Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Кад је црквено звоно зазвонило и кад се молитва отпочела, ја се кроз густо шибље, што је окружавало манастирску зграду, довучем до изнад
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Док много после одласка наше војске запали се једна кућа у граду; и звоно поче наопако лупати, и Турци онда повикаше: „Ала, ала, ала!” и на град јурише, кога празна нађоше.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
вода на воденични точак Чајир — ограђена ливада, пашњак чакмак — кресиво за изазивање варница из кремена чактара — звоно за овце чангриза — заједа, свадљив тон говора чапур — пањ од исеченог дрвета часни пост — велики ускршњи пост који
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Најзад, многогласно, Доле, под земљом! Негде у дубини Једнаким ритмом, као мукло звоно, Огромно срце зачу се у тмини: Удари мирно, тихо, монотоно.
Мир је на све стране. Док понова куцну: тихо у том часу Једно гнездо паде високо са гране. Но скривено звоно кад под сводом ледним, И опет се зачу из топола стари, Сва долина страхом испуни се једним, И ужасном стрепњом, и
Небеса су бела. Ниоткуд ни ветра да се јави шумом, И заплаче гдегод за крстом, за хумом. Нити смрзло звоно час да куцне који, Укочено, мирно, још сказаљка стоји, Показујућ тако сред долине неме Сат, када је најзад умрло и
Најзад сунце уђе међу планине и просу на реку свој последњи крвав зрак. Сељак-цркве— њак затресе у торњу мало вечерње звоно, које одјекну многократно у оближњој црној смрчевој шуми. Река се лагано гасила. Магарац подиже главу, крупан и силан.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— 'Одите, децо, молите се Богу да нас избави од пропасти! — рече она. Глас јој звони као звоно, а очи светле као вечерњача на небу.
Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно: — Иди, Марице, остави ме... Ја сам пропао! — Како си пропао, господару, бог с тобом! Што говориш тако!
На улици затутњаше пожарничка кола. Бакље просуше још јачу светлост на залеђене прозоре. Звоно удари неколико пута. Тутањ се изгуби у даљини, и наново све би тихо. — Ватра! — рече она. — Ватра! — одроворих ја.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Тако се, ето, један наш Банаћанин у далеком свету прочуо, а Иђошанима обећано једно звоно од онога топа. Тако се ето разговарало о свачему испред кућа по клупама.
Носим га увек са собом (у злу не треб’о!). Ал’ које ми и асне од њега, кад ће ми се, знам, завезати уста к’о звоно на Велики петак, па нећу умети ниједне кад дођем пред његову екселенцију.
Та мор’о би дувати у оне гајде да се чују к’о оно велико звоно чак до последњи’ салаша, макар му пукле оне његове гајде. Ала би се секирала и кидала она дебела!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Нико се није мицао међу њима. Била је толика тишина, да се у даљини чуло једно звоно, ситно, ситно. Те године је било много грозница и на гробљима је, скоро сваки дан, било по неколико сахрана.
На столу је остало, међу угашеним свећама, које су димиле, распеће. Са оближње капеле капуцина чуло се вечерње звоно. Кроз прозоре суднице, узане, као пушкарнице, падали су у празну дворану румени зраци Сунца, споља.
Зачу се, однекуда, и неко, ситно, сеоско, звоно. Исакович после угледа, на дну једне алеје, Херренхаус, зидан у црвену цигљу, са прозорима белим, зараслим у дивљу
А други, кад је ноћ. Једно лице, напољу, пред вратима. А друго, унутра, иза врата. Звоно, које је Агагијанијан повукао, у мрачној авлији, где је госпожа Хумл живела, имало је гвоздену ручицу, пред вратима.
скрхао шију, џелат је скочио на њега, са лећа, као мајмун, па се љуљао на њему, као да звони у неко велико, немо, звоно.
Њихови сународници опет су се у земунице сабили, а села су у згаришта утонула и ни једно звоно не звони. Нема ни попова, кажу, да самртнике утеше, и сахране оне, који су умрли.
је била у једном порушеном бастиону, у близини старе Златне капије, на брду изнад Подоља, недалеко Печерске лавре. Звоно је, над њима, скоро целог дана, брујало, а звонило је и рано у зору.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
рече да нема времена за празне приче: њему је јасно који је мене ђаво одвео да слушам трабуњања оног шашавог попа, а и звоно за улазак професора у учионице већ избија, он мора да се чисти, све што имамо расправићемо код куће.
Плесачи при дну ходника почињали су да се разилазе и по томе сам знао, иако нисам чуо звоно, да је одмор већ завршен. Приближио сам се Неди и насмешио се, али се она направила да не види тај осмех.
Рашида је била стручњак да легне на звоно док не разбуди пола улице, а онда стане иза неке избочине у зиду, или чак иза канте за ђубре.
Не, то није долазило у обзир! Станика, такође! Наша зграда није имала звоно. Зато су га имале друге и све је то личило на примењен час психологије.
