Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
јуначине Као какве мутне облачине: „Стани“, викну, „стани, копилане, Грдне си ми ударио ране, Пуно си ми другова згубио, Но и тебе сад је Бог убио.
„Стани, стани, ти момче зелено! Млоге си ми дочекô поштено, Доста си ми другова згубио, Но и тебе Ала је убио.“ Ово рече, те пушку спопаде, Под пазуо рану ми зададе, И зрно ми на плећа излете, Ал' ми
Ал' се сваки дивно заменио, Десеторо сваки је згубио. Још се не да најстари Милија. Бог је њега дивно сачувао, Још му ране Турчин не задао, Уза њ пристô братац
Али Србин свак' весео певне, Када таки под мачем му зевне: Млоге л' српске мајке ј' ојадио, Млоге л' Србе преваром згубио, А најгрђа беше најпотоња, Де погибе Милош и Радоња.
Сахит-паша, турска поглавица, Ал' Србима љута убојица, — Крвца тече куда силан шета, — Два србињска згубио момчета, Баш Уроша и баш Светозара, Слабо им је дегод наћи пара; Онај скакô скока јуначкога И прескакô дваест
Турчина проклета, Шкрипи зуби од силнога гњева, Жури зеку, мач у руци сева, Гони коња Рустану крвнику Што му браћу згубио толику. Удрише се, стаде гвожђа звека, Тај удара, а онај га шчека.
Оде Бајко, чудо од јунака, Та земља ће њему бити лака, Сваку ј' длаку с главе заменио, Само да га јунак још згубио. Ал' сад гледни тамо оног тића.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
То се царе љуто забринуо; ал' му вели хоџа Ћуприлићу: „Господине, царе од Стамбола, да је сада Краљевићу Марко, згубио би Мусу Кесеџију“. Погледа га царе попријеко, па он проли сузе од очију: „Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!