Употреба речи звони у књижевним делима


Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ДАЛМАЦИЈА Из Сплита Са капеле једне, са старог врхунца, Полагано звони. Све је мирно тако. На водама лежи крв вечерњег сунца, Дими се, и хлади, и мрзне полако.

Нем, на изгубљеном валу, насред воде, Прве сенке ноћи док расту и броде... А с острва тужно звони, звони, звони... ЈУТАРЊЕ ПЕСМЕ ПРИЧА О плоду збори цвет што падне, И река о хуци плимâ; О огњу сунца звезде

Нем, на изгубљеном валу, насред воде, Прве сенке ноћи док расту и броде... А с острва тужно звони, звони, звони... ЈУТАРЊЕ ПЕСМЕ ПРИЧА О плоду збори цвет што падне, И река о хуци плимâ; О огњу сунца звезде хладне, А

Нем, на изгубљеном валу, насред воде, Прве сенке ноћи док расту и броде... А с острва тужно звони, звони, звони... ЈУТАРЊЕ ПЕСМЕ ПРИЧА О плоду збори цвет што падне, И река о хуци плимâ; О огњу сунца звезде хладне, А сутон

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Он, ето, сад није низашто, али се још не да! И ја ти кажем, — мамин глас поче емфатично да звони — и ја ти кажем да се он никад неће дати злу! Он је од старих људи! Он је јунак и верује у Бога! Иди, ако ћеш!...

— 'Одите, децо, молите се Богу да нас избави од пропасти! — рече она. Глас јој звони као звоно, а очи светле као вечерњача на небу.

— Видак испусти узде, па легне у кола, а она све преко чагрћа, па по јендецима, па трчи, па трчи, па трчи... Звони! Јелте да звони? Да платим!

Звони! Јелте да звони? Да платим! Он опет истрча напоље, али кад се врати, на његову лицу беше нестало нестрпљења, и глупа веселост леваше

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

је како је онај путник у колима скинуо шешир и прекрстио се, па, како је била мало наглува, одмах се сетила да то звони на вечерње, па одмах остави рад и стаде и сама да се крсти шапћући: »О, боже, опрости мене грешну!

су чули већ за долазак учитељев; дотрчао је и известио их један деран који је поваздан у порти, помаже Аркадији, звони и пири у кадионицу и за то добије увек пола поскурице, а послао га је Аркадија да јави.

Ал’ она, смеје се, боже, смеје, смеје, па мислиш све звони сокак од њена смеја! Она му нешто говори, а све гледа овамо на нашу капију — баш лепо сам видила кроз избијен чвор на

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Целе недеље би ту тако око клисарнице и гробља седео: да звони кад долазе мртвачки спроводи, иде с попом или клисарицом по гробљу и помаже јој а само би суботом одлазио у варош,

Африка

Горе не постоји! „Ово је земља белих! Треба знати како горко то звони у устима белца који у свако подне мора узети кинин, који се не сме купати у мору нити у реци, слободан на сунцу, који

Црњански, Милош - Сеобе 2

да би обешени, што брже, скрхао шију, џелат је скочио на њега, са лећа, као мајмун, па се љуљао на њему, као да звони у неко велико, немо, звоно.

Њихови сународници опет су се у земунице сабили, а села су у згаришта утонула и ни једно звоно не звони. Нема ни попова, кажу, да самртнике утеше, и сахране оне, који су умрли.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ (кад она ишчезне, дигне главу, после извесне паузе диже се и звони). ВИИИ МАРИЈА, ПАВЛЕ ПАВЛЕ: Госпођа је отишла? МАРИЈА: Да! ПАВЛЕ: Слушајте, ма ко да ме тражим, нисам код куће.

ПАВЛЕ: Напоље! НОВАКОВИЋ (удаљава се). XИВ ПАВЛЕ, МАРИЈА ПАВЛЕ (пошто се стиша од узбуђења, звони). МАРИЈА (улази). ПАВЛЕ: Марија, спремите рубље, одвојте оно плаво одело и све друго што је потребно.

РИНА (грлећи га, слатко се смеје): Боже мој! Боже мој! Никад ми није ни на крај памети пало, а ништа лакше... (Звони.) Збиља, никад ми није ни на памет пало. ИИ АНА, ПРЕЂАШЊИ АНА (млада лепушкаста девојка, уђе).

АНТА (устаје): Добро! Да пођем! РИНА: Дођите и ви с њим. АНТА: Да, да, то се разуме. (Оде.) ВИИ АНА, РИНА РИНА (звони). АНА: Молим! РИНА (расејано): Овај... шта сам оно хтела, не знам... заборавила сам... Кад се сетим, зваћу вас.