Рекох му да ми је драго што не схвата, и хтео сам да му кажем још нешто, али је звоно зазвонило два минута пре времена и Багрицки ме је неочекивано упитао: - Шта мислите о мачкама, молодој человјек?
Неколико клинаца направи круг око нас, док је тренинг крос-контрија и топот стотине ногу јењавао. Онда се зачуло звоно за улазак. Двапут дуго и једном кратко, одјекнуло је као позив на нешто. Шта!
Могла је да оде без мене? Ваздух ми се губио у плућима као да је неко нагло преко мене пребацио стаклено звоно. Она је то могла. Жене све могу. Шта је то што оне не могу да ураде, Боже свети! - Кад је отпутовала, Сулејмане?
Опет се осетих као да неко преко мене пребацује оно идиотско стаклено звоно. Можда је Рашида махала руком? Можда бих је видео још једном? Можда би се нешто дало учинити? Врага!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Нек то кажу патријарху. Тако, загледан у звоник дрвени, у ком је непомично висило звоно, у воћњак, у ком су непомично висиле безбројне јабуке, у штале и тремове, у прозоре горе, у којима не беше ни једног
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
По угледу на Шилерово Звоно написао је неколико већих песама, као што су Попара, Кузман, Манити глумац, Столар, Једна ноћ, Бербер Трајко, — песме
Милићевић, Вук - Беспуће
Он убрзава корак, док непрестано јечи звоно, односи звукове у кланце, који их одбијају и сурвавају под своје ноге у Уну.
је оставио цркви само своје име и у њу долажаше, сваке друге недјеље, један калуђер из Босне да служи литургију. Звоно застаде у тренутку кад он ступи на црквена врата, скинувши шешир с главе, и његови кораци одјекиваху по каменитим
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
ИВ После, у невреме, пре вечерње, огласи га звоно. Умре он, Мита. Убрзо, из комшилука и других махала, почеше испред наше капије, у гомилицама и у ново обучене и дубоко
Лалић, Иван В. - ПИСМО
можда је то била она Ана; И звук и слика, мало асинхроно На позадини августовског злата; Глас из даљине, као ситно звоно, Зуј бумбара у чашки суноврата; Покрет тек уобличен, а већ плине Ко кварна светлост, ко фатаморгана, Видљива пена на
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Да сам на њиховом месту и да имам толику ловуџу, откупила бих нашу фамилију и ставила је под стаклено звоно, ради изучавања. Бог свети зна шта би све ту испливало на површину!
Ништа више! Седео је тако очајан једнога јутра, кад — бззззз! Звоно на вратима. Пред њим стоје два типа са жицама, клештима, бандерама и, уопште, свим андрмољама потребним за
Ту им смислим опаку ствар! Седам часова, јутро, птичице цвркућу. Звоно: — Дајмивасу! — Тренутак! одговарам с беспрекорном интонацијом најразмаженије београдске секретарице. — Ко га тражи?
У реду, некако загладим ситуацију и кренем с представљањем, кад одједаред звоно на вратима! Мама и матори с родитељским смешком типа „Ми смо с Аном другови, немамо онај укочени родитељски однос!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Да смех тај ме мимоиђе, Љубовиђо Љубовиђе. Куд погледам - све сановник: о језама лебди стење а реч једна звоно, звоник, Љубовиђа, жуборење. Повезујем крај са крајем и вишњама пуним зделе.
О Пелен-звездо, горку крв ми спали: с крвником ја сам као мајка с чедом а Службу чека моје звоно глухо да макар једном бруј ми такне ухо!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Расејано поглед блуди, Тромо иду часи. Из даљине звоно гуди, Разлежу се гласи — Одјекују на далеко... Мора да је умро неко. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно, одмерено, као звоно. Па да, ту је било и стадо...
И кроза сан сам чуо ритмичке ударе, час слабије, час јаче, и мени се причињавало као да то звоно неко клати. Могуће, могуће... Али пси нису лајали, а планина је језовито ћутала.
Могуће, могуће... Али пси нису лајали, а планина је језовито ћутала. А звоно се и даље јогунасто клатило, и ја отворих очи. Звони... звони...
Придигох се. Стражар као да се прену, и погледа ме зачуђено. — Не спава ти се?... — Чујеш ли звоно? Он накрену главу на једну страну. Отворених уста бленуо је у тамну ноћ.
Огромни врхови оцртавали су се према звезданом небу и као џинови се надносили над црном земљом. А звоно као да је јецало. Погледах у правцу села, далеко доле, одакле су светлуцале ватрице као из каквога понора.
Један капетан издавао је строга наређења. Војници са бајонетима свуда око станице... Локомотиве су пиштале, сигнално звоно одјекивало, склапале се композиције од празних затеклих вагона...
Ако га не сруше наши топови, њихови ће сигурно. А на врху, налазе се четири прозорчета, кроз која се види звоно. Собом поведосмо и Танасија, који још од батерије поче да развија телефонску жицу.
Тако до половине торња. Одатле су водиле уске лествице, поред ужета за звоно, до оних прозорчића на врху. Опробасмо их, па онда пођосмо један за другим. Танасије остаде под нашим ногама. Тек.
