Употреба речи знаш у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?... То ви’ш, Маро, није лепо од њега! А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!

отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро! Данас је Божић, Маро!...

После пола ноћи диже се Алекса да иде. „Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.

после тога ућута мало, а после се окрете мени, па, пошто ме је још једанпут погледом премерио, а он ће онда рећи: — Знаш шта је, брате, хајде да ми у друштву пређемо Честобродицу, док је за хладовине, а ујутру ћемо бити у Св.

Пошао сам још пре сванућа, а кад је зора зарудела, био сам насред Честобродице... Не знаш каква је то милина у овакој мрачној гори дочекати први зрачак румене зоре!

— Није, богами, учитељу, ето видиш, овај мој побратим Живко... Хе, мој брате, да знаш какви је то момак био, а сад сенка, сенка од човека! А то су све учиниле две-три године... Беше прав као јела! А сад?..

Живко, али даље не хте ни словца проговорити; а после се тужно осмехнуо и понудио, ме је ракијом: „Пиј, Миладине, не знаш како је то добро пити!... Ја, видиш, да не пијем, бих умро, или бих полудео... А овако, ето, као што ме видиш, жив сам!

Сиромах!... Не знаш, учитељу, како ми га је жао; и ја све не верујем да ће он живот свој природним путем свршити... Има нешто на његовом

„Оче Калиниче, ми нисмо род; она је чак с оне стране Честобродице, баш испод Ртња, а ја, као што знаш, из Мутнице“. „А писмено, џанум?... Где је писмено?...“ Ми се обојица погледасмо, јер на то нисмо ни помишљали.

И побратим није изгледао лоше: не знаш чему пре да се дивиш, да ли лицу, оружју или витоме стасу. Диван пар људи, помислио сам, а да л’ ће бити и срећни?...

У недељу је била свадба. О свадби шта бих ти и могао приповедати, кад и сам знаш какви су сељачки свадбари: играло се, јело се и пило, мало ко да није пијан отишао кући...

— Хе, мој брајко, ти још не знаш шта су коњи. Ови моји сад, то су раге! Ове ми је један Влах шверцовао из Баната; лени су добога!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” „Ко ти је крив?“ одговори купина. „Ко ти се рече за ме хватати и од мене помоћи искати, кад ти добро знаш како ја помажем?” Наравоученије Добро треба гледати од кога ко помоћ иште и благодјејаније чека.

„Да ако дођоше пастири са пси? Јао!” „Ако они дођу, знаш што ће ти бити, што ме питаш!” Наравоученије И ова је басна подобна предидућеј, но при тому приписује се и оном

” — „Не говори више о том,” — пришапће му мајстор — „јер видиш да ти се деца смеју; а да знаш како говориш, и сам би се себи смејао”.

А ови, нимало не мислећи, намах ми одговори: „Вера ти бож'а, ако и то не знаш, баш си прави ћук! Најбоље ти је знати да имаш новаца у кеси, а најгоре да нејмаш!” Загрми трапеза од смеја.

Овде гди су и молитве за новце мора се, моја жено, лагати кад новаца нема. Ти знаш да ко не плати, никада му имена у цркви нећеш чути.

” — „Бре, узми, пак јошт ни пискац!” — отвешта паметни султан — „јер знаш шта га нас је кардаша; ако сви навале и поврву свој део искати, неће ти, бојим се, ни толико допасти.

А не знаш, јадан, да ја, у овој кући рођена и одрасла, да десети део твоје ларме учиним, господар и госпођа и сва кућа би на ме

и одрасла, да десети део твоје ларме учиним, господар и госпођа и сва кућа би на ме скочили; а ти, који нимало не знаш обичај места у коме си, с крајњом смелостију и продерзливостију, не бојећи се ни најмањега противоречија, зачињеш

„Моли се богу, господине”, док се оном досади, пак онако болестан стане викати: „Та прођи ме се, старче Вујо, ако бога знаш! Та богу се молим, нећу се теби молити!

С.: Поседићу мало док коњи позобљу, ал' ми није до дангубе, јер знаш шта га је данас кршњака. 'Оћемо ли записати парусију? К.

С.: Зар не знаш, капетане, да какву милостињу ко даје, онаки и благослов прима? К.: Ја знам да је оно права милостиња коју човек да

: Опет он — „за манастир!” Та није ли манастир ваша кућа? А ко проси за своју кућу, не проси ли за се? С.: Ти не знаш, капетане, колико се људи у једној лаври 'рани. К.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ЗВЕЗДА ПУТНИЦА 1. Да ли те ико на крају пута чека? Је ли ти небо празно без човека? Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима? Или знаш таму јутра које не осване?

Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима? Или знаш таму јутра које не осване? И колико пепела од једног сунца остане? 2. Је ли твој сјај твој говор?

Кувај то руво, пеглај, пали, искувавај га у чему знаш: градске бедеме руше маршали, али градове осваја ваш! Сви су вашљиви, прале, регрути, врве ваши по живом лешу,

Немаш појма шта се дешава, ти ниси у том колу; а то је твоја глава међу њима на столу. Не знаш да л ће ти главу на пањ, ил ће те с лађе, у џаку. Ти знаш само толико, да се то ради у мраку.

Не знаш да л ће ти главу на пањ, ил ће те с лађе, у џаку. Ти знаш само толико, да се то ради у мраку. Одмиче ноћ, а ти чекаш да ти се пресуда јави.

Соба се дими од кафа и од лула. Твоја глава, ил рука, шта је сад пало на вагу? Не знаш, не видиш, не чујеш, све се то ради у мраку.

А ујесен се спусти таква тама да ти је најдаљи видик онај стог! Седиш на прагу, зуриш у мрак, и не знаш је ли све на свету погасио зато што те је напустио, ил зато да би ти ближе пришао, Бог!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

вратим несрећном господину Мијушку, и он окрене мени говорити: ,Цар је мене послао к теби да ти које највредније људе знаш позовеш, да се дигну да вароши палимо и Турке бијемо.

звати, и љутио се кад му когод рекне да је старац, он је био отац попа Николе из Купинова): „Шта си учио и шта знаш?” Ја му одговорим, да сам све што треба изучио, и да све знам.

” Ја му одговорим, да сам све што треба изучио, и да све знам. — „Е, добро” рекне он, „кад си све учио и све знаш, а ти бар седи и слушај како ова деца читају” — и тако сам ти седио ја за асталом читаву недељу дана, а он ми ништа не

скоро вратити, док он једно јутро донесе ми једну књигу и кад седнем за астал, упита ме: „Кад си све изучио, да видим знаш ли, и јеси ли и ову књижицу учио.” — Ја отворим књигу, видим и познам слова, и кажем да сам то учио, и да знам.

кажем како ме и отац саветовао: „Сине, — рекне ми он кад сам први пут у моју нурију полазио, — ти си јошт млад и не знаш какав је свет, ти си врло млад и нигде готово нећеш бити у друштву твоји̓ парњака у годинама, него ћеш све долазити

Кад сутра рано каваз оде, пита ме мој отац: „Знаш ли што онај каваз долази?” Кажем ја да не знам. „Послао га”, вели, „Хаџи-Муста-паша, да ми из уста каже, да је везир

Како мој отац чује да сам ја дошао рекне: „Шта ће он овде? Ако Бога знаш, Глишо, трчи и проведи га — и каже му којим сокаком — да га не опазе Турци.

Па да ми ко други говори него ти, прото, што си овамо долазио и што знаш ове регуле! Зар ти хоћеш да ми ово злато са шешира и сабље скинеш?

” — Ја му кажем: „Та ти имаш арачки тефтер у рукама, и знаш колико има мушкараца: све је устало, и старо и младо. А то што видиш то је само до Словца и до Бранковине, а Грбовић с

” — „Та — рече — знаш ли ти како год написати, да ти се речи могу прочитати?” Ја му кажем и да то знам, и да сам мало у Срему учио, и да ми

Ја кажем, да ја морам те морам Црнога Ђорђа наћи. „Али, вели кнез Сима, „ти не знаш путова пак можеш у Турке упасти, а тамо куд ти идеш има Турака.

ниси ли ти онај који си у мојој кући ноћио, кад си одвео девојку из Ужица за твога кума Јоксу Пријепољца; и знаш ли какав ти добар ђогат беше? Не криј се, не бој се, тврда је вера, пре ћу ја умрети него ви.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— зовну Ђура своју сестру. И оба брата шапташе јој нешто, шапташе па рекоше: — Али тако му реци »биће у механи« — знаш! — Баш сте ђаволи! — рече она и оде да послује нешто по кући.

— Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура. — Неће ја! Зар ти не знаш њега? — Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!... Него шта велиш? Хоћемо ли га заварчити?

Чим уђе, одмах се окрете учитељу: — Што ти учитељу, поби ону децу? — Коју? — упита учитељ испрсивши се. — Знаш, хвала богу, коју! Што бијеш онако ђаке? Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак — рекох, нико не оста жив!

Оне лоле Ђура и Спасоје... Никуд ти нисам пристао овако грдан!... Молим те, брате, ако бога знаш, скини ми ову беду! — Е, е... богами, газда-Радоване — поче Сима као да се затеже — оно ја бих ти као и скинуо...

Дознати власт, па да ја будем крив... — Даћу ти десет дуката, Симо брате, курталиши ме ове напасти! Ако бога знаш — ето ти у гуњцу шест дуката, узми... Немам све код себе, богами!

— Немај ти бриге, газда-Рако — уверава га Сима. — Како бих ја то казао?... Ти знаш да смо ми увек... Ето тако, богами, увек као комшије... Куд бих ја то казао?... Ако смо се и споречкали... људи смо!

— И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!... Знаш кад се оно ономлане оделих од брата. Остадох једин, са женом и децом... Куд ћу и шта ћу?

Знаш кад се оно ономлане оделих од брата. Остадох једин, са женом и децом... Куд ћу и шта ћу? Не знаш шта ћеш пре: јали вратити стоку, јали притврдити ограду, јали оплести, јала окопати... Овамо, опет, седиш у кошари.

— Јес̓, јес̓, и ко мери криво и њега стигне проклетиња — прихватиће онај што је увијао каиш — Знаш кад оно, има већ ваљда десет годена, беше некако око Илијинадне она велика хала и ветрина, тамо по Међеднику.

— Свуда је вала незгодно — почеће Радан — а на оном броду код воденице и горе мало, поред вира Петрова, не знаш које је горе...

— Најближе је и најзгодније да се доручкује штогод... Ти већ знаш... Ја, збиља, да ли си ти понео и оно? — упита капетан Ђуку мало потише да не чује кочијаш. — Је ли главу?...

— Баш смо на штети што је окрњена — рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: — Знаш, Ђуко, колико смо на штети? — Колико, господине? — Педесет и четири села — равних десет дуката и два талира!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Ја бих чинио све, само да она не буде његова! Е, мој синко!... Још си ти жут око кљуна, па ништа не знаш!... А знаш ли Ти Шта бих ја овако сед урадио? — Шта? — Ја... ја бих га убио!... Лазару сенуше очи...

— Ја бих чинио све, само да она не буде његова! Е, мој синко!... Још си ти жут око кљуна, па ништа не знаш!... А знаш ли Ти Шта бих ја овако сед урадио? — Шта? — Ја... ја бих га убио!... Лазару сенуше очи...

! — Због мене!... Зар ти не знаш?... А он те одавно мрзи... Станку наједанпут пуче пред очима... Он се сећао свега; сећао се како га је Лазар

стани!... Она стаде. — Је ли, Јелице? Право ми кажи: или волиш мене или њега? Она се зарумене и обори главу. — Ти знаш — прошапута. — А за њега не мариш? — Не марим. — Нимало? — Нимало. — И... свеједно ти је? — Свеједно!...

— Јест!... Убићеш га, али куда ћеш онда??... Знаш ли: ко убије, и њега убију? — шапуташе му један глас. Он це трже. Заиста, тако је. Ако он убије Лазара, убиће и њега.

Што ниси био миран?... Бар не би мучио старог чичаМаринка да тумара ноћас по шуми... — А зар не знаш, несрећниче матори, да се ово тиче моје главе? — јекну Лазар.

— Ја га од истине мрзим! — То знам... Ха! А кажи ти мени има ли у твојега баба пара? – Има. – Знаш ли гдје му стоје паре? – Знам. У старом вајату, у једном сандуку. – Јесу ли под кључем? – Јесу.

Маринко развукао лице, па се цери од радости што га субаша тако мази. — Хвала ти! — рече. — Него, знаш шта, Маринко? — Шта?

Кад кмет исприча, попа се окрете Ивану. — На кога сумњаш? — запита га. Иван опет ником пониче. — Не знаш ко је? — упита поп опет. — Та, то и јесу јади, мој попо! ..... Ту и нема више сумње... — Па ко је?

Хајдете браћо!... Сви ме добро знате!... С вама сам растао и одрастао!... Сви ви добро знате и моју децу!... Знаш их најбоље ти, Иво, стари кардо мој!... Та у твојој су кући одрасла!... Све село зна да су то добри радини!...

— запита га Станко после поздрава. — Хајдуке? — Јест. — Хм!... хм!... — мрмљао је Дева. — Па ти, синко, знаш да хајдуци нису у воденици... Звезде су на небу, рибе у води, а хајдуци у гори... Ти знаш, сваки је на свом месту...

— Па ти, синко, знаш да хајдуци нису у воденици... Звезде су на небу, рибе у води, а хајдуци у гори... Ти знаш, сваки је на свом месту... Ако ти, дакле, хајдуци требају потражи их у гори!... — Али где ћу их наћи?

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге...

Да ми мисли знате једини бог и ти; Да те за леђима осећам, на миру; Да ни реч ни поглед не могу ти скрити; Да знаш где је отвор на моме панциру.

мог бога мрзиш једном мржњом холом, Да се гнушаш моје мудрости: и блажен, Да моју оштрицу хваташ руком голом; Да знаш да ћу бити исмејан и згажен. Нек се само један с раскршћа широка Врати са крвавом рукавицом: ходи!

И место млека, крв су сисали, У страдањима твојим дугима. Твоје су светло име брисали, Да не знаш ко си међу другима.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Шта, брате? — Видео сам онога... онога... како се зове?... онога чича... чича-Ђорђа! Јест, чича-Ђорђа. Знаш онога! Ја сам био мали. Онога што је радио с татом! Знаш? Сад и моја мати скочи из кревета: — Ђорђа Радојловића?

како се зове?... онога чича... чича-Ђорђа! Јест, чича-Ђорђа. Знаш онога! Ја сам био мали. Онога што је радио с татом! Знаш? Сад и моја мати скочи из кревета: — Ђорђа Радојловића? — Њега! Сад се морамо вратити натраг.

Ти мислиш: ако ти знаш да се бубрегом не дише, а, опет, да се у мозгу не прави жуч — да знаш све и свја? Усиљавао сам се да „дођем у ватру”.

Ти мислиш: ако ти знаш да се бубрегом не дише, а, опет, да се у мозгу не прави жуч — да знаш све и свја? Усиљавао сам се да „дођем у ватру”. Али кад погледах Јоцу, ја се зачудих.

Озбиљан преко јего, па само заповеда, и то он једанпут што рекне, па ако не урадиш — бежи куд знаш! Осорљив и увек хоће да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказивати што противно њему.

Али ја стрепим од оних очију: кад их превали, па као из праћке, а ти, не знаш зашто ни крошто, цептиш као прут! Никад се није смејао, бар не као други свет.

Остави се, брате, тако ти ове наше нејачи, проклете карте! Знаш да смо ми на нашој грбини и крвавим знојем стекли ово крова над главом, па зар да ме којекаке изелице из мог добра

Онда претрнух кад се сетих шта је ноћас било, и механички прошаптах: „Боже, знаш оно за бабу!” И опет: „Боже, ама убиј оног Зеленбаћа!” Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе.

— Је ли се лађа још кад овако здраво задоцнила? — Не знам — рече створење. — Не знаш? Сметењаче! Па шта ти онда знаш? Шта имаш за пиће? — Свашта! — рече створење глупо се смешећи. — Пијете ли ви ракију?

— Је ли се лађа још кад овако здраво задоцнила? — Не знам — рече створење. — Не знаш? Сметењаче! Па шта ти онда знаш? Шта имаш за пиће? — Свашта! — рече створење глупо се смешећи. — Пијете ли ви ракију?

— Не дај боже! — Ама Велинка вели: опио се, па псовао и претио да хоће да убије Вилипа Маричића; јер он, знаш... обилази тамо. — Нуто-де! Баба се замисли. Најзад одговори: — Ја ћу већ поменути ђеди; да видим шта ће он рећи!