СПАСОЈЕ: Шта си ког ђавола видео? АНТА: Рећи ћу ти. Патиш ли од срца? СПАСОЈЕ: Да, нешто мало. АНТА (звони): Разуме се, то ти и припада у тим годинама. XИИ АНА, АНТА АНА (долази): Молим!

) Пардон, госпођо! (Прилази Рини и љуби јој руку. Обраћа се осталима.) Шта је ово? РИНА: Вама је рђаво? АНТА (звони): Патите ли од срца? АНА (улази). АНТА (Ани): Чашу воде! АНА (одлази).

ЉУБОМИР: Да, тако је! (Узима Вукицу за руку и одлази у њену собу.) XИ СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (звони). СОФИЈА (улази): Молим! СПАСОЈЕ: Софија, ја очекујем посету једног господина.

(Оде у своју собу.) АГНИЈА: Ево, и ја ћу ти помоћи. (Оде за Вукицом.) ВИИ СПАСОЈЕ (сам) СПАСОЈЕ (иде телефону и звони): Ало, ало! Ви сте, господине Бурићу. Извините што вас узнемиравам, али ствар изгледа врло озбиљна.

(Звони. Пауза. Нема тишина.) XВИИИ СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ СОФИЈА (појави се). СПАСОЈЕ: Софија, чека ли ко напољу? СОФИЈА: Да, о

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

док Драга Падавичарка, измилевши однекуд, није рекла да је видела покојног Џоју кочијаша како иде од куће до куће и звони. То је било уверљиво.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Чамча му узме из руке, па покаже грофу. Гроф узме боцу у руке, гледа је према светлости: боја као крв, а бистро. Звони по слугу да му отвори боцу. Кад отворе, гроф сам сипа у чашу, кошта, све му мири. Хвали, каже да је изврсно. — Пошто?

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Они му направили од подвезице литар, а Мицков син донео из бакалнице три прапорца, па све звони кад оно трчи. Тако је расло и гојило се зачудо брзо. Поче већ чешће изостајати и више се код куће бавити.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ 15. Оваки бија поток њени речи, Још мени звони у уву њезин звук, Славуја гласак преумилно звечи Кроз ноћи каде плови бајни мук, Умилно врело жуборећи јечи,

Та знаћемо све до сутра, Или барем до прексутра. 94. Прексутра је, подне звони, А он оде тражит мому, Бака му се на пут гони; Шапну: „Није још на дому.

“ као да говори. Милета се бацио у траву, На десницу наслонио главу; Из далека звони клепетуша, Дивно звони, ал' он је не слуша, Од лова му тело мало трудно, Ал' одмора срце није жудно.

“ као да говори. Милета се бацио у траву, На десницу наслонио главу; Из далека звони клепетуша, Дивно звони, ал' он је не слуша, Од лова му тело мало трудно, Ал' одмора срце није жудно.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А сви свирају. Грнета гроће, ћемане клизи, дахире звони, а Шабан својом шупељком све њих води, извија, упада, прекида, сече, те да човек још више побесни. И заиста.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Али нека, или ћу ја све на моју руку довести, или сама морам свиснути. Персида, ти! (Звони.) Оставили ме саму, тек да имам узрока једити се... Персида! ПОЗОРИЈЕ 2.

(Наједанпут отиде.) СУЛТАНА: Чекај само док прођу три недеље, другојаче ћемо се разговарати! (Звони. Персида дотрчи.) Начини ми лимунаде да ме прође овај јед. (Персида изиђе.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

свега што сам до сада налупетала (Видети мој необјављени есеј „О улози свитаца у мом животу“, Кондина 9, И спрат, звони два пута кратко и једном дугачко), зар после свега да још пишем и неки блесави матурски рад?

се, наиме, поклапају две ствари у нашој фамилији: као по правилу, остајемо шворц и, као по правилу, на врата баш тада звони онај тип што наплаћује кирију.

Али ни тај тип није од јуче! Звони, звони, а када му нико не отвори, он опали лажњака, то јест затутњи ногама у месту, као — сишао низ степенице!

Али ни тај тип није од јуче! Звони, звони, а када му нико не отвори, он опали лажњака, то јест затутњи ногама у месту, као — сишао низ степенице! Систем тутањ!

Најзад, тридесет и седмог децембра, неко звони на моја врата. Ко је —- Нова година! У свиленим чарапама, лаковане ципелице у руци, крејон око очију размазан, конфете

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Не хоре се песме тамо Са лаганих тамбурица, Суморне су песме њине И суморна њина лица, Ал' им језик слатко звони. Којим зборе милиони. Они штују обичаје.

