Употреба речи знамо у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Али богаташи?... Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... „Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?... О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!... Знамо их ми!“ говорила су господа.

О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!... Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“.

— додаде други дебељко, у гарибалдовском шеширу, лица правилног, али одвратног. — То је истина, а ми сви знамо како наши великаши о њима и њима подобнима мисле. — Ми морамо дознати, ми хоћемо да дознамо шта има у тој депеши.

Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља... Он и сам није знао куд је

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Не веруј, куме, пасја су уста” и „лакоме су очи при погачи”; ово ми сви, хвала богу, знамо, нити је потреба да ја топрв кажем. Блажено и богом благословљено чистосердечије.

Наша је сва дужност старати се да кад нас позову, да смо готови поћи с чистим од злобе срцем и совјестију. Не знамо време и час кад ће то бити, зато ваља сваки | дан и час да смо готови.

Мало нам је о нами и нашима стварма мислити и старати се, него хоћемо и туђе тајне да знамо. Блажени мир и покој срца поглавито је благополучије наше на земљи. Но колико га мало почитовати умемо!

Бити добродјетељним како би хотели и како знамо да су многи били, то често, за слабост нашу, није у нашој власти, али љубити и у другима разум и богољубна дела, њима

” Наравоученије Нека се нико не поноси у благоденствију своме. Не знамо какова нас прикљученија јоште на свету чекају.

“ Наравоученије Ово је за оне који себи воображавају да знаду оно што не знаду. Да не знамо што нисмо научили, то је природно сваком; али да себе издајемо за учене у чему нисмо, ово не иде управ.

„Мајде! (отвешта онај) имаће гди год дође шта повједати. Он мисли гди ми не читамо којекакве књиге, да ми ништа не знамо.

звати на помоћ лисице, а ове им одговоре: „Кад будете имали војну с кокошима, онда ћемо вам ми помоћ дати; јер ту знамо да ћете и ви шта моћи исправити.

разумно да толкујемо, ништа није друго него незнање, јер сви што нас је год на белом свету, кад се родимо ништа не знамо.

Ако ли нас пак ко из злобе, зависти или незнања оговара и туђа парчета нами пришива, кад ми само знамо да он лаже или да се вара, то је нами доста, начаст му његова лаж, а завист и злоба највише мучи који је у недри носи.

Но он би је тако лепо знао казивати да и плачеван морао би се насмејати. Сврх свега ово нека добро знамо: да ко је год красноречив, ако он своје красноречије злоупотребљава, о пристојности, чесности и благонаравију не

Ево им њихове паметне речи: „Није ли то И с у с , син Јосифов из Назарета, кога ми знамо оца и матер? А може ли што икада из Назарета добро бити? Је ли икакав пророк из њега произишао?” Бедно сујеверије!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Стрељане нас вешају, поклане нас гуше, не знамо зашто, а није ни важно. Судијама је већ свега тога доста! Смењују стрелце, отпуштају војнике, џелате вешају - они

Кажу нама, који знамо да је већ било. БАЛАЧКО ВОЈВОДА Једе, гледај га како једе, не једе само рукама, него и ногама, с говеђине се

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Но после неки̓ година рекну они Хаџи-Муста-паши: „Ми знамо да си ти цару веран, а и ми смо теби верни, дај ти твога сина нека накупи војске, а ми ћемо сви ићи, ми смо били

а и ми смо теби верни, дај ти твога сина нека накупи војске, а ми ћемо сви ићи, ми смо били толико година у Видину, и знамо како се лако узети може, ми ћемо га узети и твоме сину предати, а с тиме ти ћеш цару услугу учинити, да и тебе и нас

напуни џамија, а они проспу пушке у пашине сараје, капију отворе, и тако Хаџи-Муста-пашу жива у̓вате, и кажу му: „Ми знамо да твој син иде оздо с војском од Видина, а Алекса озго од Ваљева, и други кнезови с други̓ страна, но сад шаљи књиге

и све дахије и субаше по̓ватати, и пашалук од зулума ослободити, а он на очино место у Београду везиром бити; а сви знамо како смо под Хаџи-Муста-пашом његовим оцем добро живили и слободу имали”, и проче и проче.

из градова дахије и субаше истерати, и пашалук од зулума очистити, а Дервиш-паша везиром бити наместо свога оца, а сви знамо како је народу под Хаџи-Муста-пашом добро било.

се тукао са Турцима на Дрлупи и на Сибници, а о свему томе нити он нама што пише, нити ми њему, но само по речима људи знамо.

Ту нам везир златна брда обећава, но најпосле Карађорђе рече: „Фала ти, честити паша, ми знамо да цар нама зулума не чини и рад је, и тебе је послао да нас умириш.

море, да нађе Америку и упознаје са Европом; а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Росију за коју ништа не знамо где је, но само што смо у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Росијом!

И одемо даље, и веће поиздаљега угледамо високе звонаре Свето-Петрова Града, у ком знамо да је цар коме смо пошли. Тек наступимо у сокак перви, где се кола, саонице и проче различите дрвене ствари оправљају

и кажемо да им таку плату опредељујемо, и да од нас гледају; који хоће нека остане, који неће нека сад иде кући да знамо; а ми ћемо на његово место из други̓ нахија момцима потпунити, јербо свуда добри̓ момака има.

Сви знамо да је на правди погинуо”. Онде је седио везир, али ми не знамо које је. — Пита: „Када је долазио Бећир-паша и да̓ије

Сви знамо да је на правди погинуо”. Онде је седио везир, али ми не знамо које је. — Пита: „Када је долазио Бећир-паша и да̓ије исекао, зашто ви се не умиристе но опет војујете?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Какве четири вреће, људи! Имате ли ви памети, имате ли душе?... Оволика грдна потра!... — Ама стој ти, Радоване, знамо ми тебе! — дочека га Стеван. — Потру смо видели и наше је да осечемо... — Много је четири, чича-Стеване, вере ми!

Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!... Иако је био газда Рака онакав као што га већ знамо, опет се чувао да се не тера посмех с њиме. Боље да га убијеш него да му се посмехнеш за што.

Ви осветласте образ данас, бели! — узе их хвалити Ђуко и потапка обојицу по рамену. — Само не знамо, како капетан. Да ли је њему било по вољи? — рећи ће на то онај други. — Како није! — поче даље Ђуко, хвалити.

— Они се вратише, и Трпко им сасвим поверљиво рече: — Кад дотерате која кола, чукните на мој пенџер, ми јавите да знамо рачун. Знаш кô луди, да не буде речи. — Лепо, лепо, ћир-Трпко — одговорише они и одоше навише, смејући се.

— Баш сам рад да вам чувам воденицу макар само једну ноћ. — Море, Страхиња — прихвати опет Пурко — ми тебе знамо, волимо те... па нисмо ради... Аја, Страхиња се укопистио, неће баш никако да попусти!

Обично његово одело, које већ носи и дан и ноћ код куће; јер, као што знамо, он се влада по оном: »У чем ходи у том и спава.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Бавићемо се неколико дана. Треба да свршимо неки посао. — Јуче су се спремали у потеру за вама — рече му брат. — Знамо ми то... али су отишли покуњене главе... — Кажу, због неких Турака, што сте их побили на Журави... — А... јест!...

— рече поп озбиљно. — Па зар баш ја? — рече Иван, а подузе га као неки стид, јер је он, као што знамо, и казао Турчину. — Него... манимо то, он је — добар човек... — Добар човек, добар човек!...

— Што је овде ниси натерао? Милош виде да је дотеран до дувара. То што му жена пребациваше, пребацио је, као што знамо, и сам себи. — Па... нешто се мора учинити!... Ко сме жив Турчину на очи?... Нема ти оно, брате, ни срца ни душе!...

— Што ћутиш? Милоша је било лако поколебати. Он никад није имао своје мисли о селу и сељанима. Као што знамо, он је свакога слушао и примао савете. Зато се сад и забринуо. — Али, попо, — рече — како ћу сад?

Зека их приведе. — Турчине! — рече харамбаша. — Ти си овде пред судом осветника... Ми знамо твоја дела. Ти си постављен за старешину у Црној Бари? Крушка је ћутао. — Немој ћутати! — рече харамбаша.

Ти ниси могао клањати твоју молитву, а да те моје око не смотри!... И онда стаде причати све што знамо. Сваки договор с Маринком, Иваном и Лазаром, сваку речцу, сваку намеру њихову... Ноге заклецаше под Турчином.

— Тако је! — рекоше Јован и Јовица. — Добро, онда се примам. — Сад доста. Читати нам ништа немој, јер све знамо! — рече опет Заврзан. — Нисам то ни мислио. Мислио сам да се кренемо Парашници... — Да се кренемо. — Харамбашо!

Сватови се погледаше. Нешто ледено прожма им снагу. — А куд су отишли? — питаше Алекса. — Не знамо! — одговори чељад. — А кад су отишли? — пита старојко. — Не знамо! Ми смо мислили да су међ сватовима.

— А куд су отишли? — питаше Алекса. — Не знамо! — одговори чељад. — А кад су отишли? — пита старојко. — Не знамо! Ми смо мислили да су међ сватовима. Старојко хтеде забашурити све то. Он поче причати приче. Али весеље пресече.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

(„Американски Србобран“, 15. јануара 1943) САТИРА Знамо вас добро, профитери, И вас по врху и вас доле — Увек неверне свакој вери, Увек с презрењем за све боле.

Знамо вас добро, профитери, И вас по врху и вас доле — Увек неверне свакој вери, Увек с презрењем за све боле. Знамо вас добро профитере. И децу нишчих, о Господе; За сваки полет с пуно мере, У свако вино с мало воде.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Ето таке су биле те две попине ћерке. И како знамо већ како то иде данас у овом свету, мислим да нема ниједног читаоца који неће већ унапред знати која ће од њих двеју

Да ми није жао момка, баш би’ га питала мисли ли се тако сву ноћ шпацирати, па би’ му послала боктерски рог, бар да знамо ноћу кол’ко је сати!

Све они мислиду да ми паори имамо бог зна колико. — Та... кол’ко вам треба, и кол’ко вам је бог дао. Знамо ми то. Намирис’о је Нића још са сокака. Све му голица нос ова твоја силна саламура.

— Та умете ви паори, знамо ми већ вас и ваше политике! — умеша се гђа Перса. — Забога, Николајевичу, зашто ниси добро отворио очи кад погађаш

— Та коме ви говорите — вели домаћин — та знамо ми већ то одавно! Пију, куцају се, па опет пију. Али већ настају помало паузе.

— Па добро, а он нек да стрини и пола године!... Далеко је, ал’ шта му знамо... него прстен... — Прстен!... Па добро, ето, вечерас! Шта ту још имамо да чекамо!

— »Ју, а зар ћете моћи да пустите дете од себе у свет? — пита је Сока гркиња. — »А шта знамо — вели јој гђа Сида; — кад се уда, онда куд муж, туд, што кажу, и жена!

— Та имаћеш кад и плакати — шали се стари сват — а сад певај! — Ех, зар ми опет не знамо какво је млâдино певање! — храбри је отац. — ’Ајд’ певај, певај, Јуло.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Ја немам жене. Видите, госпођа Макра мене воли, — упадне чика-Гавра. — Та, већ знамо како те воли кад је казала да се не би на таковим маторим ждрепцима возила! — рече Пинтерић.

Но, откуд за нас та срећа? — Молим, само да фиранге дигнем. — Е, сад да видимо! Ми се већ знамо, а ово је Љуба Чекмеџијић, трговац, гвожђар, и има две куће у О. — Драго ми је особито. И Гледић се већ вратио.