Танасије остаде под нашим ногама. Тек. наредник застаде и окрете се љут. — Ко клати звоно? Окретох се и ја. — Ја тек онако... ухватих. — Јаој, џукело једна, знаш ли да ћу те гађати из револвера!
Али заглушни тресак нас готово обезнани и, предосећајући несрећу, готово несвесни, сручисмо се низ лествице. Звоно тада зазвони. Неко је случајно ухватио за уже. Танасије дохвати телефон.
— Докле ће људи да буду тако безумни!... — Војници су га пренели у метални сандук и понели у цркву. Звоно је одјекивало. Свештеник нас одвео те смо целивали икону, а после нас свратио својој кући.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Не чини ништа ако сте мајка од тог је лепша сласт. О само је тужан човек чист, слободан, нежан и драг, ко звоно у пољу, и благ ко цвркут тица, и увео лист.
Али држећи му главу рукама обема, сузно, умирући, помисли, болно, да за очи невесте утехе нема. Тада заплака у води звоно Светог Марка.
Гледај у јесен мирно, како се губи дан и љуби. Благо као једно звоно да зазвони у даљини мишљу том сам те додирно. КАРИКАТУРА О да си само једном пао по женском телу медном умирао би
Једна модра широка пруга, испод обале, све је дубља. Небо нас оловно покрива, као грдно, нечујно звоно, што, ипак, као да ужасно звони. Вратио сам се, кад се смркло.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
се, по утврђеном реду и обичају, часници одборски захвалише родољубивом скупу на тој реткој почасти, председник лупи у звоно, и објави да је збор отворен. — Жели ли ко да говори? — упита.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Свако се плаши од онога, што му је тако близу... зебе од пута, којим мора неминовно поћи... А смртно звоно грми свечано, и његово брујање одјекује суморно преко прљавих кровова, и губи се тамо далеко иза првих брежуљака, што
— Ујаа!... викну Марко и обојица повукоше уже из све снаге и полетеше у висину скоро до самих греда. Звоно стаде. Тако поновише још два пут. Сад дође ред на децу, свакидање госте високе звонаре.
— Прво! рече Марко, а нестрпљиво подскочи, подиже руке и заљуља звоно... За њим осуше редом друго, треће, четврто... и опет се проломи кроз те разнолике сребрнасте звуке громовски глас
Јуче је и поп—Косту лепо огласио, баш сасвим лепо... И за тај посао треба вештине... Може звоно одједаред да се заљуља, па му оба ударца иду један за другим.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Кад се распали, кад букну све оно Што је у њој тињало сатима, Она се заљуља кроз собу, ко звоно, И одскакута према вратима. Изиђе у снег, онако врела, Оде, пепео да истресе, шта ли?
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
принципу да, кад терет удари о морско дно, успостави се електрични додир који кроз кабл стави у дејство електрично звоно на броду и тиме објави да треба обуставити даље одвијање кабла.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
А ево смо као они миши те за мачку звоно приправљаху. ДОЂОШЕ МАРТИНОВИЋИ. ВУК МИЋУНОВИЋ Ево и ви, већ се начекасмо!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
витком телу, дотрча овамо на тершене код Софке и дигнувши руке, затуривши главу, запева тако силно, да амам као звоно одјекну: Да знаш, дико, да знаш, дико, Како венем за те.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
нам продре; И да свака речца што се тихо рекне У души нам страшно, стократно одјекне, Као звуци труба, к’о погребно звоно Пределом страсти рањене и модре, Кад је живот празан, бесмислен, орон’о.
Равнодушно, мирно напустисмо оно Што је нежна душа прошлости нам младе; Нисмо били тужни, кад погребно звоно Огласи крај наше младости и наде.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
За ђаконом изађе из манастира перјаник један и тај отрча, као звијерац, пут Бајица. Велико звоно на манастиру зазвони. Неколике пушке запуцаше у пољу пут сјевера. Људи преблијеђеше, и стадоше се муком згледати.
Кривац оста на средини. Звоно једнако звоњаше. Владика скиде камилавку, људи прекрстише руке побожно. „Марко Јоков, јеси ли све истинито
“ „Амин!“ „Сад приступи и ти, па цјеливај!“ нареди Владика. Момче то учини. Звоно престаде. „Чујеш још нешто! Била је нека чегрст између вас, између тебе и Илије, је ли?“ „Је...ст Господару!
„Приступајте, али без оружја!“ викну им. Звоно опет зазвони. Људи послушаше, те један за другијем стадоше цјеливати, па се одвајаху на десно.
Људи послушаше, те један за другијем стадоше цјеливати, па се одвајаху на десно. Кад се сви изредише и пошто звоно преста, Владика проговори: „Бајице! Земља је зинула да попије крв једнога вашег брата!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
и читавим изразима, којима се појачава експресија (шљис, трас, цангр, кло-кло; звр (телефон), бим, бам, бум (црквено звоно), цин-цилин (звонце); и којима се имитују животињски гласови (кукурику, пућпурућ) или и читави напеви поготову код
— Поштуј ако хоћеш да си поштован. О СВОЈТИ — Свак’ од свога. — Свак’ је себи први брат. — Какво звоно такав глас; какво жито, такав клас; какво дрво, такав клин; какав отац, такав син. — Не пада ивер далеко од кладе.