7 Са рудничког виса, по суморној ноћи, Мртвачки се спровод полагано слази, Тупо звони добош у немој самоћи, Два и два се крећу по узаној стази.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Кантакузин Димитрије седи на врху нрда за столом под шаком жуборе грчка мора у гудури пред њим словенски говор звони ко у руднику групмен Госпа прилази столу прво о вечном дану онда о ноћи снева и приклања се земљи Она у

Онда поче да пада лишће са грана сиво и гњило ил скамењено па звони и слаже се у сметове слова и у крике породиље па се на мразу све спаја у слике јер плода више нема у близини

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

СИМКА: Боже мој, ко ће као бог! А ја кажем јутрос Агатону: навиј, бога ти, тај будилник да га чујемо како звони. САРКА: Е, па ето, чула си сад! СИМКА: Па чула сам, дабоме! АГАТОН: Срамота, Сарка, морам ти рећи срамота!

АГАТОН: Ако је и сребрн, али бар не звони. САРКА: Па оно не звони, али ако ја повучем уже, могу зазвонити сва четири звона са саборне цркве.

АГАТОН: Ако је и сребрн, али бар не звони. САРКА: Па оно не звони, али ако ја повучем уже, могу зазвонити сва четири звона са саборне цркве. АГАТОН: Ти имаш да ћутиш!

АГАТОН: Па сви, дабоме! Ето ту, у тој соби је Сарка. По цео дан седи на балкону, а ако и изиђе из собе, она звони. Тамо су Танасије и Вида, по цео дан седе у соби и израчунавају свакоме од нас степен сродства са покојником.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Али пси нису лајали, а планина је језовито ћутала. А звоно се и даље јогунасто клатило, и ја отворих очи. Звони... звони... дрхтаво и тужно, однекуд из даљине, из долине, из неког села, са неке цркве. Откуда у ово глуво доба?...

Али пси нису лајали, а планина је језовито ћутала. А звоно се и даље јогунасто клатило, и ја отворих очи. Звони... звони... дрхтаво и тужно, однекуд из даљине, из долине, из неког села, са неке цркве. Откуда у ово глуво доба?...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

а горе на врху великим словима: »Краљевско-српска основна школа орловичка. Бр. 34.« Баш звони!... Љубици нарочито одузеше смелост и управо уплашише је ови необични и, како она мишљаше, важни државни изрази:

Усне му пребледеше, задрхташе, он поче неким промењеним гласом, из кога звони најжуднија молба и покорност, полушаптати, замуцкујући: — Па немој, болан, тако више да се мучите...

ала је необичан !... А њега нема !... Узалуд радост!... — Јесте ли ви Гојко Савић, учитељ ? звони отуд са врха озбиљан, крупан глас.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

пролећа, закашљати ружно и видим витак стас, преда мном, што се рони, верно и тужно, сенком и кораком, кроз воду што звони, у небеса чиста. И, тако, већ слутим да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.

Сви ти људи, који ће поћи са мном, не знају ме. Очи њиних старих жена зуре, као да су слепе. Звонце трамваја звони кроз овај крш тако лудо. Поћи ћемо кроз неку неизмерну пустош. Сва је земља као преорана. Тек понегде понека кућа.

Небо нас оловно покрива, као грдно, нечујно звоно, што, ипак, као да ужасно звони. Вратио сам се, кад се смркло. Јурили смо у залив и гледали како, дугим конопима, извлаче лађе, кроз воде, плитке као

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Под плавим небом дивотна дана Грми и звони, Гмижу тисући и милиони— „Христос воскресе!“ — ваздух колеба До краја мора, земље и неба... Ал зачас само...

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

А ватра пуцка и греје, звони једначит глас приповедача, а тамо са друма чује се крчање пуних кола и суморно извијање сетних »двојеница«....

Зовну на пример изјутра његовог љубимца, »фамулуса« Васу, и нареде му да »у понизности звони« за улазак, или да »у понизности купи ћевапчића и пењерлија...« После су ову понизност пренели и у свој кавански живот.

Хиљадама мисли појури у главу, а у ушима звони и ври... Све то би само за тренут ока. Како поскакаше, зликовци разгледаше узверено на све стране.

Кад има да објави чију смрт, он приступа послу са истим мислима и расположењем, с каквим одлази да звони на вечерњу. Проста ствар: треба само одзвонити по реду, сићи доле и прочитати посмртну листу слушкињама, које чекају

Кад ти не требају пуна звонара ... Треба то јурити... батином то треба. Видиш, време је да се већ звони. Удари де још једном. Станко се диже лагано и повуче добро за уже, не давши му да се уздигне.. Клатно удари једаред.

Неко мора звонити, па што да не звони он, кад има још снаге!... Однеше поп-Косту. Марко му одзвони последњи опроштај ...

— Трљали су ме, вала, многи, па ништа... све горе... После недељу дана Станко пође да звони на вечерњу, али не може да изиђе уз степенице. Врати се кући и поручи Марку да одзвони.

