звона, морао је бити погреб великог човека. И друга Јаћимова помисао би: да је тај велики човек он лично и нико други.
као жалосно сећање на такав сан прошлости кад се животарило тако да би се дочекало боље, и кад је сам одјек црквених звона дубоко дирао и рањавао и некако неодређено болео и мучио.
Наједном, тако заклопљених очију, замишљен и занесен, тргао сам се. Изненадио ме звук звона што је долазио са белим стадом које ми се приближавало и опомињало да нисам сам, као што сам мислио.
У парку, рају тица, кроз раскошно зеленило грања, ветрић је доносио благо брујање звона и подизао, жалосно, опијао душу узбуњену чудно бојама ствари којима смо били окружени.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И спремам се за њ, као што се сеоска дјеца спремају за недјељу, за бијелу недјељну кошуљицу и за кротку звоњаву звона с цркве на главици кроз проријетки ваздух прамаљетног јутра. Саосјећам с дрвећем.
Једном, у предвечерњи час — добро се сјећам тог сутона — док су се топли откуцаји заљуљаних звона таласаво разлијегали над варошицом, а жене по „балатурама” дојиле дојенчад на последњим, већ готово водоравним зракама
Из тих недељних поподнева у дјетињству изнио сам и доживљај звоњаве звона. У нешто каснији сат, у први руј сутона, разљуљала би се клатна са фратарског самостана, обилато, бујно, незажално,
И румен запада као да се од њега јаче разгарала. Љуљала су се звона и разлијегала се над мјестом звоњава, пурпурна, брончана, агонично врућа, заносећи и прожимљући собом све.
Свакако, неку идиличну, разњежену смрт, с много рујне звоњаве звона, с много цвијећа и вијенаца, и сажалних брзојава, и служинског бугарења, и с погребом какав се у мјесту не памти.
И је ли му се онај хипертоничарски звиждук у ушима, пригушен но упоран, на махове преобраћао у прољетну звоњаву звона што завијава пелудом дјетиње игре под свијетлим крошњама бреза, упрéдао у цилик саоничких прапораца што по свјежем
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
имао баш тада мртваца у цркви, па га изнесе под звоник те га некако наравна да стоји, а у руке му уклепа штрикове од звона, па га тако остави. Кад дође мали к попу, рече му: — Што ме требаш? Ево ме, дошао сам.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
СЕПТЕМБАР 1912. ГОДИНЕ 126 ПРВА ПЕСМА СРЕЋЕ 128 ПО ГРОБОВИМА 131 СПОМЕНИК 133 ЗВОНА НА ЈУТРЕЊЕ 135 СА КУМАНОВА 138 УЗДАХ СА ДУНАВА 141 КРВАВИ ДАНИ 143 ИСПОД ЗВЕЗДЕ СРЕЋЕ 144 СА КРИНОМ У РУЦИ 146 ПРОСТО
Једног дана, када се узбурка моје мртво море, Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе, Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле... збогом!
У тренутку једном не знам шта се деси... Када се пробудих, удараху звона, Уз очајни ропац умираху греси, Купљени животом: то мре васиона, Земља, њено време.
Уиђосмо у дворану журно. С наших лица још се небо сија. Нисмо знали за живот и звона. Дочека нас смех костура бурно, Ветар греха, мирис земље: и ја Дигох главу, лице покри она.
Ал' дуго срећна занела се она Уз мирис жеља! И дођоше луди; Сад плете венце, нико је не буди; Осмехом дише, ударају звона; Разгледа небо, спушта се опело; Сад броји звезде, узимају тело: Живи што сања, у раку је скрише, Кад за зло не зна,
Сад залази мој живот и видик обмана, А истина мирно, кобно, као звона јек, Оглашава хук пада радости и рана. Саранио сам љубав и поноса век.
се народ листом за оружје хвата, Испод трулог царства да изведе брата, У мртва огњишта да унесе жара, Да пробуди звона с умрлих звонара!
ми душа сања, Да споменик живи, има живот дуги, Да данас силази у нова предања, Да спрема нараштај за споменик други. ЗВОНА НА ЈУТРЕЊЕ Увек у средини која рани чамом, Ја нисам веров'о да ће доћи икад Растанак са пустом и суморном
Ја нисам слутио, отаџбино драга, После сна дубоког, да чека спокојно Звона на јутрење да устане снага, Заспали духови и царство покојно.
Столећима Србин у тој земљи живи, Ал' Немац и Мађар вечито га гоне, Једино се Србин тој земљи не диви, Јер његова звона само на плач звоне.