— Ако превали, ништа. 2 Питали Црногорци Бокеља: — Зашто нам прољетос украдосте звоно са цркве? — Богу је свеједно: или звонило на вашу или на нашу цркву, пошто су обје његове.
(Живи креч) 59 — Вода иде кроз воду, а воду не дотиче? (Ракија) 60 — Води иде, воде не пије? (Звоно на живинчету) 61 — Гвозден кер, пртен реп? (Игла и конац) 62 — Где жујка пасе, трава не расте?
(Перо којим се пише) 65 — Голо момче проз гору промаче и изнесе косу у зубима? (Звоно) 66 — Гора овуд, гора отуд, међу њима змај лежи? (Чешаљ) 67 — Дању клања, ноћу броји звезде?
(Пратљача за прање рубља) 74 — Дрвена мати, жељезна дјеца? (Дрљача и клинци на њој) 75 — Друге зове, себе не чује? (Звоно) 76 — Дугорепа хала море препливала, крила не сквасила? (Барка) 77 — Живо било и живо хранило, а сад живе носи?
(Дренов цвет, грање и плод) 181 — Звоно, а не звони? (Цвет у висибабе) 182 — 3елени се као шума, а шума није? (Шумица) 183 — Зелено се роди, бркато узрасте,
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Зуби. 4. Писмо. 5. Ротква. 6. Овца и јагње. 7. Мост преко воде. 8. Жито. 9. Брашно кад пада испод камена. 10. Звоно црквено. 11. Пијевац и реп му. 12. Казан. 13. Игла. 14. Паун. 15. Коса. 16. Срп. 17. Ђерам. 18. Уши око главе.
140. У бисага. 141, 142. Јагње и реп му. 143. Воденица. 144. Језик. 145. Пијевац. 146. Игла и конац. 147. Звоно црквено. 148. Буа. 149. Катанац. 150. Трн. 151. Кантар. 152. Вериге. 153. Точкови. 154. Витао. 155. Саонице.
154. Витао. 155. Саонице. 156. Мачка и миш. 157. Крмећа сурла. 158. Јаје. 159. Конци. 160. Ракија. 161. Звоно на живинчету. 162. Свијећа. 163. Бунар. 164. Сјенка; јаје. 165. Сјекира. 166. Добош.
Онда девојка упали свећу и седне код јаме да чека суђенога. Кад удари звоно, ето ти Биберчета. Онда цар види ко је прав, и венча своју кћер за Биберче.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Не знам: да л крај мене дише град ил шума, Да л сам свеж ко шибље ил ко пањ ороно? О мој оклоп поноћ куца ко о звоно. КАЛЕМЕГДАН Где је музика што се некад чула?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— А ти баш оцу Методију — шиљак у нос! За твоју кућу ништа није да купиш манастиру звоно. — Нећу, Милунка, да савијам шију пред мантијаши— ма! Ни пред којом земањском силом.
— Снег! Изгоре кућа! Звоно, деца! Један од близнака заплака и свирала умуче. Тола приђе кориту. Плаче „десни“. „Леви“ као да не дише.
од страха и зиме, Аћим ми је наредио, газда, посланик, власт, цима брзо и нервозно, неправилним, изломљеним ритмом звоно туче по оџацима; он мора да слуша газду и власт, војска иде, иде!
чули, викнуо је, сви су чули, лисице су Преровци, сви ће побећи; Аћим је рекао разбијајте, разбијали су сви, сви, сви, звоно удара у греду, он има ситну децу, он је сиромах, ако га убију, ако убију, убију, хукће по звонари, пробудиће му се
знаће да је он лупао на ратно стање, али сиромах мора да слуша газду, шта се њега тиче ко влада, откинуће се конопац и звоно ће му смрскати главу, сто ока је тешко, нека. и Турци владају, само њега нек оставе на миру. Шта.
и Турци владају, само њега нек оставе на миру. Шта. ли је то Симка хтела да му каже? Ђорђе није код куће. Звоно јечи, јауче, стравом узбуне плаши ноћ; велико сиво око неба наднело се над село, над звонару, вири на Толу, он види и
велико сиво око неба наднело се над село, над звонару, вири на Толу, он види и још брже и снажније трза конопац, да звоно смрска небу зеницу па да ником не каже ко је звонио на ратно стање, боле га руке, мути му се у глави, тутњи, звоно је
да звоно смрска небу зеницу па да ником не каже ко је звонио на ратно стање, боле га руке, мути му се у глави, тутњи, звоно је у његовој глави, великој као небо, а страх вуче конопац плашећи се тишине, неко га шчепа за руке отимајући му
Онда је рекао: „Купићу манастиру звоно... Милунка сутра нек иде Методију да га моли. Све ћу им дати само да тебе пусте да преноћиш под гробницом.“ Ћутала је.