— Умро чича Станко! викну један, што држаше конопац четвртог звона. — Наредио господин владика да звони и пето. Намрштене Маркове очи раширише се, и он погледа по деци некако необично.

Изиђосмо кроз царске двери и почесмо благодарење... Ја весео, као обично кад је много света: глас ми звони као чисто сребро, само удешавам да сам у једноме тону с хором.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

СРЕТА: Ама, чекај, куд си навро! Не иде то тако! Прво да отворим седницу. ЈЕВРЕМ (седне). СРЕТА (устане, силно звони и раздере се): Мир, мир кад вам кажем! Јесте ли сви на броју? ЈЕВРЕМ: Јесмо!

Мир кад вам кажем! (Седне.) ЈЕВРЕМ (као пре): Молим, господине председниче, за реч! (Седне.) СРЕТА (дуго звони): Господо, господин Јеврем Прокић има реч! XИВ ПАВКА, ПРЕЂАШЊИ ПАВКА (на вратима): Јевреме, црни Јевреме!

СРЕТА (строго): Пст! ЈЕВРЕМ: Ћути, иди одавде! ПАВКА: Ама, само да ти кажем. СРЕТА (љутито звони): Молим, на место, не дозвољавам да говори ко нема реч. ЈЕВРЕМ (Павки): Иди кад ти кажем! ПАВКА: Дућан, Јевреме!

'Ајде, 'ајде, ово је важније. (Изгура је и опет затвори.) XВ СРЕТА, ЈЕВРЕМ СРЕТА (звони): Јесу ли удаљени сви који су ненадлежни? ЈЕВРЕМ (седајући). Јесу!

) XВ СРЕТА, ЈЕВРЕМ СРЕТА (звони): Јесу ли удаљени сви који су ненадлежни? ЈЕВРЕМ (седајући). Јесу! СРЕТА (звони): Господо, господин Јеврем Прокић има реч!

Ја... овај... ја... На пример... (Запео, не уме даље, очајно размишља.) СРЕТА (звони): Молим, немојте прекидати говорника!

ЈЕВРЕМ (прибира се, брише чело и одважи се поново): Поштована господо, представници ове куће!... СРЕТА (звони): Молим говорника да не говори по два пута о истом предмету. ЈЕВРЕМ (прилази Срети фамилијарно): Знаш, ја сам хтео...

ЈЕВРЕМ (прилази Срети фамилијарно): Знаш, ја сам хтео... СРЕТА (звони енергично и дере се): На место! Молим господу посланике да заузму место, галерија нека заузме место, стенографи нека

(Звони.) ЈЕВРЕМ (преплашен одлучношћу Сретином, седне поражен на своје место). СРЕТА (обично): Аха! Је л' видиш шта је власт

ЈЕВРЕМ: Ал' немој да ме буниш! (Нешто храбрије.) Молим за реч! СРЕТА (звони): Господин Јеврем Прокић има реч. ЈЕВРЕМ (диже се, говори мало одважније): Поштована господо и браћо представници

(Првим.) А ти си лопов и хуља! (Својим гласом.) Пљус! Пљус! (Шамара по ваздуху док и самог Јеврема не ошамари. 3атим звони силно.) Мир, мир, господо! Молим, чувајте достојанство овога дома!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Срета, који је устао из кревета и пришао Макси, па га једном руком дрма, а другом узео звонце па му из све снаге звони крај ушију. — Ај... зар већ свануло! А ја, ви’ш, ка’ човек успав’о се!

плаћа све што весели народ попије, што Зац забележи а Максим контролише, или иде под звонару па одмењује у звоњењу. Звони оно школско звонце, па не звони него све кевће кроз онај мрак!

Звони оно школско звонце, па не звони него све кевће кроз онај мрак! Коло се окреће, земља тутњи, а коловођа Мића »Официр« не додирује, мислиш, земљу.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Чујем Господару!“ озва се крупни неки глас из оближње собе. „Дижи се, разданило се већ, реци Стевану нека звони на јутрењу!“ „Одмах, Господару!

А, богами, и сметенила има свуд! Причајте о чем другом!“ звони!“ „Прекините ви сад свако причање, па ајте к цркви. Ено већ „Хоћемо с помоћу Божијом. Ајтемо соколови!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

(Дренов цвет, грање и плод) 181 — Звоно, а не звони? (Цвет у висибабе) 182 — 3елени се као шума, а шума није? (Шумица) 183 — Зелено се роди, бркато узрасте, сакато умре?

(У сузи) 291 — Шта би највише волео ћорав човек? (Да има и друго око) 292 — Шта звонар мора да чини ако хоће да звони? (Да вуче за уши) 293 — Шта је најбрже ка свету? (Мисао 294 — Шта је најскупље на овоме свету?

