Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима. По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе. Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Разумно је, дакле, всегда чувати се. 51 Јелен и виноград Јелен, бежећи од ловаца, сакрије се у зелен виноград. А кад прођу ловци, онда он почне чупапи лишће и јести.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
трине, трице и кучине, дрешим мртве чворове, мокре узлове, где год који конац нађем подижем га, плав на зелен надовезујем, у клупче га намотавам, не бих ли га једном у иглу уденула, не бих ли једном, обневидела, почела да
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Хукну на њих, прошапта нешто, па их метну на ватраљ и гурну у ватру. Затим узе зелен чанак пун воде, и кад се оно олово у ватри растопи, узе ватраљ и сручи га у воду.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Јула плаче кад га види, а гђа Сида скида громове чим га погледа у оној његовој ваздашњој позитури. »Сав ми је зелен, — говорила би гђа Сида кад би год прошла крај прозора.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Ете — смејао би се он стидљиво и показивао на здравац, — зелен, убав!... — И сваком, чак и деци, раздавао би. Поред тога гледао је, погађао по борама лица и чела, ко колико има
Црњански, Милош - Сеобе 2
Божич је решио да ту ручају. Предео, испод тог брдашца, био је благ и зелен, у пролећу, опкољен шумицама четинара и багремова.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Уведен сам под велики зелен шатор, где сам затекао турског генерала, окруженог великим бројем официра. Пошто је генерал говорио само турски, два
Црњански, Милош - Сеобе 1
Сав шарен и надувен, дотле, под перјем, као ћуран, црвен у лицу и зелен у потиљку, Комесар је, вичући на гомилу својих официра, по собама, по степеницама и по дворишту, спасавао што се
Кроз недељу‑две дана није више стизао ни до Осека, ни до Петроварадина, па није више прелазио ни Турцима. Зелен од беса због губитака, ходао је нечујно по избама своје велике куће на води, загледајући снаху док је спавала и љубећи
Једак и зелен, стајао је крај мртвог тела, све док није почео да се стреса и да сузи. Наједном у кући братовљевој, учинило му се да
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
чипкастим шеширима и новчаницама од излизане свиле: из тих малих тајних скровишта оне пажљиво ваде новац и купују зелен и рибље главе — старице из влажних троспратница на чијим балконима чувају три букове цепанице за страшну зиму која се
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
, Брисла – смисла , мисле – каписле , душицу – мушицу , Коста – моста , Словац – ловац , керове – зверове , јелен – зелен , новац – ловац , леска – песка , дружине – ужине , ником – киком , Апате - чапате , кокте – нокте , Грчка – брчка ,
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У својим лирским песмама он је идиличан и пасторалан, опева зелен луг, славује који »прижељкују« цветне ливаде, »свилене јањце«, грлице које гугучу, дивне пастире који »вију песму уз
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
87. А најлепша: те градине Што су свуда међ кућама, Да га малко жеља мине, Јер одрасте међ шумама; Ко на зелен једном свиче, Никада је не одвиче. 88.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ја први дигох руку. — Ево га, Бранко ће нам казати. — Вук је зелен! — окидох ја поносито. Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве. — Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо?
— Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо? — Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено. — Није тачно, вук није зелен. — Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.
— Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено. — Није тачно, вук није зелен. — Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.
Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав ...хм! Е, то не може тек тако проћи. Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско
! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту... о туру би тебе требало
— А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати. Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук. — Па кад ме је она питала. — Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Знам: како су га мртвога окупали, у ново обукли, испружили, вилице му везали, а на уста му метнули зелен лист, да му не иде пена.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
те ноздрве узвијене? те зар очи испијене? па те уши — тај незграп? Иста слика, бог и душа, на самрти њена мужа, исти зелен, бледи вап!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
На другу софру турише четири ведра са вареним млеком. У једно удробише црн хлеб, у друго зелен хлеб, а у треће бео хлеб. Принесоше и три велике кутлаче, па их оставише на софру.
— А што му дадосте хлеб од три сорте? — Ето зашто: — црн хлеб, то је од године неродне, кад у житу гар роди, зелен је хлеб од године поплавне н градобитне, а бео хлеб то је од берићетне године.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Помрчина. Међу нама само Дрина. Види ли се или, у сну, чини ми се: пуне зделе младу метву пију пчеле, зелен хрид утву лови син ти Вид? У опсени, тешко теби - тешко мени. Мој Горазде, струји печал кроз Горажде.
О брвно бије са речице бук, као да чита: рци, буки, ук! С врбовог пања свјетлуцне лишај златасто зелен. Гугутну букве, запиште пилад: грабљивац мишар суноврати се, у понор сукне.
ИВ У саму себе тек би унатрашке. Кад једра презре гудуру Четвртка и словну тежест, зелен-дојки чашке о рци тарне - стамена а крхка; из кавез-слова, с именом и добро, завапи влажна: Модруј, вече модро!
По пуклом слуху још ми цвиле чавли „И свуда сузе капају без мере“ у мук ми зелен, који би да смеље камењар греха, да га смрви, свали у нетрај трајни: звекара да зева кад сврше дело „седам чаша
Шта ће јабуци муцај песника, узрелом плоду придевска мòра, глагол статичан! - Пламса босиљак златасто зелен. Зраком од меди девојка узри, а колски точак трудно зашкрипи.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Отиде Мачак по уској стази, кроз честар зелен опрезно гази, на сваки шушањ у шуми пази, трагове звијерки пажљиво њушка, спремна му стоји шкљоцава пушка.
“ Мјесеца ноге јуначке носе, не слуша бакин разговор, већ бјежи равно до горске косе, тамо се сакри за зелен бор. Кроз грање вири од страха жут и пита: „Бако, носиш ли прут?
У зелен точак с кашика десет ту вода млазом студеним бије, бисерни облак високо праши, дугин се појас у њему вије.
Дедин је радник ћутао вредни брвана белих и крова стрма, зелен је точак стајао мирно, блистала само капљица срма. Около свуда тишина пала, само се птица огласи која, а деда
ево, тај се ко небо плави, и љутић ту је, жути пламен у трави, ивањско цвеће, у руху белом, бујном, кукурек зелен и мак са капом рујном. Јави се деда, твоме се писму надам. Искрено реци: оловком како владам?
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
тамо о Љубици, а?!... дрекну он грозно и лупи дршком од камџије по актима. Гојко стајаше, пренеражен, зелен и блед, разрогачених очију од страха, ноге и руке му дрхћу, а на лицу му се, поред преплашености, јасно чита пређашњи
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Шњима ће ми боље бити. 85. Долети листак од ника поља, Паде девојци на зелен венац, На зелен венац, на русу косу.
Шњима ће ми боље бити. 85. Долети листак од ника поља, Паде девојци на зелен венац, На зелен венац, на русу косу.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
све то испричају: како воле свој живот, сад сасвим безбрижан, како траве расту, звезде трепере, и како ће Изар, ускоро зелен и модар, као крила орлова који се спуштају са Алпа, кружити над земљом, која ће и овде бити топла, пролећна,
Океан је ту био румен и зелен, пун стена, на које су падали вали и пене, као бели венци. Цео тај дан био је тако весео.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
покажу јој где је најбоља говеђина, где је добра и јевтина зелен, и тако... Истина, једном јој недостао грош да плати пасуљ, и она затражи од попСиме на зајам, а он се изговори, да
као калфа њихова суседа бакалина, кад га оно потераше жандарми. Јест, баш исто онако, сећа се!... Само је онај био зелен, блед, а овај се црвени као Зоркина доња сукњица и... гле... што се онако спотиче?... Дете шмугну кроз вратнице.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
црвен као жар, рак, вампир; плав као небо, море; модар као чивит; жут као восак, мед, смиље, дукат, ћилибар, лимун; зелен као јед, јогурида; шарен као детлић, лептир; и динамичка, изведена од истих: побелео као овца итд.
— Зрело зрно — готово стрњиште. — И бел коњ једе зоб. — И празилук има белу браду — ама реп му зелен. — Ја ага, ти ага: ко ће коња водати? — Један коноп планину не окружи. — Једно коло из кала, а друго у као.
Док ђевојка, дур ђевојка; Кад невјеста, баш ни смјеста. Ђегод руча сив — зелен соколе, Ту и врана море вечерати. Ђе се коњи бију и играју, Ту магарцу нигда мјеста нема.
дођу коњи дримајући, Невесела биће нам дивојка; Ујка ће нас липо даривати: Марамама, танким кошуљама, А тебе ће зелен-јабукама. 10 Иш, пауне златопере! Не шетукај, не загучај, Не шобоћи, не клопоћи!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
и да нас не можеш хранити, него ја ћу узети једнога коња, једнога пса и једну сабљу па одох по свијету: млад сам, зелен сам, па ђе ми глава ту ми храна.” Рекавши ово оцу обрне се к брату говорећи: „Брате с Богом!
града мало земље, а Ћела онде начини башчу и у њој колебу, и стане живети с царевом кћери као сваки башчован, носећи зелен у град и тако по штогод заслужујући.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Још увек си под мојим негама: Проносим стазом воду кофама И квасим зелен хум у жегама. Нек јекне бар у овим строфама Где је реч свака скоро појана Твоје сад страшно име Бојана.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— заћута. Гледао је кроз прозор. Можда по оваквом времену није ни могао да пође. Размекшало се и погосподило; зелен капут носи. Усне му се подругљиво скупише. — Зашто нећеш за добро свога сина?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Јовановић 3мај XXИИИ Месечина, - ал' месеца нема: Моја мила зелен венац снила, Па се мало у сну насмијала Од тога се поноћ засијала. Ј.
Подне је врх Нила. Јато ласта негде преврће и везе; И ваздухом топлим разлеће се свила. Нил прастари, зелен, с изнемоглим дахом, Одилази тромо.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ Трипут је председник, сав зелен, подвикнуо Ђоки: „Напоље, напоље, напоље“, па је Бока као метак из пушке брзометке излетео и у ходнику се међу
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Хоће ли издржати? Xоће ли и овог пута издржати? Премлад је, још зелен! И човјек је: биједна гваља живчевља и презавога, веома рањавога меса! Хоће ли издржати?
* Запазио сам: на ормару је нови календар. Додуше, слова на њему не разабирем, али знам: онај је био зелен, овај нови је црвен. Значи: претурила се она година.
Има у моме крају један зелен, густо обрастао, ненапучен оточић с рушевинама старог бенедиктинског самостана. Опточен чивитним појасом мора и без
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита китина...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
На другу софру турише четири ведра са вареним млеком. У једно удробише црн хлеб, у друго зелен хлеб, а у треће бео хлеб. Принесоше и три велике кутлаче, па их оставише на софру.
— А што му дадосте хлеб од три сорте? — Ето зашто: црн хлеб, то је од године неродне, кад у житу гар роди; зелен је хлеб од године поплавне и градобитне; а бео хлеб, то је од берићетне године.
и да нас не можеш хранити, него ја ћу узети једнога коња, једнога пса, и једну сабљу, па одох по свијету: млад сам, зелен сам, па ђе ми глава, ту ми храна.
Ћипико, Иво - Приповетке
Маре се подрубила, смрче широким ноздрвама, плете бјечву и реди каткада своју зелен. Однекуда к њима бане Дангуба, уставио се код њих, гледа их десним оком, тапка ногама и подсмјехује се; глођући
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
РУЗМАРИН Млада мома неговала Зелен рузмарин, Што ’но га јој поклонио Газда - Лазин син. Свако јутро устајала Раном зорицом, Свој рузмарин залевала
И цвет ми био цветан, И зелен беше луг, И ја у њему сретан, И друг ми беше друг. Нису ми биле мучне Братинске здравице, И могô сам поднети И
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ВИИ Месечина, — ал’ месеца нема; Моја мила зелен венац снила, Пак се мало у сну насмијала, — Од тога се поноћ засијала.
ІІІ Јуче чарах пролеће и цвеће, Да се по њем’ шеће; Будих горе, да зелен прихвате, И славује да се песме лате; Причах извор из вилиних двора, Од ког болник оздравити мора; Надолевах црних
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
у мојој градини, Ил’ у туђој садини, Вишњичица вићана Љуљушка се кићана, Кора јој је танана, Кошуљица лагана; Листак зелен листао, За вишњицом пристао: Меће на њу одећу, Ткану још о пролећу; Цветак бељан цватио, А чега се латио?
славуј или шева, Нека куди или хвали Дух велики или мали, Што је боље, што је горе, Хлебац свој ил’ туђе коре, Зелен гај од мало рали Ил’ да стадо сунце пали, Без пландишта гладно, жедно — Њему је свеједно.
Мисли бујне и големе Зелен мозак у вам’ роји, Вас штапићи воде слепи У спасења стан тај лепи, Путем пуним црне јаме, Пуним вечне шумске таме,
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
! „А, шта знају те ваше газде!“ А шта ти знаш, вузле једно вузласто, осим тог царског чина на теби?! Зелен си, дијете, зелен кô зелена грана у гори зеленој. Писарчић: Глупи су они, Давиде, ка' глуво доба.
! „А, шта знају те ваше газде!“ А шта ти знаш, вузле једно вузласто, осим тог царског чина на теби?! Зелен си, дијете, зелен кô зелена грана у гори зеленој. Писарчић: Глупи су они, Давиде, ка' глуво доба.
! Е, де-де сад кажи, немој врдати! Е, мој синко! Зелен си, зелен кô зелена грана у гори зеленој. Писарчић (зацрвенио се): Ја сам контâ нешто друго, а и та ти је на мјесту.
! Е, де-де сад кажи, немој врдати! Е, мој синко! Зелен си, зелен кô зелена грана у гори зеленој. Писарчић (зацрвенио се): Ја сам контâ нешто друго, а и та ти је на мјесту.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
XX Звиждала је зима, кад смо овде били Крај овога жбуна, што сад зелен листа, По коме пролетњег сунца сјај се блиста.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
2 И видех, у родном крају, присојем на зелен-брегу, где леска листава и дрен, првенце ђурђевке бела рука тражи.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
»Те сарани двоје деце своје: На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица; Савила се лоза око бора«... Вук, Пјесме, ИИ, 29, 390 идд. Упор.
У народним песмама спомиње се в. л. која је сама поникнула из гроба (»Те [цар] сарани двоје деце своје. На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица: Савила се лоза око бора, К̓о сестрина око брата рука, Вук, Пјесме, ИИ, 29, 390
Бор. У Алексиначком Поморављу о славама и заветинама пева се песма: »Насред села зелен бор, Ту се купи леп сабор. Кмет ми седи у столу Те ми пише икону, И светога Николу; Ћер му седи у двору, Те му везе
Ћипико, Иво - Пауци
— одговара господар и кори слугу што хоће да обузрочи с крађе поштена човјека. — 'Ајде ти кући! Овај мој момак још је зелен, — рече човјеку, и насмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом, погледа Васу. Човјек оде и понесе бакалар.
Гледа на свој шумски одгојак: око колибе, како лијепо напредује. Бујан је и зелен, а отац вели да се сјећа кад је ту голет била.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Пред подне позвао је Никанора. Повукао се с њим насамо у ћелију и задржао га до пред мрак. Никанор је изашао зелен. О чему су разговарали? Ко то зна. Ипак до нас су, незнано како, допрле главне појединости тога разговора.
Тога дана сам у бици са Угрима, негде у Усори, први пут убио човека. Имао сам једва деветнаест година, био сам млад и зелен и када сам убио оног Угра, такође младог и зеленог, распоривши му бодежом трбух, када сам угледао како му у локви крви
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме, Њих густа тама крије сад, И немо, гордо време. Кô равним пољем зелен клас, Под крилом од зефира, Суморни спомен стреса нас У часу благог мира!
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Сетите се свагда поред ове приче: Посејано добро макар када ниче. СИРОЧЕ ЂУРА ЈАКШИЋ Зелен-лисје гору кити, Мирис-цвеће поље шара, А у лугу сироташце Тиху гору разговара: „И ти имаш мајке своје, Горо
Ори, плуже, заори: У земљи је злато!... А село је красан друг Свакоме тежаку, К'о тичици зелен луг На сунчаном зраку … Благослов је у зори, То је с неба дато! Ори, плуже, заори: У земљи је злато!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
А кад око подне момак врати непродату, свелу зелен, старац је опет граби обема рукама, меће у воду, прска, мирише. Суво семе стави на длан и мирише га.