Девојку је могао да узме. Може и сада. Већ би имао велику децу. Зашто је манастиру дао сто дуката за звоно, зашто је воденицу затворио изговарајући се пред сељацима да се млинско камење иступило, сваког дана по врећу ујма
је, распусно и бестидно га трошила и миловала, с мржњом и нежношћу што су се у налетима смењивале као велико и мало звоно, да га заувек нестане, да заједно нестану ради сина, да се звона истопе у тишину...
али му од Аћимовог погледа смех одједном слете с лица и он више замишљено него строго рече: — Знаш ли шта оглашује звоно?
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
ЗЛАТНИ ТАЊИР Од првог јутарњег зрака до мркле ноћи, као бакарно звоно, одјекивало је село од ситних удараца резбарског длета. Издалека, оно је и личило на звоно окачено између неба и земље.
Издалека, оно је и личило на звоно окачено између неба и земље. На таквој је висини било саграђено да су облаци и магле пролазиле испод њега скривајући
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Била једном ружа једна... У цркву се свати крећу, Разлеже се песма медна, А са цркве звоно јеца: „Била једном ружа једна...“ М. Митровић ЛXXXИВ Пустиња лежи дуга, и широка Вече, сја запад...
Мир је на све стране. Док понова куцну: Тихо у том часу Једно гнездо паде високо са гране... Но скривено звоно кад под сводом ледним И опет се зачу из топола стари', Сва долина страхом испуни се једним, И ужасном стрепњом, и
А. Шантић ЦXX ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук. Клече мршаве Главе Пред ликом Бога свог Ишту.
УНУТРАШЊИ ДИАЛОГ Када од мојих безбројних ја она Вечите скепсе злурадо упита, Мучећи душу к'о погребно звоно: - „Ти, чиј дух поврх провалија скита, „Реци шта тражиш с вечним смешним жаром На земљи, куд си случајношћу бачен?
Биће доста ако, Куцнув и ја у узвишено звоно, У које куца поколење свако, Једно за другим, с вером или боно, „Видим како се, у магли што руди, К'о незапамћен
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Услед тога издигла се површина живе у звону изнад своје површине у посуди у коју је звоно било положено. Висину живе у звону обележио сам тачно значком прилепљеном на звону.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
је чврсто ову четку и брише оне облине, и самога би себе избрисао да не постоји, кад га одједанпут трже и пробуди звоно станичнога вратара који је скори полазак воза објављивао. Дограбио је Митар куфер и буновно појурио ка перону.
она снажна запрега топова, од чијег се треска ништа више није чуло све до гробља, и где се овој узбуни придружило и звоно са гробљанске капеле, што је усред заглушнога треска, са којим се сливало, подсећало на известан задихани и језиви
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама.
Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
хлеб” црносапац, црносапчина — нож са црном дршком цукор — шећер чакар-бакар — бакар и слично чактараш — који носи звоно чамшире — рубље чвонта — главица чејрек — четврт черег — четвртина честита (учинити кога) — срећна четврти —
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ИДИЛА Река тече мирно, благо; вода блиста; Сунце сија, звоно лупка, овце пасу; Поветарац лако гази преко листа; Одмара се и сам ваздух у том часу.
Чобанин се тако смеши мило, боно! Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну.
чека се опело. Није још дуго — доћи ће и оно, Доћи ће светлост, дан мутан ил' бео И много света. Удараће звоно. И ја ћу затим иструнути цео.
1912. Доћи ће ми скоро све што је потребно За одлазак дуге, једнолике патње: И постеља чудна, и звоно погребно, И кола, и сузе — сав обичај пратње.
Са своје висине гледаће ме оно Мирно, и кад буду спуштали поклопац, И кад ме поздрави с катедрале звоно, И кад ме дочека гробаров конопац.
Доћи ће ми скоро све што је потребно За одлазак дуге, једнолике патње: И постеља чуда, и звоно погребно, И кола и сузе — сав обичај пратње. 1913.
И СУ3А Пођи ми збогом, моја мисли ведра, Прошло је време за радосне приче: Сурова смрт је отворила недра, Велико звоно на сарану виче, Трули ветрови ломе снажна једра. Пођи ми збогом, моја веро јасна, Можда те никад ја видети нећу.
Пођи ми збогом, моја мисли ведра, Прошло је време за победне приче: Сурова смрт је отворила недра, Велико звоно на сарану виче, Трули крстови ломе снажна једра.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
историјски значај прославе на овој изложби одржаној баш у Филаделфији, није био случајан, јер ту се први пут чуло “Звоно слободе” и “Декларација независности”.