(Људски језик) 298 — Шта је природа створила пред лицем целог света? (Нос) 299 — Шта мисли звонар кад звони? (Кад ће престати) 300 — Шта не може иструнути? (Име) 301 — Шта не може ни један човек о себи казати?

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

нити би умија стрицу чизме очистити, нити би могâ воде донити, ни камару помести, а камоли да се диже у зору да звони Здраву Марију, а камоли да прати пишице стрица кад дигод на коњу пође, а камоли да буде свуда скоком, куда редовници

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

убију, убију, хукће по звонари, пробудиће му се деца, сва ће се деца у селу пробудити од буке, само на Велики петак звони ноћу, није Велики петак, иде војска, чета војника, коњаника, војска сече и непунолетне, децу, децу, синоћ се није

— Иди, скупљај луде, Стево! Аћим зове! Брзо иде јабучаром да нареди Толи: — Звони на узбуну! Војска иде. Звони док имаш руке.

— Иди, скупљај луде, Стево! Аћим зове! Брзо иде јабучаром да нареди Толи: — Звони на узбуну! Војска иде. Звони док имаш руке. Чађевића не затече под багремом, уђе у своју собу, угаси лампу и у оделу леже у кревет. ...

Не сумња да Тола звони. А Ђорђе је рекао да иде војска. За ову узбуну Толу ће убити. Застаде и чвршће се обави шалом. Ако Толи нешто буде?...

Стоји у недоумици и стиду. Кад сâм није паметан, зашто она да га спасава? Али, Аћим му је наредио да звони. Још један грех пашће на њену кућу. Симка пожури ка цркви, мислећи на јучерашњи разговор с АћиМом.

свиња полуранки, почео да гази шуме ка Београду и Дунаву, прогрушане шуме, жуте и рујаве, тихе и с ветром, кад кисну и звони роса. Па онда: шума, месец и једна птица.

И последње облаке гони ветар, и зора је. Опрезно корача да не згази цветове маслачка. Роса ситно звони у младој трави.

Под његовим меким кораком ситно звони роса, звони злато, он је најбогатији сиромах између три реке, он је најмлађи старац у овој каљогажи с једном једином

Под његовим меким кораком ситно звони роса, звони злато, он је најбогатији сиромах између три реке, он је најмлађи старац у овој каљогажи с једном једином ливадом, ОН

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

2 282 ЦXЛИX НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА 283 ЦЛ ЗАВЕТ 285 ЦЛИ НОЋНА СВИРКА 288 ЦЛИИ ИЗ ЈЕДНЕ ШЕТЊЕ 292 ЦЛИИИ ЗВОНИ 295 ЦЛИВ НА БУНАРУ 299 ЦЛВ ГАЛИУМ ВЕРУМ 301 ЦЛВИ АПРИЛСКА ЕЛЕГИЈА 305 ЦЛВИИ ЈЕСЕЊА КИШНА ПЕСМА 307 ЦЛВИИИ О ЗАШТО?

И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло к'о кап сунца златна...“ И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти, и собу ми зари... Из кута мукло бије сахат стари.

Са покиданих жица, Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица, И она сузе рони. Анђео то је Туге.

Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни Он полаже виш'њих... И свуд из неба, с врхова, и лука, Звони и звони: „Осана во вишњих!“ ...

Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни Он полаже виш'њих... И свуд из неба, с врхова, и лука, Звони и звони: „Осана во вишњих!“ ...

Под плавим небом дивотна дана Грми и звони; Гмижу тисуће и милиони „Христос васкрсе!“ ваздух колеба, До краја мора, земље, и неба...

„Над чим уздишеш?“ - упита ме она. -Над својом срећом, и твојом врлином!“ В. Илић Млађи ЦЛИИИ ЗВОНИ Журећи стазом из кобнога села, Кроз тужна поља као злато жута, Ја и мој чувар, лида невесела, Уморни, најзад, седосмо

мој чувар скиде капу с главе! Куд га то мисли далеко односе? „Шта слушаш, брате? упитах, пун страве. А он ми рече: „Звони... Сад је носе...“ Не питах више! Само сам узда'н'о, К'о да ме стрела кроз прса пробола! Лежах к'о мртав...

Возар лудо узмахује, И бичем шиба, знојну кљусад гони. Стражари ћуте... Ах! да л' се то чује... Како однекуд звони... звони... звони?... В.

Возар лудо узмахује, И бичем шиба, знојну кљусад гони. Стражари ћуте... Ах! да л' се то чује... Како однекуд звони... звони... звони?... В.