— Бог с тобом! Кад Радојка после све исприча ђеди, он се замисли, замисли. Најпослије мрдну обрвама: — Знаш, снахо, све је тако! Ама ја сам слушао од старих људи да не ваља деци кварити така посла.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Не знаш ко је дебљи, поп или попадија. И једна и друга попадија изгледа мала, широка а темељна као она фигура на господин-нотар

— вели, а измакао испред попа. — Па шта сад да радимо, брат-Аркадија? Помагај, ако бога знаш, — рече јако задувано поп Спира кад стигоше у порту.

Дође му тако па се усићи, не знаш ни зашто и ни крошто, па неће да избија по неколико дана; заћути као да се са свима у кући посвађао.

— Морам, слатка, — вели јој госпоја Сида. — Сутра морамо раније устати, да испирамо и разастиремо; накупило се не знаш куд пре... а морала сам данас да прекинем через петка. — Онда нисте требали ни долазити!

— Меланија, пријатно спавање! — вели јој Јула. — Немој да сневаш штогод страшно, знаш... што смо разговарали... — Но, но! Та доста већ једаред, чегртаљке једне, — вели поп Спира. — Па лаку ноћ!

Права идила; дивна идила сеоског газдинства! Ах, чега ти ту све није било! Један спахилук, једно богатство, па не знаш где пре да се зауставиш оком и погледом! Домаћин и гост се зауставише на авлијским вратима па се нешто разговарају.

Јуцо, дете моје, иди у кујну, још мало па треба вечерати; знаш да тата воле раније да вечера. — Јуцо сине, па кад већ идеш, донеси нам по једну ракију, ако вас смем, то јест,

А шта ти себе сравњаваш са шњим? Његова конштрукција и твоја — и бијаше! — Е, није него још нешто... Конштрукција! А знаш ли ти, Сидо, да су мршаве нилске краве појеле дебеле?! Гледам га само, како се ту цифра! Не познајем ја богословце!

— С тим се није шалити, — продужује гђа Перса. — Не знаш, ти, рâно, ону матору бештију; није то ништа у њи’овој фамилији... ’Ајд’ већ, видићу шта ћу! — теши се гђа Перса.

— Не марим ти ја за те покенесе и нокенесе, како ли их зовете! Никад не знаш шта си извадио! Тражиш и ’оћеш бело месо, а кад развијеш, а оно шија с главом!

— Меланија је била мало сањалица и сентиментална; а Јула онако, не знаш ни сам како да кажеш, онако обична. — Јула је певала најрадије: »Ничи, ничи, крине бели«, а Меланија од српских: »Ко

— запита поп Ћира. — Та ништа, забога; наљутила се госпоја Сида што сам је двапут понудила компотом, а знаш је да је увек така кад су врућине и кад јој муве досађују. — Боже! Па зар зато? — Ах, божанствена песма!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Попа се, одједном, збунио и унезверио, али опет окренуо на шалу. — Е, па добро, добро. Али знаш, да за то треба пара. И то много. Имаш ли ти толико новаца? — Имам. Скупила сам нешто. — Радосно га дочекала она.

— питају је жене. — Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш — вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те. — Не, — брани се она. — Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Не знам ништа о томе. Попа зове попадију. — Знаш ли ти што о томе како је наша Јелка удадбу Савкину уговорила? — Не знам ништа. — Е, па добро, господар-Чекмеџијићу.

— Још ни то не знаш! Инкогнито! — Да, инкогнито! Враг зна, већ сам позаборављао те француске речи. — Сад немој заборављати такво што,

Но, молим вас, фрајлице, знате ли што српски свирати? — Богме, не могу служити — не знам. — Та шта не знаш! Како си ономад лепо свирала! Мораш свирати!

Ако што чујеш за Чекмеџијића, немој ништа веровати, ми само шалу с њим проводимо; треба ми такав неотесан грк! Знаш да сам ја увек за воспитање и карактер давала. Ох, дођи ми, дођи, јер ће се иначе мој живот прекратити . . .

Чика-Гавра се, опет, са Чекмеџијићем у бирцаузу разговара. — Дакле, знаш шта је у ствари? Мати каже да она пристаје, а нада се да ће и кћи пристати. Шта мислиш? — Само да је мало млађа.

Дотле се и Марта обукла. Гледићка дође к њој, па и сама хаљину облачи, јер је имала само кућевну одећу. — Марта, да знаш да су ово просиоци. — И ја би’ рекла, јер су тако улицкани. — Ђаво, браца Гавра!

— Ујутру први устане чика-Гавра, па буди Чекмеџијића. — Море, Љубо, устај! Знаш, да не кажу: „Гле младожења, па како доцне устаје!” Љуба се буди, тре очи. — Ала ми је тешко устати!

Но, Алка, теби се чудим. Ти си рада била за њега поћи, ал’ он, знаш, ердељски је тањир, са обе стране може се јести, дакле не верујем му; јер то није ни лепо, окренути леђа, а сад опет

Ја ма какве да обучем, свет држи да су скупље. И моје белензуке држи свет да су скупље од твојих. Све то чини ранг, знаш, а ти си у рангу за један степен ниже. То Мица рече као из шале, али Алка осећа.

Бекрија, карташ, ноћник, окукао је у кавани. Марко мора по њега пандура да шаље; брани ко за њега. — Ћути, Мицо, знаш шта каже Немац: „Wер сцхімпфт, дер кауфт”. Зато се радо с њим испод руке из цркве пратиш.

— Тако је, — упадне Марко. — Сад чуј информацију. Прво и прво треба да знаш, Миливоје, да ћу ја сам све израђивати, а ти ћеш само име носити. Је ли тако? — Јесте.

Ја ћу се по том владати, а преча ми госпога Мица, нег' Алка, коју ја као јурат нисам хтео за жену. Пунцтум! — Е, сад знаш на чему смо. Ја ћу већ сутра готов бити са акцијом, тужбом, а ти ћеш после суду поднети. Без мене немој одговарати.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

То знај; то добро знај, и чувај се! Сети се мојих последњих речи. Ти и не знаш колико их је овамо остало здравих... А сад, ево овде... видиш ево овде спустила сам свој горећи пољубац за тебе.

Нит' живи јадно, нит' мре. Сад запомаже и моли за опроштај: не жали, вели, паре, ако Бога знаш, иди код свију лекара.

— Колико има година? пита важно огреѕѕе. — Па шести разред, шеснаест и седамнаеста. — Е знаш шта, црна друго, гледај ти себе и остани поштена као што си била. А њој, кад чујеш где је, пошљи конопац да се обеси.

је милујући њену бујну плаву косу гледао у оне безазлене и паметне очи и мислио: „Ти дивно, мило створење, ти заиста знаш да волиш.

бежи, бежи, бежи Јуришићу бежи где знаш! Он јурну на поље. Тамо у даљини, иза високих модрикастих таласа Бабе планине, кроз расцепљену облачну завесу, један

Опрости ми. Ја незнам шта говорим. Али ја сам хтела да, ти све знаш о мени, да будеш у току свих мојих мисли и сензације, свега што сам преживела, зато ти говорим.

— Мала Жана из Клермона? Па њу је већ прихватила млађа генерација. — Лажеш. Још те јури по Паризу. — Знаш ли шта? Ожени се па се разведи. — Не, не треба, то није потребно. Доведи је овде, сама ће да побегне у Француску.

Африка

Питам их шта је. Неки младићки глас објашњава да је гријон певао: „Ти си човек, ти си бео, ти си добар, ти си храбар; знаш шта треба, шта не треба, твоја је цела земља, твој је врховни фетиш. Ти си тако висок да си виши од свију нас!

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Како ћи лебац сам да си једи? Ко је лебу дирао? ЈУЦА: Шта ја знам, зар је мало у кући? ЈАЊА: Не знаш, шкиљи, а што си газдарицу? Што сам ти узио, да чуваш кућа, или да гледиш на пенћер, на младо официр?

ЈУЦА: Била сам напољу. ЈАЊА: Напоље, напоље? Ко е слушио моја шпекулација? ЈУЦА: Ја не знам. ЈАЊА: Не знаш, шкиљи! А ко е шушкио на моја врата? ЈУЦА: Забога, у соби није било никога! ЈАЊА: Никога, проклето кост, само тебе!

Која на то не гледи: мала, висока, сува, дебела, она није ништа. Да треба право ићи, то знаш; но најлепше ћеш право ићи ако угнеш крштине унутра. Што више, то боље. КАТИЦА (пробира): Богме лепо!

ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Си чини глуво! Новци дај, кад ти кажим лепо! ПЕТАР: Па плати ми, де, како знаш! Ја сам задовољан. ЈАЊА: О, чекај угурсуз, идим да ти дам на магистрату, да ти обеси, знајш?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Варвара је имала лик кипова који се, као у неком сну, смеше. „Петре! Ајде! Ајде! Вриме је! Триба устати. Знаш да ће Павла да воде!“ Она је говорила, као што размажена деца говоре.

“ Његова жена, на то, стрча са чардака и поче да га хвата под руку, преклињући: „Ђурђе! Деце ти! Ти да ми ћутиш! Знаш да си срдитко! Ако дигнеш руку на профоза, ни Павлу неће бити живота!

„Ана ће да ти каже, сердце! Ти знаш да је та твоја Росија далеко, а да су у мене ситна деца. Али, ја сам, да се иде.

Та како да не знаш! Братаница је попадије Живке, сестричина наше бабе Милке, леле мене, Трифуне!“ Међутим, Трифун погледа, озбиљно,

Ко нас је терао, да хитимо и овако путујемо. Нисмо ми, Исаковичи, као што знаш, ни у прошастим нашим местима срећни били и лако и совершено боравили, па смо, ипак, прошли.

Знам ја шта мени желе, они. А шта ја, њима, желим, од како сам сазнао за се, то ти знаш, а не могу рећи пред децом.“ Зорич је немилосрдно трошио, путем, а наредио да троше и његови људи.

Есмо ли видели ону Бирчанску, или нисмо – како ти на крилу седи? Ваљда си код ње велики огн распалио – сам знаш.“ Честњејши Јурат Исакович нашао се у чуду, кад му супруга то очита, пред свима, а једва је успео да је некако смири.

Он једва чека, свакако, да их види. И посети! Ђурђе је помилова. Поче мирно, и нежно, да је у образ љуби: „Ти знаш шта те чека. Да родиш. Па у памет се. Да нас, на веки, Нечастиви, не разлучајет! Па ћеш рећи, гле!

Петар је, тих дана, од радости, од весеља, био као полудео. Није дозвољавао жени да му сина повија. Каже: „Шта ти знаш, дете сенаторско? Ја ћу да га повијем, како се деца наша, от вароши Савске у Белграду повијају!

Петар се сећао како му је Стритцески понављао, при растанку: „Лепићеш ти мене од блата, кад би то могао, проклет, да знаш, био!

Теодосије - ЖИТИЈА

И одмах дозвавши једнога од својих војвода, рече му: — Знаш колики је бол од љубави према деци и огањ што вазда гори и никад се не може угасити.

Ти сам знаш да си ти родитељима и свима нама нада са Богом и утеха. Ако ли што противно помишљаш, и нећеш да пођеш с нама, присилић

,Господе сила, који судиш праведна дела, који искушаваш срца и утробе̒, ка теби открисмо оправдање наше. Ти знаш како ништа лукаво не учинисмо овоме. Да видим одмазду што долази од тебе на овога!

Сва, дакле, земаљска добра за која знаш у нас су твојим молитвама. Ако које од њих волиш, донећемо ти! А свети ће њима: — Ниједно од онога што се сада у нас

Ти знаш да поред Бога још само тебе и ну за утеху души својој имам. Не остављај ме, молим те, да од плача смрт не окусим због

Уставши на молитву и клањајући се говораше: „Господе, ти све знаш, и ти знаш срца мојега жудњу за тобом, да из љубави према теби и сада ову сестру моју саму у пустињи остављам, јер

Уставши на молитву и клањајући се говораше: „Господе, ти све знаш, и ти знаш срца мојега жудњу за тобом, да из љубави према теби и сада ову сестру моју саму у пустињи остављам, јер хоћу да ничим

О, равнодушности твоје према нама, оче! Анђеле на свој погреб примити хотећи, нас као грешне одагнао јеси, иако добро знаш да си тиме Много ражалостио оне који тебе ни мало ницу ожалостили“.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— А и ти, драги пријатељу, не мрдај много њушкицом испред мог носа, јер, знаш како је, могу се ја овако у мраку заборавити — искрено признаде мачак.

— Мачак лав и Миш пророк! Вау, колики су и какви су! — Какви, какви?! — препаде се Крушкотрес. — Боље ти је да не знаш! — плашио га је Шаров. Могу ти само толико рећи да је Мачак лав јуче растјерао читав један вашар и опустио цијели град.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

шта је И кроз мене ко да тече срж Нека хладна срж Не знам ни ја Ко да поново све почиње Неким страшнијим почетком Знаш ли шта Умеш ли ти да лајеш ВИ.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

МИЛЕ (гледа у сат на руци): Пре десет неће ни стићи у канцеларију. РИНА: Тврдиш као да поуздано знаш? МИЛЕ: Знам као и ти што знаш. Он у ово доба, пред одлазак у канцеларију, увек сврати код Лидочке на кафу.

РИНА: Тврдиш као да поуздано знаш? МИЛЕ: Знам као и ти што знаш. Он у ово доба, пред одлазак у канцеларију, увек сврати код Лидочке на кафу.

XИВ НОВАКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ НОВАКОВИЋ (улази узбуђен): Забога, забога! РИНА (похита му у сусрет): Ти знаш? НОВАКОВИЋ: Сад на путу, срео сам се са господином Тадићем и он ми каже: видео га је, разговарао с њим.

АНТА: Опет! Казао сам ти да сам на ту реч осетљив. СПАСОЈЕ: Хтео сам, знаш, само да изложим све последице. Али има једна која је тежа од свих. То је господин Бурић.

Додуше, она се носи мишљу да све своје имање остави некој хуманој установи; све маторе девојке, знаш, болују од хуманизма, али ја мислим да ће она водити рачуна и о теби. ВУКИЦА (одлучно и каприциозно): Не трпим је!

ВУКИЦА: Молим! (Оде.) ИИИ АНТА, СПАСОЈЕ СПАСОЈЕ: Јеси ли га пронашао? АНТА: Јесам! Није он, знаш, сарадник кога листа или да има свој лист, па да га можеш лако наћи. СПАСОЈЕ: Него?

СПАСОЈЕ: Него? АНТА: Он је онако, дође му као неки летећи новинар; он вели да је публициста. Пише, знаш, онако, испод руке. СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име? АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић.

Пише, знаш, онако, испод руке. СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име? АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић. Кажу, нико као он не зна написати тако оштро и страшно да се ономе

АНТА: Боже, сачувај. Учинио сам толико да га пронађем, али, право да ти кажем, не желим да се ја плетем у ствар. Ти знаш добро да сам ја прескочен, па зашто онда да се сам потурам под секиру?

АГНИЈА: Хтела сам да те питам, знаш, за то одлагање венчања. Знаш ли ти да се то напољу врло рђаво тумачи? СПАСОЈЕ: Шта се мене тиче како се напољу

АГНИЈА: Хтела сам да те питам, знаш, за то одлагање венчања. Знаш ли ти да се то напољу врло рђаво тумачи? СПАСОЈЕ: Шта се мене тиче како се напољу тумачи!

ВУКИЦА: Нисам хтела да вас узнемиравам. АГНИЈА: Али зашто, зашто, кад знаш да је спремање свадбене опреме моја најмилија забава?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Није потребно да говориш код куће о томе, знаш. - Знам. Тата ће те убити кад дође! - Скупила је уста, а очи су јој постале мало црвене при крајевима, док ме је

- Неће. Измислићемо нешто, Весна. Ти и ја, знаш? - додао сам. Она само климну главом и ја сам могао да будем сигуран да ће она довече поделити шамаре са мном.

„Клиндеру!” говорила јој је. „Шта ти знаш?” Сада ће јој моћи рећи да зна: то није ништа нарочито, то с љубљењем. Мислила је да ће дунути ветар, Тиса почети да

Није се десило ништа, бар је она, Рашида, убеђена да није. - Још су ти уста влажна, знаш! - Знам. Ујела си ме. - Ујела?