Ћипико, Иво - Приповетке
СТАРИ СВЕТИ СПИРИДОН Иза велике мисе, стари Жижица, братим светога сакрамента, не слуша звоно што навијешта подне, не крсти се нити се обазире на чељад што се разилази својим кућама, већ чека на вратима док изађе
Понио би у џеповима шећера и каве, а уз пост и потопљени бакаларић. Остајао би код ње док би звоно са старога торња јавило А н ђ е о с к и п о з д р а в, а одмах за њим мање звоно купљаше побожне раниоце на прву малу
Остајао би код ње док би звоно са старога торња јавило А н ђ е о с к и п о з д р а в, а одмах за њим мање звоно купљаше побожне раниоце на прву малу мису, којој би и он присуствовао и с ње кући махом враћао би се, да га жена не
— Клекни! А када вечерас велико звоно зазвони, похрлите један другоме у наручај, измирите се ради господа нашег Исуса Христа! Народ махом клече.
Уто велико звоно зазвони одлучно, осорно, као глас страшнога бога што пријети и опомиње на покајање. —Исусе мој, милосрђе!
Ноћ је дубока, тамна и огњевита као пакао. Море, вјетар и грмљавина њоме владају, а велико звоно пријети, опомиње. Парон Зорзи, крајем, поред кућа, пење се уз тијесне улице.
— Чујеш ли звоно, Морача? Пријети, опомиње...Дај ми руку! — Што ће ти моја рука? — одврати навлаш презриво жена од њега.
— издавши га глас, једва шапну. —Иди! —Зар ћеш ме овако пустити од себе?... Растанимо се барем у миру! Чујеш ли звоно? —Иди кажем ти! —Кад хоћеш, идем... Али ми руку твоју дај!... Дај ми твоју руку.... Идем!
Пред њим ј е дубока, тамна, огњевита ноћ; с мора се чује шум и однекуда далеко долази тутњава. Престаде велико звоно да звони. Озго зачује Морачин ход босих ногу и шуштање одијела.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
О, Христос се роди, српски роде драги, Са храмова светих поздравља те звоно; Христос ће те наћи, ако се не скриваш: Христос ће те спасти, ако ниси клонô.
»Стармали« 1886. ОПОРУКА Опоруку чиним још за здраве свести, Сад ћу још једаред прапорце затрести. Не велико звоно већ прапорци мали Нек’ отцингиличу: свршује „Стармали!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ЋЕРИМ (споља): Та шта га молиш, Колебане!... Кад звоно не можеш, разлупај клатно!... Главно је да се ућутка. ИСАК: Вала, Ћериме, Са белог виса танке мунаре Дервиша
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тешка хаубица груну и гранате запараше ваздух. Као да чујемо како од оне стране допире јаук и шкргут. Звоно се више не чује. Утонусмо у крваву свакидашњицу.
— Да ми је да му сручим једну бомбу у цевку, па шта буде са мном. На средини заклона висило је једно велико звоно. Сигурно преко нега објављују време рада, мислио сам.
Сигурно преко нега објављују време рада, мислио сам. Командир примети шта посматрам, па ће рећи: — Ово је звоно преко жице у вези са објавницом.
— А зашто везују звонца? — питао сам наивно. — Зато што се приликом напада не чује добро шкљоцање маказа, а звоно прави ларму. Онда у том правцу пуцају...
Од свих оних који су са мном путовали, ја сам једини био те „среће“ да стигнем у команду на последње звоно... Не да ми се... Има их који су се завукли у позадину, па као да су тамо корен пустили. Ни хаубица их не може кренути.
Дошли су и остали. У вестибилу је брујало од људских гласова. Станично сигнално звоно је одјекивало. Локомотива пиштала и приводила полако композицију, којом треба да путујемо... А њих нема.
Устао је с тешком муком. — И тако бр-браћо, стигох на последње звоно... — Стајао је оборене главе ослањајући се рукама о сто. — Са раном у срцу — онда пође тетурајући се. — Еј, посилни...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити. Дању-ноћу Савка на небо уздише, Како звоно чује, таки метанише.
У молитви тијој стоје Њих побожних душа троје, Сада сниже, сада више Јутра песму звоно поје; Горски ветрић час доноси Јасног звона јасне гласе, Час далеко њих односи На сахрану у таласе Сињег мора
“ Там’ на кули звоно стаде. С истока се сунце крену Путем неба големога Младог јутра у пламену. И синова стална нога Сад се лати пута
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Кад би звоно са големог овна предводника растегнутим звуком одавало да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, прелив
! — чуди се и, узбуђен, узнемирен, потресен до дна душе, хода по авлији, носећи у руци задимљену пушку. — Неко ми и звоно скинô с авлискије' врата!
Остави авлијска врата и стаде отварати стаје мумлајући нешто кроз зубе. Кад год коју стају отвори, а звоно изнад врата цикне.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1912) КОРАЧА ДУГИ НИЗ МРТВАЦА СВАКИДАШЊА ПЕСМА Дани, како тутњи ваш џиновски хук! Ко распукло звоно плачу зоре ваше, Кô на пиру смрти разлупане чаше, Како пун је страве прошлих ноћи мук!
Све је пусто, као да клетва приступа. Кроз тишину гробну храстова и ива Ни погребно звоно не чујем да лупа. Кô надгробне плоче стрче брда сива И глечере густа сумаглица купа.
