Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Мјесто, дакле, у добру заклону — да није било на самој турској граници. Али страх не разбија сна горским синовима! Знадијаху они лијепо и гдје су и шта их снаћи може, ипак се не бојаху. А гдје бијаху?
Јанко се бјеше онесвијестио; по слабачкоме дисању му знадијаху да је још у животу. „До сјутра ће се доста гноја оциједити, па ће му лакше бити, ако Бог да; а сад да лијежемо, јер
Сви су га познавали, те се сви — осим Озричића — зачудише кад га видјеше, јер знадијаху да не бјеше званица. Пошто се и он ижљуби са свакијем, и за здравље упита, сједе.
„Шта ће да дијеле, ками, до оне куће и авлије, И нешто прљужине. Добро! То треише. А оба знадијаху само једну пјесму. — А да коме ће пјесма? запита старији.
Владика је помњиво слушао Мираша, а у исто вријеме гледаше у лице сердарево. Многи не знадијаху ништа о томе, што сад први пут чуше.
С ње пређоше на осталу његову родбину, премда већ прилично подробно знадијаху све то. Јанко је одговарао, не дижући очију са своје радње, час њима, час опет Милуну, кога је премило оно што
А како сви мишљаху да је сретан и задовољан, како знадијаху да је одлучно одабрао тај живот, прегоњаху с весељем. То га је већма жестило, та неприлика, да под ведријем лицем