Профа ме избацио и то је све. - А после? Шта је било после. Весна је јавила да се ниси вратио кући. Тражили смо те, знаш? - затресла је својом златном главом, а мени се учини да јој свици искачу из косе.

Мита се слаже да би то требало да буде дугачко и онакво - Атаман олизну прсте - знаш већ какво писмо? Мита јој свако јутро доноси новине и млеко па може да убаци писмо и понеки цветић, ти нећеш имати

- Ти не знаш какав је он човек био пре оног пада - рекла је, а очи су јој биле модроплаве и раширене. Станика је говорила да Недин

То мора да је јаче од њих, говорио сам сâм себи, све док нисам погледао у Неду и сетио се мајке и Рашиде. Сада сам знаш: Неда и Рашида биће варане док не налете на неког друга директора коме ће оно што би други могли говорити о њему бити

Упитах је шта је са јежом, али се она намршти још јаче. - Ниси га ваљда пустила, ако Бога знаш? - раширио сам руке. - Сама си причала о пацовима. - Набавићемо мачке. Оне су навикле да буду затворене.

То. Ти знаш! - Не знам! - рекао сам. - Не лажи! Знаш. Ја нећу то што ти хоћеш. - Реци ми шта је то што ја хоћу? - повукао сам

То. Ти знаш! - Не знам! - рекао сам. - Не лажи! Знаш. Ја нећу то што ти хоћеш. - Реци ми шта је то што ја хоћу? - повукао сам је к себи а она је накострешила лактове и

Рука коју је држала у мојој била је сува и врела. Рекох јој да ћемо ићи ауто-стопом. - Ти знаш шта је то? Потребно нам је само да направимо руксак, нешто као шатор, порцију за јело, неколико конзерви и термос.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Ја сам већ тако научио, да без посла живити не могу. — Па докле ћеш тако живити? — Док могу радити; знаш ко је како живио, тако мора и умрети. — Па већ и твој Пера скоро ће те заменути.

— Ала си ги баш велики ђаво, Чамчо, тебе би требало за ђенерала начинити! Чамча ћути, па опет настави: — Знаш шта би сад добро било, Софро! — Шта? — Да дођеш к мени, сазвао сам друштво, па да се мало картамо.

Милане!... Зовите Милана. Виче шегрта. Милан дође. — Да знаш, сад ћу мало отићи, а ти пази; вино неће до вечере пролазити, али опет нешто ћу ти оставити, ако ко узиште. Хајдмо!

Када тргује и путује, онда опет жели кући и планира какву ће велику гостиону И кавану начинити. Непостојан дух. — Знаш, Софро, шта би’ ти рекао? — Шта? — Хајд’ с чим год да шлекулирамо. Шта ће ти та бакалница?

— Јесам. Господар гледа га напреко; Милан стрепи. — Још једаред ако те ухфатим, отераћу те, знаш! Господар Софра био је строг, али праведан према млађима.

Господар Софра позове госпођу Соку на „совјет“ у парадну собу. Седну, па господар Софра започне: — Знаш, Соко, имам с тобом важног разговора. — Па говорите шта сте ради.

Ти знаш како сам се оженио, ваљда си чуо. — Чуо сам. Твоја Сока је била у вароши најлепша девојка, момци су се за њу грабили,

— Па то је све, друго ништ’ не знаш? — Више ништа, само се чуло, да је сирома’ Ђока Милорадовић просио, па је онда умро.

— Више ништа, само се чуло, да је сирома’ Ђока Милорадовић просио, па је онда умро. — Не знаш ништа, ја ћу приповедати како је то било.

Кречар се врати, и већ вино носе. Господар Софра продужи. — Дакле да ти исприповедам. Као што знаш, учио сам и табаклук и трговину.

пеливан, не могу ти исказати каква је то девојка била; кад је гледиш од главе до пете, да си гладан, наситио би се, не знаш шта је лепше у ње. Па обучена не на високо, него средње, а све добро стоји.

Кад се мало подгрејаше, дође домаћину воља да се мало попева. — Дед, Ленка, попевај! Знаш оне моје. Ленка је већ знала шта отац жели, намести мало уста, па започне. „У мјесту пријатном, тихој пустињи”...

Црњански, Милош - Сеобе 1

се права лудница, по којој трче војници, коњи, матори каваљери и полуголишаве жене, дворски официри и занатлије, нит знаш зашто, ни кроз што.

Тако започе, без неких нарочитих припрема, да гине и умире Подунавски полк, на Рајни, нит знаш зашто, ни крошто. ВИИ ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ СУ, СПАВАЛИ СУ, ДА НАЈПОСЛЕ ТРЧЕЋИМ КОРАКОМ

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Трећи да сахране стару мајку. — Сирота старица! Ти је знаш? Хелен и ја смо је звали дође у Париз и живи са нама, али није хтела… Знам да није хтела. А знам и зашто.

— процеди Пуфко. — А и одакле нам лова? – Једино би нас чудо могло извадити! – Само чудо. – Чуда се дешавају... Знаш ли када? – Када? — улеће наивни Бел Ами, осми пут у току дана. – Никада! — каже Пуфко у наступу суманутог смеха.

ми се допадало оно место када Принцип пуца говорећи са папучице аутомобила: »Дошао си Босну походити, српски не знаш добро говорити, Ево Тебе наша граматика, из мојега авутоматика!

– Шта радиш ту? – упита девојчицу. – Не могу да спавам... — одговори дете. – Знаш ли колико је сати? Девојчица није знала. Било је три и пет. – Хоћу да ми заврши Пепељугу!

« – Знам! — рече девојчица. — Тако се родила Снежана! – Па, кад знаш, зашто онда лепо не заспиш? – Хоћу да легнеш покрај мене!

Оне ће ти веровати. »Смршала си... Пролепшала се!« Завидиш им, али знаш: нема више повратка, нема, нема, а онај дан када ће те отписани аутобус чекати на тргу неодгодив је, све ближи и ближи.

— Нећу капу, нећу капу! — вришти дете. — Ићи ћемо татиним аутом. Тата има ауто, знаш? —Такси, срце... — исправља је нежно мајка. —Шта је то такси? —Аутомобил који стоји пред железничком станицом...

Жена се осмехну: —Онда сигурно знате и кога је све доводио овамо? —То више није важно! — прекину целу ствар човек. Знаш—рече—он годинама игра на прогнози! Јеси ли добио шта у последње време? — У овом колу девет погодака!

О.К? —Шта ћемо попити? —Пиће! — исправи се постиђен. — Пиће за младиће! Ох, Азра, да знаш колико сам мислио на тебе!

), и то и са једне и са друге стране... Чим се једна палачинка испржи... —Још си лепа, знаш? —Зар? Чим се, дакле испржи, виљушком је издробити у истом тигању...

– Добро. Ако је ниси направио само за себе, за кога си је онда зидао? – За децу, ако већ хоћеш да знаш! – Па, где су деца? – Овај пут случајно нису ишла са нама, јер је Љиљана отишла са школом, а Пеђа има...

Ни онај тамо... Случајно, децу твоја кућа уопште не занима. Летују под шаторима као пробисвети, само неће код тебе. А знаш ли зашто? – Баш бих волео да чујем? – Зато што си огаван егоиста, диктатор, и што си досадан... Да набрајам даље?

Матавуљ, Симо - УСКОК

Као што знаш, додијало му бјеше мијењајући господаре, страхујући за своју сиромаштину и кулучећи војскама! Знâм да онизи наше вјере

Има у ћесаровини још: Талијана и Нијемаца, од којијех је и сâми ћесар. — А све ли знаш, јадове, ђаво те знавао! — рече Перо Пуров.

рекох, оно су ти све обичаји наши, али у мене је то половно, прешно, као мимогред, јер смо коротни, како ми кажемо... знаш, у жалости, јер ми млађи син погибе у чети има двије године, а још није освећен! Кнез хукну и обори главу.

Јер, ти знаш, за свакијем својијем ране су поред срца, а за ђецом посред срца! И то бјеше милосни помен ђеци, али, тврда ти вјера,

Да ти знаш шта сам је очекивао ноћас, на што сам био спреман! Хвала нека је милостивом богу, што учини да ме ти удесиш на моме

Ваљда је случај био да се тијех тренутака то исто дешавало и тети. — А знаш ли, Јанко, да овај пиколо грдов хоће да се жени? — запита дјед. — Тако!

? Кад је још то било!? А-ну, сједите, па зборите! — Нећемо но овако — поврну старац. — Ти знаш да се на вечерашњи вече не долази на посјед, но да има бити друга работа! Ми смо умолници!

— Ако је тако, ево ћу и ја вас слушати гологлав! — рече он и скиде калпак. Мргуд настави: — Ти лијепо знаш, синовче, да је твоја радост и наша радост, да је твоја жалост и наша, да, као што нам се не би досадило уз тебе се

“ А има и још један разлог. Као што знаш, овијех дана удајем унуку, Анђу Ракову, у добре људе, па нијесмо ради да је глухо испратимо и да нам нови пријатељи

Кад он сврши, Мргуд опази: — Валај, право имате што се спрдате! И ђеца су их сјекла! Знаш, Јанко, да је синовац владичин, Јоко Перов, посјекао двојицу тијех ускогаћа, па му данас у племену зато не дају мира,

Ту је предњачио Јоко Драгов... Крцун објасни Јанку: — То је, знаш, био старији син кнежев, соко какав се ријетко рађа! — Соко, богме! — настави Стево.

како се оно зваше, Стијепо? — Толико га бог призвао! Знам ли га ја! — рече Ћоро. — Е, знаш ваистину! Онај највећи доглавник Наполеонон, онај што је главио станак с владиком на Тројице, па му ми не дадосмо да

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Да нисте ви, био би други. Колико је њи ишту ти, Боже, знаш; но ја сам њеним родитељма обећао да ћу наћи прилику добру. Имам ли право?

ОТАЦ: Ти знаш, одкад се поквари оно што нисам пре венчања положио новце, одбише се људи. МАТИ: Ти си му давао векслу.

Да ми је да се девојка отисне, канда би се родила. ОТАЦ: Само је ти дижи нависоко, па ћеш добро. МАТИ: Забога, ти знаш да је девојка под фелером, па се мора мало више око ње. Помисли само како би изгледала да јој ниси купио фалишан зуб.

ОТАЦ: Е, шта ћемо! Човек док је жив све се једнако мучи: мало рāном, мало око стоке, трговина — ти, Боже, знаш. Али шта знамо, кад човек има деце, треба да се стара. ПРОВОДАЏИЈА: Тако је богме. (Младожењи.

МАТИ: Ја мислим да зовемо и кума Марка. ОТАЦ: Шта ће ти тај? МАТИ: Та знаш, добар је на језику, ако ови окупе за новце. ОТАЦ: Па ради како знаш. (Одлази.

ОТАЦ: Шта ће ти тај? МАТИ: Та знаш, добар је на језику, ако ови окупе за новце. ОТАЦ: Па ради како знаш. (Одлази.) МАТИ (спрема с астала): Добро је, добро је. Фала богу, кад се сврши. - Јулка!

Доста си браћу служила. КУМАЧА: Та. - А гди је Јулка? МАТИ: Е - Јулка ти се забунила. Знаш како је. КУМАЧА: Остаћу да јој помогнем. Само да јавимо мами. МАТИ: Богами, баш добро.

КУМАЧА: Бре, благо теби, кад се удајеш! ДЕВОЈКА: Е, благо да! Море, док си девојка, бар знаш што живиш; а кад се удаш, богзна како ће те муж држати. КУМАЧА: Е, мани врагу, опет је боље кад си удата!

му у кућу уђете: свашта доста, виногради, воденице, пет стотина јутара, то јест, ораће земље, толика рана, ти Боже, знаш. Бићете прва, то јест, госпођа. ДЕВОЈКА: Јесте ли били с татом? ПРОВОДАЏИЈА: Он све зна, то јест.

ДЕВОЈКА: Нисам. МАТИ: Тако треба. Девојка мора да се онде покаже равнодушна што јој је најмилије. Него, знаш шта је? Од твоје свадбе неће, чини ми се, ништа бити. ДЕВОЈКА (жалостиво): Забога, мамо, зар да останем овако?

ТЕТКА: И у картама стоје новци. ДЕВОЈКА: Казивао ми је проводаџија. МАТИ: Тако, ћерко, тако; знаш кад се онда покварило, били смо сви као убијени, па како би нам било да се опет случи.

ЖЕНА: Ти си мој медени Светозар. МУЖ: Одлази, кад ти кажем. ЖЕНА: Мило ми је кад сам код тебе, знаш? МУЖ: Знам, знам; само ме остави. ЖЕНА: Шта ћемо данас куавти? МУЖ: Кувај што оћеш. ЖЕНА: Ал’ шта ти радо једеш?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Наравно, значај првобитних, дечјих утисака и узбуђења пресудан је за поетско доживљавање света уопште. „Да, што знаш у детињству — знаш за цео живот, али и што не знаш у детињству — не знаш целога живота”, записала је Марина Цветајева.

„Да, што знаш у детињству — знаш за цео живот, али и што не знаш у детињству — не знаш целога живота”, записала је Марина Цветајева.

„Да, што знаш у детињству — знаш за цео живот, али и што не знаш у детињству — не знаш целога живота”, записала је Марина Цветајева.

„Да, што знаш у детињству — знаш за цео живот, али и што не знаш у детињству — не знаш целога живота”, записала је Марина Цветајева.

Један од дечакових рођака-сањара овако говори о тајнама земље и света око нас: Шта ти, болан, знаш што се може наћи овамо горе ... Можда каква старинска ствар, каква руда, па и само злато...

пролеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло, па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио. (Башта сљезове боје) То плаче само зло постојања, надвладано лепотом.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

МИЛЧИКА: Мени је било због партије. НАНЧИКА: Ако Србљи добију, први ће у вароши бити Жутилов; а код Маџара знаш да је морао оставити службу. МИЛЧИКА: Кад су ови дана маџарски официри давали бал...

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

»Што не знаш српски, метни славенски; што не знаш славенски, метни српски; а што не знаш ни српски ни славенски, метни како ти

»Што не знаш српски, метни славенски; што не знаш славенски, метни српски; а што не знаш ни српски ни славенски, метни како ти драго (што ти прије на ум падне).

»Што не знаш српски, метни славенски; што не знаш славенски, метни српски; а што не знаш ни српски ни славенски, метни како ти драго (што ти прије на ум падне).« Караџић најодлучније устаје противу тога.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Тхе, то је твоја ствар — вели му шеф. — Па ће и господин Тодор, шеф, да се мало прослави. Знам и неке његове, знаш, онаке ствари... — Па молим те, Јово, — умирује га Тоша шеф — па ти то мени, ка’ да сам ја министар па те ја отпуштам.

Ама ће да се све руска под зубима кад га онако печена с мраза донесем! Зато, никако друкше него да ми дођеш, па да знаш шта је печеница. А слободно, чикам свакога совјетника ако његова печеница буде оваква! Погле, прико! А?

И то каквог ћурана! Не знаш шта је веће, ћуран или прасе, а кад вам кажем да је прасе било од седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће

— Зове ме овај мој комшија на ручак — вели Јова задовољно чистећи кремењак. — Е, мој комшија, мислим се ја, да ти знаш какав је деликатес моја печеница, не би ме звао, него би и сам дошао да га чалабрцнеш мало. — Ама ти баш палиш, прико?

— Слушала сам већ сто пута те твоје историје. — Море, не знаш ти ни стôту чест, иако си слушала! Да има ко да седне па да бележи! А ја да се мајем под старост, нема, прико, смисла!

— Море, шали се, шали човек. Добар човек, воли ме што сам шалџија. — »Е, Јоване, Јоване, тек ће ми рећи шеф, много знаш, много ћеш и патити.« »Ама, и патио сам и патим једнако, господин-шефе« — велим му ја.

Какве госпоје! Шта је ова госпоја Катика, Кристијанова жена! Ти не знаш то, прико, не иде ти у главу, ниси био војник... — О молим, молим, прико! — брани се полаженик.

— Зар ти мени то! Твоме Јови! Видиш ли, море, онај пиштољ? Сад ћу ти га скресати у чело! Ти мене знаш! Кад ме на овом степену видиш — мани ме! Ја сам звер у пићу. И »звер« се заљуља и умало не паде са столице.

— Побратиме — виче полаженик — побратиме, немаш, бре, бољег пријатеља од мене! А знаш ли, бре, животињо, да сам зват данас код господина начелника, па нисам хтео да идем, извинио сам се лепо.

