Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈУЦА: Ја мислим да сте ми ви муж. ЈАЊА: Немаш доста аљину? Оћиш широко, високо? Ох, женско дугачко коса! Море, знаиш ли да је славно диоген седио у буру? ЈУЦА: Кад је био луд. ЈАЊА: Што луд? Греческо славно философ луд?
ЈУЦА: Шта ће... ЈАЊА: Ама не ми говори једну реч, де, кад ти милуим, знаиш, једно слово. Оћиш да ми осиромашиш, ајде, де! Јања има новци, Јања има велико дукјану, Јања је богато човек.
Немаш твоја кујна, као газдарица, него да си скиташ по собу? ЈУЦА: Забога ваљда знам шта ми је посо? ЈАЊА: Алопу! Знаиш да изгубиш глава твога господара. Апаге, шкиљи, у кујну, ту ти теби месту!
Шта ћиш ти да радис? ЈУЦА: Има се шта радити. ЈАЊА: Да седиш овде, да се не макниш: да чуваш твоја кућа, знаиш? Кад муж иди по своја посла, добру газдарицу треба да води виршофт... Разумиш што сум казо?
Што си му казала да имам толико новци? ЈУЦА: Како би му ја казала оно што и сама не знам? ЈАЊА: Не знаиш, убио ти стрела од гром, кад си слушила на врата? Ти си оно мачка што преди за фуруна, а гледи што ћи да кради.
О теос, филакси! Пропаднимо, пропаднимо! Ахара, ахара, ахамна! ДИМА: Аделфе, оћим да ти речим на сербско слово. Знаиш што сум дошао? ЈАЊА: За десет хиљада форинта. ДИМА: Малиста! Тој едно... Дај го.
ЈАЊА: За десет хиљада форинта. ДИМА: Малиста! Тој едно... Дај го. ЈАЊА: Ис калин кардјан, аделфе; ама знаиш греческо мудрост: То данион фронтидон анаплеон. ДИМА: Не си брини, де! Ја, то Рошилдову писму. (Пружи му.
десет хиљада форинта, бре! ДИМА (маја руком): Епајсун. Знаиш што, кир Јања? Да ти речим на српско једну слово. Сум дошуа, да ми дајш Катица, нега да ми дајш и аспри.