Кô танки вео и кô магла студна, Пијући пламен, да стопе и спрже Растанка звоно, што звони све брже. XXXИИ О, нек ти рекне тај пољубац, што се Свршава новим пољупцима, да је То усклик жуди која
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Његова збирка Ђаволи долазе (1955) изазива оштре полемике. Затим следи Вук и звоно (1958). Булатовић није писац од мере и дисциплине. Нагло мења тон, прелази с озбиљног на пародијски.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Једно се је звоно с беле куле чуло, У моме је срцу трипут одјекнуло; Запојаше тихо калуђери свети... Можете л’ ме, ноге, бар донде
Сама у свом страху природа се грози, Страховите тајне нема поноћ носи... Уздрма се кула, звоно се занија, У цркви се чује молитвица тија, Ужегу се саме погашене свеће — Кроз немо двориште неки дух пролеће.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Кад је кључаоница на тору од д., или кад је од д. тељиг за звоно, не могу чинилице ништа учинити стоци (ГЗМ, 19, 320). Д. гранчице бране и од грома. На Цветну недељу носи се свежањ д.
Овну разблуднику (у алегоријској песми) купује се звоно од ј‹адике›: »Куд год иде, нека јадикује« (ЗНЖОЈС, 20, 38). Ж. в.
Ћипико, Иво - Пауци
Не бијаше му доста што прве недјеље иза Радине женидбе, по његовој наредби, брецаше у мртвачко звоно, у цркви завио прилику Мајке божје у црно и не отпјевао велике мисе, већ тиху, као усред коризме.
— Улиј им га, одувик ка мора, па кад си доша на нишће, издахнуо од сваке невоље, брецну ти у сиромашно звоно, ка најгорем доганцу... — А колико ишћу? — прекиде она, не обзирући се на разлагања.
одлучним гласом покојникова сестра и настави: — Откад се свит спомиње, у овој кући никоме нигда није брецало сиромашко звоно!
Тако се растадоше. * Сутрадан у свануће Иву је пробудило велико звоно, које разговјетно навијешташе нечију смрт. Послије пак, кад је објутрило, напокон на прозору гледао је спровод Јурина
— јетко рече агент Ридић, и настави: — Вјерујте ми, бољему нијесам се ни надао, но се чудим што не дароваше и које звоно, да се боље чује кад опет дође један од оних великих. Нека, нека иду! Биће бар тамо јадници сити! А нама како бог да!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Сада ју је гром спљескао са земљом и запалио. Звоно је пало доле међу запаљене греде и у први мах нам се чинило да је неким пуким случајем остало цело.
Опипавали су велико звоно, тражили напрслине од пада и сумњичаво одмахивали главама кад би неко, са надом, рекао да звону можда ништа није било.
Вратимљци су поносни на своје звоно. Таквог нигде нема. Глас му је надалеко чувен, по лепоти и треперавој дубини звука.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И блаженим миомиром Успаваће твоје груди И сневаћеш, - Док те звоно Смртном песмом не пробуди. 1881. ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва.
кроз живот проћи и небу вратити оно Што души дарова небо кад на свет посла нас, И ведро, спокојне душе слушати смртно звоно И с узвишеном надом чекати крајњи час.
Шта значи јецање боно? И онај суморни усклик и слатки онај над, Што у акорду једном, кô тајно некакво звоно, И сумњи и вери мојој израза даје сад? Ја гневно потресох лиром.
столетно храшће зашушти монотоно Старинску некакву песму, старински неки јад; Бели се занија цветак, кô мало сребрно звоно Запева цео сâд. Из мрака, из неба, земље, извиру чудесне приче, Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври...
Јутро је стајало красно, И светла, јутарња звезда на небу трепташе јасно. Са сниске, сеоске цркве звоно је јављало свима Да света недеља свиће и празник доноси њима. А кравар на посô крену.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ту обично заседнем, између Партенона и Ерехтејона, на један претурени трупац стуба догод ме оданде не отера звоно које вечером даје посетиоцима знак за одлазак. Штета што се онде не може ноћца сачекати!
Ја Вас, дакле, драга пријатељице, очекујем у предворју Никиног храма. Пет минута пре но што звоно дадне знак за полазак, сакрићемо се у цели Ерехтејона; онде ћемо сачекати док сви љубопитљивци не оставе град и ноћ се
Тако, сад је све у реду! Звоно је већ поодавно откуцало свој знак, можемо изаћи напоље. Овде, горе на Акрополи, је све изумрло, но доле бруји бујни
“ Сви ударише у смех сем оне двојице Кремонинијевих ученика. Звоно опет зазвони, а мало иза тога осу се у сали буран пљесак. Галилеји је отпочео своје приступно предавање.
Леп проблем механике, који ме је јако загрејао! Кад га реших, пронађох његов облик који је личио на изврнуто звоно и кад изведох рачунским путем једначину његовог меридијанског пресека, ја увидех да је та једначина иста таква као она
а можемо се при томе послужити и овим догледом; који је, као што видите, покретно али херметично протурен крот патос. Звоно даје први знак за полазак. Сви путници улазе и заузимају своја места.