Да ви’ш, прико, како пева! Ти ваљда ниси то ни знао! Уме она жестоко да пева! Отпевај ми баш ону, знаш, због које сам те и завол’о.

Кад примим ту суму, одмах ћу исплатити целу мјеницу. И ја ти, прико — ти знаш мене! — не марим за то трчкарање и пролонгирање. Море, жебрачка посла!

Ти овде, а Каја ће на леђа менице да се потпише. Распитао сам, па ми казали да има права да се потпише. Каја је, знаш, деловоткиња, то јест деловођа, у овдашњој Женској подружини и има тридесет динара месечно, зато и њен потпис вреди,

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте.

Ал' најстариј' уши нарогуши, Окрете се да ме ногом бије: „Знаш да носим ја просвѢщениє?“ Сит га с' тедо онда да намлатим, Да му напред веље труде платим, Али затим помислим

старац, мило му бејаше, Па овако даље бесеђаше: „Та ја и он кâ браћа смо били, Заједно смо некад Турке били. Знаш ли оно — ал' било је давно, Дваест лета сад ће бити равно, Ти си онда једва на свет стао, Но зацело веће си слушао

Хеј чаушу, овамо и к мени! Ма ко с' ово, побратиме, жени? „Та Змајевић, да ли не знаш Гојка?“ А млада му — „Цвета је девојка, Мила ћерка — но пиј, што си стао — Де још једном — па с Богом остао!

1848, у пролеће. ХАЈДУКОВ ГРОБ Знаш ли оно на пољу Косову Кад замагли па се закрвави, Вук издаде, а Обилић паде, И погибе наш честити Лазо — Тад је

данак, Умиљато кâно вруле јек, Ка извора што је бистри тек Потекао па запао бедно, Па да ово није пева вредно! Знаш ли оно када једном, брате, Насрнула она двој'ца на те?

Тебека дивна одонуд нестаде, А мајка мене твом злотвору даде! Ти знаш да беше против моје воље. Не глај ме тако, ох уби ме боље!

Не мож' бити, баш никако, Јера рањен беше јако, Како паде, згледаше га, Ма ко оно би крај њега? Један рече: „Та знаш кују!“ Ма сад нешто чују. Па да није ови амо? И одоше брже тамо, Погледаше, то он није; Али де се, де се крије?

“ Она дркта: „Навек, навек твоја!“ ПРЕВОДИ ДЕ СТАНАК МОЈ (по чешком) Де станак мој? Де станак мој? Знаш ли Дунав поносити? Сеја Тиса к њему ити А око њи диван крај, Овог света прави рај. Знаш Србију ону другу?

Де станак мој? Знаш ли Дунав поносити? Сеја Тиса к њему ити А око њи диван крај, Овог света прави рај. Знаш Србију ону другу? Та Србија, станак мој. Де станак мој? Де станак мој?

Знаш Србију ону другу? Та Србија, станак мој. Де станак мој? Де станак мој? Знаш ли племе оно славно, Још славније не одавно, Када плану како змај Да сачува родни крај? Знаш ли Србе Војвођане?

Де станак мој? Знаш ли племе оно славно, Још славније не одавно, Када плану како змај Да сачува родни крај? Знаш ли Србе Војвођане? Код ти Срба станак мој.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

и пред свом дечурлијом разгаламио се на учитељицу: — А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а?! Није зелен? Пази ти ње!

у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.

— толико и толико сати. Ехе, драги мој, а ти не знаш ни на колико си мјеста шупаљ, а камоли што друго. Дјед поучно дигне прст.

— Одидер вамо. Почепркао је по свом сандуку, извадио из плаве хартије Петраков сат и неповјерљиво ме погледао. — А знаш га навити, велиш? — Знам. — Дедер.

Испод густих Самарџијиних обрва одједном просинуше строге тужне очи. — Раде, стари поштени домаћине, а знаш ли ти уопће шта је то коњ, то ти мени реци, џеко једна? — Пази га! Па шта ћу друго и знати ако нећу то.

Коњ је Раде Ћопић, то си и сам казао. — Е, видиш, побро, да си бацио чифте у празно. Није тако. Не знаш ти, мој драги, шта је коњ, одмах се то види.

— О, људи, шта ја ово јутрос чујем! Јесам ли ја пијан, шта ли? — Да шта си него пијан. Да ти ишта знаш, не би се овако љутио и пропињао као јарац. — Како се нећу љутити, никаква вјеро.

Дјед стукну од цртежа поднесена под нос и врекну: — С тијем данас у моју кућу не увраћај. Тражи себи конак гдје год знаш. — Добро, Раде, добро.

Светог Ђурђа, знаш. Дјед се још више забезекну: — Светог Ђурђа на кобили, на мојој бангавој Мими?! Е, то ни некрштени Турци не би

Добијеш тако најменика који је био на ситу и решету, па ти га сад поправљај како знаш. Код једног домаћина научио ово, уз другог заборавио оно, а као за пакост, нит је добро оно што је научио нит му је

— Шта ти је то, кукавче? — Па ето, крстим се. — Хм, то у тебе некако запетљано. А знаш ли коју молитву: Оченаш, Богородице дјево? — Не знам — искрено признаде чупави незнабожац с Брдара.

— Не знам — искрено признаде чупави незнабожац с Брдара. — Далеко нам црква, а војску још нијесам служио. — А знаш ли макар како се зове божји син?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Знам ја Хасанагу. СУЉО: Плашим се да не знаш. Викао јутрос. да му је женскиње довде дошло, да због жена ни царевина не ваља, да би нам боље било да их нема!

Његов алат, његова и работа! Нисам Хасанагиница па да се жалим ако и мени не дотекне. Али, да знаш, ово ћу да му упамтим! Биће још неких пазара, затребаће му и моји грошеви! Имаће он и мене због чега да погледа!

Капало је из носила, кроз платно, колико сам крварио! Рана до ране, не знаш којој ћеш пре да притекнеш! Је ли ико верово да ћу преживети?

ЈУСУФ: Сад још и колац! Али о твоме разлогу не вреди ни да се говори! Што да ти причам кад знаш! Па сам си јутрос женама војника забранио да долазе! Рекао си, и с правом, да жене уносе неред...

Шехерезада? Бисер у пупку? Много ти читаш и фантазираш! Од овог што се овде збива одвој ти то што о том свету знаш! Ово није Стамбол, него Требиње! И тамо није Багдад, него је Гацко! Шта он мени каже! Жудња!

ЈУСУФ: Хасанаго! Па та жена је само чувала свој стид, Кураном прописан, и у том стиду је чувала твоје име! А знаш где живиш, и знаш како се име у овој земљи брзо изгуби! Хасанагиница се држала обичаја...

Па та жена је само чувала свој стид, Кураном прописан, и у том стиду је чувала твоје име! А знаш где живиш, и знаш како се име у овој земљи брзо изгуби! Хасанагиница се држала обичаја...

Не љути се, не причам ово да те наљутим... Тебе чува твоје име, од старина, а Хасанагу чува његова ревност. А ти знаш шта у његовом послу значи бити ревносан! Он није имао доказано оно што су теби још прадедови доказали.

Може ли он на рану да се привије? Могу ли тај илми-хабер да подојим? Мени дете од сисе отржу, знаш ли то, мој брате, мој Пинторовићу? Хасанага ми ноћас узео дете, а ти би данас да ме удајеш! Кад пре?

Кошта то! А плус је и удовица! Шта ћеш сигурније? СУЉО: Не знаш ти жене. Кад покажеш да хоћеш, оне неће, чак и кад им се из петних жила хоће! С њима ти треба до краја изокола.

Слатка је то рачуница! АХМЕД: Паз да ти не падне сикира у мед, могла би да се оглибави, знаш! ХУСО: Одлучила Шемса да се с-скине, и примени трб-бушне веш-штине!

ХУСО: Немој да ти покажем на ком сам месту рогат! АХМЕД: То ти своме ћаћи покажи, знаш! СУЉО: Тако ћете још и до ножева, будале! Ајде, пусти човека! ХУСО: Он мени да каже да сам говедо!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А и сам се Димитрија томе радоваше. Колико пута он дође к њој и пита је: — Тодо? — Шта је, Димитријо? — Оно, знаш... ’оћеш да се удаш? — Хоћу! — А кога ћеш? — пита је он озбиљно.

— Кола, Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа. — Зар не знаш да Тода треба да иде у село? — Хајд, спреми! А Димитрија се згрнуо па ништа не разуме.

Ја га истина... али ти знаш боле. Обиђи да видиш! Мати узима, једе, и ма да је изврсно јело, она опет ставља примедбе, како би то изгледало да

Ја и ти заспимо, а оне две наставе разговор до неко доба. Па знаш ли — кад дође задушница, дан мртвих? То је једини дан када мати намести и спреми, као никад.

Не могу нано, страх ме је!... Јесам ли ја то смео? Не! Загрејан, потресен, клицао сам „Напред!“ И пошао сам. Знаш ли, кад се спремах да идем у другу варош ради веће школе? Ти пре неколико дана не избиваше од нас.

Мајка ти се збуни, поцрвене. И, онако малена, она се још више згури и прошапта: — Не знам, ’аџике. Знаш ти њу, оде тек на неку страну, па је тамо и Бог заборави.

Ох, па знаш ли кад те тргне из сна мој пољубац, ти се пробудиш, брзо се сетиш да сам то ја, и онда сва угрејана, у полу дремежу,

Ето, свршио сам! — Не, не... не бој се ти, чедо. Имамо још. Дао Бог. Не љути се. Ох, што ја проклета? Не љути се ти. Знаш, кад је човек стар он се подетињи. Ово навлаш избегавање, и изокретање разговора још више ме испуни гневом и једом.

— Ја тек само онако рекох, да знаш. — И то „да знаш“ нагласи. — Знам ја све, ’аџике — поче мајка ти прибирајући се и бришући очи шамијом.

— Ја тек само онако рекох, да знаш. — И то „да знаш“ нагласи. — Знам ја све, ’аџике — поче мајка ти прибирајући се и бришући очи шамијом.

Узе, отвори дућан, напуни га еспапом и отпоче да ради. Али га ђаво натера те се мало задужи код Доктора... А он, знаш га, жива ватра. Кога дочепа у своје руке тај више читав не изиђе. Мало по мало преклопи му имање.

Нагох се на прозор. — Шта ћете? — питам их. — сад ћемо да вадимо мантафу. Знаш ли, да и ти имаш? Метнула је „она“. — Ех?! — и нагох се јаче к њима. — Јес’, јес’!

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Тако су те греси твоји постигли; и да нисам се ја зато молио, горим би путем прошао него си. Знаш ли како си са мном управио кадно прођо(х) последњи пут преко Трста?

После шта је било, знаш, није потреба да ти поведам; и да срећа не донесе господина Варлаама, прошао би(х) куд нисам мислио. Ето ти твој посао!

Но гледај те ми пошљи за моје молитве један саландар новаца; знаш добро да су молитве за новце. Ако ли пренебрежеш, тешко теби!

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

„Зар опет була, будало стара? Ко ће да пати, ко да одговара? Зар не знаш, болан, не знао бога? Зар не знаш воле паше честитога?

„Зар опет була, будало стара? Ко ће да пати, ко да одговара? Зар не знаш, болан, не знао бога? Зар не знаш воле паше честитога?

„Будало стара, кукавицо сив! Самсона — ја — да издам — оманом?! Шта мислиш, деде, ко ти је тај див? Господар ти је, знаш ли, господар, господар твој, а мој је, мој је — цар! Па каквом си се понео помамом да мени ти, ти мени нудиш дар?!

чујеш ли песме, знаш ли какве су?” делила чује и делила зна, од опомене спопада је стра', од помисли се крвца слеђује, а камо л' гласа

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Они цар га стане од тога одвраћати: — Немој — вели — да идеш нипошто! Ти не знаш ко је Баш-Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш-Челика ухватио, него о стани код мене, ја ћу ти

Царевић се препане и почне га молити да му опрости, али Баш-Челик рече му: — Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три вијека?

Онда јој он рече: — Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш од те напасти. А баба му се утече у реч: — О, мој синко, како не

Онда се он упути кроз ону планину и нађе ловца, и назвавши му бога, запита га: — Брате, чуо сам да се ти знаш с тицама разговарати, а оне лете свуда; еда ли си чуо кад од које да има таки и таки град?

А он одговори: — Нисам ништа. Она и њега шаком по образу, и одмах му искоче два зуба, па му онда рече: — Знаш ли што је?

Ово се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњима да не знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на тркију.

Сад га упита цар, шта је уснио, а овај му одговори: — Нећу да ти кажем. А цар му рече: — Знаш ле ти ко сам ја, н да сам ја цар, па ако мени не кажеш ја ћу те објесити.

дворе, и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћер, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних пауница?

У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња за јаслама да не знаш који је од којега лепши. А има један у буџаку коњ, као да је губав, тако се чини, али он је најбољи; он је брат мога

ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те завуци главу у њу, па У три пута земљи кажи шта знаш, па онда опет јаму затрпај.

А он ће њој: — Па не храниш ме ти, ваљда и сама знаш, него ми доносе пастири по корицу сува круха те се тако храним да се прехраним.

— Па добро, — вели дечко — убити, убити; него знаш што је, пусти ти то мени; ја ћу с тијем бити брзо готов. — Ено ти је, — вели му отац — па је уби како ти год драго,

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Иди у твоју регименту, па командирај како знаш. Овде сам ја господар. ЈЕВРЕМ: Вараш се. У кућевној регименти жена је полковник.

(Јеврем намигује Софији.) СОФИЈА: Ја мислим да знам шта се по кући чини. МАКСИМ: Знаш врага, да те носи! Неће се кувати. СОФИЈА: А шта ћемо јести? МАКСИМ: Ништа. СОФИЈА: Онда би опет псовао.

Збогом, Максо, и желим ти бољу памет, (Одлази.) МАКСИМ: Лепо си почела. СОФИЈА: Немој тако, Максо, та ти знаш, да ја свом душом идем да ти угодим. Нит ме вици шетња, нит ме види честито црква, па све ти није право.

Ју, да идем, плаче ми дете! (Устане.) Па велиш, ето, да бацим? СОФИЈА: А да шта знаш. МАГА: Ох, ох, како сам погрешила! Аратос ти, ето, и пекмеза и свега!

жене, а фела од зли жена има толико, колико грозница: једна је ладна, друга с ватром, трећа нема ни зиму ни ватру, не знаш шта је. Моја не виче по кући, али опет мора да буде све по њеној вољи. 12.

МАКСИМ: Кажи ми, тако ти бога, витла ли твоја којекуд? НИКОЛА: То не; али, ако оћеш да знаш, волио би да је и таква. МАКСИМ: Е гле, шта овај будали! Море, гди си видио да жена треба да је ђаво?

МАКСИМ: Хеј, хеј, срећан си ти човек, то ја знам! НИКОЛА: Шта ћу, да је мало оштрија, волио би. МАКСИМ: Не знаш што говориш. „Оштрија“ — дођи овој мојој, пак ће ти пресести и оштрина и љутина.

Ко такову жену има, може казати да има добру жену. МАКСИМ: Ти и не знаш, шта је добра жена, кад тако говориш. 4. КУМ, ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ: Оди, куме, ти то боље разумеш.

МАКСИМ: Ходи, слатка жено моја, ево ти кључ од сандука с новцима, ево ти кућа; располажи, уређуј како знаш, кувај, пеци, држи балова колико оћеш; ја видим да си ти паметна жена. СОФИЈА: Шта је опет ово?

СОФИЈА: Ако оћеш да знаш, то је био само вент, које ме је браца Јеврем научио и управо натерао. МАКСИМ: Да те је учио на што добро, не би

МАНОЈЛО: Да није то немачко трифел? ДОКТОР: И Немци тако зову. МАНОЈЛО: Е, па то су гљиве. ИСАЈЛО: А откуд ти то знаш? МАНОЈЛО: Како не би знао, кад код нас у кући Немци сваки дан готово једу.

Зар ти не знаш производе разни земаља? Сваки је предјел богат на другима. У Гвијани су производи: јагуаре, тапире, мравождерни

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Заповедам да ти богиње образ изрешетају, да те ниједан момак не погледи, знаш, кад ме толико једеш. ПЕРСИДА: Молим, шта вам се прикључило, те сте тако љутити?

Зар не видиш каква ти је соба? Како ти је намештена постеља? Како ти стоји огледало, а? А знаш да се дереш за плаћу. ПЕРСИДА (приђе кревету да намешта).