Африка

Једино се још беласају наша одела. Враћамо се између бенгалоа кроз густину тропског расадника који се, не знамо на којој линији, претвара у прашуму. Мирис шуме у ноћи на лим, на воће, на коже звериња.

Не знамо тачно баш где пређосмо из лагуна у реку Комое, чије су обале обрасле вековном шумом, мрачном, осенченом плаво.

После пола сата ми углавном знамо животе један другога; сваки је отворио своје срце како у цивилизованом свету није чак ни ред отварати.

Његов покрет руке је величанствен и класичан; значи: „Између нас, за тренутак, никаквих етикета, ни празноверја; ми знамо шта то вреди и да је то за масу само измишљено!

Они кују игле, мачеве, копља, од гвожђа и бакра које сами ваде из руда ту у блиским рупама. Они, као што знамо, припадају засебном племенском реду и истовремено су и ковачи и свештеници и чувари фетиша, јер граде оружје, и рукују

Остављам пагајере да чекају па идем Жуву, познатоме ловцу на хипопотаме. Њега већ сви знамо по чувењу, из документарних филмова и из илустрованих листова.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Сад знамо што идосмо на Турчина, Францеза и Прајса! Сад знамо што смо пуни рана! Возе га у ариште као арамију и ребелијаша, јер

Сад знамо што идосмо на Турчина, Францеза и Прајса! Сад знамо што смо пуни рана! Возе га у ариште као арамију и ребелијаша, јер тражи наша права! За нас нема суда.

Па да нас могу куповати и продавати, хершафти. Као стоку. Све ми то знамо. Па сам зато ја дошао, а у име многих других, да му кажем да ће његово име, у нас, увек еветло и поштено бити.

Отуда о томе сад и ми знамо. Само, ни Пишчевич није рекао, све. Највише о томе кажу писма, која су долазила, у то доба, из Росије, у Срем.

Генералкоманда упутила је тај извештај у Беч. На извештају пише: Еингесцхицкт, Граз, ден 14 Елапси, 1752. Ми данас знамо да су наводи, у том извештају, углавном, тачни.

Срећом, и за једне и друге, био је петак. Тако и ми знамо кад је било. Исакович се вратио у Беч, последњи пут, без непријатности на путу.

Ми сад знамо шта је, после, са Исаковичем, у Росији, било, како се у Росији провео, и како је завршио. То је чудновата и невероватна

Исакович онда одјаха у Пољску, као да је мртвац, привезан за седло. А тако се и клатио. Знамо да је стигао у Јарослау, пред вече, петнаестог новембра поменуте године. Био је понедеоник. Почетак великог поста.

Дирљивија од младости. Само ми ту другу половину живота Исаковича не знамо. После тих маневара, у документима тог времена, још се помиње, два-три пута, па ишчезава, као што су толики, који се

времена, још се помиње, два-три пута, па ишчезава, као што су толики, који се одселише, из свог отечества, ишчезли. Знамо само да се Исаковичи, ни кад су своју судбину већ увидели, на својим насељима, на Донецу, Росије нису одрекли.

Агагијанијан је писао Павлу, о мајору Божичу, неколико писама, из Беча. Али, знамо да та писма, полиција, никад није пустила да оду, до Кијева. Божич се помиње у неколико докумената.

Факат је да су, из околине Миргорода, те године, бежали, и росијски сељаци испод ига паорства. Оно што знамо, то је, да је Исакович, у то време, заиста све више личио на човека, који се смешка као луд на брашно, и који је сишао

Теодосије - ЖИТИЈА

братијом осетивши шта се догађа, начинише заједничко веће, и међу собом говораху: — Од много година колика нам добра знамо од ових за њихова пребивања, и до сада су нам били са Богом хранитељи, и сада, зар да са гневом од нас оду?

После овога, Божјим неиспитаним милосрђем и дубином неисказаних судова којима врши наше спасење, а ми не знамо како, свето миро које обично у Богу осењењем Светога Духа кипљаше од светих моштију преподобнога Симеона, престаде да

Да ли по гресима нашим, не знамо, или је Бог и овим хтео прославити своје свете угоднике, и да свима објави колику љубав има према њима, а колику

Гинемо од страха, и од наших коња ниједан неће остати, нити знамо камо се разбежаше! А свети, још стојећи на молитви и благодарећи Бога на оном што се догодило, са сузама рече:

и нас који се потапамо од њих, Водитељу, јер гинемо, а и ми смо твоји христоименити људи, другога Бога осим тебе не знамо, не презри дело руку својих, човекољупче. Твоје смо створење, помилуј нац!

беше у великој беди и близу смрти, тако да његови ученици беху у недоумици шта да чине и плачући говораху к њему: — Знамо, владико свети, да ће те Бог као и свагда и сада послушати, а још више нас ради.

Спасавајте нас молитвама од најезде поганика и сваког оскрбљења! Знамо да вас прљавштином безакоња наших дела много жалостимо и чинимо да сте малаксали.

Његово смо створење, и за њега живимо и јесмо, и осим њега за Другог Бога не знамо. Њему и припада свака слава, хвала и величје, част и поклоњење, заједно са Оцем и свесветим Духом, и сада и увек и на

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

има за земљу и неповољних последица: радне снаге је све мање и у неким областима је настало запарложавање земљишта. Знамо да су сточари почели ићи у печалбу услед несигурности и осиромашења које је услед тога настало.

Ми не знамо да ли су ти делови ношње овде постали или су наслеђени од неког старог становништва којег данас нема. Мора се бити у

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну. Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник, већ се у џаку налази неки мачак, а тај злосрећни мачак...

Некад је имао бува, а можда их и сад има. Кад је код куће, радо сједи на чичином рамену, а кад се изгуби, не знамо гдје сједи.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

погледа ОД коже с мога лица Врати ми моје крпице Врати кад ти лепо кажем 2 Слушај ти чудо Скини ту мараму белу Знамо се С тобом се од малих ногу Из истог чанка сркало У истој постељи спавало С тобом злооки ножу По кривом свету

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

(Спасоју.) Господин је бескрајан. Рећи ћу вам ја: човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којега смо сахранили, жив је. СПАСОЈЕ (посрне и дрекне): Ко то, ако бога знате?

СПАСОЈЕ: Аљоша? АНТА: И ти си Аљоши положио венац на гроб? ЉУБОМИР (очајан): Сад, дакле, знамо све. Као што видите, ситуација је очајна. СПАСОЈЕ: Дабоме да је очајна!

СПАСОЈЕ: Разуме се. Оно што знате ви и госпођа Рина не треба да знам ја, оно што знамо ја и ви не треба да зна госпођа Рина. То се у рачуници, чини ми се, зове: правилно тројно. МИЛЕ (смеје се): Да, да!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Дакле, Пера неће дућан. Пера је, као што знамо, коње волео. Има хиљаду форинти, и за то ће коње куповати. Оде код Нестора Чавића-Профита у дућан.

Ваљда вино није добро? Они још плачу, јецају. — Та који вам је враг? — Е, мој Чамчо, ми плачемо, и знамо зашто. Сад овде још пијемо, ал’ једаред морамо се раставити, морамо умрети, — одговара кроз плач Кречар.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁴⁴ Вероватно су се некада свадбе обављале у пролеће када се буди вегетација, а знамо да су се обреди за плодност обављали најчешће за време венчања.

Када то знамо, делује загонетно да, ипак, постоји сразмерно велики број магијских поступака чији је циљ да се осујети могућност

јесте и забрана ометања труднице да испуни своје жеље, будући да осујећење и доводи до љутње, жалости или страха. Знамо да је широко распрострањено веровање да је највећи грех не испунити жељу трудној жени, те се у нашој патријархалној

Ако не познајемо ту симболику, односно ако не знамо који се семантички атрибути приписују појединим данима у недељи, нећемо ни разумети зашто су деца рођена, на пример, у

Овај заштитнички став мајке према детету и њихов међусобни чврст и заверенички однос психолошки је разумљив када знамо да не само деца, већ и мајке, као жене, имају прилично низак социјални статус у патријархалној култури.

Шневајс, Е., „Обичаји о рођењу и крштењу у Пљевској Долини“, Развитак, 4, Бања Лука 1938. САЖЕТАК Ми довољно знамо о одрастању деце на Самои, Тробријандским острвима, у културама Арапеша и Мундугоморија итд.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

, ми већ знамо куд су вас одвеле ваше идеје, и о томе смо разговарали на суду! Све што желимо, уколико и даље мислите да виђате малу..

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Нијесам, брате, свуд, нијесам имао кад, пошто је он прије дошао на свијет! — То знамо, но кад си стасао, кад си га већ стигао? — Е онда му нијесам стопе изостајао!

Нека му даду барјак, па ћемо му дати Милицу! То тако кажемо, јер знамо да неће бити! А о Ђурђеву дне ствар мора бити начисто, јер је вријеме Милици да се удоми...

— А шта мислите, што он сад ради? — пита кувар. — Мните, спава? — Знамо, чоче, и без тебе то — рече најстарији. Али младићак запита: — А шта ради, стрико?

А нека је и теби на аманет наш Јанко! Е погибе ђетић од нечесова дерта, а не знамо заправо шта му је! — Проћи ће то, синко. Знаш, мека је срца, па... Али, проћи ће!

Као што знамо, требало му је проћи поред куће Стева Бојова, попа Марка и Мргуда Шутова, гдје је била удавача. У дворишту Стевову,

Као што већ знамо, Маркиша Стевов и Перо Пуров бјеху ожењени, а сви остали бјеху момци. Знамо и то да се подигоше да свете Милуна

Као што већ знамо, Маркиша Стевов и Перо Пуров бјеху ожењени, а сви остали бјеху момци. Знамо и то да се подигоше да свете Милуна Драгова, те да старога кнеза обрадују осветом уочи његова крсног имена, првога што

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Човек док је жив све се једнако мучи: мало рāном, мало око стоке, трговина — ти, Боже, знаш. Али шта знамо, кад човек има деце, треба да се стара. ПРОВОДАЏИЈА: Тако је богме. (Младожењи.

- уверићете се, то јест, свашта доста. Али ви знате, то јест, какав је свет: ако узме без новаца, срамота. Зато да знамо напред, колико девојка има. ОТАЦ: За то ћемо најлакше. Само нек су од Бога срећни!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

се лако могу укључити у бајке, или и у фантастичне приче: тако би се сачувала света целовитост Књижевности, која је, знамо, једна и недељива...

) Она негује испробане облике стиха. Њена једноставност улива поуздање; на крају свих недоумица учини нам се да, ипак, знамо шта је поезија: оно што остаје кад сви напори и клонућа, сви узлети и падови прођу - тачна реч исказана изузетним

17 ВИ Кад се ствари овако поставе, могуће је установити прави однос који наивна песма према детету има. Знамо да му се често поименце обраћа, а то чини између осталог и зато што дете прижељкује као идеалног саговорника.

Свет је оно што знамо и што видимо; он, вероватно, и нема никаквог циља. Све је у игри: ни осећања, ни речи, ни предмети, ни бића немају

Боље од деце, ми знамо шта им треба дати. Њихов неразвијен укус није у стању да нам се одупре. На помолу је још једна аналогија са владавином

Ин-фанс, на латинском, значи онај који не уме, или не може да говори. Детињство је, по свему што о њему знамо, напорно и срећом пролазно раздобље. Деца немају никаквих циљева по себи. Њихова је најдубља тежња да што пре одрасту.

тачка од које, повремено и неочекивано, долазе сигнали, сећања, слике, ликови, сазвучја: оно што осећамо, и оно знамо.

Оно што доиста знамо, научили смо ко зна кад, нехотично. Ево како се самарџија Петрак, један од најузбудљивијих ликова тог дечјег сна о

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ко је томе узрок? Говорите, ко је томе узрок? ГАВРИЛОВИЋ: Ми не знамо. ЛЕПРШИЋ: Но дан и за нас свиће. Глас слободе, који се по Европи ори, одзива се и у прсима јуначког Србина.

ГАВРИЛОВИЋ: Даћемо им квартир и ранићемо и. Шта знамо? ШЕРБУЛИЋ: Ако се успита за протоколе? ГАВРИЛОВИЋ: Ја мислим да неће. А и шта знаду чинити?

НАЂ: доста зло кад смо до тога дошли, да крв проливамо. СМРДИЋ: А шта знамо. Је ли истина да нам долази маџарска војска? НАЂ: Тако се говори. СМРДИЋ: Но, треба да и лепо дочекамо.

ШЕРБУЛИЋ: Еј, тешко нама! ЖУТИЛОВ: Шта ћемо радити! СМРДИЋ: Да бежимо. ГАВРИЛОВИЋ: Куд знамо бежати? СМРДИЋ: Ви сте и тако мађарон, ви можете остати. ШЕРБУЛИЋ: Како би било да зовемо Нађ Пала?

ЖУТИЛОВ: То је нама познато. ЗЕЛЕНИЋКА: Пак шта сте скрстили руке? Шта се не спремате? СМРДИЋ: А шта знамо чинити? ЗЕЛЕНИЋКА: Шта знате чинити. Што не копате редуте? Откад ја вичем да се копају редути! Гди су барикаде?

ЖУТИЛОВ: Ајде, дакле, да не буде доцкан. НАНЧИКА: Може бити да му је зато по вољи што знамо добро маџарски. (Одлазе.) 5. СМРДИЋ, НАПРЕД, ПОТОМ ШЕРБУЛИЋ, СТУПЕ СМРДИЋ: Шта сте се толико с тим разговарали?

СМРДИЋ: То је истина; али знамо ми. ШЕРБУЛИЋ: Пак зар би ви мене издали? Ми стари пријатељи! СМРДИЋ: Добро, само да не окриве нас.

СМРДИЋ: Е, мислите не знамо ми да је то ваше масло било? ШЕРБУЛИЋ: Само сам тако рекао да вам учиним радост. ГАВРИЛОВИЋ: Ја знам да сте га, те

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Е, па оно треба само један да викне: Уа! — Није то, брате Јоване, »Уа!«, него ти си ударио и у неке шпекулације. Знамо ми све то! Постао си лиферант! Придижеш канцеларијски материјал ка’ јазавац кукуруз, па га после продајеш!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Лиза, Лепотом је Бог накити, Однекуд је ту изблиза, Ту шешире учи шити; А да л' чини ово само, То засада још не знамо. 12.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— То тебе не буди брига — отреса се самарџија. — Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао.

— Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао. Знамо ли — не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао

— Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао. Знамо ли — не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу дједовим

— учено пита Раде. — Радоје, кућо моја, па зар се ми не знамо толике године — лисичи осумњичени бркица, и кад год се обраћа неком од испитивача, он га ословљава родбински, по имену

— уозбиљи се делија. — Ама, знаш ли ти, друже, да је нама, крајишкој дјеци, једина и највећа милошта и дар, откад знамо за се, само орах и ништа друго, особито зими.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Није толико обртање без ичега. Можда је омађијан? АХМЕД: Биће да га је у ономе боју — а сви бар знамо шта је стање ратно — неки арамија, неки здрпиловић, на незгодно место га је млатно! И ту га је оштетио знатно!

Зато теби сад ваља Имотски кадија. Немој да се лажемо, кад знамо! Ти и твоја политика! Али кажи ми шта ти мислиш да чиниш судњега дана, кад и зрно горушичино донесу да буде

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Знаш ли, да и ти имаш? Метнула је „она“. — Ех?! — и нагох се јаче к њима. — Јес’, јес’! — повикаше оне, — знамо чак и какве су! Њене су ките везане црвеном врпцом и у свакој има по једна лала. — А ваше?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: — Знамо одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће бог и срећа данас помоћи.

Грбо одговори: — Знамо. Онда им она каже да су дошли у ђаволскога краља. Потоме их упита: — Јесте ли гладни? Она два старија одговорише да

— Бог ти помогао! — дочекаше они. — А откуда смо ми теби браћа, та ми не знамо још ко си ни откуда си. Онда он њима исприча све о себи, и рече им да се зове Краварић Марко (зато што га је крава

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СВЕТОЗАР: Па сам дошао и вас позвати. МАКСИМ: За нас није бал. СВЕТОЗАР: Зашто? МАКСИМ: Послова, не знамо гди нам је глава. СВЕТОЗАР: Бар за љубов Лепосавину. МАКСИМ: Има она доста забаве код куће.

ШАЉИВАЦ: А, то је што друго. Како му је име? ИСАЈЛО: Ми не знамо. ШАЉИВАЦ: Дакле ви нисте код њега? ИСАЈЛО: Јесмо код њега послужитељи. МАНОЈЛО: Ја сам његов и слуга и ђак.

ДОКТОР (претећи): Ја оћу да ми се разум нађе. Разумете ли? Човек не може бити без разума. МАНОЈЛО: Куд га знамо тражити? ДОКТОР: Ја оћу да ми се разум нађе, јер иначе — у полицију.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Хоћу да кажем, нема што не знамо о Филипинкама, Рускињама, Данкињама, Францускињама и Лапонкама (на пример, о мојој бакути), док појма немамо о нашим

— Браво, браво! — затапша матори рукама и од узбуђења запали цигарету с оне стране где је филтеришка — сине, ми знамо да се ти сада налазиш ... мислим ... мислим, у осетљивим годинама, и да си раздражљива ... — Па шта ако се налазим?

Мислим, ако знамо где извире наша минерална вода „Књаз Милош“, онда и тоник-вотер мора негде извирати и уливати се негде, хоћу да кажем!

Посматрам те последњих недеља: ти нешто кријеш од мене! На пример, тај будилник испод твог јастука? Мислиш ли да не знамо да га сваке ноћи навијаш и стављаш под јастук? То није нормално ... То није нормално! Господе!

Матори се враћао у најбољој могућој форми, са црвеним каранфилом затакнутим у ревер. Сви добро знамо колико је сати, када то друштво соло-дринкера из „Три грозда“ почне једно другом да уваљује каранфиле!

а када се пренос заврши, сценограф из телевизије опет однесе оно прасе из чистачеве куће; онда се све то заврши, сад знамо како смо се провели на Нову годину, а сутра ћемо, на питање где смо је чекали, одговорити да смо чекали приватно, а

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Дакле и ваш супруг? Мени је однео хиљаду форинти, а шта ће вама однети? Ах, јадне девојке, како не знамо коме се у руке предајемо! Ко би мого помислити да овакав човек лаже?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Али и они су у организацији! — Разуме се, они кажу да су организовани! Међутим ми знамо какви су они. Када је била свечаност овде, ишли су у винограде да краду грожђе, и после их болели стомаци, и мајке

Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

и грожђе им даје, А песме се хоре — и веселе траје, А деца се мала облизују само — Та деца смо, деца — а шта друго знамо! ЈЕСЕН К'о горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На пољу јесен стоји.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА Остадосмо без града и без закона, град је пао. Не знамо где нам почиње земља, а свуда је крај. Зидине с именима нашим падоше, река их однела.

На изглед, тај свети свет је много бољи стан за обитавање него свет створеног. Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо. Са светом светости човек се не опходи помоћу знања.

Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо. Са светом светости човек се не опходи помоћу знања. И друго питање се поставља: ако има света који је свет, зашто

На изглед, тај свети свет је много бољи стан за обитавање него свет створеног. Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо. Са светом светости човек се не опходи помоћу знања.

Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо. Са светом светости човек се не опходи помоћу знања. И друго питање се поставља: ако има света који је свет, зашто

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Шта имаш ту да испитујеш? ВИДА: Па да видиш, Симка, право да ти кажем и треба испитати. Треба да знамо, јер ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује

ПРОКА: И све то чува некаква тетка. СИМКА: Баш срамота! Што кажу, фамилија смо, а не знамо ни чега има, ни... ТАНАСИЈЕ: Море, што не знамо чега има, ни пô јада, него не знамо чак ни каква изгледа кућа.

СИМКА: Баш срамота! Што кажу, фамилија смо, а не знамо ни чега има, ни... ТАНАСИЈЕ: Море, што не знамо чега има, ни пô јада, него не знамо чак ни каква изгледа кућа.

Што кажу, фамилија смо, а не знамо ни чега има, ни... ТАНАСИЈЕ: Море, што не знамо чега има, ни пô јада, него не знамо чак ни каква изгледа кућа. Знам ову собу, ту сам једанпут-двапут разговарао с покојником, али нигде даље нисам завирио.

ГИНА: Метнули сте црнину на себе само због тестамента, а овамо ниједан ни сузу не пусти. СИМКА: Знамо ми, Гино, пошто је литар твојих суза. ГИНА: Ију! Е, јеси чула!

АГАТОН: Ево, брате, у чему је ствар. Ви знате, је л' те, да је наследник овога имања она ванбрачна девојка? СВИ: Знамо! АГАТОН: Е, па ето, зар вам није сад јасно?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Са те баш стране допирали су пуцњи. Не знамо да ли то гађају наши или њихови топови, тек земља је дрхтала. Људи се невољно окрећу, сећају се родног краја и тишине

Комора нас још није стигла, нити знамо где је. Не спава се већ друга ноћ. Људи су поднадули и очи им упале... Гледам Јанкуља како мљаска једући жив кукуруз.

Командир навукао рукавице и чека да преда рапорт команданту. Ни са које стране не чују се пуцњи, те и не знамо правац марша... Дуго смо чекали.

Команда се не чује. Није ни потребна. Сви знамо да су на оној обали наша браћа, па ко би био толико безуман да у њих гађа. Већ због морала само...

— Идем! — рече одлучно. Ћутали смо... Не знамо да ли да му честитамо или да га одвраћамо. Он изиђе, усправи се, погледа около себе, и лаганим кораком пође ка реци.

Наша батерија штити огроман фронт по ширини и дубини, и не знамо куда пре да притекнемо у помоћ. Кажу да су се стратегија и тактика развиле на степен науке и читаве књиге су написане

Из непријатељских ровова припуцаше пушке. — Нека, нека, писмени смо!... Дође мечка и пред вашу кућу!... Батали, знамо за шалу! — узвикују весело војници. Као да стотину громова тресну над главама нашим, а земља се узбурља око нас.

То раније нисам запажао... Иза мојих леђа припуцаше пушке и тада ми падоше на памет речи онога пешака: „Батали, знамо за шалу.“ Пред штабом одреда стоји ордонанс, а командант се умива напољу. — Одакле ти, артиљерац?

Када је батерија спремна за паљбу, дужност је водника још да извиде путеве и за наступање и за одступање... — Знамо, господине капетане — вели Александар — али ко се надао.

— Куда, војско? — виче нека жена. — Зар нас жене остављате да се бијемо! Али ни ми сами не знамо куда идемо, и докле ћемо.

“ Командир нареди да се донесу сва та различна зрна. — Ето — вели командир — прате тако зрна без упутства. Ми не знамо њихова балистичка својства. И сутра, кад зрно падне у наш ров, онда ће мене под суд.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Шта ће ти контраве! ... настави кмет и засмеја се слатко. — Та није код нас школа од јуче, допуни га ћата; знамо ми шта школи треба, а шта је сувишно.

— Није ваљада тако свуда?... То би било страшно зло. — Е, госпођице, ви сте тек изишли из школске клупе, а ми знамо како се у скамијама идеалише. Полако... биће времена да све видите и да се у свему разочарате.

— А већ младе учитељице и у својим кућама имају велике удобностил.... Ха-ха-ха.... насмеја се писар. Знамо се добро колико смо тешки. А, Богосаве, седи, рече он ћати, који се слатко смејао одговору његову.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

(Са десне стране, са улице, долазе Дара и Томанија) ДАРА: Гино, смири се, знамо како ти је! ГИНА: Откуд ти знаш како ми је? ДАРА: Зато смо и дотрчале одмах, јер знамо да је теби сада најтеже!

ГИНА: Откуд ти знаш како ми је? ДАРА: Зато смо и дотрчале одмах, јер знамо да је теби сада најтеже! ГИНА: Мени најтеже? ТОМАНИЈА: Па зар ти још не знаш? ГИНА: Шта не знам?

И кажи му... кажи, да ће га брзо пустити! И да пази на себе! И да се не плаши! Кажи му да ми знамо да није крив! БЛАГОЈЕ: То ће му много помоћи што ми знамо! МИЛУН: Шта си све овде, богати, натрпала?

И да пази на себе! И да се не плаши! Кажи му да ми знамо да није крив! БЛАГОЈЕ: То ће му много помоћи што ми знамо! МИЛУН: Шта си све овде, богати, натрпала? ГИНА: Само оно најнужније! Милун: А казала си само ћебе и леб!

СИМКА: Лепа ноћ, мирна. Као да није рат... Знате ли куд ћете сутра? ВАСИЛИЈЕ: Још не знамо. Али мислим да би било боље да отпутујемо вечерас! СИМКА: Зашто одједном вечерас?

А онај месец горе, оно је чеп! ЈЕЛИСАВЕТА: Били у боци, или не били, сутра нам треба путовати! Треба путовати, а не знамо куда! Само што смо се распаковали, поново пакуј!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Бити несретан мало више или мање све је једно. Крити у срцу за све гнушање о како је бедно. Ви нисте криви знамо за оно што ће бити, несрећа је баш част. Дужност је лаж из прикрајка за нас што болно гледамо.

Помислимо: како су тихи, снежни врхови Урала. Растужи ли нас какав бледи лик, што га изгубисмо једно вече, знамо да, негде, неки поток, место њега, румено тече!

Све до мога оца писали смо га старословенски: Церњански. Знамо, сигурно, да ми се прадед звао: Јован. Да му је брат био поп, и стриц поп, а млађи брат калуђер.

Мужа су јој били убили у Сибиру. У октобру, сви већ знамо да од испита на Академији неће бити ништа, и да долази нешто ново.

Хтео сам да пишем о политици Треће Републике. Одустајем, јер не знамо да се смејемо. Она је после јуна трагична. Пре неки дан, видевши, пун смеха, како нам Италија, наш противник, чини

Мислиш да су стене дедовина твоја. Ловћен да даје стене за пазар. Ти... море сети се, да знамо у Гори Црној пашу да дочекамо па кад је проклетство наше крв и никад није још помого бог, ни плач, ни част, ни

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо и ја први не бих се смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору.

— Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој.

Она се тројица згледаше у смртном страху. — Куда ћемо сад? — процеди један гробним гласом. — Не знамо! Београд, 1901.

!... Почињао је то један! — Па шта учини? — Луд човек! Шта има да учини?!... Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта једе у кући.

Нашао се он да исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо. Сиромах!... — Шта сад ради? — Море, сад се опаметио, ал' доцкан!

— Шта ти говориш, — цичи један из друге групе — кад тебе није ни практикант никад узјахао! — Знамо ми ваше врлине, — виче неко из треће групе — ви нисте ниједан ударац бича отрпели, а да не закукате.

Колба су јахали још пре десет година — вичу из друге групе. — Сад се јављају млађе снаге, а за старе нећемо да знамо више — вичу из треће групе.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

А кога сте ви, море, заборавили? подсећа их ч'а Марко гласно. — Па нисмо, Аго, заборавиле, али сад..... не знамо.... па како ћемо, муца Анђа. Ми саме нећемо док нам он не каже.

Знате већ, 'нако, како је притез'о табане нашем Живку.... — А што лажеш, болан!.... — Ћути, море, Жико, сви знамо, да ти је ћео да исправи табане уз даску, само да признаш за ону овцу, вели му Благоје.

— па баци пушку и седе. На тридесет корака од нас, за једним трном, црни се нешто, и ми сви знамо шта је то, али су очи свију нас управљене у онај мали, округао отвор, који је окренут к нама (а свакоме се чини да је

Ето, на пример — калдрма. Не знамо ко је први поплочао наше улице, али ни наши дедови, па ни ми не изменисмо ни једног камена на њима.

У нас уђе некакав демон искушења и љубопитства, па не знамо од узбуђења шта ћемо и куда ћемо. Настаде тајац у целој вароши.

Е деде сад одговорите! — Сигурно је добила 'нако од кога, или је можда... — Није, није, није... знамо ми, — прекидају нас наше верне Ксантипе, па затим пусте читаву грмљаву прекора и јадања.

— На шта се односи ваша напомена, госпо? рекох јој. — Та на ваш часовник из XИX века. Он је, као што знамо, у прошлим вековима био у великој употреби.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Уосталом, чак и кад би друкчији наслов био, знамо ми и сами да су скоро избори, не мора То кроз новине да нам се каже. А, дедер, овај, преврни унутра.

управо, није се замрсила, него онако... (Павки.) Добро, шта хоћеш ти? Хоћеш да Младен иде кум-Стеви. Добро, то знамо. (Ивковићу.) А шта хоћеш ти? ИВКОВИЋ: Та да вам пољубим руку! ЈЕВРЕМ: И то знамо! (Жандарму.) А ти? ЖАНДАРМ: ...

Добро, то знамо. (Ивковићу.) А шта хоћеш ти? ИВКОВИЋ: Та да вам пољубим руку! ЈЕВРЕМ: И то знамо! (Жандарму.) А ти? ЖАНДАРМ: ... Господин начелник... ЈЕВРЕМ: Врло добро... и то знамо... ПАВКА: Па нек иде Младен?

ЈЕВРЕМ: И то знамо! (Жандарму.) А ти? ЖАНДАРМ: ... Господин начелник... ЈЕВРЕМ: Врло добро... и то знамо... ПАВКА: Па нек иде Младен? ЈЕВРЕМ: Нек иде... иди... чекај... реци кум-Стеви... ПАВКА: ... И пријатељ-Мики...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Очима као да веле: »Знамо се; наши смо!« А Жика ће мрднути главом па запитати: »Има ли, учо, штогод и јопет да потпишем?

— Де, вере ти, учитељу, гукни коју да и ми знамо? — рече Мића. — Пааа — ето шта је било: Дон-Педро морао је да абдицира; збачен је, сургунисан је.

верну слику онога што је било не изостављајући ништа и не додајући ничега новога, ипак неће то да изнесе, јер сви знамо шта значи то кад се човек наљути па не бира речи. — Сто педесет само, — погађа се Срета, — а ресто...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

смијемо јавит што је јавно; неке мисли на врат товаримо кâ да посла до мислит немамо, кâ да чинит што треба не знамо. Кад сам годе много размишљавâ, вазда ми се посâ повуковâ. Ко разгађа, у нас не погађа.

ВОЈВОДА ДРАШКО Какав народ, питаш ли, Рогане? Кâ остали — не бјеху рогати. КНЕЗ РОГАН Знамо, чоче, нијесу рогати, но бјеху ли згодни и богати?

СВАК СЕ СМИЈЕ. КНЕЗ ЈАНКО ДАВА ПИСМО ПОПУ И ГОВОРИ МУ. КНЕЗ ЈАНКО Попе Мићо, држ' ти ово писмо, те прочита, да знамо што пише! ПОП МИЋО УЗИМЉЕ ПИСМО, ДУГО ГА ГЛЕДА И ПОЧИЊЕ ЧИТАТИ: ПОП МИЋО (чита) . . . ум . . . дам . . . ам . . . . .

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Губи се рефлекс велике плејаде, К’о јесени ведре један облак бео; Умире снага, понос душе младе; Знамо још само да је живот цео Илузија дуга сећања и наде. ИСТИНА Ја знам да страдах, да жуђах и падах У свом животу.

У животу овом ми једино знамо Да нам због ње бива и горе и боље; Да смо, и крај нашег разума, још само Играчка трошна њене круте воље; Да над

се заједно сећамо Часова прошлих, и лепих и ружних, Путања наших, и ведрих и тужних, Крај огњишта свога, ми утешно знамо Да у свету један пријатељ постоји Непроменљив: дом наш, и у њему своји. ЈОШ МАЛО...

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Колико ће их бити не знам. И он је међу њима, одиста. Момци ће их угледати на два пушкомета, па кад јаве знамо гдје ћемо запанути!“ „Е кад је тако, причајте се ви даље а ми ћемо да починемо.“ Три Његуша полијегаше.

„Тата, тата!“ „А, урте соколови!“ гракну он што је икад боље могао, а знамо већ како је могао да виче. Рањеник јаукну. „Тата мој, нека!“ викну дјевојка и потрча к њему.

“ „Нијесу мрави навукли, но моји зуби натукли!“ одговори медик, куцајући се по прсима. „Знамо, знамо... Није тешко ни зубима натући кад је шта, а за те има, Богу фала!

“ „Нијесу мрави навукли, но моји зуби натукли!“ одговори медик, куцајући се по прсима. „Знамо, знамо... Није тешко ни зубима натући кад је шта, а за те има, Богу фала! Пространа је твоја инорија, а дочекују те свуда...!

Многи не знадијаху ништа о томе, што сад први пут чуше. Сви обрнуше главе пут кола, па тражаху очима Стану, а, знамо, да им није требало много тражити. „Шта ти велиш на то, сердару?

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Залуду је кула и пенџери, Када није ништа у тенџери. Земља туђа, калауза нема, Туђи људи, не знамо им ћуди. Зла година прићерала орла: Изгубио и канџе и крила. Злату ће се кујунџија наћи.

— Кажите ви мене најприје: које мене родио? — Ми не знамо. — Ну, стид вас било, а све бабе у моме селу знаду. 6 Питали попа црногорскога: — Кад ће, попе, ово Божић доћи?

— Богме је било и буће свуда свега и свашта, а данас чини ми се да смо ми бољи но ви. — Данас знамо да нијесте бољи но гори од нас, али су ваши стари били бољи од вас. — Ма откуда ти знаш?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: „Знамо одиста да не ће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће Бог и срећа данас помоћи.

” А он јој одговори: „А куда је знамо, жено, послати? куд је девојка сама пристала?” Она му рече: „Ти, човече, ако не ћеш то учинити, ја не ћу с тобом

те дочекали и да можемо одвратити један дио од онога великога добра што је био нама твој покојни отац учинио, али не знамо другога начина, него ћемо сви твоја кола и тебе у њима вући.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

ГЛАВА 23 О онима који сујетно и празно говоре Даље, и о другим стварима која реч изабрана и оно што о њима знамо довољно.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

СТАРИЈИ СИН Де, знамо то и ми. И ми смо га пратили. Али то ником другом да ниси!... Па, то ништа и није, не кошта кућу; ама, он расипа,

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

А како ћемо један с другим пребивати, ако један другога не познамо? Лашње је живити с једним народом којега језик не знамо, (премда и то није малена мука), него проводити све своје живљење с људма који[х] својства, нараве и ћуди не познајемо.

” Питам и[х] ја шта то значи? „Не знамо“, | кажу ми, „то је име поља.” А кад им ја то изјасних, казујући им да је серпска реч, „море калуђеру”, одговоре ми,

Али ево невоље, не зна човек ни турски ни грчки ни влашки, а ми сви, што нас је год у корабљу, не знамо оно што он зна, ако што зна”.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано. Он се клео да никад никоме није ништа украо осим стричевима двије козе, и то прије но што се оженио, и то по

— Оћемо да изабереш од наши дитића који буде најдостојнији! — рече Ркалина. — Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља! — Па ја нисам рекâ да нећу! — одговори фратар, мало мирнији.

— вели Дундак. Бељан се наљути. — То је истина, то ми знамо, али шта кажеш за Дувалину, за Блитвара, за вра-Ћука и многе остале, који позајмљују и по двадесет посто?

— Он би сад бија усталац и вридан кâ мравак, болан... Човек би могâ помислити да је то нико чудо, јер сви знамо како је Вртиреп провеја младост, сви знамо да је биснија, да је бија раздарушне руке, да су му женетине све појиле, да

Човек би могâ помислити да је то нико чудо, јер сви знамо како је Вртиреп провеја младост, сви знамо да је биснија, да је бија раздарушне руке, да су му женетине све појиле, да је данаске један од најсиромашнији вратара.

Међу фратрима наста врдање и граја. Тетка их утиша, па поче благо: — Немој тако, болан! Ми сви знамо како је било! Коња су украли рођаци, а не брат, па се мали Иве ситио да је то њиов посâ, те је отишâ у Зврљево, те он

— А наћи ће он прима себи! Ајдемо гори, у камару — додаде пошавши ка стубама. — Све ми знамо о теби, Иве. Ми често о тебика разговарамо. Чућеш само шта моја Цвита о теби зна... А, збиља, ди си пошâ?

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ми идемо помно кроз све то, А слутимо: жита, ражи, Хлад, неку љубав без лажи, Неки цвет, нешто свето. О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето. И — можда: булка далека.

О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето. И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак корачамо. СУНЦУ КРАЈ ЈЕ Били смо далеко, ал најдаље — не.

О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето. И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак корачамо. СУНЦУ КРАЈ ЈЕ Били смо далеко, ал најдаље — не. Квасили се у мору, пели на врх, о свуд.

И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак корачамо. СУНЦУ КРАЈ ЈЕ Били смо далеко, ал најдаље — не. Квасили се у мору, пели на врх, о свуд.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Памет им покажи, а дукате не жали. Троши као да си кнез, нек виде да ми, Срби, сваки ред знамо. Пиши за паре пре него што их потрошиш, али гуњ и опанке не скидај. Не срами се због тога, јер они То немају.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

»То је бар лако!« — помисли обрадован. »Чим дођем до прве реке, рибе ће знати!« Кад гле чуда! — Не знамо ми ништа! — рече најстарији бркати сом на кога је наишао. — Не постоји такво створење међу нама. Питај птице!

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

“ „Ти не схваташ, Српче мало! Ми старији знамо! Кад дорастеш, кад размислиш, Каз'ће ти се само!“ Ј. Јовановић Змај В СИРОЧЕ Малена сам...

Ил' су и вас можда јади отровали; Или вас је слабе прогонио свет; Па дођосте само, да кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У двопеву тужном певајући сет?

Ал' после, бићемо тужни, Јер знамо шта бити не сме. Вече ће бити лепо К'о свршетак тужне песме. м. Ђурчин ЦXXXВИИ ДА Л' ХОЋЕШ ТАКО?

- Ми сви сад знамо: хоћемо слободе, И да смо своји у рођеној кући; И пре но што нам мач срца прободе О вољу нашу он ће крто пући!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Од многобројних списа Демокритових није се очувало ниједно једино. Све што о њима знамо, само су одломци, каткад тек које реченице, како их прибележише други грчки писци, већином противници Демокритови.

Тај спис Селеуков није се, нажалост, сачувао, а од осталих следбеника Аристархових не знамо ни имена; све је то пропало у пожару александриске библиотеке. Само један, једва видљив, траг води преко тога згаришта.

Као што знамо из „Алмагеста“, вршио је своја астрономска посматрања године 146 пре н. е. у Александрији, а двадесет година доцније

О његовом животу знамо врло мало, али нам је његово главно дело „Велики Зборник Астрономије“ или „Велика Синтакса“, названо касније,

„Чудно нам изгледа“, тако је написао Аристотелес, „што се пред нашим очима дешава на природан начин, али чему не знамо прави узрок: тако, на пример, да мање савлађује веће, да мањи терет подигне већи од себе, и сличне појаве које се зову

„То је дуга прича“. „Разумем. Ми то тамо у Ломбардији знамо само отприлике шта сте урадили, па и то је врло много, но хтели бисмо све да знамо“. Он поче да се врпољи.

„Разумем. Ми то тамо у Ломбардији знамо само отприлике шта сте урадили, па и то је врло много, но хтели бисмо све да знамо“. Он поче да се врпољи.

Наше књиге одлазе у цео свет. Не знамо шта Мардохај при том зарађује, и не питамо за то, јер, као што рекох, није наш посао да правимо пазар, већ да ширимо

Тим указом вратили смо се поново Грцима, па нам остаје још да учинимо правду старим геоцентричарима. Данас знамо да се може говорити само о релативним кретањима.

Угаљ, сумпор и фосфор имају у себи врло много флогистона“. Ми данас знамо да је сагоревање везивање горуће материје са кисеоником из ваздуха, но онда се мислило друкчије и теорија флогистона

„То верујем! Ваш монарх је, то знамо и ми овде, пријатељ напредњачких идеја и заштитник научничке слободе. Када је пре дванаест година посетио своју

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— О, знамо, Фикус, знамо! — Пљаскам ја по барицама, корачам и размишљам о бесмртности душе, кад се изненада сукобих, главом у

— О, знамо, Фикус, знамо! — Пљаскам ја по барицама, корачам и размишљам о бесмртности душе, кад се изненада сукобих, главом у главу, са неком

— Слушај, ти само тако говориш, а ту отаџбину ти волиш више него и ја и многи други, то сви знамо. — Није истина. Ја је не волим као ови овде око нас. Ја је не могу волети као они.

Да ли би градске републике, да су остале самосталне, биле срећније, ми то не знамо, али што знамо сигурно, то је: да је осећање које је убризгано њиховим поданицима неприродно унесено у њихову душу.

Да ли би градске републике, да су остале самосталне, биле срећније, ми то не знамо, али што знамо сигурно, то је: да је осећање које је убризгано њиховим поданицима неприродно унесено у њихову душу.

— Неожењен? — Јесам ожењен, троје имам деце. — Е, ту си нас слагао, Петроније. Ти ниси ожењен, ми то сигурно знамо. На рђавом си путу, али траг нећеш заварати.

он се умерава, па му се оно уздржано узбуђење јасно на лицу распознајте: „Наша фајта“, примећује он више за себе, „знамо се ми, наши смо ми, не бринем ја за њих, челик је то живи“; да понова зајаукне Сплиту, Котору или Дубровнику: „Море

То сам вам често говорио, па ви то најбоље знате да сам вам о томе говорио. — Знамо, — виче народ — одлично знамо. — Сад — каже — пошто сам свршио са унутрашњом политиком, да пређем на спољашњу.

То сам вам често говорио, па ви то најбоље знате да сам вам о томе говорио. — Знамо, — виче народ — одлично знамо. — Сад — каже — пошто сам свршио са унутрашњом политиком, да пређем на спољашњу. Ви сте малочас споменули Енглеску.

— Добро — прекидох га опет — знамо шта смо један другоме. — Ти се, дакле, сећаш како је он ону сироту малу Колету од Розена, у њеном очајању удовиштва,

Ћути. Ни на коње не виче. Гледамо обојица, час лево час десно, у рањенике, и хтели бисмо сваког да видимо, да знамо где је рањен, да га питамо је ли много рањен? Наједанпут ме мој Лала пита: — Ама, господине, чујете ли ви да грми?

У нашим устима, очима и образима и загрљени осећамо да је ово тренутак кад један другом треба да праштамо. Ми добро знамо шта нас чека и дрхтимо, зуби нам цвокућу.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

може да послужи ова мала рефлексија: сви ми готово увијек више или мање стилизирамо своје душевне патње; сви ми знамо да њима није страна дискриминација лијепога и ружнога, сви ми осјећамо да у њима латентно лежи неки естетски квалитет,

клица сумње о нама самима, довољна је једна мала помисао да нас рехабилитира и да читаву ствар опет уравнотежи: ми не знамо не скрива ли наш ближњи у својој дубини, под маском исто такве срамежљивости и руменила, исту такву, или чак и већу,

Уосталом, знамо ли ми ко је и какав је он заправо био? Преиспитујући у мислима прошлост, сада су се сјетили само да је био крајње

Кад смо непрестано с људима, упознамо туђу унутрашњост као понутрицу излизане кесе. Али деси се да не знамо што сами мислимо и осјећамо. У беспрекидном друштву истапа се наша личност.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа. Но сад је лако. Овај ће проказати остале. — Хм, богме ћете имати муку са њим. Не знаш га какав је паксијан.

Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... — Како ћемо сад, кад ниједан не знамо читати? Где вам је ћато? — Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћата.

«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити.

— Јок, ја нећу тако. Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд. Треба из раније да знамо шта ћемо. У тај мах груну пушка иза њихових леђа.

Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. — А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата. Не знам само који ли је то од негових

— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. — Баш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. — Ето га сад. Та ко каже да смо ми крилати!

— Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. — Једанпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа... И ми ћемо за тобом сви... Одједном му спаде тежина са груди.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— Бог ти помогао! — дочекаше они. — А откуда смо ми теби браћа, та ми не знамо још ко си ни откуда си. Онда он њима исприча све о себи, и рече им да се зове Краварић Марко (зато што га је крава

Грбо одговори: — Знамо. Онда им она каже да су дошли у ђаволскога краља, па их упита: — Јесте ли гладни? Она два старија одговорише да

Поп, видећи простоту, и у шали, каже сељаку увативши се руком за ћошу од клобука: — Ево ова, зато што ми знамо свачије грехоте, а нико наше; ова друга (окрене клобук око главе): једем свачији крух, а нико мој; а ова трећа: љубим

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Пијемо нас неколико пропалих људи И полусвет; И знамо, радост не може да се пробуди, Опао цвет. СЛУТЊА Небо мутно, издубљено, кобно; Дан убијен притиснуо боје, Светлост,

Ја немам сузе за тај покров бели Кроз који чујем један шапат дуги: “Са својих њива живот смо донели, И знамо где смо, знамо где ће други. Гробови данас добро су понели.

немам сузе за тај покров бели Кроз који чујем један шапат дуги: “Са својих њива живот смо донели, И знамо где смо, знамо где ће други. Гробови данас добро су понели.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

ја сам наравно одмах почео да величам дивна својства своје турбине, када ме је њихов заступник прекинуо и рекао: ”Ми знамо све о томе али смо овде по специјалном задатку.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Тек након тога, свет је почео да схвата да је дошло до једног великог открића за човечанство. Данас знамо да је било потребно да се у мозговима научника роде нови појмови и нови математички језик за изражавање тих појмова,

пасус Максвеловог кратког приказа Фарадеја у ВИИИ тому часописа ”Природа”, о коме сам раније говорио: “Вероватно не знамо ни како ће се звати она наука која ће проистећи из материје коју сада сакупљамо, када се у будућности појави велики

писано је десет година пре Фарадејеве смрти и никад се није ништа сазнало о резултатима експеримента којије припремао. Знамо, међутим, да је резултат који је он очекивао од ових експеримената, тек тридесет година касније добио Херц, ученик

изванредним астрофизичким истраживањима на Маунт Вилсон опсерваторији у Калифорнији, под управом доктора Хејла, данас знамо да по површини Сунца круже изузетно јаке струје, а из истраживања других да сва усијана тела емитују негативан

Износ енергије која се добија преласком лакших у теже атоме је огромна.Н8 Али ми још не знамо како да изазовемо процес преласка овог типа. Уз ово, одмах се намеће следеће питање: не добијају ли младе.

Ћипико, Иво - Приповетке

Али не будали, знамо како ствар стоји!” А неки, чисто завидећи му, у четири ока вељаху: „Добро му је успјео цолпо ди мано!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Док остајемо у њој, док се у њу затварамо као у једину за коју знамо и хоћемо да знамо, ове су безбројне навике (конвенције) за нас просто невидљиве.

Док остајемо у њој, док се у њу затварамо као у једину за коју знамо и хоћемо да знамо, ове су безбројне навике (конвенције) за нас просто невидљиве.

Ако се то може назвати службом како ју је некада Исидора Секулић схватила, ту службу прихватам. Сви ми одвећ добро знамо да Косово није ма какав, него почетни простор наше културе, почетни у староме, средњовековном значењу: где је нешто

простор није толико код Настасијевића колико је код Станковића погодан за нешто ближе разумевање балканске културе. Знамо да је он у старобалканској вароши био наглашено затворен.

Углавном о поезији. Уосталом његов живот, о коме мало шта изблиза знамо, сав нам изгледа као да је прешао у његову поезију, у њене слике и њену музику.

Јер, непосредно нам у Андрићевој новели, као што знамо, није дато ништа осим описа околности под којима је настао мост на босанској реци Жепи.

није случајно, него намерно усаглашавање с једном од суштаствених особина његове поезије: јер она је претежно, као што знамо, повратним погледом окренута према почетној граници, према човековом доласку на свет, што је исто толико тамно, за наш

ни на путовању по Африци (1929) није заборавио на коваче, о којима нам даје поуздано обавештење: „Они, као што знамо, припадају засебном племенском роду и истовремено су и ковачи и свештеници и чувари фетиша, јер граде оружје, и рукују

остаци чудесних линија и боја на рубовима приклопљених очних капака – све те слике сада није тешко прозрети пошто им знамо извор и поступак којим су добијене.

У њима има језичког, ритмичког и сликовног нереда, који им повремено затамњује смисао, али за који не знамо да ли је (и када) или није хотимичан. У критици се зато истицало да су то мутне, непрозирне песме.

Јер се тек тада може сагледати шта је ауторова замисао (о којој мало знамо), и у ком нас смеру води унутарњи развој његове поезије.

Прва, обична обавештења не треба, дабоме, објашњавати, јер сви знамо шта су она. Свакодневно се њима служимо, рецимо кад затражимо чашу воде.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Ви се, тетка одиста сјајно држите! ВАСА: Него знаш шта, Живка, ти си много заузета, то ми сви знамо, па зато, ако хоћеш, пређи одмах на ствар.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

условном свету, оличеном у вароши која се само у неким приповеткама именује, у Нечистој крви ниједанпут, али за коју знамо да је Врање. Врање Станковићево заправо јесте и у исти мах није што и збиљско Врање с краја прошлог века.

Лазаревић кад тврди да је школована стилска вештина „најглавнији елеменат једнога књижевног дела”. Али ми такође знамо да су већ након првог светског рата, када је дошло до дубоких промена у српској књижевности, за М. Црњанског, Р.

Лазаревић, додуше, није објаснио у чему је неправилност; од најранијих критичара чинио је то, колико знамо, једино Владимир Ћоровић.

Стога се, као што знамо, на старим свадбама у песмама тужило, нарицало, девојке су у хору плачевно набрајале (шта све и кога невеста оставља у

Разлика је условљена управо положајем тела: за Тодору су они који су испред ње, а ови су иза њених леђа. Ми то знамо из обичне језичке праксе: за оно што је испред нас кажемо то или оно испред мене, а за оно што нам је иза леђа велимо

Она је, знамо, учињена „последњим изданком породице, главне куће”, па ће се стога „њоме свршити у утрти све”. 174 И, већ са првом

У првој верзији, знамо, Станковић је као подлогу узео сећање главног лика (тј. Софке) исто онако као што је то чинио у више својих

Ниједно време - иако су сва времена прелазна - није толико прелазно као ово“. 276 Ми данас знамо да су се у том „најпрелазнијем" времену зачеле и неке нове књижевне вредности, па да су настале и књижевне творевине

Из свакидашњег језичког искуства, међутим, знамо да се граматички исправно склопљена реченица по правилу може прилично много варирати, и при томе се сваки пут мање или

И тиме се већ суштински умањује његова миметичност. Црњанском је, знамо, пошло за руком да све што је с краја на крај романа исприповедано учини потенцијално (што читалац може, делимично или

Вуку Исаковичу, као што знамо, двапут се учинило да га види, и оба пута на граници сна и јаве. Постоји, међутим, сцена у којој је приказан цео пут

У шестој глави другог дела Толстојеве Ане Карењине води се разговор који циља на јунакињину везу с Вронским, за коју знамо да ће по Ану бити кобна, као што је и по Дафину прељуба кобна: „- Ана се много променила после свог пута у Москву.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Кроз тмину језди јахач брз И лов ће стићи свој, Чујемо шкрипат зуба му, А не знамо га ко ј’. Месец се стрепећ’ промоли Кроз облак разадрт... Парип је — јаој! — зараза, А јахач му је смрт.

Беси се стреме од горе, од доле Знамо ли сутра шта нас може снаћи! Дужни смо сваком у помоћ притећи, А трипут више најближој нам браћи. »Стармали« 1880.

»Стармали« 1880. ШТА СЕ ЧУЈЕ Шта се оно чује из Загреба града? Не чује се добро где год правда страда... Знамо ми то добро како се раками: „Хрвати су слаби кад остану сами!

А куда ће Србин? — Зар он да се даде Путу на ком нема закона ни правде. Шта се нама пати, то ми Срби знамо, Ал’ у патњи нашој поноса имамо, А тај понос не дâ да примимо дара Који браћу нашу хоће да обара.

(Можда још и сад у пола знамо Под овом травом кога имамо.) Дуго је вила овдена чала Крај гробна крста дрвена, мала, И кад већ дрво трулеж

Нећу даље... грози ми се, Задршће ми душа жива — Кад се сетим да и данас Овде, онде тако бива. Нећу даље: знамо причу Што је Христос људ’ма дао; Знамо, знамо, богаташ се: Али касно, покајао.

Нећу даље: знамо причу Што је Христос људ’ма дао; Знамо, знамо, богаташ се: Али касно, покајао. А богат је онај свако Ком’ претече кора хлеба.

Нећу даље: знамо причу Што је Христос људ’ма дао; Знамо, знамо, богаташ се: Али касно, покајао. А богат је онај свако Ком’ претече кора хлеба.

— Осећамо, осећамо! Знате л’ да се данас Један тамјан пали По васцелом Српству И тамо и амо? — Знамо, добро знамо! Верујете л’ веру Која држи наше диве И по смрти живо, Па да уз њих гремо? — Верујемо, верујемо!

— Осећамо, осећамо! Знате л’ да се данас Један тамјан пали По васцелом Српству И тамо и амо? — Знамо, добро знамо! Верујете л’ веру Која држи наше диве И по смрти живо, Па да уз њих гремо? — Верујемо, верујемо!

»Стармали« 1882. ЂУРО ДАНИЧИЋ Само плач чујемо, само гроб видимо, — Ми још и не знамо колико губимо. Страх нам неки стегô бола обилата — И губитке ’ваке тек будућност схвата.

зрȁком новом Обаспи нас топлим својим благословом; Причај старо доба да се ојачамо, Научи нас оном, оном — што не знамо! »Стармали« 1885.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Где је утеха за оно што знамо Нада без онога који се нада, сан Без онога што сања, свет без сени! Је ли то љубав што се из срца тамног У ватру

шупља сенка нестанак тела слави Једно је време у срцу друго у глави Бујну невидљивост са свих страна чује Ми знамо да је од прошлости веће Све чега нема и што бити неће И да свет овај празно одјекује СВЕСТ О ЗАБОРАВУ Нада је луксуз.

Куда ћу? шта ћу? свуда ме ноћ тражи; Пси ме рецитују и глуве пољане; Цвет и птица ухваћени су у лажи! Ми знамо окрутности преране слободе И сан по мери ноћи кад нас такао, Кривотворну зору којој пишу оде И силазак у срце ко

Петровић, Растко - АФРИКА

Једино се још беласају наша одела. Враћамо се између бенгалоа кроз густину тропског расадника који се, не знамо на којој линији, претвара у прашуму. Мирис шуме у ноћи на лим, на воће, на коже звериња.

Не знамо тачно баш где пређосмо из лагуна у реку Комое, чије су обале обрасле вековном шумом, мрачном, осенченом плаво.

После пола сата ми углавном знамо животе један другога; сваки је отворио своје срце како у цивилизованом свету није чак ни ред отварати.

Његов покрет руке је величанствен и класичан; значи: „Између нас, за тренутак, никаквих етикета, ни празноверја; ми знамо шта то вреди и да је то за масу само измишљено!

Они кују игле, мачеве, копља, од гвожђа и бакра које сами ваде из руда ту у блиским рупама. Они, као што знамо, припадају засебном племенском реду и истовремено су и ковачи и свештеници и чувари фетиша, јер граде оружје, и рукују

Остављам пагајере да чекају па идем Жуву, познатоме ловцу на хипопотаме. Њега већ сви знамо по чувењу, из документарних филмова и из илустрованих листова.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Бар нама се још зна где нам је огњиште и знамо да оно мало сиротиње и чељади што је — на њему је. А ови јадници?.. По логору се засветлуцаше ватре.

После свију објашњења опет ће сваки остати на своме. Нашто нам дакле овај разговор кад унапред знамо да ће остати без икаквих резултата. — Не, то није тако.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Како?... Одавде право! Он се насмеја. — Кад су нам још поставили циљ?... Идемо дотле док не изгинемо. Откуда ми знамо шта се крије иза ових бедема! Дакле, тако!... Понудио ме је неком ракијом и при поласку даде ми и кутију конзерве.

Глупо је уопште тући се, али је још бесмисленије овакво мрцварење кад не знамо тачно где је противник. После извесног времена вратиле су се патроле и известиле да се пред нама на осамдесет метара

Положај не познајемо, а не знамо ни правац одступања. Ако налете, изгинућемо и ми и они. Свесни смо тога сви, те су људи и без наређења на опрези.

Измешали смо се у овој ноћи, те не знамо где је ко. Зачух кад неко шапну: „Ево, овде је.“ „Јеси ли ти, Влајко?“ — и једна се прилика спусти поред мене.

ОД вас петорице има да се направи једна змија. — Командир се обрати Драгану. — Извршићете после пробу са њима. — Знамо, господине капетане... — Ко носи, тај не проси. Ко учи тај се не мучи. Је ли тако? — Тако је, господине капетане!

Кад већ мора да буде, нека дође што пре. Паљба као да посустаје. — Ви знате куда треба да пођете одавде? — Знамо, господине капетане. — Још једном вам напомињем: пазите да не истрчавате један испред другога.

Она се диже, и приђе полако вратима. — Анцора но! — Онда се обрати мени. — Разуме те ли!... Тако ми знамо — жмиркала је лукаво. — Како сте малопре били охол и горд?... „Отворите!“ — подражавала је мене. — А сад?... Ћутите...

— Не... И болови који ми долазе од вас пријатни су. — А затим живо настави: — Уосталом, зашто они крију, када ми знамо за њихову љубав? — Јесте ли срећни када сте у моме друштву? — запитао сам је.

— Те још како!... Само вас, господине, и мене, који знамо историју, нико не пита да ли треба објавити рат, или не. Нити се питају они који су дрхтали код тих белих каменова.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Сви знамо камо је он избио, докле, и како поуздано и радосно захватао — док је могао. Али, одакле је заправо пошао, и са каквим

“ Томе немачком утицају међутим знамо да се још и Змај морао ругати и сузбијати га; јасно је да су националистичке и славенофилске идеје омладинског покрета

Он једини имао је снаге да је наметне и стави на хартију без устручавања и колебања, кад му је год затребала (а знамо: није могао без њих). Тачно онако као што је рекао Хорације: да речи могу, деси ли се нешто пресудно, и васкрснути ..

Изворе грађанској поезији међутим, а њих је морало бити, и има, не знамо, ни изблиза ни издалека. Ту је затим Сима Милутиновић Сарајлија, са оноликом својом славом.

Но, без обзира на поетске рангове, узмимо бескрајно занимљиву појаву Јована Пачића. Шта поуздано знамо о њему? Када се остави на страну оно анегдотско у његову животу, а што је тако свеже, и бар у два маха, износио Јаков

Кадетенштифт начините боље. Нашто реторика, нашто ли стихови? И без тог су били досада топови. Нашто нам физика? Знамо ми натура куд вуче. Нам нису от потребе јура.

Ми чекамо — али шта? — не знамо. Да на врби ваљда роди грожђе! 1842. Никанор Грујић СИВА МАГЛО... Сива магло, ти не падај на ме!

Да њени зраци У ноћи овој Просипљу наду Мајци тужећој. Која ј’ то мајка Сви је ми знамо, Јер њену тугу Давно слушамо. 14. августа 1854.

песме могао бити само Јован Авакумовић; можда није случајно да се и ова песма као и Пашхалија новаја, за коју поуздано знамо да је Авакумовићева, сачувала у истим двама зборницима (у Остојићевим песмарицама А и Б, тј.

Вукову Преписку И, 178—9). По казивању Ј. Копитара (Новыя письма Добровскаго, Копитара и др., СП, 1897, стр. 249) знамо да је Берић год. 1812. радио на једном српском речнику. Ј.

буде ваљда син књижевника Стефана Рајића, такође књижевник и познати преводилац Гетеова Вертера код нас, за кога иначе знамо да је писао и стихове. (И ко зна какве све, јер „писао је једнаком лакоћом српски, немачки, латински и маџарски”, а Б.

Бранковић, опскурни преводилац неколиких географских уџбеника и једнога кукавнога Боја код Наварина, за кога иначе знамо да је писао и стихове. (О Авраму Бранковићу в.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

КАП. ЂУРАШКО (за себе): А ја бих рекао Да је господар у њој нестао. БОГДАН: А с њим је госпођа — Та то сви знамо. — Ма воли ли је? Је л’ весô, храбар. Је ли погодан? Је ли пред њоме мушки слободан? КАП.

Црн женик да те нигде не види. — Тек хајде, нека и он говори, Знамо га ко је, — а то је дост’! КАТУНОВИЋ: Хоћемо, господару! ПРВИ СЕРДАР: Хоћемо, круно наша!

— ДРУГИ СЕРДАР: Ал’ ћемо силу силом одбити! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Душман је близу. ПРВИ СЕРДАР: То знамо ми — Мораче шумне тврдо корито Многој је сеји показивало Оштрога ножа бесне трагове На мртвим груд’ма брата

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Давид хвали и узноси царевину до неба, а сјутра би се, онако сакат, дига' у буну и поша' против овог славног суда. Знамо се, Давиде, знамо. Сви сте ви једнаки. Давид (уноси се писарчићу у очи): Ко?! Ко, болан? Зар да се ја дигнем у буну?!

Знамо се, Давиде, знамо. Сви сте ви једнаки. Давид (уноси се писарчићу у очи): Ко?! Ко, болан? Зар да се ја дигнем у буну?!

Какву прáву траже газде? Давид: Знате ви то боље него ја. Видим ја, ви кô ћерате шегу са мном. Судац: Не знамо, вјере ми, Давиде. Давид: Баш не знате? Не мере бити да не знате? Судац: Не знамо, не знамо.

Судац: Не знамо, вјере ми, Давиде. Давид: Баш не знате? Не мере бити да не знате? Судац: Не знамо, не знамо. Давид: Ама, како то да не знате? Е, 'оћете ли осудити овог јолпаза, па ћу вам казати?

Судац: Не знамо, вјере ми, Давиде. Давид: Баш не знате? Не мере бити да не знате? Судац: Не знамо, не знамо. Давид: Ама, како то да не знате? Е, 'оћете ли осудити овог јолпаза, па ћу вам казати?

Давид: А знате ли ви чији се синови још у тој вашој школи, терезијанска што јој се вели, уче? Судац: Не знамо. Давид: Не мере бити да не знате? Како ви то не би знали?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Свег пакла, свег раја одсвирасмо шумор, Сву хучност, сву срећу, сав јаук, сав сумор, И сад знамо само један акорд: Волим.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Е, па на, прочитај ово, па ћеш разумети! (Даје јој (писмо.) АНЂА (чита писмо): „Ђока”. ЈЕРОТИЈЕ: Њега знамо већ. Остави њега, па почни озго. АНЂА (чита озго): „Марице, душо моја!

Не морам ја ићи, може он овамо доћи ако пристајете. АНЂА: Ама како ако пристајемо? Нити знамо ко је, ни шта је, ни... МАРИЦА: Па питај ме ако ти треба, па ћу ти казати. АНЂА (крсти се): Господе боже!

ВИЋА (који је дотле разгледао акта): Је л' ви знате зашто сте овде? МИЛАДИН, СПАСА (у један глас): Не знамо, господин-Вићо!

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само да, кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У двопеву тужном певајући сет?...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

искупљају (‹СЕЗ, 14, 179; 17, 134; 19, 71 ид; ГЗМ, 19, 322; Самтер, Гебурт, Хоцхзеіт унд Тод, 56, 143 идд>), а и иначе знамо да душе мртвих шаљу сан (<Голтхер, Хандбуцх дер герм. Мyтхоиогіе, 85 ид; упор. и Р.М.

нађену на улици. Вероватно је овде к. жртва демону болести (уз жртву враћа се демону болести болест): ми знамо да се к. радо приноси на жртву душама мртвих (нпр.

његов териоморфни претходник), и то на крову или на дрвљанику (СЕЗ, 14, 1909, 75; 16, 143; 19, 1913, 67): ми, међутим, знамо да су то зборна места за душе (за кров В. Е. Самтер, Гебурт, 55 идд; за дрвљаник ‹СЕЗ, 14, 75; 19, 67›).

Код Срба лан се не сме узимати ни у руке преко Беле недеље (СЕЗ, 19, 33) — а ми знамо да је то недеља мртвих; мртвачки покров нипошто не сме бити од л. платна. О Божићу полаженик се кити са три л.

се, »ради берићета«, једе »пшеница с пекмезом или шећером« (СЕЗ, 40, 332) — дакле, кољиво, панспермија, за коју иначе знамо да се једе као облигатна жртва душама мртвих и прецима (једе се о сваком подушију, о слави, и у божићној сезони, цф.

грана на гроб не баци — наиме, обољење — јасан је доказ да се граном доиста треба да души спречи излазак, јер, као што знамо, зле душе су те које, према примитивном веровању, изазивају у човеку болест.

Ћипико, Иво - Пауци

— На твојој сам, Павле! —Па кад знаш, причај да те слушам! —жури Павао. —Де ти, први си почео ... . —Та знамо на којој сте, — вели један од комшија, радознао да чује још једном. —Биће оно са маћухом?

— Какова школа? Има десет година да траже кућу. Нијесу лацмани будале, болан... Не даду они нама да знамо што и они... Пропали би... А имају и право! Гдје је то? — разлаже Ждрале.

— Е, ко зна? — сумњиво крене главом господин жупник. — Зар ми знамо ћуд онаких људи? — А што су они? — плане Иво. — Лако је за вас, — рече учитељ — но мене је сигурно забиљежио!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Ја не знам да ли је то смешно или жалосно што су такви. Знамо какви би требало да буду. Смерни, то прво. Скрушени. Понизни. Да их не распињу жеље тела, пожуда и похлепа. Жудње моћи.

То је њихов тор где пребивају але и ђаволи. — Довољно је то што је на злу гласу. Ми знамо да тамо ничега нема, али остали верују да има.

малтеру и одједном тамо где је била само мрка боја израста коњ, алат, мало превелике задњице и претанког врата, но ми знамо да Матија управо црта парипа, верујемо му, нећемо да се мајемо око ситница и да са својим пакосним упадицима отежавамо

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

дужност, од које користи има, Што ће у своје време користи донети свима: Јер цела галама ова (из горког искуства знамо!) Ништа и није друго но бесна оргија само.“ Да ли сам имао право, ви, добри богови, знате!

“ Окрете се Господ анђелима редом, И затресе тужно својом главом седом: „Подајте му, - рече - а шта друго знамо? Та то један Србин и разуме само.“ 1890.

„Чудиш се!“ ускликну она, Слазећи нечујно чиста са свога мраморног трона. „Па ипак, давно се знамо. Од прве младости твоје Ја живљах у души твојој, И лице небесно моје, Твој вечни идеал, ево, оваплоћен је сада, Идеал,

„Батали!“ одмахну само, „Ми, каже, овакве тице по перју и гласу знамо.“ Састави спроводно писмо и јави „срескоме“, даље, Да ово крилато дете с прилогом под један шаље.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

„Све смо ми такве! Хтеле бисмо много да знамо, и толико смо љубопитљиве да нам наше нестрпљење не дозвољава да учимо.

Ми данас знамо да је то обртање звезданога неба, које се научно зове дневним кретањем неба, само привидно и последица ротације Земље

Ми данас знамо да се све те планете крећу око Сунца, око кога и наша Земља оптрчава, па из тога стварнога њиховог кретања следује оно

Ми данас знамо да он обиграва око Земље, а да су његове мене последице његовог осветлења Сунчевом светлошћу. Најсјајнија појава на

Тако пратимо од Хипархових времена померање небеских полова, и знамо да је назив поларна звезда једна титула или звање које није везано за личност, бар не за сва времена.

Свако има своју властиту главу и своју слободну вољу. Али да скујемо своју срећу, корисно је да знамо какве нам опасности прете па да их избегнемо. Ко оспорава дејство звезда на судбину, одбацује Божју Мудрост и промисао.

Из трећега документа следује, као што рекох, целокупна маса те Земљине праатмосфере. Када знамо ту масу и температуру доњега слоја атмосфере, онда можемо математским путем испитати њен целокупни термички састав.

Зато би најкраћи одговор науке на питање које сам малочас поставио био: „не знамо.“ Не знамо! Зар баш ништа? Мени се чини да знамо нешто мало преко тога.

Зато би најкраћи одговор науке на питање које сам малочас поставио био: „не знамо.“ Не знамо! Зар баш ништа? Мени се чини да знамо нешто мало преко тога.

“ Не знамо! Зар баш ништа? Мени се чини да знамо нешто мало преко тога. Па када ми Ви, драга пријатељице, у Вашем последњем писму, стављате, чудним случајем, оно исто

Иако ону целокупну количину знамо тек отприлике, то не квари наш рачун, јер ће сва ново пронађена лежишта прогутати појачана годишња потрошња.

И оно је потпуно црно, а на њему је окачено, тамо близу хоризонта, Сунце; безброј звезда гледа нас нетремице. Ми не знамо да ли је дан или светла ноћ.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син покоран оцу, Мило моје село, Буди ми весело! Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје село, Буди ми весело!

Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје село, Буди ми весело! У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време

Станковић, Борисав - ТАШАНА

МЛАДЕН Дедо, тражисмо те тамо у цркви, па када те тамо не нађосмо, дођосмо овамо, јер знамо да, по обичају, свраћаш овамо да децу видиш.

ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ (као перући са себе): Не знамо ми то, не знамо. МЛАДЕН (решено Ташани): Спремај се да одмах умреш. КАТА (врисне).

ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ (као перући са себе): Не знамо ми то, не знамо. МЛАДЕН (решено Ташани): Спремај се да одмах умреш. КАТА (врисне). ХАЏИ РИСТА Не, Младене, не толико.

Па зар крв, крв и само крв? ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ Па, дедо, не знамо... нисмо... МИРОН Добро сам дошао да видим, јер би ви после, као увек, пошто ког силом отрујете или убијете,

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

— Е, ми тутори — наставља се разговор — ми знамо и друкчију госпа Нолу. Исти крој одела додуше, али све црно и фино, и наша добротворка у минут тачно на службу, стоји

— Ми најбоље знамо која то тишина — смешила се стручно млада гробарка у разговору с једним парастосом, годишњим, доста веселим, чији су

Шта знамо шта су нам све радили дедови и прадедови! Ја знам толико да ми је мати одбегла за оца мога и да се зачело прво дете пре

Старији и слушају, млађарија тера шегу с шефом. — Кад хоћемо за нешто да знамо је ли д а или н е, није потребно више дугмета бројати; замислимо ствар, и гледамо шта ће да отштепује климава глава

— И биће менажерија мачака и паса — додаје апотекар — знамо ми шта је живот Енглеза. Госпођа апотекарица забола, по јапански, две огромне коштане плетеће игле у косу, скрстила

Како оно рече та наша Сокица о моме колеги: сви ми правимо брзоплете закључке а често не знамо којим се путем иде до тог закључка, а често и нема пута до тога закључка.

„Од блата је човек начињен, мој докторе! Имаш децу, имам децу. Знамо.” — „Не ружите децо клупе, то је крађа. Испишите што хоћете на табли. Ко први види, нека избрише и ћути.

— Немој, не ваља одмах с комшијом у инат. Не знамо још људе какви су по срцу, ако су луцнути у глави... Шта се љутиш! мени његова ограда спрдња.

Волели су и они грчко вино с меденим срцем. — Ми не штедимо; не, није то права реч — ми само знамо да човеку мало треба, и да нема смисла пунити кућу оним за шта човек не зна нашта ће му.

Грци смо! Извештачене су многе од наших философија, али нико у свету не уме почети без њих. Извештачено смо, не знамо ни сами како, с малим лађицама тукли и давили велике персиске лађе. Извештачени животи су врло различити.... — ...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

»Хи! Хи! Хи! ми знамо.« Знате, а јесте ли погодиле? »Ја нисам казала.« О, ја о вами ни најмање не сумњам, фрајлице.

да мис Фама наједанпут у две трубе дува, и да ли обадве с једним ветром у једну напред, у другу састраг дува, то ми не знамо, само то можемо казати да прва лепо, а последња ружно звони, и зато називају списатељи једну добар, а другу рђав глас,

ја би баш зафалила мом куму на таквом имену.« »Ала би се ја једила!« Јошт смо ми срећни, господичне, што се знамо помоћи. Тако нашу Ђулу зовемо ми Јули, или Жили; Мару Мари, Мими и проче; ал’ кукавна Чимпеприч?

— Други је био: Магарац Муамедов, који је, као што знамо, у месец путовао. Ја сам уверен да моји читатељи нестрпељиво очекују да им ово путешествије опишем; но будући да је

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

час у један час у други зид, и личила нам је на непроходну џунглу, пуну крвожедног звериња, у коју смо залутали и не знамо наћи излаза, па смо стога ваљда и веровали да је она казна коју је господ бог изрекао приликом изгнања из раја, када

– Ама шта има да нам говориш о смрти – буни се и Бора – као да ми који смо умрли не знамо шта је смрт. Војислав спусти обрве, стрпа руку у џеп и увређено седе и, мада су га сви молили да настави, он не хте

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Војници приђоше да се поздравимо. Запитах за Танасија, јер га не видим међу живима. — Не знамо шта је с њим — вели ми. — Био је до последњег часа у телефонској земуници.

Људи су знали да добро бити неће. Уосталом, већ смо огуглали, те за боље и не знамо. А назад се више не може. Спуштамо се непрестано и снега је већ мање.

Треба прегазити. Брза валовита река хучи пред нама и ледена страва нас обузима, јер су коњи ислабели, те не знамо да ли ће се одржати. Ни дубине не познајемо. Нека деца нас теше, како су ту већ неки прелазили.

Бомбе из аероплана почеше да праште по вароши. Црногорци пуцају из топова разорним гранатама те не знамо од чега пре да се чувамо. Гладни војници лутају улицама.

Гладни војници лутају улицама. Један сео на праг куће, ставио пушку покрај себе и притајио се. Не знамо да ли спава, или је мртав. Неко предложи да се уверимо. — Море, оставите га... Што, ако га пробудиш, даћеш му хлеба...

“ У Драчу су опет издвајали болесне и сасвим изнемогле, да их укрцају на лађу. Сада већ знамо да ћемо се искрцати на Крфу.

Умиру, свесно, као да им је угодно што се ослобађају мука. Изгледа као да подједнако жалимо једни друге. Не знамо ни имена места, ни планина, ни целога овога краја. Ваљда су напред извиђачи који то знају.

И они су пошли некуд, све један за другим. - Куда ћете? — Заоћало нам се, па не знамо где... Други пошли по воду. Сада им се баш прижеднело, иако већ толико дана ништа не једу.

— Удри, Милисаве, тако ти бога, и навлачи ватру на нас. Друга батерија као да је побеснела. Сви знамо да је артиљеријска ватра мање опасна за нас, који смо повучени иза гребена, него за пешадију, која је на предњем

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

А на картама да су слике љубовца наших, о јада; И наших очева и пријатеља, да л' знамо Ил' само нам се чини - и срца наша рањава И крстови и листови?

, коју већ не знамо у сунчаном спектру. Неискуство ока би га при том потпуно паралисало. Живот духовни дакле неиздвојим од живота нашег

Станковић, Борисав - КОШТАНА

МАГДА Служили смо, газдо. И сада те служимо. Живимо у твојој кући. И ево колико те волимо и поштујемо. Знамо да ћеш нам, као сваке године тако и данас, на овај велики, Божји дан, доћи.

Па целе године чувамо за тебе ево ове крушке »масларке«, што знамо да их волиш, а ево и јабуке. Све су руком биране. Ево и вино што је за тебе Марко цедио, без петељке, све зрно по зрно.

ГРКЉАН (у чуду, питајући и остале погледом): Ама какву, твоју песму, газдо? Ми никакву твоју песму не знамо. МИТКА И ја гу не знајем. Само гу у ноћ чујем и у с’н с’нујем.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

51 ПРОЉЕТЊА НОЋ 52 РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ 53 НА УБОГОМ ПОЉУ... 54 БОКА 56 МИ ЗНАМО СУДБУ... 57 МОЈА ОТАЏБИНА 58 Музи 59 *** 60 О БОРЕ СТАРИ... 61 ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ?

1906. МИ ЗНАМО СУДБУ... Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи, — Бог

1906. МИ ЗНАМО СУДБУ... Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за

Народ је ови умирати свикô — у својој смрти да нађе лијека. Ми пут свој знамо, пут богочовјека, И силни, као планинска ријека, Сви ћемо поћи преко оштра камâ!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

“ На жалост, ми не знамо, и по свој прилици нећемо никад сазнати, ни то какве су изгледале епске песме које су се певале у доба пропадања

уз Халила пао је и Тале Личанин, о коме иначе поуздано мало што знамо, иако је он један од најзанимљивијих јунака муслиманске народне епике.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

је снијег био прилично утабан, значи да се дјечак подуже задржао и на нешто се одлучивао, а онда је окренуо натраг. Знамо, Јованче, да си то био ти.

Сеоски ловци могли су се упутити за твојим трагом и онда би све било откривено. Знамо, Јованче, ти чекаш прољеће, па да кренеш у истраживање, у нове доживљаје.

— питали су забринути људи тужно гледајући своју разбијену војску, једину своју заштиту . — Ни ми сами не знамо. Било је и друкчијих војника.

Николетина се скамени у мјесту и проблиједи. Зурио је укочено у дјечака, па истом заврти главом. — Знамо се ми добро, мудра мацо моја. А гдје си ти сакрио оне алатке из твоје мајсторске радионице?

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ ВИЛАЈЕТ Родај нам, скрбним, со те лозе вина да пијемо и нашу тугу старостљиву да заборавимо. Знамо те јасну и светлу кано сунце, сјајну једнако на зле и на добре људе.

Знамо те јасну и светлу кано сунце, сјајну једнако на зле и на добре људе. Знамо те хубаву како луну и добру; у наших бедних ноћи светли нам. Видимо твоју главу окићену красно са дванаест звездама.

(Што но је и то временом истрошљиво те и опет нестане га.) Ал' то знамо да тога таква снахођења нигде нејма, без муке и труда о том брижљива, кога ли врла где заслужења.

Јерно то и сами знамо да је тако: кад људи оговарају кога хрсузина, крв ника ли, лажу, мусевеџију ли, или блудника, а и ми смо у чему томе

Што ли од њега би? Давно је било, не знамо.« И он право, јер је од њих за свој живот поднео беду, а они исто, шале ради, искушања, плашаху се и стрепљаху.

Пређе твога грознога суда да тако плахо паднемо у твоје руке, бојимо се од тога. А знамо допосле и сами што ћемо патити и злоподносити, јер нас хоћеш бацити ка [у] пећ ватрену, из пакла не одлучену, у време

А што тадар отрже се и оде с упором непокорно овамо, то већ пропаде, оде, и досад онако. Како што и сами знамо то и видимо многе туђоверце око нас, те нас јоште коре ругајући се хулом нашему закону.

Рекоше: — Нашто је то, кад нејмамо никога од људи, кад није нико из града дошао. А ми то сви знамо што је и како је. Није нам то првина, да нисмо чули. И тако и оставише.

И од тога веруј нам да ништа нејма, него ли то ти правије знамо казати, да је твоје оно благо што си му до руке издао, — све је оно ништим и убогим тамо раздато.

А хлеба тај човек ни мало и не једе. И сами не знамо како се живи.« Их, кад зачу цар тај глас, дор поплаветни од срдиње горке.

Многопут и не знамо кад је који пост, кад ли је велики год. Проповедник: Хај, лепа гласа и кметских беседа! ... Та хе, божији човече и

Пише се у многом животном писму да ће се отворити књиге на оном страшном и праведном Божијем суду и вања да ми и сад знамо које и какве ли ће оне књиге бити што ће се пред нама отворити.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?! Има ги сијасвет, ама сал туј пуче брука, па си знамо, а кол’ко ги има чорбаџијске куће што си кутају од свет... Ономад на славу једном беомо, код чорбаџи-Гана.