Стражари ћуте... Ах! да л' се то чује... Како однекуд звони... звони... звони?... В. Илић Млађи ЦЛИВ НА БУНАРУ У ведри дан што наговештава пролеће Друмом широким ишли смо покрај ливада, И са

Сад нема љубичица! Ту, погружена у дубоку болу Поточић слушам где жубором звони, И шумор лишћа, што кроз гору гони Дах поветарца у дремљиву молу; А шума мирис цветна јоргована Обиљем свежим сипа са

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Где ћу, Боже, где ћу? И умукнем, заћутим, мучим се, страдам до беснила, и слушам како ми удара, удара, удара срце и звони у ушима, како узбуњена крв у махнитом бесу бунтовничког бунила јуриша, бурља, кључа и раздире јадни мој пренапрегнути

и најзад, звони по трећи пут тамо негде иза оне крпетине, те отпочиње први чин, па се ређају редом слике и прилике, и све тако до оне

— И поизмакне се. И звони Икета поред увета, и хвали и кује меденицу у звезде. Чује се, вели, чак до Метковића. — Дедер још мêко, дедер сад —

— Дедер још мêко, дедер сад — каже сељак, и све се више измиче и удаљује да чује и оцени како она меденица звони издаље.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад дође тамо, ал̓ онај мртви стоји и држи рукама за штрикове. Мали, кад та види, рече му: — Звони, звони, кад си први дошао. Свеједно, ја се нећу ништа љутити. — Кад мртви ништа, а он ће опет: — Ма звони, човјече.

Кад дође тамо, ал̓ онај мртви стоји и држи рукама за штрикове. Мали, кад та види, рече му: — Звони, звони, кад си први дошао. Свеједно, ја се нећу ништа љутити. — Кад мртви ништа, а он ће опет: — Ма звони, човјече.

Свеједно, ја се нећу ништа љутити. — Кад мртви ништа, а он ће опет: — Ма звони, човјече. Свеједно, звонио ти а звонио ја; кад си први дошао, звони.

— Кад мртви ништа, а он ће опет: — Ма звони, човјече. Свеједно, звонио ти а звонио ја; кад си први дошао, звони. — Али мртви опет ништа, а мали се на то наљути, па примјери шаком, па љек у образ: — Кад нећеш звонити, што си ту

Ја му велим: звони, звони кад си први дошао — свеједно, звонио ти а звонио ја, али он ништа, само мучи и држи онако за штрикове.

Ја му велим: звони, звони кад си први дошао — свеједно, звонио ти а звонио ја, али он ништа, само мучи и држи онако за штрикове.

Ћипико, Иво - Приповетке

Пароброд је имао да крене око једне, а већ звони подне. Цвета помисли да је боље да га причека, ако ће и дуже, да је не остави.

Престаде велико звоно да звони. Озго зачује Морачин ход босих ногу и шуштање одијела. И, као да му је капља хладне воде на ћелаву главу пала, стресе

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Пера писар из административног одељења. (Клањајући се, одлази.) ИX ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (звони). АНКА (долази): Молим. ЖИВКА: 'Одите овамо, мало ближе! (Мери је зналачки од главе до пете.

ВАСА: Не брини ти, казаћу им ја већ да буду краћи. (Оде.) В ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (кад остане сама, звони). АНКА (долази). Молим! ЖИВКА: Шта радите ви, забога, Анка?

РИСТА (устумара се): Где да се сакријем? ЧЕДА: Не знам...Чекај, сад ми паде на памет. (Звони.) РИСТА: Где? ЧЕДА: Ћути и не питај, јер немамо времена за разговор. XВИИИ АНКА, ПРЕЂАШЊИ АНКА: Молим!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

витак стас, преда мном, што се рони, верно и тужно, сенком и кораком, кроз воду што звони, у небеса чиста.

Краков, Станислав - КРИЛА

Већина отвара конзерве и једе; после неће бити за то времена. А горе грми све јаче, телефон све чешће звони, а стари мајор се све више мешкољи.

Петровић, Растко - АФРИКА

Горе не постоји! „Ово је земља белих! Треба знати како горко то звони у устима белца који у свако подне мора узети кинин, који се не сме купати у мору нити у реци, слободан на сунцу, који

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Пашино писмо јасно говори: „Прими од њега турске пусате!“ ГЛАВАШ (смеје се): „Прими од њега!“... То тако звони Кô да сам неком ја поручио: Да брже дође, скупи поклони У Главаша га давно чекају! Јесте, чекају!... Па нека дође!.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

у својим мемоарима (Рапсодије из прошлог српског живота, Нови Сад 1953, 95) он пише и ово: „Тек што се преобучем, а звони на подне.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

И док пољима њихов кикот звони, У њином оку блиста мир гробова И протежу се, кô сенке јаблана, Ликови хладних северних богова.

ВАРДАРУ Уморно клизиш кроз поља голема Мрк, кô да слава рику ти помела; Твој лом кроз кланце, пун даха с опела, Звони кô одјек напукнута шлема.

И све је пусто у околу целом И раскош боја звони ми опелом Кô сјајни пролог неке патње грозне. О, чему сјај тај што дан очарава Кад моја срећа на дну Прошлог спава?