СТЕВАН: Коју Пелу? СУЛТАНА (баци се на њега марамом што је у руци имала): Оћеш да ме довека једеш? Не знаш која је Сретиница, а знате сви да ми ш њоме очи вадите. СТЕВАН: Фала богу, сад је дошло време да и госпође слуге туку.

СУЛТАНА: Увредила сам те, а ти мене ниси? Шта си тражио отмену жену, кад јој не знаш чувати чест? ТРИФИЋ: Ја не знам у чему ти чест полажеш?

Само се гдигод пофали зато, пак ћу ти ја показати каква је разлика између нас... Знаш ли зашто сам те звала? ПЕЛА: Ја не знам. СУЛТАНА: Да обучеш моје аљине, а мени дај твоје. ПЕЛА: Милостива госпођо...

ПЕЛА: Ја не знам. СУЛТАНА: Да обучеш моје аљине, а мени дај твоје. ПЕЛА: Милостива госпођо... СУЛТАНА: Ти не знаш тко сам ја теби? да ниједну реч не чујем! Ја знам што радим. Ти си једнаког лица и мога стаса.

ПЕРСИДА: Је л могуће? Ви сте врло милостиви. Шта ћемо за ручак? ПЕЛА: Како ви уредите, ја ћу бити задовољна; ти знаш, ја млого не закерам. ПЕРСИДА: (Нису јој могли сви кувари угодити).

ПЕРСИДА (смеје се): Знаш шта је, Стево, Ја сам метнула мало опиума нашој госпођи у лимунаду, пак ваљда је сирота Пела морала попити.

ПЕРСИДА: Да је наша госпођа пала том Срети у шаке, знам да би се одавно укрочала. СТЕВАН: Видиш како не знаш шта говориш! Море, како ћеш да је укрочаш кад цићи по кући као змија; гди кога види, ту удари.

Оћеш да кога сневеселиш, подај му само злу жену. Оћеш да знаш како се време мења, узми злу жену. Видиш ли кога у друштву, који оће увек да има право, подај му злу жену, пак ће она

СУЛТАНА: Шта? (Погледи око себе.) Гди сам ја, гди ме је ђаво довукао? Пу! Како смрди! СРЕТА: Ти не знаш гди си? Дедер, јеси ли навиксовала чизме?

(Султана узме.) Сад умочи у овај викс — тако; сад намажи чизму — тако; сад узми другу, пак истри. Та ти знаш, онако као јуче. СУЛТАНА: Та разумеш ли српски, не разумео дабогда никога, ја нисам твоја жена.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

(3. ВИ 1989) ОКТАВЕ О ЛЕТУ Кад већ почетком лета сенка чврсне и протка јуни као жила мрамор, Тад знаш да лето рано ће да прсне Изнутра, и да предвоји се само О Илиндану; снаге истоврсне Напете некад твоје конце држе; Сад

3 Када те питам шта си снила ноћас, Кажеш да не знаш, или се насмешиш; Да л збила снито заборавиш очас, Ил загонетку не желиш да решиш?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

застајеш покрај прескупих ствари које никада нећеш имати, које ти нико никада неће купити, будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без везе, за свој грош, још неухваћена, још ничија, док на сваком ћошку постављају замке

где оћеш, јер овде ће бити онако како ја кажем, док си под мојим кровом, а кад будеш имала своју кућу, ради како знаш!

Добила си петицу из „Познавања друштва“ а не познајеш ни своју рођену фамилију, и не знаш: да су те гледали кроз прозор све док ниси замакла за ћошак, а да су те пре тога: покривали по ноћи, прали ти гузу и

Оћете ли од бута или од бубрежњака? Сувих ребара — нестало!“ Ништа ти то не знаш, будало једна блесава, шашавице, зунзаро, ћорице ћорава са минус један и по (али, казао је доктор да ће се то с

), ништа ти не знаш док базаш наоколо без везе, а време лети ли лети, па ваташ последњи тролејбус за твој крај и после се преврћеш у

Наклатио се он мом матором на коске, па масира ли, масира ... Те: Јеси ли ми спремио мираз за своју Ану; ти знаш да је мој Гиле пробирач, може још и да се предомисли?“ Те: „Богати, како је то имати ћерку?

— Пре свега, то није због трчања, већ због мириса! — покушах да се оправдам. — Ти вероватно знаш да не подносим мирис зноја (алергична сам на њега), а ту су онда и оне прашњаве патике, смрад паркета у сали коју

Бескрајна досада и све што уз то фура ... —Француски? —Знаш шта? Кад моја професорка француског дочепа неког сиротог писца за гушу, па почне с анализама слагања времена и тим

Матори се нагло уозбиљи: —Слушај, сине ... —И, не зови ме сине! — пресекох ту неразумљиву фамилијарност. — Знаш да ме то избезумљује! Ја сам ћерка! То је твој проблем што си желео мушко, а добио полуженско дете.

Живим у једној крајње досадној фамилији! — Посматрам те последњих дана,... каже мој матори — и знаш... —Хајде, реци! Како се понашам? Као свилена буба?

Двеста година, ако му то чини плаисир! Али, друго ништа. Знаш ли шта значи чаминг? На мом приватном језику, то значи чамити! Анчи чаминг! Лепше звучи, зар не?

Да ли је то нормално? Једанпут сам била с њим у позоришту. Знате ли шта ми је казао после десет минута? Каже: знаш ли, каже, зашто не подносим театар? Зашто? Па, каже, због тога што је све у тоталу!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче.

АЛЕКСА: Кад ме и одатле протерају, постанем учитељ славенске граматике. МИТА: Ето ти га сад опет. Та ти из ње не знаш нигди ништа.

Чуј, Алекса, моју невољу: од јутрос како ми је трбу почео музику прави ти, па једнако траје; а ти знаш да ја на музику горе мрзим него на чуму. Не би л ми мого који грошић дати, да купим потајно леба и да га мало умирим?

Збогом! Такав пријатељ мени не треба. АЛЕКСА: О, о, о, немој тако жустро! МИТА: Музику нећу да трпим, знаш ли? АЛЕКСА: Па чекај, ваљда се може помоћи. Ево ти који тантуз.

АЛЕКСА: Ал’ су нам доста и помогли. МИТА: Видим да морам скапати од глади. АЛЕКСА: Знаш шта је, Мито, нисам ни ја баш тако сит, а новаца немам; ајде у ону кућу што је мало угледнија од други.

Ја ћу бити барон Голић; ти си мој бединтер. Какав је газда, онако ћемо се и владати. Ако буде девојка у кући, знаш како треба. Ајде, стави се у позитуру, пак да им јавиш визиту од барона Голића. МИТА: Али зашто баш Голић?

А ти, гиздушо, чувај твога мужа, и баци те врашке твоје румане, зашто од њи не можеш се најести, а то је најнужније, знаш ли? Јер трбу не зна за шалу, макар да си усред Беча и прва помодарка. Он оће своје, те оће. Је л тако, Батићу?

МАРКО: Јест, ал питај њу, да видиш како она мудрује! Него ништа, неће ми се ни она дуго овуда кострешити. Знаш ли зашто сам те звао? БАТИЋ: Ја не знам. МАРКО: Да буде весеље сад у недељу. Зашто би толико протезали?

Треба ову помодарку забављати послом, док јој нису ти румани сасвим мозак обрнули. Батићу, сад све знаш; ако ти је итно, можеш ићи. БАТИЋ (пољуби га у руку): Ја ћу се трудити да љубов тако доброг оца задржим. (Јелици.

МИТА: А како си га добио? АЛЕКСА: Зар не знаш? Алат прави занат. Одем његовој кући, ту нађем једну бабу и заиштем прстен, да могу и ја такав начинити.

АЛЕКСА: О, Димитрије, ти знаш тко је он! МИТА: Ја знам, опростите: вами је досадно што вексла није стигла. Но господин ће (на Марка) све учинити.

МАРИЈА: Лажу који се издаје за барона. ЈЕЛИЦА: Даѕ іѕт зу віел! МАРКО: Узми се ти на ум! МИТА: Знаш ли ти, безобразницо, ком тако говориш? МАРИЈА: Лажи и паралажи. АЛЕКСА: Шта је толико трпите? Напоље с њом!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

А моме мачку такођер велим: мишева царство за њега није. Зар не знаш, Тошо, изреку стару: Најдебљи миш се код млина крије.

Пажљиво слуша, лице му срећом пламти, цртеже твоје, потез најмањи памти. Ти можда не знаш, бакин анђеле леп, дедица Јован — већ је одавна слеп.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Варлаам је звер. О томе сутра. Види се коб на челу наших звезда. Скучавам. Зар сада, мрцино, склони се с пута — знаш да не видим, црква се моја топи, од милине, нема сунца, вештице ме полако једу и мајка ми срце вади, и син.

златне маљице на дојкама покојне краљице о земљо учини ми то време је за велике слободе за подземне народе земљо ти знаш како ти се радују они којима си ти једина храна који те гризу који те грле сви преци славног збега којима уз гусле још

Иди натраг у град сада по земљи почињемо да отварамо поноре не знаш како је кад те понор ухвати за ногу нуди раскош и ропство и управља своја клешта право у лице испод оних понора

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Само знаш, брате Агатоне, покојник је био писмен човек и читао је новине, па је могао мислити у себи: „Овај Агатон јесте био срес

АГАТОН: Ниси, ниси, то је истина. Не мислим ја да би ти прокоцкао ни једну пару из покојникове имовине. Не би, али, знаш како је: примиш кирију, метнеш у џеп, седнеш с друштвом, поделе ти карте и теби падне кец.

ТРИФУН: А, то никад! АГАТОН: Ама, не кажем ја да би ти то урадио од твоје воље, али знаш већ како је; кад имаш кеца у рукама, штета је пропустити прилику.

МИЋА: Како у ваздуху? Како ви то мислите? АГАТОН: Онако, знаш, не могу да ти ухватим никад крај... МИЋА: Не видим, шта имате ви мени да хватате крај?

АГАТОН: Јеси, то ти признајем, само скупо је то твоје школовање, и што је главно: не видим, знаш, шта имаш од тог школовања. Немаш службе, немаш заната, немаш никакве користи.

АГАТОН: Па и јесам, Трифуне! Знаш ли ти шта значи то срез од 52.374 становника? – 52.374 становника, а ја само викнем: „Мирно!” а свих 52.

АГАТОН: Хтео сам, знаш, онако да је испитам мало. СИМКА: Шта имаш да је испитујеш? Ниси ти овде у срезу, него на парастосу.

МИЋА: Али се мора признати да је лепушкаста! САРКА: Море, остави то, него кажи ти мени, пријатељ-Агатоне, ако знаш, како му онако дође ова девојка? АГАТОН: Шта знам ја?

САРКА: Знаш како је, прија-Симка, на старо дрво се калеми млад пелцер. СИМКА: Па онда шта знаш: може ова девојка имати какву

САРКА: Знаш како је, прија-Симка, на старо дрво се калеми млад пелцер. СИМКА: Па онда шта знаш: може ова девојка имати какву старију сестру, а може и тетка имати какву млађу сестру.

– Јесам! – Па добро, Сарка, знаш ли ти како изгледа покојникова кућа? – Не знам! – Колико соба има? – Не знам! Како је намештена? – Не знам!

ДАНИЦА: Хтела сам, бога ми, тетка, али је то неки чудан човек. Увек разговара о другим стварима. ТЕТКА: Не волим, знаш, да држим туђ новац, а да не предајем рачун. ДАНИЦА: Да те питам нешто, тетка? ТЕТКА: Питај!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

али ја сам стар... осећам... — доња му усна задрхта. — Не говори о томе. Све ће добро бити. — Људи смо... ти знаш... пази мајку и сестре — он се опет уозбиљи. — Буди разуман и чувај се. Е, збогом, и срећан ти пут!...

Строга вика на војника! — чули су се гласови. — А што си ти запео првога дана, кад ти је близу? — Знаш како је... рат је, можда ми команда крене, па не волим да имам посла са ратни параграфи — објашњавао је неко поред

— Сигурно ти ово први пут, те не знаш шта значи то „џодисати“... Видиш... јединица крене, па стане, онда опет хајд сто метара, затим стој три сата у месту.

Све ја морам... — Господине наредниче, ја сам мислио — усуди се Траило. — Шта мислио, где пише то?... Знаш ли ти, поднаредниче, да ћу да те згромошем...

Молим лепо... али буди мајстор да те не види командир. А ти размануо као барјаком. То и бабе умеју. Е, да знаш!... Зато сам ти слатко ударио десет батина. Кад командант застане да пропусти дивизион, онда је сваки на своме месту.

— Још ноћас да се ћебе нађе. Где знаш... где знаш, и да ме сутра известиш: господине потпоручниче, нашао сам ћебе. Јеси ли разумео? — Разумем!

— Још ноћас да се ћебе нађе. Где знаш... где знаш, и да ме сутра известиш: господине потпоручниче, нашао сам ћебе. Јеси ли разумео? — Разумем!

—... А једра да прсне, сва је набубрела. Стоји код бунара, знаш, и гледа ме право у очи. Код нас би сто пута побегла. А она јок, као да ме чика. — Помози бог, снао, кажем ја.

— Знаш... кратка им цев — критикује један. — Наш је затварач бољи... — Пази како је тело затварача зарђало. Не био ти ја кап

— Знаш... нема ту шта... — говорио ми је самоуверено поднаредник Траило. — Овај... знаш, бој се бије, како да ти кажем...

— Знаш... нема ту шта... — говорио ми је самоуверено поднаредник Траило. — Овај... знаш, бој се бије, како да ти кажем... „срцетом“, а не поткованим цокулама. Не дам ја Танасија за десет њихових.

— На своја места! — зачу се команда, и батерија крете. — Не да ми се — вели очајно Александар. А знаш каква је! Питам га откуд је виде у мраку. — Е... сукња...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Како нам је досад могао један отаљавати !... Е али ревизор летос договори се са пређашњим одбором — а ми смо, знаш, од скора изабрани — па тако... — Сиротиња смо, господине... Нема се откуд.

Неки му се ломе, а неки остају цели. Са њима је он једнако рачунао. — Море, знаш ли онога ономлањског, Светислава. Узе од мене велике кромпире (а беху ми родили и раскрупњали се за причу) па наређа

шта ја! Ово ми је треће место, него откуд ти овде, кад си био у Подрињу ? Кад се пре ожени и чак стече козу! — Знаш... наша посла ! И мени је ово треће место.

Је ли, Гојко ? — Па ти ме знаш: какав сам био у школи, такав сам и остао. А ти сигурно ниси постао мирнији? — Ја — још луђи!

— Ја — још луђи! Кога ће да умири ово вечито чергарење, ово терање без кривице и реда!.. Море, шта ту !... Знаш ли да чак осећам неко задовољство кад потрпам у канате своје прње, па озго уседнем са женом и дететом, а за душему

— Извол’те и прошћавајте... Ми смо ти, братићу, знаш бећари и сиротиња. Што је дао Бог... Будите задовољни!... — Гле, молим те, чуда! рече му Велимир, смешећи се.

Гледаћу, чим примим плату. Знаш, дужан сам мало... — Па кад дођете к мени, разговараћемо насамо о томе. Гледајте да дођете још ове недеље, док је

« — Остадоше њих двоје сами. Овај креса оком, креса, док се Богосав сети па оде. И ја се склоних, братићу, од зла. Не знаш ти каква је ово сила у срезу ; и капетан га се боји ; тако је то, братићу мој. А она не зна, него...

Сад ће и он изићи. Кажем ти ја, братићу, не бој се ти. Њему баш немој зубе показивати, ономе знаш... него онако низ длаку. Лажи га полако док не ухватиш за врат, па онда о земљу. Ја, братићу, тако је то.

Богосав, чувши кашаљ, стаде се дизати из прашине. — Чекни де ти Перу писара, чек!... Он ће тебе ’нако знаш... кâ погачу од белије, све око руке...

— Баш би боље било да изиђеш, настави чича веома тихим гласом, у коме се чујаше молба. Не знаш ти, братићу, ове... Љубица махну главом одлучно, љутито, и чича изиђе покуњене главе.

требаш ти њима. — Шта ти говориш... као да не знаш оног зликовца! — Зато и говорим што га знам... Мене и сваког другог он би одјурио, а тебе неће, јер си му ти потребан.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

срећо доме? Како ћу ти у дом стајат, с јадом стала! Луду ђецу подизати, прекукала! Трајат младост у нерадост, знаш ти, доме! Ево идем кукавица у дом куку! Када дођем у дом тамни, тамној мене! Шта ћу ђеци каживати, ђеци леле!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање! Зар се са таквом главом може — мислити? Знаш ли ти уопште шта значи то, тај процес, тај глагол, та глаголска радња: мислити?