Позваше нас браћа из мртвих равница, Понижене сестре и клонуле груди, Јаворове гусле покиданих жица, Закопана звона, оковани људи.
1904. ПОГРЕБ Полагано спровод иде... Киша сипи, прска блато; Лица влажна, сетна, бона; Тихо, тешко звоне звона. Са погледом, к'о сањивим Моја драга бледа, нема, Иде тако... Спровод овај Њеног драгог гробу спрема.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Знали смо такође да негде дубоко у ноћи, када чујемо слабачак звук црквених звона у румунском насељу, око четири миље источно од нас, преко кукуруза на наш пашњак дува поветарац који носи мирис
Светлост звезда, топот волова који пасу и слабачки јецаји далеког црквеног звона, били су поруке нових упозорења према којима би се управљали тих мрачних летњих ноћи при чувању нашег драгоценог крда.
виноградима и воћњацима; са крдима; стоке и стадима оваца на паши; са прекрасним црквеним торњем и свечаном звоњавом звона; са веселим младићима и девојкама који у колу играју уз српске гајде на сеоским пољима - Идвор, са свим добро познатим
у Делавер Ситију, није горело много свећа и није било пријатног мириса тамјана, није било складних звукова црквених звона.
мишљењу, Америка северно од реке делавера, није била за њу значајна, а чак је и саму Филаделфију помињала само ради “Звона слободе” и “Декларације независности.
Брод из Часаника довео ме је до Балтимора у рано јутро једне недеље, а дочекали су ме складни звуци црквених звона. Рекли су ми да је Балтимор католички град и да звона која чујем припадају католичкој катедрали.
Рекли су ми да је Балтимор католички град и да звона која чујем припадају католичкој катедрали. Мало је недостајало па да ме та звона приволе да останем у Балтимору и
Мало је недостајало па да ме та звона приволе да останем у Балтимору и постанем римо-католик, тако пријатан и умирујући је био њихов утисак на моју душу.
Ови звуци су ме подсећали на диван склад црквених звона у мом родном Идвору, а у исто време искрсла ми је пред очима слика моје мајке.
Био је добре воље па је приметио: “Каква штета што нисте подлегли првом утиску црквених звона у Балтимору; можда бисте данас били надбискуп у овој бискупији, а можда чак и кардинал.
А онда се одједном појавио и звоник цркве у Идвору. Забрујаше полако умилна црквена звона која позивају на вечерње, будећи у мени безбројне успомене. Био сам дубоко узбуђен.
А онда се одједном појавио и звоник цркве у Идвору. Забрујаше полако умилна црквена звона која позивају на вечерње, будећи у мени безбројне успомене. Био сам дубоко узбуђен.
Ћипико, Иво - Приповетке
Велике, густе капље, гоњене снажним ветром, удараху по крову и прозорима, будећи децу и одрасле. Звона су престала брецати на „неверу”. Све се живо уплашило и у се стисло, очекујући да престане олуја.
војништва, веле: имаш сестара, па не би добио дозволу за вјеснање, а бране се фратром, веле клео би и брецали би у звона као да си умро ж. —Није све тако, опази девојка — Твоји хоће да узмеш прћијашицу... —Биће и тога код мојих...
Два клапца са звоника вребају на жупника и, док га угледаше да долази, прихватише звона и живо заславише. Макоше се. Стара Стана умешала се међу жене, а Марко и Божица уставише се код старе претрге, што
Стара чуди се и гледа, и пред очима не види никога до њих двоје — бесних, јаких, њених... Звона наједном заславише у знак да поподневна литија креће из цркве.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Отпративши мајку и Магду на гробље, и уз звуке гробљанског звона, Софка се журно повлачи у горњу одају, захваћена немиром и сладострасном стрепњом, да би се на концу све то слило у
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Стармали« 1881. ГАРИБАЛДИЈУ Спалили су мртво тело неумрла дива, Пепео носе да у земљи за навек почива. Звона звоне, а из њина жалостива јека Чујем гласе: „Слава теби, дико нашег века!
»Вијенац« 1894. ЉУБА НЕНАДОВИЋ Јуче чусмо: „Љуба ј’ болан“, Данас звона тужно брује. Сутра ће нас бол савладат’, Шаптаћемо: „У гробу је!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
дрво је рекло немој Јутро моје бело име ти своје остављам кад не могу да се вратим Пчеле слећу на леш кога нема Звона одлазе у простор црним степеништем Мој је завршен дан.