Шта се смејеш? Тако се то зове. Плане змај, зелен и плав, и из њега пуцкета, и разлећу се црвене бобе... Знам ја, куповала сам доста бенгалских ватри, и за цара, и за
Рајнхарт лежи у сандуку као неки гуштер: сув, тврд, некако сав зелен. Ветар, студ, кише и увек мокра сига истрошили су га.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
! ... На високој планини бор зелен. То није ни велика шума, ни широка пољана, Ни оборен храст, ни мртви орао; Соко робује вољно уз везаног господара.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Јетко): Ево, ми смо му сестре, ти чак рођена, па шта нам је за овај празник дао и чиме поновио? Ништа. Ни »зелен лист«. СТАНА (замишљено, за себе): А, поклон, дар!... Нека је он само овде, код куће, а то!... ВАСКА Јест.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
(Марко Краљевић и орао) Да се, јадна, за зелен бор ватим, и он би се зелен осушио! (Косовка девојка) Град–Сталаћу, да те бог убије!
(Марко Краљевић и орао) Да се, јадна, за зелен бор ватим, и он би се зелен осушио! (Косовка девојка) Град–Сталаћу, да те бог убије! Довео сам три иљаде војске, а не водим него пет стотина.
на главу бугарску шубару: начини се црни Бугарине, ни браћа га познати не могу; дадоше му копље убојито и мач зелен старога Војина; Петрашин му изведе кулаша међедином свега опшивена, да кулаша царе не познаде.
не може бане да га нађе, Спушти с' бане ка води Ситници, на једно је чудо нагазио: на обали до воде Ситнице један зелен ту бијаше чадор; широк чадор поле притиснуо, на чадору од злата јабука, она сија како јарко сунце; пред чадором
Да се, јадна, за зелен бор ватим, и он би се зелен осушио!“ 24 СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА Мили боже, чуда великога! Кад се слеже на Косово
Да се, јадна, за зелен бор ватим, и он би се зелен осушио!“ 24 СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА Мили боже, чуда великога! Кад се слеже на Косово војска, у тој војсци девет
Распе краљу свилена шатора, зелен шатор од зелене свиле; на њем златни дванаест крстова, тринаеста јабука од злата, — у њој сјаји бесцен камен драги.
танко гласовито: „Вила гњиздо тица ластавица, вила га је за девет година, а јутрос га поче да развија; долети јој сив-зелен соколе од столице цара честитога, па јој не да гњиздо да развија“.
се удара о врата Звечан — развалине града више Косовске Митровице Зворник — варошица на Дрини згубити — погубити зелен барјак — турска застава зелен мач — сјајан мач земан — време Зеоке — село у срезу колубарском зечки — као зец
града више Косовске Митровице Зворник — варошица на Дрини згубити — погубити зелен барјак — турска застава зелен мач — сјајан мач земан — време Зеоке — село у срезу колубарском зечки — као зец зијамет — заповедништво, војнички
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Зар не видиш ову букветину над нама, заклонила је читаву Тепсију. Мачак диже поглед, озбиљно осмотри моћан зелен свод над главом и увјерљиво рече: — Прокиснуће. — Ђаволи ме одерали, ако прокисне и за највећег пљуска!
— Идемо. Лак сам као зец. Кад се из пећинског мрака извукоше напоље, пред њима сину бљештаво зелен Гај, чист и весео као да је тога тренутка створен и стављен под сунчан свод неба.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Остао одрпат и пуки сиромах. Данас здрав, читав, весео, фришак, разговоран и поштен, чувен и виђен, млад и зелен, врли јунак левента и кицош, ал' сутрадан, умало ли потом, худ, невољан, болестљив, сакат, тром, брижљив, тужљив,
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
са шишенцетом мастике, збаци плитке кондурице с ногу, седне и узме тамбуру, па запева ону своју најмилију песму: Зелен зекир, драго моје! Што ми, драги, не долазиш? Синоћ сам ти долазија, по азбашче пошетаја, алов јаглак изгубија.
Целе недеље раде у кући, у недељу у свиленим фустанима у коло, а у понедељак завргну мотике преко рамена, певајући ,,Зелен зекир, драго моје“, иду у поље, у њиву или у виноград... Све су то биле лепе прилике за Манчу.
— Бре - бре! „Видело се куче у чашире, па се фатило у оро“, — вели чорбаџи-Замфир, сав зелен од љутине. — Та и твој Манча... — Кој је „куче“, несрећо чорбаџијска?! — цикну Дока.