Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Хтеде дрекнути, али му се реч узе... Станко са Сурепом, Зеком и Јованом беше на прагу... Турчин протре очи. Мислио је да сања, али то беше грозна јава. — Да се нико није макнуо!
За девера се Станко сам побринуо још у гори. Зар се џаба побратио са Зеком Селаковићем?... Алекса весео, Петра весела, укућани тако исто.
Него, молим те, немој ником казивати!... Попа се врати соври. Разговарали су, али им се разговор отимао за Зеком и његовом дружином... Чела се натуштила, сваки се све више у се повлачио.
Једном сађаше Станко са Зеком пред колебом. Око њих беше читав живот, јер се шалило и смејало до миле воље. И Зека је био расположен.