Кô танки вео и кô магла студна, Пијући пламен, да стопе и спрже Растанка звоно, што звони све брже. XXXИИ О, нек ти рекне тај пољубац, што се Свршава новим пољупцима, да је То усклик жуди која вечно

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

МИЛАДИН: Никад ти, господине Жико, нисам споменуо досад. ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (Звони.) МИЛАДИН: Нећу, господин-Жико! ЖИКА: Дедер говори, зашто си дошао? МИЛАДИН: Па ево шта је: неки Јосиф из Трбушнице.

ЖИКА: Дедер говори, зашто си дошао? МИЛАДИН: Па ево шта је: неки Јосиф из Трбушнице... ЖИКА: Знам Јосифа. (Опет звони.) МИЛАДИН: Па тај Јосиф тако чешће увраћао до мене у дућан, па... ЖИКА: Она стока Јоса опет није пред вратима!

МИЛАДИН: Добро! (Одлази.) XИИИ ЖИКА, МИЛИСАВ, ЈОСА ЖИКА: Па онда? (Звони.) МИЛИСАВ: Ја и господин Вића уђемо сами. ЈОСА (јавља се на вратима). ЖИКА: Не пуштај више никог!

ВИЋА: 'Ајд', дај ми те твоје грађане! ЖИКА (звони). ЈОСА (на вратима). ЖИКА: Нек уђе газда Миладин и кажи апсанџији да ми доведе Спасу механџију. ЈОСА (повуче се).

ВИЋА: Имам да саслушам једног врло великог политичког кривца, па по закону треба да су присутна два грађанина. (Звони. Јоси, који се појави.) Донеси из практикантске собе две столице. (Јоса оде у практикантску собу.

ВИЋА: Јеси л' превио табак, господине Милисаве? Напиши му тамо „рађено” и упиши имена присутника. (Звони. Јоси, који се јавља на вратима.) Доведи ми онога господина из 'апсе. ЈОСА: Кога? ВИЋА: Онога, де, јутрошњега.

) ЂОКА: Пре ћу погинути но што ћу дозволити! КАПЕТАН: Аха! Аха! Ту смо! Нагазили смо на жуљ! (Дочепа звонце и звони.) Ту смо, дакле, голубе, пипнули смо тамо где боли! (Појави се Јоса на вратима.) Има ли још кога ту? ЈОСА: Алекса!

Ћипико, Иво - Пауци

зар да њу запустимо?... —Нека остане гдје је! — одговори газда, и не хтједе даље да о томе с њоме говори. Звони подне, одблесак сунца у очима газда Јово јаче осјећа, али неће да се са столице дигне: навикао да сједи до сата по

— Онда пусти нека раде ча их је воља!... Доста је света миса... А знаш ча ћу ти рећ: неће га звони одвест' у рајску славу!.... — Ча говориш ти, Јуре? — настави сусјед и погледа на њ.

Подне звони, а он још чека, почело му се досађивати; хтио би да се врати, али не може ради оца. И љути се, мисли: „Зашто долазе

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Са покиданих жица Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица И она сузе рони. Анђео то је туге.

Садашњост моја је пуста, кô пуста пећина нека, И у њој суморно звони мој слаби и празан глас; Прошлост је протекла моја кô бурна планинска река, А с њоме радости моје кô рајски један

Главно је: што стрепим, Кад барбитон тугу или радост звони. Пред том вечном тајном ми стојимо немо, Кô саиски мудрац пред Истине ликом; Вео с лица њеног дићи не умемо, Јер

И, у чистој вери На посао дневни покрећу се они, На храму су давно отворене двери, И у храму кимвал тајанствено звони. 1892. (ЗАРОБЉЕН ПРОМЕТЕЈ СРПСКИ) Заробљен Прометеј српски трајаше суморне дане Прикован за хладну стену.

Све мирно дише. Рата бог С мутног се губи вида, И анђô мира, с миља свог, Сребрну харфу скида. О, звони, харфо! Мили глас Утеху нека буди, Да њезин мелем крепи нас, Рањене наше груди.

И кроз чарну гору, суморнога лика, Јасно звонце звони с овна преодника. 1880. ВАРТОЛОМЕЈСКА НОЋ Над умореним Паризом тавна се спушта ноћ, И тавни плашт увија зрак и свет.

Његова је света моћ! Ја те љубим, ох Тамаро! Буди моја једну ноћ.“ Опет жагор разви крила, И сантура звони с њим, И свечано са наргила Дизао се хладни дим.

“ Са рудничког виса, по суморној ноћи, Мртвачки се спровод полагано слази. Тупо звони добош у немој самоћи, Два и два се крећу по узаној стази.