пустиња Слепоћа је бела и округла, супротна ноћи Пред безбожном гомилом Мудрост и чедност беже у метафору (Лажна звона — Велика звоњава Ватра сишла с ума Рачуна на тебе) Речи које се селе и речи непокретне Хоће ли се срести у
Краков, Станислав - КРИЛА
Безбројни волови вукли су шарене топове уз страшну дреку гонилаца. — Топови су звона за побуне... а пре њих убијају мале.. Снага човечанства је у братству потлачених.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Размакну се простори бескрајни Растворе се времена таласи, Тад задршћу васионе широм Тихих звона надземаљски гласи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Једнога дана пренули смо се сви, и накренули главе да бисмо боље чули. Слушали смо дрхтави јек звона, који је допирао из равнице. Сетили смо се да је данас недеља. — Па данас је Ускрс! — плесну се Лука рукама.
— Па данас је Ускрс! — плесну се Лука рукама. Али зачудо, како је пријатан тај звук звона. Умиривао је просто нерве.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
” Кад је ове речи рекло, Око му се засијало Као угљен под мехови, А глас му се задрктао К’о од звона глас последњи Кад је кога огласило.
Под венцем и ти, млада, Дочека данас све, Али не као нева Свате кићене. А сваки сузе рони. На какав идеш пут Кад с’ звона гласи роје И мајка бије груд? Свенуо то је цветак У мају века свог, Смрти га ладна рука Са света скиде тог.
Преко брега издалека Јутрења се зачу јека Са црквене куле звона. По три крста, три поклона Све три душе учинише. У молитви тијој стоје Њих побожних душа троје, Сада сниже, сада
стоје Њих побожних душа троје, Сада сниже, сада више Јутра песму звоно поје; Горски ветрић час доноси Јасног звона јасне гласе, Час далеко њих односи На сахрану у таласе Сињег мора далекога, Ил’ у дворе вишњег Бога.
Кано песме даљног звона Непостојан глас је баке, Јеца она, збори она Старим гласом речи ’ваке: „Мој породе, сав мој роде, Рано слатка,
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Конопац је био везан за кућни комјен. Залупаше повелика, крупна, јасна звона, са свију прозора, врата, и са чађавог, кућног комјена. Сва су звона вјешто била повезана једно за друго.
Залупаше повелика, крупна, јасна звона, са свију прозора, врата, и са чађавог, кућног комјена. Сва су звона вјешто била повезана једно за друго. Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу.
Сва су звона вјешто била повезана једно за друго. Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу. Остави авлијска врата и стаде отварати стаје мумлајући нешто кроз зубе.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Крвава и бела Јованова глава Јавља јој се обноћ, звона кад заћуте, Сред збрканих снова кад занеми јава, Месечево млеко кад посребри путе И кад сладак мирис проспе смоква
Сав народ клечи у стравичној пошти. Царе, чујеш ли сва црквена звона? На свету војну позивљу те она, Да спасеш свете иконе и мошти.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона. 2 Радуј се, свему си спона, покоји у теби сви живе.
Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона. РАДОСНО ОПЕЛО 1 Чемера чемер ми грлу саћем што мед — загорчај, загорчај све дубље.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
КРАСТАВАЦ Гурке (цуцуміѕ ѕатівуѕ). Краставац. Најбоље је сејати их на Велики четвртак, кад се звона »завезују« [у црквама па Велики четвртак увече завезују се звона, и место њих све до Ускрса употребљује клепало], па
Најбоље је сејати их на Велики четвртак, кад се звона »завезују« [у црквама па Велики четвртак увече завезују се звона, и место њих све до Ускрса употребљује клепало], па ће се и краставци радије завезивати (ЗНЖОЈС, 19, 201).
деци га мећу око врата, а девојкама у косу против урока (ібідем; Беговић, 163); такође га мећу овну звонару поред звона, кравама и воловима у роге, воловима у јарам (ібідем и ЗНЖОЈС, 11, 271; 23, 316; СЕЗ, 48, 311), добрим коњима у гриву
Ћипико, Иво - Пауци
Па кад попови пријатељи из града брзонјавише о успјеху, попов слуга заслави у оба звона на цркви, таман као оно неке године кад се помолише на последњему савијутку бискупске кочије што вожаху пресвијетлога
Свугдје је мушко штиманије!... Разјахаше, а коње повађају комшије, што се, радознали, окупише око куће чувши звеку звона и пуцњаву прангија.
И, опраштајући се, опет забрујаше звона и затутњи неколико прангија, и тробојна застава лепрша у рукама фра—Јосиним, и виче се, скупа са сељацима, свечару
и коњи похиташе. Кад одоше гости и звона престаше славити, вели поп Вране окупљеним сељацима: —Сада идите, доста сте се весеља нагледали!.. . Хоће наш поп!...
У ходу к цркви свечано зазвонише сва звона на приступ; он пожури да се састане са жупником. Ту се поздрави са сусједима и знанцима и посматраше чељад што се
Вихор се спустио, настаде оштар звиждук и треска изљуљаних стабала, а кроз све то чује се звук великог звона што бречи на неверу... Чељад журно јури кући, гонећи пред собрм предљиве мазге. Из даљега негдје дозивљу се људи...
— А колико ишћу? — прекиде она, не обзирући се на разлагања. — У најгору дванаест фиорини за звона, и то ваља платит' главару, јер је он од црковинарства, а знаш спровод... најмање шест фиорини ...
У ходу до жупникова стана размишљаше што ће рећи и како ће све уредити ради спровода и великога звона, а да му отац за то не сазна. — Блажене очи које те виде! — дочека га љубазно дон Фране и поткучи му сједало.
А платиће, поштени су, заврши. — Ја се не противим; за спровод не марим, чекаћу... Од звона не знам ти ништа рећи. Твој отац заповиједа, а знаш да се ја не пртим у туђе после ... Иво ућута и попође по соби.
Уто звонар, коме је било наређено да пази са звоника кад се господа помоле, свечано заслави у оба звона, а у исти час пуче и неколико прангија, једна за другом. — Није требало! — опази владин достојанственик.
Није требало! — понови и крочи боље, као да га весели звук звона на то нехотице нагони. Друштво часом застане да прими поклон од младога учитеља, који, збуњен, приђе к њему, и у хитњи
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1880. МОЛИТВА Кад јекну звона с црквице старе, Тихо и бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак Светиње пуна,
И нигде зрака од живота нема, Пролетњи давно изумро је крас; Кишица сипи... А из села малог Вечерњег звона разлеже се глас...
7. О витези српски, пепелишта тавна Походиће тада наши милијуни, Место тужних звона хориће се трубе И наши плотуни. 1889.
Чуј! У долини тамној затутњи недељно звона... Јелен се у гори прену и журно подиже главу, И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток, Он журно у скоку наже и
смехом и плачем, А оружани мржњом на тиране, С буктињом, лиром и са бритким мачем, Прославићемо осветничке дане И као звона грмићемо тада Са равних поља и са барикада. 1888. ЈЕДАН МОНОЛОГ МЛАДОГ СЛЕПЧЕВИЋА „...
Ил' ако се песма и захори стара, То је против Шваба и против Маџара. Сви чекају само да затутње звона И топовске паљбе са Неве и Дона. Па дневни журнали... Чега нема туна! И народна права, потребе и буна.
И час већ стиже! С опалих звонара страшно Грунуше звона. И крик ужаса и јад, Уз пуцањ пушака и звекет мачева оштрих Неверног краља огласи страшни рад!
“ И подне пристиже тако. Служба је свршена давно, И звук последњи звона одјекну јасно и равно. И народ из цркве наже.
Грмнуше потмули гласи, И ветар, што бурно наже, помрси његове власи, А звоник застења чисто. Ал' он је вукао звона И као господњи узвик свечано грмљаху она У мраку и олуји...
И она, уморна тешко, сад к небу подиже руке, А ветар, у томе часу, пронесе потмуле звуке, Налик на звуке звона. Олуја страшна се диже, Но удар црквених звона до њених ушију стиже, Кô тежак, громовит прекор.
Олуја страшна се диже, Но удар црквених звона до њених ушију стиже, Кô тежак, громовит прекор. Но није кметица само, И кмет се кренуо беше на позив клисарке
А озго, с висина тавни', Равни удари звона тоњаху у мирне равни. 1893.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Али када је јутро свануло, на цркви доминиканског манастира Ала Минерва зазвонише звона. У њу уведоше једног седамдесетогодишњег старца, висока чела, дуге седе браде, а одевена само у белу покајничку кошуљу.
лепој вароши, пењем се на њене брежуљке, улазим кришом у цркве, слушам брујање оргуља, ослушкујем сребрнасте гласове звона што говоре Моцартовим језиком.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Је ли овде неки хан, механа, или каква — Боже ме прости! — црква? (Слуша. Чује се из далека, али јако звоњење звона.) Зар већ звона? већ вечерње, већ да се иде на гробље?!
