Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Не ме питај, море, несрећа! — Кака несрећа? — 'Ајдуци, курјаци, несрећа! Дошо земан да погинемо сос нашу стоку. — А где то, Трпко? — упита Веља и грохотом се насмеја. — Ето горе у Космају!
— храна, зимница, збрана летина звонац — птица што живи поред воде збухаћ — видовит човек; бесан, немиран во земан — време земља потакша — земља слабијег квалитета зенђил — богат зијан — штета зујанћер — штеточина Изгамбуљати —
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Оваква се дивинација осетила пред устанак 1804. год.: „земан дош'о ваља војевати“, каже народна песма. Исто је осетила Србија 1912. год., у српско-турском рату.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— А овај ти земан, данас, не ваља, је ли? — припитује политички комесар Михаило, осјећајући потребу да интервенише на ову сељакову
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
„Подајте“, рече, „тако не били проклети.“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање,
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Докажи опет, јер доказе све сам Заборавио. Зато трајем, земан. Каткада ноћу у тишини слушам: Трепери простор, рађа се олуја.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
О ВРЕМЕНУ — Време је најскупљи новац. — Ништа није јаче од времена. — Време се за диреке не веже. — Чему земан томе и вријеме. — Чему време томе и час. — Све у своје вријеме (доходи). — С временом и сланом и мушмуле зре.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
„Подајте“ рече „тако не били проклети.“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање,
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. »Е, сад си на реду ти, Вујо. Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини... Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век !...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
„Подајте“, рече, „тако не били проклети.“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати: задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање,
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
АВГУСТ 1913. ГОДИНЕ 157 ЕПИЛОГ 159 ТУ ЈЕ ВЕЋ ЗЕМАН 160 РАНЕ И ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ 163 ПРВИ СУСРЕТ 164 И ТАКО... 165 СА ШЕТЊЕ 167 ПОЗНАНСТВО 168 ПОЕНТА 170 КАКО МИ ЈЕ...
ЕПИЛОГ ТУ ЈЕ ВЕЋ ЗЕМАН Осећам често, у сатима мучним, Језиву сабласт, к'о из црне приче, И очи њене са погледом жучним, И глас промукли, што
иду дани и боља времена, Да ће пропасти та отровна неман Што давни народ и многа племена, И да је дош'о, да је већ ту земан, И нови дани и боља времена.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Сама прва кап! Де-де, даље причај. — Е, људи моји, нит је та'кије' нишанџијâ кад било, а какав је земан настô тешко да и' и буде, — дочека неко из мрака.
Више се, вели, овај зулум не мере трпљети. Про'ода се горе до млинâ, па се пред мрак врати: — Још, вели, није дошô земан за крст часни крвцу проливати, за 'Ристову вјеру умријети. Донес'-де, Мићане, још један ардовић!
Ми се вратисмо, а Симеун некако жалостивно отпјева уз Куреповац тамо према Грмечу: Већ је крвца из земље проврела, земан дошô, ваља војевати. Партенији се нешто ражали.
господине, па се бојим да ћеш помислити да је 'валим, а не 'валим је, већ ти по правди кажем: да се печем турски земан поврати, она би могла са својом памети насред Бање Луке кадија бити. Ја велим: кадија. Какав кадија!
посвећен мртвима; божја служба за покојника заптија — жандар, стражар збитије — догађај зека — мала зелена пушка земан — време; век, године зијанћараст — који прави штету; према зијанћер — штеточина зорли — јако, много; силан, жесток;
Ћипико, Иво - Пауци
— Па и земан је, — одговори Раде. — Да са срећом буде! — Али ја не смијем рећи оцу, а ни мајци. Оцу, веле ми, било би жао грђе
Студено је, а већ има неколико дана што се вријеме мути и непостојано је, сигурно промијениће нагоре, јер је земан томе. — Не иди, оче! — вели му Раде пред кућом, самарећи коња. — Поћи ћу ја с друштвом, млађи сам...
И оре, иако није земан томе. И лемеж задире у земљу и пада у бразде пуно сјеме. Једнога јутра Маша га нађе на ораници; одавна се није с њиме
—Сврнула сам с пута, — вели Маша збуњена— да видим што радиш... —Ево, губим вријеме ... — вели Раде. —Није земан радњи, надовеза сувезник. —Али сувезниче, да побранамо! Привезаше брану, па почеше с једнога краја.
—Што друго? —Казаћу ти, само ако имаш вољу да купиш. —А што ти продајеш, Раде, сада кад није Земан? — опази стари Ждрале. — Твој отац није био такав!... —Потреба ми...
— Нијеси, Машо, као ни она, — и показа руком на Божицу... — Али није земан разговору; иди и понеси натраг ђердан! Па, погледавши у Божицу, као сјети се нечему и, предомисливши се, вели: —
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— Облачић Раде је више смео, плах, експанзиван. Његове су речи: „Једном ми је земан умријети, и потле ћу, Мејо, одмирати“. Он, без страха, баца у лице владару истину о његовој нечовечној владавини.
Она је била рада кавзи, она је знала да је „крвца из земље проврела“, она је осећала да је „земан дошô“ кад „ваља војевати“, она је хтела „сваки своје да покаје старе“.
(Смрт војводе Кајице) Све ти вриме за врименом прође, земан куле по Котарим' гради, земан гради, земан разграђује. Нек с' окреће коло наоколо!
(Смрт војводе Кајице) Све ти вриме за врименом прође, земан куле по Котарим' гради, земан гради, земан разграђује. Нек с' окреће коло наоколо!
(Смрт војводе Кајице) Све ти вриме за врименом прође, земан куле по Котарим' гради, земан гради, земан разграђује. Нек с' окреће коло наоколо! (Ђерзелез Алија) Дрино, водо, племенита међо измеђ' Босне и измеђ' Србије!
Кад ујутро јутро освануло, поранише три Мрљавчевића, отидоше на град на Бојану. Земан дође да се носи ручак, а редак је госпођи краљици; она оде својој јетрвици, јетрвици, љуби Угљешиној: „Чу ли мене,
Л’јеп ти бјеше, ја замало ходах, та замало, три стотин’ година! Земан дође да св’јетом пром’јеним“. Па повади Краљевићу Марко, па повади сабљу од појаса, и он дође до коња Шарина, сабљом
Ја кад тако свадбу уредише, земан дође те ти дому пође, а прати га нови пријатељу, пријатељу дужде од Млетака, и прате га два дуждева сина, и прати га
Кад четврто освануло јутро, те пукоше на граду топови, чауш викну, куцну далбулана, нек су хазур кићени сватови, земан дође да ти дома пођу. Сватови се на број искупише у шарену камену авлију.
Кад су дошли Л’јевну на крајини, тамо су их л’јепо причекали, придржали три-четири дана. Земан дође, треба путовати, пак повикну чауш по сватов’ма: „Хазур, свати, хазур је ђевојка! Земан дође да се двору пође“.
Земан дође, треба путовати, пак повикну чауш по сватов’ма: „Хазур, свати, хазур је ђевојка! Земан дође да се двору пође“.
раја, која глоба давати не може, ни трпити турскога зулума; и ради су божји угодници, јер је крвца из земље проврела, земан дошô, вала војевати, за крст часни крвцу прољевати, сваки своје да покаје старе.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Дође си други земан; заступи други ред и адет — говорила би му Јевда. — Тражи си, дете, прилику спроти теб’; а наше старовремско — беше
— Лелеее! Што се напраји оди наш варош и оди девојчики у садашњи земан! Тугооо! Нема више девојчики!... Беше!... Беше!... Саг татко и мајка — ништо!