Чим остави Земљу, наш воз постаје самостално небеско тело које има своје властите дане и ноћи. Звоно даје и други знак. Затварају се врата и прозори, и врши проба да ли је цео воз херметички затворен.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Цигани, бре, свирајте! Свирка и игра дуго. Зора свиће. На врањанској Саборној Цркви удара звоно јутрење. РЕШИД БЕГ (виче): Механџија! Мане утрча.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Прокисла сам, видиш, скроз. — У тај мах се чуло јако ручно звоно на капији. Јулица, сва устрептала, скочи. — Седи, и причекај. — Госпа Нола изађе и брзо оде у правцу кујне.
Свађа се с мачком и мауче. Прича деци страшне приче, и заједно с њима се боји. Кад зазвони звоно у блиском торњу, госпа-Фила креће мишицу као да потеже уже у торњу, и пева бим-бам, бим-бам.
своје куће, наставио даље, до оне светло очишћене месингане ручице коју је требало повући па да се затресе главно звоно у „ајнфорту” господин-Васину. — Ено, ено, бруји чика-Мита!
Шара сам себи по глави гад и не црвени. Иако ђак Лесковчев, потезао је он, тај, за туђе звоно тамо нарочито где „слушкиња” има да лети са спрата доле.
и олтарчић да има — хе-хе! српски попови да служе, и пару узимају! — звоно лепо набавите, добар фонд за издржавање капелице осигурајте — биће само украс православном гробљу, и поклониће ону
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Човек без љубови јест музикално орудије за неуког човека. Човек без љубови јест звоно без клатна. Човек без љубови, напослетку, јест лепа девојка без сваке пријатности и воспитанија.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
покушавао је чак да га очајно вуче за уши, не би ли пустио глас, онако отприлике као кад се притисне дугме да би звоно зазвонило. Али је он и на то упорно ћутао а професора гледао дрским погледом, који је својствен у мојој породици.
А већ и да не говорим о добу када би се дочепали црквеног торња, обесили се о уже и по цео дан љуљали црквено звоно. Све је то у нама утврдило појам о клатну.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Поворка људи, жена, деце и војника ишла је лагано певајући побожне песме. У даљини негде, звоно је стално одјекивало, док су таласи на обали шумели.
Били су и они на Голготи, били су распињани, па ваљда ће сачекати и Васкрс свој... Шапућу војници молитву, а звоно и даље дрхтаво јечи. Дах пролећне ноћи испуњен је мирисом тамјана и измирне.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Чак је и ветар над Царевином утишавао глас, је ли птицама преостало ишта друго? Као стаклено звоно тишина је поклапала Царство.
Ветар о томе не говори, а и Белутак ћути. Па, нека ћути: Корална Грана зна. ЗВОНО КОЈЕ ЈЕ ОПОМИЊАЛО На самој ивици мочваре живео је старац сребрнаст и танак да си га у иглу могао уденути.
Неће их таманити, нека му буде! Важно је да неко службу звонара обавља, да звоно звони. И звоно је звонило, јављајући венчања и рођења, празнике и умирања.
Неће их таманити, нека му буде! Важно је да неко службу звонара обавља, да звоно звони. И звоно је звонило, јављајући венчања и рођења, празнике и умирања.
На њиве и на ливаде изливало је оно своју бакрену душу, а старац и звоно постали су временом толико блиски да је звоно одбијало да звони када би неко други вукао уже.
На њиве и на ливаде изливало је оно своју бакрену душу, а старац и звоно постали су временом толико блиски да је звоно одбијало да звони када би неко други вукао уже.
На сва питања радозналаца старац је одговарао ћутањем, одлазио птицама или се враћао звону, а звоно је кликтало као да се радује додиру његове руке. Људи и звери, облаци и ветрови — утишавали су се да га чују.
Људи и звери, облаци и ветрови — утишавали су се да га чују. Али, дешавало се да звоно у невреме зазвони. Сељаци би тада журно остављали мотике и косе, па или трчали у село да гасе пожар, или скидали капе,
Но, такви тренуци били се ретки. Звоно је најчешче радосно звонило... По њему су се послови почињали, очеви одлазили у поља, дечаци у школу или игру, а
А онда свану и јутро у којем звоно остаде немо. Као камен је тишина притискала село, а нелагодност расла. »Успавао се старац!
« помислили су прво сељаци и погледали пут мочваре над којом је немирно кружило јато птица. »Одзвониће увече.« Али, звоно је и увече ћутало. Ни наредног јутра није се јавило и неколицина сељака одлучи да оде и види шта је са старцем.
— Није ни јутрење, ни осмртница, шта је? — Пожар? Рат? — нагађали су трчећи ка селу, јер звоно није престајало да звони оштро и опомињуће.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук. Клече мршаве Главе Пред ликом бога свог — Ишту.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Била је тужна и замишљена. Плач унесрећеног девојчета звонио јој је једнако у ушима као звоно које оглашава мртваца, а речи последње Зонине, које јој је рекла праштајући се и љубећи је у руку: „Стринке Јевдо, ели