— црква? (Слуша. Чује се из далека, али јако звоњење звона.) Зар већ звона? већ вечерње, већ да се иде на гробље?! (Слушкињама): Оставите то па се брзо обуците да носите на гробље шта треба да
Па је ноћ онда тешка, као гроб мртва, не може да се издржи од страха. Једва чекам звона да зазвоне, дан да осване, и онда да се брзо трчи на гробље, да се види да му гроб можда није како треба, да му можда
По тишини, особито уличној, осећа се да је празник, недеља. То се још јаче осећа каткад брујањем звона са цркава, пролажењем слушкиња преко соба, њиним изношењем старог рубља, чаршава, пресвучених хаљиница дечјих.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Зар то нису пропалице! Звона звоне, носе последњег г о с п о д и н а Влаовића. Дужан и ружан. Све продао. Једна његова њива, знаш чија је? наша.
Дужан и ружан. Све продао. Једна његова њива, знаш чија је? наша. Докле? Звона звоне. Носе Нолу Лазарићку. Вјечнаја памјат, али њиве њене знаш чије су сада? — Госпа Нола погледа у Јулицу. Заспала.
Зашто је Мија остао у туђем разреду после звона, нико није знао, па вероватно ни он сам. Кад дечко почиње, или мисли да почиње прелазити у одраслост, он се ужасно
Кад је Спида стигао у виноград, Харисијадес је био мртав. У винограду још, чуо је Спида да звона гласе мртваца, мушко лице.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Сигурно по мирису — рече Лука. Чујемо звук неког звона... Сретосмо једног пешадијског потпоручника, који нам рече да је дат знак да официри иду на вечеру.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
хиљаде оваца, Клатећи вруће, набијене мешине млека За њима јагњад омађијана И овнови, у истом ритму, мужјаштва и своја звона. Очи им сјаје у вечери пламичцима, На ногама тако танким, тако неспретним, рекло би се да храмљу.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Чинило се као да чекају избијање неког невидљивог звона, па да се јаве. Кад, наједном, као прасак скривене пушке пуче пролеће. Распали сунце по реци, поче да се топи лед.
чудовита, гле чуда невиђена: листићи хладни и тешки, од чиста сребра исковани један о други ударају, као ђурђевска звона звоне.
Је ли чудо што село поверова да између старца и звона постоји некаква тајна веза? На сва питања радозналаца старац је одговарао ћутањем, одлазио птицама или се враћао
— а над њивама и ливадама још дуго је, као некакав небески уздах, лебдео утишани јек звона. Но, такви тренуци били се ретки. Звоно је најчешче радосно звонило...
небо над равницом, дечаци постајали бркати, строги очеви, а све тањи, све сребрнастији бивао старац, све тиша песма звона. А онда свану и јутро у којем звоно остаде немо. Као камен је тишина притискала село, а нелагодност расла.
Звизну метак, чу се крик погођене птице и изненадни, оштри звук црквеног звона. — Гле, вратио се старац! — узвикну плећати сељак. — Али, што звони? — сељак ослушну и сумњичаво заврте главом.
Тако су се и на звоник попели не верујући сопственим очима да крај звона никога нема, да звоно само од себе јечи све гласније, све јаче. Узалуд су га заустављали.
Доле, у трави чинило му се да чује неко куцање, неко чангрљање из којег се изви тиха и складна песма звона. — Гле, сат с клатном! — узвикну дечак, подиже увис свој проналазак и постави га на столицу без наслона. — Куца!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
75 КОВАЧ 77 ХЉЕБ 78 РИБАРИ 79 ПРЕД КОЛИБАМА 80 ХАЈДЕМО, МУЗО 81 ВЕЧЕРЊА ЗВОНА 82 ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ 85 УГЉАРИ 86 ТЕЖАК 87 РУЧАК 89 ОПИСНЕ ПЕСМЕ 90 НА ЖАЛУ 91 ПОД ЈЕДРИМА 92 ПРОЉЕТНЕ
У пустој соби сам, кô сјенка бона, У себи слушам звук погребних звона И стискам срце јадно и кукавно. Вечери света, дођи! Тихо, тише!
И док она тако, скрушена и сама, Пред мрамором стоји, ту, у врху села, И док рана звона звоне с торња храма, Обруч златан дршће око њена чела. 1923.
1908. ВЕЧЕРЊА ЗВОНА Предсутонски је час. Висок и златан крст са торња сипа зрак И трепти вас. Залази сунце и окна горе Кô пожар јак.
Прве звијезде у сутон роне; Сав пожар неба тихо се гаси, И гласи Вечерњих звона звоне И мирно теку Кроз вечер меку.
Но док се они лију, Падају и дижу, Уза њих, озго с високих скела, стижу И бију, Кô звона друга, Удари чекића многих.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Тако мало време постајало, данак прође, тавна ноћца дође. Кад ујутру јутро освануло и пред црквом звона ударише, сва господа дошла на јутрење.