Мамузе му ситно звече, А мач звони о степене... Он је дрхтô кад је стигô До мирисне собе њене. Већ две ноћи и два дана Како страстан заспô није; Већ две

Ту дивље цветају руже и бистра речица тече, И песма славујска звони у ведро звездано вече. Пастири дањују лети и састају се оде: Седну, подвију ноге и онда разговор воде О стоци,

Под топлим губером, они Спавају и хрчу тако да цела одаја звони. Кметица тргне се кадшто и онда окрене нице, Промрмља нејасне речи и смех јој озари лице.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Он га је својом властитом руком начинио пре петнаест година и поклонио Удружењу. Звонце звони. Чланови заузимају своја места. Седница почиње. На претседникову столицу сео је Сер Џон Хоскинс.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

ветром у једну напред, у другу састраг дува, то ми не знамо, само то можемо казати да прва лепо, а последња ружно звони, и зато називају списатељи једну добар, а другу рђав глас, по оригиналу Гоод и Евил Фаме.

љубезне читатељке, што вам не казујем како јој је име, јер је она таково име имала које врло ружно нашим ушима звони.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Неће их таманити, нека му буде! Важно је да неко службу звонара обавља, да звоно звони. И звоно је звонило, јављајући венчања и рођења, празнике и умирања.

ливаде изливало је оно своју бакрену душу, а старац и звоно постали су временом толико блиски да је звоно одбијало да звони када би неко други вукао уже. Је ли чудо што село поверова да између старца и звона постоји некаква тајна веза?

— Гле, вратио се старац! — узвикну плећати сељак. — Али, што звони? — сељак ослушну и сумњичаво заврте главом. — Није ни јутрење, ни осмртница, шта је? — Пожар? Рат?

— Није ни јутрење, ни осмртница, шта је? — Пожар? Рат? — нагађали су трчећи ка селу, јер звоно није престајало да звони оштро и опомињуће.

Звоњава је пролазила кроз зидове, кроз јастуке! Чинило им се као да им у глави звони, да звоњава негде у њима избија. Тако су већ од самих себе почели да беже. — Морамо нешто учинити!

Људи од запрепашћења нису могли да дођу к себи, кад неко с неверицом узвикну: — Гле, звоно је престало да звони! Гомила се, наједном утиша и читав један дуги тренутак људи су ослушкивали тишину, не усуђујући се да отворе уста,

А онда једна мишица покуша да у сату свије гнездо, додирну клатно и сат поче да звони. — Духови на тавану! — крикну ужаснута мишица и сав мишји народ побеже иза греде. Убрзо су то учинили и пауци.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло ко кап сунца златна''... И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти и собу ми зâри... Из кута мукло бије сахат стари.

И слушам како широм родних страна Радошћу звони са гусала струна, Док се у злату васкрснијех дана Са небом љуби твоја горда круна. 1911. ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ?

Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си? 1911. МОЈИ ОЧЕВИ Моји су очеви из онијех страна Гдје мотика звони и гдје красна бије; Гдје зној с чела капље и гдје рало рије, И тврде се груде дробе испод брана...

И свуд из неба, с врхова и лука, Звони и звони: ''...Осана во вишњих!''... Сја сунце, златно кô класје кад доздре; Бик риче испод јела стогодишњих, и

И свуд из неба, с врхова и лука, Звони и звони: ''...Осана во вишњих!''... Сја сунце, златно кô класје кад доздре; Бик риче испод јела стогодишњих, и јутро кади

И сврх села звони удар кобне уре. 1913. ДОДАТАК ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ... Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат КО што ово

гледа и слепи Од блеска што се свуд лио, Но ипак уза њ нимфа је била — Витез је женик, а нева вила; Ту цитре звони звук мио.

И сјају и трепте у јутарњој роси, И где поглед рони, свуда песма звони, — Па ипак у гробу ја бих лежат хтео, И уз једну мртву драгу свит се цео.

Ту се уз слатке звуке Маглено коло вило. Вило се тамо и амо. Док свирка све слађе звони; И ми минусмо даље, Неутешени и бони.

43 Стара ми бајка снежном Све руком маше, и пој Ту звони, са свирком нежном О земљи чаробној, Где крупни цветови редом У позни жељкују сјај, И гледају се гледом Благим и

Лабуд рибњаком кружи И пева, и песма звони Све тише, и певач бели У гроб водени рони. Све је немо и мрачно! Цвет је раздуван цео, Згасла је звезда и с

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Како ли је само наоружан, све звони! Лазар и Стриц на крају су једва ухватили магарца и за улар га повели кроз Прокин гај.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Врати се опет мислима синоћњем догађају. Мислио је о глупом смеху Васке измећарке, а у ушима му једнако звони оно страшно јасно смејање поносите чорбаџијске кћери које се чуло из авлије.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности