Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Па доватим Пегу за вођице, И полетим доле ка земљице, Ту се спустим крај Дунава ледна, Поред једна уљаника гледна. Ала красно челе зузукаше!
Веће Стојан од земљице скочи, Већ коњица претилог окрочи, Већ — та глени љубе несретнице, Она скочи вранцу за вођице: „Нећеш — нећеш!
год оћу: И што оћу, оно могу, Само једно још не могу: Да запевам гласовито, Гласовито, силовито, Да те дигнем са земљице, Да те метнем међ звездице.
Како с' треска, како звецка. У срдашце како пецка! 52. Сунце грану, ајде, злато, Поклон' му се до земљице, Ал' не ниже, јер је блато, Укаљаћеш бело лице. — Тако, лепо, сад је доста, Па куд оћеш, сад си проста. 53.
59. Од земљице мома сину; И наш старац са њом теде, Па је лати за аљину, А девојка, јао беде, Паде опет, па на њега...
Ко то иде амо сада? Ето, ето господара, — Та је ли му дегод пара? 135. На њем хаља до земљице, А на глави шепа лака, Под њом оно згодно лице Ка у телца, брате, кака, Трбу напред шеће тио, Кâ сом уста отворио.
“ Глену горе коме збори, Ил' је дремâ, оли дрема, Ал ма како, сад је нема. Од земљице Урош устô, Срце, глава, све му пусто, Па не види чедо мило, Што с' ка њему упутило, И не чује како кори, Како
И поноћи преваљује, Бежи нојца, пред зору је, Звезде тужне сузе роне, Роне сузе и на оне За којима на земљице Нема можда ни сузице.
Од ране се онда пренемога, Падо доње са коњица свога; Ал' скочише до троје Српчади, Дигоше ме са земљице млади, Понеше ме крвцом низ рудину, У дворове Силић-Милутину.
“ Ово рече, зеленка ободе, Па ти пољем пред дружину оде. Оста јадна Мила на земљице, Прискочише њојзи другарице. Па је зови, тари, водом скропи, Докле јадна очи не отклопи И угледа опет бела дана И
“ Глас тај оде од уста до уста, Помами се Србадија пуста, Па окупи витезе коњице, Слегоше се коњи по земљице. Али Српчић јесте соко чили, Чини му се е му коњиц мили; Не би Србу доста брзо било, Да га носи соколово крило,
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Изненадио сам се. Збором руководи представник власти у том крају земљице, ваљда га зову окружни начелник, а он је и сазивач политичког збора.
уздрмава мирну, непомичну, површину устајале позеленеле баре, ако би се с тим могло поредити друштво те заиста срећне земљице.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ово мало земљице око Морава једва се напуни народом, па се брзо искрене и распе преко Саве. И опет ноћу са планина силазе луди и вода.
Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли. Ту, као што Ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани се брзо иступе. Кост човечја тврђа је од старе кленовине.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
понесите, Копајте ми раку предубоку, Да ме мртва не огрије сунце; Јер мој живот студена је зима; Нек' ми буде од земљице топло.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад изиђе Краљевићу Марко, пошта капу под мишицу баци, поклања се до земљице Марку, па му даде лист књиге танане. Када Марко ситну књигу прими, стојећи је књигу проучио.
Здрав ми буди, и здравицу попиј, вино попиј, а на част ти пехар!“ Скочи Милош на ноге лагане, пак се клања до земљице црне: „Вала тебе, славни кнез-Лазара!
хоџа на ноге лагане, те отвори на тавници врата, и изведе Крањевића Марка, изведе га пред цара честитог: коса му је до земљице црне, — полу стере, полом се покрива; нокти су му — орати би могô; убила га мемла од камена, поцрнио као камен сињи.
је она од оца донела, пуну рујна наточила вина, па је носи својему ђеверу, љуби њега у скут и у руку, и пред њим се до земљице клања: „На част теби, мој мили ђевере! На част теби и чаша и вино, поклони ми коња и сокола“.
) Вриједно је додати и ово: кад Марко изиђе из тамнице пред султана, „коса му је до земљице црне, полу стере, полом се покрива, нокти су му — орати би могô“; а у ономе ћир.