ТОМАНИЈА: Што нећеш да ми кажеш какву акцију? ДАРА: Што мање питаш, мање знаш, а што мање знаш, мирније живиш! (Затамњење) ИИ СЛИКА САСЛУШАВАЊЕ ГЛУМАЦА У ПРЕДСТОЈНИШТВУ ПОЛИЦИЈЕ (Суморна, празна

ТОМАНИЈА: Што нећеш да ми кажеш какву акцију? ДАРА: Што мање питаш, мање знаш, а што мање знаш, мирније живиш! (Затамњење) ИИ СЛИКА САСЛУШАВАЊЕ ГЛУМАЦА У ПРЕДСТОЈНИШТВУ ПОЛИЦИЈЕ (Суморна, празна канцеларија.

Не разумијеш. Да си ти, да тако кажемо, банда... И да ти пођеш да пуцаш у Швабу... а да знаш да зато мореш голокур да висиш на пијаци... Кажи, би ли пуцо? ВАСИЛИЈЕ: Нису то моја посла. Ја сам глумац.

Кажи, би ли пуцо? ВАСИЛИЈЕ: Нису то моја посла. Ја сам глумац. ДРОБАЦ: Кад неђе пођеш, а знаш да мореш да погинеш, размислићеш бар двапут пре но пођеш! Па, кад размислиш, пођеш или не пођеш!

ГИНА: Дробац! ДРОБАЦ: Тачно. Дробац. А ни ово што га питам неће знати! (Василију) Знаш ли зашто сам Дробац? (Гини) Не зна. (Василију) Зато што дробим коске! И вадим дроб! Зато сам Дробац!

БЛАГОЈЕ: Машингевер! ГИНА: Да је Секула код куће, била бих мирнија! БЛАГОЈЕ: Само ти слути! ЈЕЛИСАВЕТА: Знаш ли где је Филип? ВАСИЛИЈЕ: Можда негде пробада Полонија, можда броји талире... Откуд знам!

БЛАГОЈЕ: Глумци су боеми, и уметници, и светски људи! И нису они криви што ти то не знаш! ГИНА: Не треба мени неко велико знање да познам ко је курва, а ко лопужа!

(Са десне стране, са улице, долазе Дара и Томанија) ДАРА: Гино, смири се, знамо како ти је! ГИНА: Откуд ти знаш како ми је? ДАРА: Зато смо и дотрчале одмах, јер знамо да је теби сада најтеже! ГИНА: Мени најтеже?

ГИНА: Мени најтеже? ТОМАНИЈА: Па зар ти још не знаш? ГИНА: Шта не знам? ДАРА: Па јесте ви чули ону пуцњаву малопре? БЛАГОЈЕ: Зашто питаш? СИМКА: Ко је пуцао?

ТОМАНИЈА: У вароши је као у осињаку! ГИНА: Боже, где ли је Секула! ТОМАНИЈА: Па зар ти не знаш? Да јој кажем? ДАРА: Секула ти је ухапшен! ГИНА: Шта кажеш? ДАРА: А ја сам мислила да си ти то већ чула!

СИМКА: Јеси ти луда? ГИНА: Да су га убили, па да се Богу захвалим! БЛАГОЈЕ: Знаш ти шта говориш? ДАРА: Ћути, засад је важно да је жив! А, док је жив, још може да се извуче!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

“ ЗАМОРЕНОЈ ОМЛАДИНИ Да ли знаш још наше ноћи будне кад су у јоргована румене сенке кад је таван као жудне небу уперене очи?

“ „Па шта мислиш сад?“ – питао сам га. „Не знам ни сам. Сâм сам. Ти знаш да сам се био верио. Она је отишла некуд. Можда пије добијала моја писма. Ко зна шта ће и она дочекати?

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

— Али, пријатељу, ваља да знаш да у свету, па и у овој пустој гори, има много ствари које те могу наљутити. Ако нема људи, ту су комарци, ту мушице,

Али му цар не даде да доврши, већ га љутито прекиде: — А знаш ли ти да сам ја цар па ти могу заповедити да новац узмеш, а ти знаш шта те чека ако не извршиш моју заповест — заврши

цар не даде да доврши, већ га љутито прекиде: — А знаш ли ти да сам ја цар па ти могу заповедити да новац узмеш, а ти знаш шта те чека ако не извршиш моју заповест — заврши цар срдито.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам: — Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена? Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа.

— Ништа не разумем, господине. Чиме сам могао учинити толико зла? — приметим у страху. — Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици...

Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо у помоћ као њени ваљани синови, а ти се ишчуђаваш, и не знаш за тако важан догађај! — изговори мој познаник гласом што дрхти патриотским болом.

Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој.

Тиме се забављаше друштво неколико дана, слатко се смејући, па онда пуче нова брука. — Знаш ли шта је ново? — упита један. — Имамо научника! — одговори други. — Море, то је старо, него добио научник критичара!

— Кмет управља са својим пандурима. — Какви су то пандури код вас? — Е, пандура, знаш, има разних, и разликују се по рангу. Има виших пандура и нижих...

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

оквирима, измалане сјајним, живим, чаробним бојама, какве само природа може дати, па тако занесен, очаран, не знаш куд пре да погледаш, где пре да се окренеш...

Лежиш тако и обрћеш главу, па чисто не знаш, куд ћеш пре да погледаш... или у грозд, што ти над главом виси, или на мирисне, жуте дуње, које се полако љуљушкају

Гледаш па не знаш куд ћеш и шта ћеш пре... Штрпнеш пуце од чардаклије, па га заложиш са дренком и тамњаником, пипнеш мирисну дуњу, па те

— Добро, како ти.... а, ти си то, Пајо, откуд ти овуда? — Ја био до дућана, купов'о неке ситнице, знаш, зовемо мало комишања па ми рече тајо да ударим на тебе, да те зовнем; ти си му, вели, накричио, да ти се јавнемо.

Код рпе ћу се најбоље одморити. — Како, болан, зар да ми не назовеш Бога у кући! Е, ти си поборавио наше адете, а ми знаш, с нашим појком, све 'нако по старински.... Није вајде, нема се куд, но 'ајде у кућу.

— 'Оћу, вала, не бери бриге; само ти седи тако да не мо'ш у нас гледати.... Знаш, моји су војници малко стидљиви. — Е добро, кад није друкче. Ево ја ћу овде, за вашим леђима.

— Е добро, кад није друкче. Ево ја ћу овде, за вашим леђима. — Бога ми је то поблизу. Ми би, знаш, највољели да седнеш, не било ти заповеђено, с оне стране рпе. — Па 'ајде баш и тако, кад 'оћете.

— Е јес', неће мачка рибе. Деде ти само почни, па да видиш 'оће ли. — Та оне баш и нису с раскида, но, знаш, не можемо да се погодимо. Ова неће овога, она онога, па мука....

— Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам. — Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан? — Знаш ђе, на киселој води. — Зар обадвије? — Јок, ону једну, а друга ти је доље. — Ама здравља ти, па како изгледа ова?

Ама што гради друкчије, но што га је Создатељ начинио, по Богу си брате?!.... — Истина, Цвејо, ти већ знаш зашто се 'нако граде? — Па, да буду лепше. — Ха, ха, ха, брате мој, јадно ти га љепше.

Име јој Милица. — Нека баш. — Сад шта ћу ти, кад ми не верујеш. 'Ајде, Анђо, почињи, име знаш. — Очију ти, немо' да ђаволиш, но кажи име. — Ја сам ви каз'о. — Е, ми нећемо да певамо то.

— Ја. — А јеси знала да је он, кад си оно вриснула? — Јесам. — Па шта си, болан, врискала! Знаш да је он стидљив. — Е јес, да знаш како је то. — Не знам, баш. А је л' те пољубио? — Но!

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА: Нису то празне речи. ПАВКА: Него шта су? ДАНИЦА: Ја знам да нису. ПАВКА: Ти знаш? Казао ти ваљда? Ама, ја сам крива, нико други није крив него ја. ДАНИЦА: Шта имаш ти да будеш крива?

ПАВКА: Добар дан. СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова роцпођа? ПАВКА: Јесте! СИМА: Хтео сам, знаш, да га замолим за нешто. Баш...

ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова роцпођа? ПАВКА: Јесте! СИМА: Хтео сам, знаш, да га замолим за нешто. Баш... ако хоћеш, роцпођо, молим ти се, проговори му и ти.

А ко ће је и испребијати ако неће муж? ПАВКА: Ја не знам о чему ти то говориш? СИМА: Ама, ево шта је. Одбегла ми, знаш, жена. Вели: тучем је, а није, бога ми! Јест, дигао сам руку, није да нисам!

(Сими.) Ево овде, исти ходник, само она друга врата. СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим... ова друга врата, је л'? ДАНИЦА: Јесте! СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.

ПАВКА: Ама, како претерујем! Па ето, откуд ти сад, у ово доба кући? Где је себе подне! ЈЕВРЕМ: Дошао, знаш, да прочитам новине. Стигла пошта, а у дућану ларма па не могу да читам. ПАВКА: Ето. Је л' кажем ја!

Дигнеш руке и од дућана и од куће. ЈЕВРЕМ: Е, није него... Боље иди ти па ми скувај кафу. Знаш како је, слађе се читају новине уз кафу. ПАВКА: (полазећи): Добро, Јевреме.

ЈЕВРЕМ: Прескочи и Енглеску. Види-дер ти тамо, у дневним вестима: да није ко од бивших министара ишао у двор, јер, знаш, чим бивши министри почну да иду у двор, онда знај да ће бити кризе!

ЈЕВРЕМ: А је ли моја Павка индивидуа? ИВКОВИЋ: Да! ЈЕВРЕМ: Е, хвала ти. То сам, знаш, хтео да те питам. А велиш начелник добио поверљиво писмо да нађе мекшег човека? ИВКОВИЋ: Тако се чује! ЈЕВРЕМ: Може!

ЈЕВРЕМ: Седи! (Одлази десним вратима.) Данице, дедер још једну кафу. ЈОВИЦА (седајући): Имам, знаш, неке наполеоне, па рекох да их не дајем из руке док тебе не питам за курс.

Него, ако си дошао за неки посао, а ти говори! ЈОВИЦА: Па... па и за посао. Ти имаш, знаш, неке јареће коже. Једанпут си ми се жалио не знаш шта ћеш са њима, па, рекох, ја ћу скоро у Београд...

ЈОВИЦА: Па... па и за посао. Ти имаш, знаш, неке јареће коже. Једанпут си ми се жалио не знаш шта ћеш са њима, па, рекох, ја ћу скоро у Београд... ЈЕВРЕМ: Ама, откуд ти, бре брате, коже падоше на памет!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Што дижеш ларму по новинама?« — он само одговара: »Ти не знаш шта је јаван орган, јавна говорница и јавно обавештавање.

— Море, ти си писмен?! — Ама нијесам, господине. — Ама да ти мене не лажеш, море? Знаш ли ти да ја тебе психолошки читам?! Ти лажеш! — Не лажем те, бога ми, господине, а што да те лажем?

— Хм! дакле се, — рече отежући — не слажете, мрзиш власт?! — Ама не мрзим је. Нит’ је волим, нит’ је мрзим. Онако, знаш како!

А да сам писмен, куд би мој крај данас био! Незнам, господине, ни читати ни писати! — Хм! Дакле не знаш? А знаш ли ти ко сам ја, кад се турим некоме на врат; је си ли чуо, море, то?! — Како да нијесмо чули, господине!?

А да сам писмен, куд би мој крај данас био! Незнам, господине, ни читати ни писати! — Хм! Дакле не знаш? А знаш ли ти ко сам ја, кад се турим некоме на врат; је си ли чуо, море, то?! — Како да нијесмо чули, господине!?

! — Како да нијесмо чули, господине!? Чули смо све. Знаш како веле: добар глас иде далеко, а зао још даље. Па тако и с тобом. Рекоше нам. Дође нам ’абер за тебе.

— Је л’ мени? — Теби, да. — Па Максо, Максим Јоксимовић из села Сирогојна, Среза златиборског, Округа ужичког. Ако знаш Јоксимовиће, е ја сам, вала, од отих. — А јеси ли писмен? — запита га Срета прелиставајући онако од беде неку књигу.

— запита га Срета прелиставајући онако од беде неку књигу. — Нијесам, господине, зар ти не реко’ малочас?! А не знаш како ми је сад криво. Гледам ову ђецу ево овђе, нема ги шака јада, а чита ка’ игуман ђе му отвориш.

— Јесам, господине, биће већ петнаест година. Све сам ту, ту окапах код чкоље. Научио сам се, знаш, на ову џеву и галаму ђечију, па ми је све ка’ глуво кад њих нема. Зато и не тражим љеба на другој страни.

Бајонетима се све може, само се не може на њима седети! Аааа... овај... а што да га се боје? — Јер он је, знаш, мало, онако... старински човјек. Код њега ти нема много. Не да он да рогови прођу мимо уши.

Тако је казао да ће да ради још кад су га оно окметили; јер, знаш, он им се није наметао, него је »под морал« дошао; једва су га намолили! Никако није ћео!

Не заборави да отвориш прозоре, да уђе свеж ваздух. Тако ћеш ми сваки пут промахати собу. Дакле, тако. А знаш ли да зготовиш кајгану? — Ама зар ја?! Ја сам бог у кајгани! — рече поноситим гласом Максо фамулус.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Еј, човече, у грабежу не знаш границу: Све пригрћеш, шаком, капом и мачем. Путујеш на Мајорку, на Блед, Планицу. И до земље поклањаш се Најјачем:

Чим је приближиш до зуба, усне — ниси је ни начео, она пљусне. Зато је не гризи без потребе. Не знаш: пијеш ли је, ил она тебе. ГРОЗДОВИ Пчеле се на грожђе окомиле.

Дува ветар, а зора се На конопцу суши. Земља шкрипи као лађа, Заглунуше уши: Не знаш да ли све се рађа, Или се све руши.

и сева; (Брда од костобоље болују); Склопи се ноћ, и здесна и слева; Загрми; искључе струју; А жаба, крај потока, не знаш да л зева Или гута олују. ОЛУЈА Између облака отворен шестар Опцрта круг, и непогоду Објави трави.

А ти, који све знаш о Сингидунуму, Погледај, мало, на улице врвеће! Ако зидари од дрвета не виде шуму, Ти, од шуме, не видиш дрвеће...

Како ли је било нашој светини Вековима, на балканској ветрометини. Где дању и ноћу дува одасвуд А не знаш кога да гониш на суд?

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Но ако си и прешао из живота овога, бриге и страдања чеда својих знаш и као мученик слободу имаш пред Господом. Преклони колена пред Владиком који те венчао, моли да многолетни у добру

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О, то ће бити силна песма, рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа,— На уста моја покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа. Да, песма моја биће моћна тада.

Сад знаш. Па ако хоћеш да се ласка Теби ко свакој другој жени, драга, Ако ти годи празних речи праска, У изобиљу имам тога блага

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВУК РАСЛАПЧЕВИЋ Немој, Драшко, тако ти живота! Не ваља се бити кукавица... Али не знаш, рђа те не била, да су оне шћери Лазареве? СТАДЕ ВЕЛИКА ГРАЈА НАВРХ ЦРКВИНЕ, НА СЈЕВЕРНОЈ СТРАНИ ВИШЕ ЈЕЗЕРА.

КНЕЗ БАЈКО Што збораше Хамза и Никшићи? Шћаше ли им мила вјера бити да издижу мирно у Рудине? СЕРДАР ВУКОТА То знаш, Бајко, би им мила била, од добра се јошт бјежало није. Кâ не желе Турци добровање, да у миру раширују овце?

КНЕЗ РОГАН Ријечања би ли међу вама око робља ал' око другога? КНЕЗ ЈАНКО Би, Рогане, грдна разговора! Да ли не знаш Турке од Никшићах? У малу се длаку не искласмо, да пâс пасу довијек кажује за крваво наше саставање.

Што збор купиш кад зборит не смијеш? Приђе си им с коца утекао,¹ дабогда им скапâ на ченгеле! Жалиш нешто, а не знаш што жалиш; с Турцма ратиш, а Турке својакаш, домаћима тобож да с' умилиш, а једнако, немој се варати!

Нек зна пријед, па чини што може! ВУК МИЋУНОВИЋ Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ кâ он теби! ВЛАДИКА ДАНИЛО (отпишује) „Од владике и свијех главарах Селим-паши отпоздрав

ПОП МИЋО И не дају жита ни у шаку, до по руно и по груду сира; па и то ми дају кâ на силу. Да ли не знаш наше даваоце? ВУК МИЋУНОВИЋ Аманати, не наиједи се! А како им читаш летурђију кад овако у писмо затежеш?

КНЕЗ РОГАН Има, кнеже, некијех рогошах, под облак ће устријелит орла! ВУК МИЋУНОВИЋ (владици) Ти, владико, знаш дубоке књиге; налазиш ли у њима вјештице? ВЛАДИКА ДАНИЛО Ђе вјештице, што говориш, Вуче! Нема тога ни у једну књигу.

покаже се ствар сасвијем противна пред очи, сласт и силу изгуби причање, ум се смути, а језик заплете, — чешће не знаш што си хтио рећи. А слијепцу очи не сметају, но се држи све једнога пута, кâ пјан плота када се прихвати.

ВЛАДИКА ДАНИЛО Чуј, Никола, кнеже дупиоски, и ти руку пружајеш на клетву! Ти си нејак, знаш ли, у Црмницу, а Турцима пред кућом Црмница. Криву клетву на дом не понеси, јер је мука с Богом ратовати!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

своје синове једнако њиме, „батом својим“, како су га сви у родбини звали, застрашивале и претиле им: — Хајде, хајде, знаш ти, доћи ће он. Јуче сам била тамо и рекоше ми: тек што се није вратио с пута.

— Седи, седи поче га нудити она дајући | му кафе и дувана — звала сам те — а није Бог зна шта. Знаш ти оне наше бачве? — Како да не, снашке? Памтим још кад су прављене!

Како да их не знам! — Е, па оне, те... Сад нешто претурах по подруму, па ми падоше у очи. Знаш, сад године неродне и не могу да се све напуне, па зато сам те и звала да те питам: како би било кад би се ко нашао да

Ти већ знаш то. Радиш са вином. А за затвор на подруму знаш већ какав је сигуран! — А већ за то. И Софка по гласу његову осети

Ти већ знаш то. Радиш са вином. А за затвор на подруму знаш већ какав је сигуран! — А већ за то. И Софка по гласу његову осети како Тоне већ унапред све зна.

— Баш добро. Боље ти него туђин — одахну мати. — Е добро. Хвала ти! — настави брзо Тоне. Само, снашке, знаш, ја ако могу једну или две бачве да захватим.

Знају већ они какву ће да пошљу, кад је за нас. Само брзо, јер после морамо да идемо. Сад знаш. — Знам, снашке! И Магда, стара, суха, кошчата, обучена пола сеоски пола варошки, брзо навуче на босе ноге неке

Показујући главом у кујну на ону корпу са јелом и комађе пита, поче да је нуди: | — Узми, узми. Макар окуси. Знаш да треба и ти што у покој душе да узмеш. Софка, мрзећи је да се одупире матери, пристаде.

Кроз плач, поче Софку да моли да јој не прилази, не пита је, и распитује се: — Иди, иди чедо! Ох, зар не знаш шта је. То је. Судбина зар? А знала сам ја да од њега шта друго, добро какво, и не може бити. Знаш већ сада шта је.

Ох, зар не знаш шта је. То је. Судбина зар? А знала сам ја да од њега шта друго, добро какво, и не може бити. Знаш већ сада шта је. И бар ти ме, Софке, не мучи. Зашто, моје је и овако много. Ох!

обичај, пошто је она већ тиме што је дошла горе, пољубила га у руку, показала да пристаје — он ипак поче: — Софке, знаш већ шта је. Знаш шта ће бити. Али ја, тата, ако буде судбина да ти то будем, имам | пре свега нешто да те молим.

је она већ тиме што је дошла горе, пољубила га у руку, показала да пристаје — он ипак поче: — Софке, знаш већ шта је. Знаш шта ће бити. Али ја, тата, ако буде судбина да ти то будем, имам | пре свега нешто да те молим.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

КРАЈ ОГЊИШТА Ти знаш врло добро, мој животни друже, Да смо прешли многа зла и искушења Стрмим, голим путем преко хладног стења, Јер

— Желите ли, можда, нашем друштву прићи? Ту је тако згодно и весело. — Хвала... ПОРУКА Не, друже! Нека и то знаш на крају, Да ништа не мрзим што сам некад вол’о. Ако је срце сад пусто и голо, — Бедници се само и ништавни кају.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Весели власи јурнуше у град и разметнуше трагове по њему. „Оно знаш, видите, ја сам знао да није ништа“, рече конте својима, „али опет знаш, видите, свашта ми је падало на ум.

„Оно знаш, видите, ја сам знао да није ништа“, рече конте својима, „али опет знаш, видите, свашта ми је падало на ум. Знаш, видите, све што смо доживили откад је принцип прошао!

„Оно знаш, видите, ја сам знао да није ништа“, рече конте својима, „али опет знаш, видите, свашта ми је падало на ум. Знаш, видите, све што смо доживили откад је принцип прошао! Колико се гостију измјенило и како се испратише!

Колико се гостију измјенило и како се испратише! А свијет је обезбожио, знаш, видите, напустисмо наше старе обичаје па и срећа остави нас“, то говорећи, значајно погледа своје другове, који сви

“ рече онај што бјеше најпрви ушао, окошт човјек, средовјечан, црнијех великијех брка. „Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјаница и наша дика, а што смо ми теби, твоја крв!

Цијелу су божију ноћ вијали, а сад је у прозорје два пута студеније но око по ноћи, (ако не знаш из искуства) па и они урликали два пута јаче, да се по свем пољу разлијегало. Ни то не прену човјека на прозору.

Његуш паде као камени стуб, не преви се. „Нијесам рањен, но ме извуци ако Бога знаш!“ викну Имбро. Снажно Туре извуче у час Имбра испод мртва коња.

“ рече он молећим погледом. „Немојмо!“ поврну она жалостиво. „Карали би нас као да смо ми криви; знаш, мама, кад год се наједи, увијек пријети да ће нас дати грофу Павлу!

Крио се од Елвире, која га је залуду пратила и жељела да ш њим другује. „Знаш што Вира! ја ћу да идем к њему!“ рече Јан, блијед у лицу али прегаочким погледом и гласом како би какав јунак рекао

„Јан, Јан!“ врисну цурица. „Чујеш!“ рече он, поврнув се. „Боље би ти било да ме убијеш, но да ме просочиш дома, знаш!“ то рекавши, отрча као срндаћ. „Но, гдје ти је војска, капетанићу?“ запита гроф Јана, одигнувши главу с књиге.

„Ма не рече ли ти, малоприје: онај коме је намијењена?“ „Рекох!“ „Па ти знаш пословицу: није што је коме намијењено, но што је коме суђено!“ „То бива понекад, али у овакоме послу, е!

„Ја ћу чинити како је тати мило“, каже она. „Па и без тога, ти лијепо знаш, да се дјевојке и не питају!“ „А да сердар, што он вели?“ „Сердар неће да погази вјеру.“ „А да ко смета, онда?

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Неретко оне су по читава строфа или и мања песмица, као: „Бисер се моми / Низ лишце рони; / Знаш ли ми казат / Што мому боли?

Дабогда сâм да не знаш, а другога да не питаш! Дом ти се од мушкијех глава испразнио! Ђаво ти чорбу посркâ! Живео, дабогда, од петка до

— Не реци зло да зло не чујеш. — Тко говори што хоће, ваља да слуша и што неће. — Не кажи све што знаш, не чини све што можеш, не вјеруј све што чујеш. О УМУ — Цар царује, ум богује. — Ум царује, а снага кладе ваља.

— Ко ти ископа око? — Брат. — Зато је тако дубоко. — Лијепа је кисела погача у кисело млијеко. — А окле ти знаш? — Виђео је мој отац ђе једе попов ђак. — Одакле си? — Одакле ми је и жена. — О Турчине, за невољу куме!

10 Рекао је међед: — Родиће ове године крушке. А неко га упитао: — Од куда ти знаш? — Зато што су ми миле и драге. 11 Питали пса: — Зашто свакога ријепом поздрављаш? — Зато што немам капе.

— Зато што је мукте дошло. 7 Питао ага агу: — Од овијех твојих чипчија који ти је најмилији? — Вала, то и сам знаш! Богме, они који ми се не може више но до паса поклонити од тешке торбе на леђима.

— Хе, мој синко, боље је дати једно с миром него двоје силом. 9 Питао ага чипчијско дијете: — Знаш ли зашто те бијем? — Зато што си наш ага. — А ко ти је казао? — Казао ми је ђед и отац.

И ни за какве паре друге! 12 Питао Приморац Црногорца: — Знаш ли талијански? — Ја за туђим никад не чезнем. 13 Питао Херцеговац Приморца: — Има ли и код вас магараца?

— Како ми је виђет на фаџолу (граху), ове га године не долази. 7 Питали сељани попа: — Знаш ли писати? — Знам, али пошто се осуши не знам читати. 8 Питали калуђера: — Какво ти је најтеже бреме?

— Казала сам ти све оно што бих мому попу казала. 10 Питао млади поп попадију: — Знаш ли што сељани о мени говоре? — Они веле да си им тежак и крив, а ја да си здрав и жив!

(Пâс, тј. појас) Б) ПРАВЕ ЗАГОНЕТКЕ 1 (ЧОВЕК) 25 — Бисер се моми / низ лишце рони; / знаш ли ми казат’ / — што мому боли?

— Ма што зовете, а не дате ми ову пјесму испјевати, да бог да и ви остарјели! — Болан, да ли не знаш да ти је скоро брат а ономадне син умро, па како пјеваш?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: „Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш!

! — Прођи је се, ако Бога знаш! Остави је ту, ђе је; а ево ја ћу тебе учинити честита, што си ме од ње избавио (па ишчупа из земље једну травку, и

Кад се погача испече и изваде је из ватре, па прислоне уза зид, онда ћосо рече ђетету: „Знаш, синко! што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога надлаже, онај нека

ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани да ја теби кажем једну праву истину: Кад ја бија у младо доба стари човек, онда ми имадијасмо

Онда му премудри одговори: „Ако | узмеш ђевојку, ти знаш; ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!

није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј. она ће држати, да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти оћеш; ако узмеш удовицу, она зна, т.ј.

није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј. она ће држати, да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти оћеш; ако узмеш удовицу, она зна, т.ј.

еда ли ти што знаш за девет златних пауница?” А баба му стане казивати: „Е мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово

У тој и у тој планини има једна баба, па има дванаест коња за јаслама да не знаш који је од кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чили, али је он најбољи; он је брат мога |

” Онда јој он рече: „Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш те напасти.” А баба му се утече у реч: „О мој синко, како не бих!

А змија јој опет рече: „Иди мати, не премишљај ништа, јер знаш да су свакој девојци врата отворена; а ако ти је баш цар не да, не ће ти главе узети.

” Онај други остане при своме, и тако се приволи и овај па му рече: „Кад је тако, да ти је просто, ето дели сам како знаш.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ГОСПАВА: Немам времена ни за цигаретпаузу! Ал теби ово да кажем: оне мишеве дискотиш како знаш! Гребу под креветом, не могу да се коцентришем! (Излази) МИЛЕ: Јеси видо како прави гримасе дупетом?

А точкови још миришу на храстове! Изађеш прèткућу, што си урадио ту је, види се, расте, знаш чему служи! Видиш у чему си провео живот!

ГОСПАВА: Доста је, вала, и било! И то под оваквим условима! Знаш ли ти шта је ово? Мишја раж! А знаш ли где је израсло? Испод кревета! ИКОНИЈА: Па шта онда? ГОСПАВА: Шта онда!

ГОСПАВА: Доста је, вала, и било! И то под оваквим условима! Знаш ли ти шта је ово? Мишја раж! А знаш ли где је израсло? Испод кревета! ИКОНИЈА: Па шта онда? ГОСПАВА: Шта онда!

На вратима се чује снажно лупање.) ЦМИЉА: Затворено је, фајронт! ЈАГОДА: Одринглавај! Помагај! Ако Бога знаш! ЦМИЉА: Ма ко је то? ЈАГОДА: Ја сам! Она! Од вечерас! Она што се удаје! За профисора! ЦМИЉА: Што одма не кажете!

А изгледа ми да је искрен и отворен. ИКОНИЈА: Искрен и отворен! ЦМИЉА: Шта знаш, можда би мого неко да га преваспита, лепим, неко ко има разумевања?

Важно је да знаш да није све у томе што ти седиш у затвору! Разумеш? ИКОНИЈА: Причам ти причу! ЦМИЉА: Ћуде! ИКОНИЈА: Шта сад ту

Мало кундаком у врата... МАНОЈЛО: Треба се чувати и од српских и од аустријских трупа! Знаш да смо овде по специјалном задатку! ТАНАСКО: Могла би жена дизнесе нешто чорбасто!

Брзо се и он спусти на земљу и заспи. Затамњење.) ИВ СЛИКА Кафана, празна. Улазе Цмиља и Анђелко.) ЦМИЉА: Да знаш, мацо, да си ми био други! АНЂЕЛКО: Ајде не причај. Вама је сваки после првога други. ЦМИЉА: Мислиш да ја лажем?

АНЂЕЛКО: Ма, ко ти је шта реко за домаћинство? ЦМИЉА: Шта има ко да ми каже, знаш шта се десило међу нама! АНЂЕЛКО: Ма је л ти зато замишљаш да ја зидам?

Да ми и муда оћелаве! МИЛЕ: Могу ја и нешто боље да уредим. Сад је смењен један фракционаш, и то задрти, а знаш ко долази на његово место? Илић, друг Илић, одличан кадар, проверен! Ишли смо зајдно у занатлинску...

Ишли смо зајдно у занатлинску... ИКОНИЈА: Шапто си му оно од Ђуре Јакшића! МИЛЕ: Откуд знаш? ИКОНИЈА: Откуд знам! АНЂЕЛКО: Слушај, мош ти то мало брже, оће ови шкембићи да ми се оладе!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Немој да капија почне да шкрипи, коњи и кола да лупају и да се због тога он пробуди, па знаш после... СЛУГА Е па како ћу? (Показује на сунце.) Ето већ откада је дан а толики посао чека.

) Ето већ откада је дан а толики посао чека. Не знам, да опет ја не будем крив... МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди.

) Ето већ откада је дан а толики посао чека. Не знам, да опет ја не будем крив... МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди. И када знаш, бар ти ћути.

Не знам, да опет ја не будем крив... МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди. И када знаш, бар ти ћути.

Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди. И када знаш, бар ти ћути.

ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је... ЈОВЧА док га нисам оженио тобом, ја сам знао какав је, али сада ти треба да знаш...

ЈОВЧА док га нисам оженио тобом, ја сам знао какав је, али сада ти треба да знаш... И синоћ пролазим поред чивлука и видим да је тамо нешто мењао, неке штале премештао. Шта је он имао тамо да се меша?

МАРИЈА (стојећи до зида, погнута): Ништа. ЈОВЧА Како синови, снахе? Како чивчије и берићет? МАРИЈА Па као што знаш, тако је. ЈОВЧА Јесте здрави? МАРИЈА Здрави. ЈОВЧА А Васка? Како она? МАРИЈА Здрава је. ЈОВЧА Здрава?

Видећеш је већ каква је. ЈОВЧА Знам ја колика је. Али, камо је? Где је? МАРИЈА Сигурно није још устала. Шта ћу? Знаш, ти си је тако размазио па и од тебе дуже спава. ЈОВЧА Ако, ако. Је ли чула да сам дошао? МАРИЈА Није.

Сваки има да једе и да живи. А Васка, она је моја и хоћу да је моја. И ти, да не знаш да си је ти родила, ти си јој мати, и да ја, због ње, морам да те трпим — не би ми се овако ти сада преда мном...

Али, ти то знаш, и зато оволики језик и имаш. А сада, хајд иди, и тамо у чаршији покупуј па метни у бисаге и после раздај свима, као

Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

А он мени: „Да знаш, Димитрије, да људи млади који старије над собом имаду, из своје главе ништа не ваља да почињу ни да предузимљу; ако

Мој христјанине, да ти знаш како је твоја у две-у три речи молитва богу слатка и благопријатна, кад ти поштено и праведно живиш и с[а] знојем лица

Ја знам да си ти игуман; ал’ ако га ти узмеш, како си ти љут и напрасан, он ће трећи дан од тебе побећи. Ти знаш да код тебе ђак не може обастати.” Иг[уман]: „Ако буде као твој Максим, неће ни трећега дочекати.

Пре два сата милостиво ме је примио, а сад гони; да сам му што скривио, не би[х] жалио. Онда он опет: „Знаш ли зашто те терам?” Ја: „Не знам.

Што је онда било, знаду они који су онда живили; а ја знам шта сад видим. А знаш ли шта си ми неки дан из оне руске књиге читао, да и између свети[х] отаца било је свакојаки[х]; кад су исти они који

” Зил[отиј]: „Као какав ревнитељ [х]оћеш да ти говорим? Ти знаш да наши прави ревнитељи хоће и изискују да народ вавек као под уларом остаје, да слепо следује и верује све што му се

по ком се надати можеш да ћеду твоји јединоплеменици моћи познати да ,ти без сваког пристрастија и интереса поступаш. Знаш да све за тим стоји.

Ти знаш добро, љубезни мој, да сви народи који само при старим мњенијам и обикновенијам остају, морају, како год остали азијати

А то није допуштено, друге који штогод другојаче од нас мисле укарати и псовати.” Зил[отиј]: „Добро, добро! Али ти знаш да твоји Србљи, који нису научени слободно мислити, како те новине од тебе чују, рећи ће да си јеретик.

Но, да право речемо, незнање и простота народа свему је узрок. А знаш каково је устремљеније народа кад мисли да ревнује за веру и закон?

Чујемо у једној авлији песне и разговор множества људи. „Знаш ли што је”, рече ми Атанасије, „и тако сам жедан; уђимо у авлију за искати воде и видити шта се ту чини”. Уљеземо.

Пољубим му ја руку и зафалим на таковом обештанију. „Но, ваља да знаш, мој синко“, рече ми он, „да, ако [х]оћеш, можеш овде и неколико година све потребно содержаније имати и учити се, али

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

А сад доста и за доста! Ти му, Барице, спреми мало пртенила и што знаш, па нека иђе сутра са мном. Таа-ко! А ти ме, мали, изуј! Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу.

Липо! Али ћеш чути истину, па чини како знаш. А истина је ово: у Зврљеву досад није било лупежа, паликуће, убојице, ни другог вражјега створа, кâ што ће бити овај

Ркалина погледа презирно Стипана: — А што се ти уплићеш, ти скитачу, ти вратарски тавозилу, а!!? А знаш да ћу ти узети те црваљике иза паса, па ћу и’ сломити ода те!... — Покушај! — рече Стипан извадивши кубуру.

— Ма чућеш сад, чим дође ћаћа. — Знам, али би рада, да те посавитујем. Али, јопет, ради како знаш. Оћеш да те изујем? Нећеш, велиш! Па ти, по овоме вримену, оклен доклен. Валај, ни вра-Наћвар нема срца!

Ма шта то може бити, дите?! Цигурно ника велика ствар. А шта ћеш ти радити, ако дође стари Кркота с њим? Знаш, одма му реци: „Рш! нису твоји посли!“ Тако учини. Ладај се мудро, драго дите! Послије једног часа доведе кнез Кења.

Зар је нестало коња вра-Брни? Зар га је нико укрâ? — Украли сте га ви... Ти већ знаш, који ви — рече Бакоња оштро. — Не помаже ту забашуривати ни трошити ричи у витар... Све се зна.

— Борме, синко, за длаку је шкапулâ! — вели кнез. — Сутра зором хоћеше га Кркота одвеси на босанску границу. А знаш шта су били смислили? Да слажу стрицу, како си ти издâ коња другим никим лупежима!

— Виш! — рече му Дундак. — Он бијаше бриљузак, брате. Ти знаш шта ми у Котарима зовемо бриљузак? То је, знаш, јаје које се излеже без коре.

— Виш! — рече му Дундак. — Он бијаше бриљузак, брате. Ти знаш шта ми у Котарима зовемо бриљузак? То је, знаш, јаје које се излеже без коре. А он је био тако јаје, па је пукао од студени... — Сакррр! — викну мајстор.

— Какав је ово заврзан ако бога знаш!? — вели Срдар. — Одакле си ти? — Ја! Је ли? — рече као из бадња Буковичанин, гледајући блесасто.

него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а све остало, знаш, све је по Буковици ришћанлук... — Па би ли ти умија тимарити коње? — пита Наћвар. — Ја? Је ли? Бик, богме, ја...

— А како те зову? — пита гвардијан. — Мене, је ли? Зову ме Грго... — Чеговић? — Прокаса! Грго Прокаса, знаш, из Зеленграда... — Не би нам фалило него још да оваке животиње узимљемо у службу! — рече талијански фра-Дувало.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

УСНУЛИ КАВЕЗ Долази ноћ која буди У теби уснули кавез У коме звери и људи Склапају братство, савез. Ти само знаш шта бруји У тој џунгли од тела: Кољу се лав и славуји И криче јата бела.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

И јатагани се брзо иступе. Кост човечја тврђа је од старе кленовине. И, да знаш, кратко се живело. Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части.

„И у мраку светле. Моји су. Ја сам их зарадио. Нико их у Прерову нема оволико.“ Уплашено је потврђивала главом. „Не знаш ти шта су они. Могу да певају као птице. Да циче као крдо прасића. Да се смеју као трешња пуна деце.

— Живео сам да тај дан дочекам. Живео сам... Ти знаш. — Откину горњу копчу на кожуху, раздрљи се. — Треба да знате да се женим. Да, прво то...

— Полутку. Право... А шта се то тебе тиче? Откуд ти знаш шта је право? — Твоје је, Ђорђе, твоје, немој да се љутиш. Мени је тешко... Жена сам ти, увек смо се лепо договарали.

Мени је овде добро. Губи се одавде! — Помози јој. Док је жива, палиће ти свећу на гробу. А ти знаш каква је твоја душа: рибица у крви! Не можеш да умреш с њом. Помисли само...

Он је пркосно окренуо главу. Кад су касније изишли на улицу, отац је, као да се правда, рекао: „Ти знаш да ја имам пара да купим целу Васићеву магазу. Видећеш и сâм: најслађи је хлеб који сам зарадиш.

Не могу... Знам, боли те, гледаш ме, осећаш како умирем у теби. Боли и мене. Па ти знаш колико мене боли. Онда је дуго био без икаквих мисли: глава је набијена празнином.

Зато што ја нисам заслужио... Газда-Ђорђе, да се погађамо. Шта би ми, рецимо, дао за овог другог опасника? Да знаш, откако се родио, није сузу пустио. „Велику ливаду и забран“ Нећу да чујем. „Две њиве и ливаду.“ Нема разговора.

За школовање сам ти дао више од пет стотина... Много, Вукашине. Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам. Ионако ће све твоје бити. Твоја ће деца... Ја сам, брате, највећи мученик.

— Молио бих те мало дашчица да му кућицу направим... И још за понешто, знаш... човек је умро. — Даћу Ти све што ти треба. Све ћу Ти дати. Пређи.

Више њега волим од тебе.“ „Знам“, крај ноге спусти лампу. „И опет да знаш.“ Сударише се очима. „Прочитај писмо.“ По соби су сенке дрхтале. „Иди, нећу ништа да читам!“ „Твој Вукашин пише.

„Ти мораш да ме слушаш!“ рекао је Николи. „Дан је твој, а моја је ноћ.“ „Прошао си свет. По теби су прошле године. Знаш све.“ „Мало је луди с више дуката од тебе.“ „Дукати нису живи. Не расту и не говоре...

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Девојчица пребледе. — Не могу да кажем! — прошапута. — Зар ниси малопре рекла да си видела Татагину децу, а знаш да она никога нема? Зар лажеш? — мајка се строго намршти, а девојчица заплака, и плакала је све до вечери.

У њој је, заиста, била вода. Он је с уживањем попи, и окрете се малом посетиоцу: — Хвала ти, ма ко да си! — Ти знаш ко сам! — малишан се насмеја. — Целог ме живота познајеш! — Ја тебе? — зграну се старац. — Сад те први пут видим!

Тек када се западни руб неба зарумене, Принц облака се трже: — Време ми је да пођем! — прошапута. — И сам знаш колико је самотних кула, колико усамљених дечака и девојчица у њима... Принц облака се осмехне и полете.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

(АЛИ КАО ШТО ЗНАШ, ТИ ИЗ ОРАНА У АЛЖИРУ, ТУ ПРИЧИ ЈОШ НИЈЕ КРАЈ. НЕМА ЧИЧА-МИЧА, ИМА И ТРЕЋИ ПОРАЗ.) Неки месец касније, 1814, Мачвом

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

њена, То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана, Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој пелен пеленче!

“ „Знаш у хладу, испод оне гране, Бистри извор, где смо били лане; Кажу да је из вилиних двора; Од њег' болник оздравити мора“

О, то ће бити силна песма, рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа; На моја уста покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа.

Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге, И ти беше само

И не знаш да није Ни сад испијена та чемерна чаша, И свирепи отров једне ироније; И да ће нас вечно страшна прошлост наша У неми

Јадно драго моје, знаш ли где су били, И зашто умиру тужни и крвави? Д. Симић ЦXЛВИ РАСКЛАПА ЗОРА... Расклапа зора трепавице сене, И буди

Ту где ја клечах није било гроба. Душа је моја - то знаш - гробље сама! И живот што ми притисла тегоба Не изрази се у врелим сузама!

О Роде! Ти си мален, и све је у теби мâло, Растурен, - ни сам не знаш докле ти допиру међе; Ти брата свог не познаш, и мало ти је стало Што су међ' вама стазе све блеђе и ређе. О Роде!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

ка дух један довољно се дижеш и чест твоме чиниш створитељу, - могући му творац одговара - ал' простора не знаш значеније: простор мраках и простор свјетлости које умом твојим воображаш - да се ц'јела ова два простора у шар

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

“, упита Хипократес. „Таман посла!“, одговори му номофилакс. „Сада долази на ред најважније: јагње! Треба да знаш да је у ово доба године јагњетина најслађа; печена на ражњу, она се топи на језику“.

Он поче тим што зацвиле плачевним гласом. „Опрости, ако Бога знаш! - Слеп као што сам, нисам те одмах препознао, па ти дадох одговор са којим сам се сваког купца ратосиљао.

„Којем срећном случају или провиђењу имам да захвалим за твоју посету?“, упита Демокритос Хипократа. „Ти знаш, драги мој, да ја већ по свом лекарском позиву много путујем. Недавно сам био подуже у Атени.

Идем до капије да о том известим изасланике номофилаксове“. Он оде и врати се убрзо, насмејан. „Знаш ли шта сам рекао вођи моје телесне гарде?“ „Шта?“ „Да са мојим стручним мишљењем нисам још готов.

Али Демокритос не заспа целе ноћи; Хипократес га затече изјутра будног, но свежег и веселог. „Знаш ли до каквог сам закључка дошао?“, рече Деморитос Хипократу. „Говори!

Он даде Аристотелу знак да му се примакне ближе, па му шану на уво: „Ти знаш да се наш престолонаследник Филипос налази сада у Теби као талац; ја сам му придодат као пратилац и помоћник.

се и шаком и капом расипају паре, као што је Периклес урадио и потрошио већи део државних прихода за ове грађевине. Знаш ли, синовче, шта је све то коштало?“ „Код оваквих недостижних уметнина не пита се за цену!

А у такве астрономе убрајам и Еудокса“. Аристотела обли блажен осмејак. „Ти знаш, синко, настави Платон, „да су Питагорејци замишљали сваку планету причвршћену на својој засебној сфери која је носи

“ „Па знаш ваљда? Написао је једну значајну геометриску расправу“, рече Калимахос. „Тако бар веле наши геометричари“, додаје

Гелону, сину краља Хијерона - који је, буди овде узгред речено, умро неколико месеци пре свога оца - овим речима: „Ти знаш, краљевићу Гелоне, да астролози зову светом лопту чији центар лежи у средишту наше Земље, а чији је полупречник једнак

„Не вичите толико! - Знам и како се зове“. „Како? Како?“ шапутаху оне две. „Демариста“. „Откуд знаш?“, запита плавојка. „Пазите добро!

„Шта си му обећао за тај дар?“ „Три оченаша“. „У реду!“ Опат размишљаше нешто, па затим рече настојнику: „Знаш Марко, не осећам се баш најбоље. Зато ћу вечерати у својој соби заједно са својим гостом, уморним од дуга путовања.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

„Толико времена прође од последњег нашег виђења, остарисмо и остах те жељан... а знаш да бољег пријатеља немам“... и шта ти ја знам. Отворим писмо: тачно као што сам очекивао.

А ти знаш, такав сам, да кажем, био и пре пет година кад сам са другога спрата старе Велике школе, опет једног јутра пред час

ти знаш ко. „И такав ћеш умрети.“ „То не знам. Али сад такав сам. И то од зимус кад сам једно вече по првом снегу шетао са њо

Дугачка фигура мога старог школског друга, који ми пружи руку, уозбиљи се усиљено: — Ти знаш да ја, као народни посланик коме пуцају леђа од народних брига, треба да путујем неузнемиравано.

— О благи Боже, нисам се надао, хвала ти. Плакали смо обојица. — Зашто се ниси надао? — Па, знаш какви смо данас.

— Ти знаш — настављао је он — сви смо данас нервозни. Не можеш мирно да говориш, не можеш да владаш собом, не можеш да читаш, не

У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе.

да живе: он им је прогутао и породицу и огњиште и све што су имали, а њих учинио неспособним за рад и обичан живот. Знаш ли шта кажу ови јадни људи? „Ми још једино живимо из радозналости за судбину овог несрећног нараштаја.

Молим те: ти, као правник, као човек од закона, знаш и сам колико је безначајна, незнатна ова твоја кривица. А ТИ СИ је толико надувао!

Јер, веруј, на свашта сам помишљао у страшним тренуцима горчине. Па палећи цигарету: — Да знаш како ме је обузело ново, снажно и сложено осећање кад сам сазнао да је то мало биће, што сам тамо оставио на милост и

— Никола — рекох уклањајући мараму с очију — ти знаш и моје несреће. Али веруј ми као брату: до данас због њих моје око никад није засузило.

Па још брже и нервозно: — Шта ћеш? То је тај живот о коме ми нисмо имали појма. Некад је, то добро знаш, пламен наше љубави лизао до неба. Волели смо се искрено, топло, лудо, али, наивно.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Налазили су да то има и својих добрих страна. — На тај начин, оно што знаш, знаш управ онако и у оном виду у коме теби треба и одговара: то твоје „знање” тако рећи кројено ти је по мјери.

Налазили су да то има и својих добрих страна. — На тај начин, оно што знаш, знаш управ онако и у оном виду у коме теби треба и одговара: то твоје „знање” тако рећи кројено ти је по мјери.

Што је већ скоро све посвршавано, што је већ близу час кад се са себе скида кецеља. „Знаш, син ми је завршио студије!“ „Знаш, ускоро навршавам године за пензију!“ „Замисли, неки дан сам постао дјед!

„Знаш, син ми је завршио студије!“ „Знаш, ускоро навршавам године за пензију!“ „Замисли, неки дан сам постао дјед!” Помишљао сам: овоме, од главних ствари у

” Методичка вечерња гимнастика воље, истјеривање комплексâ помоћу „свјесне аутосугестије”... — Ти се смијеш. А знаш ли да се ја таквих људи помало бојим!

— Хајде, ма'ни ти то!... Ниси ти тако безазлена овчица! И сам врло добро знаш, нису ту посриједи никакве „разлике у гледиштима”! ...

Ако не успије, тад промијени тактику: покуша им то импутирати, не би ли увјерио бар себе. — Чудно. — А знаш ли што се заправо скрива испод тога? Он другима завиди. Конкретно, сада теби. — А на чему мени?

Ти не знаш како често читав један људски живот анимира и читаву једну људску активност покреће некакав мали комплекс, некаква

Него знаш ли што сам сазнао о Ивану? — Што? — У тајности пише пјесме и шаље их под шифром разним часописима. Вјерујем да би

„Буди опрезнији!” опоменуо сам се. „Што ти знаш каква рањава ткива повређујеш и какве све котачиће незнаних процеса у њему покрећеш неком својом неразмишљеном ријечи?

— Сјећаш ли се галаме која је подигнута око премјештања учитеља Змајчића? А знаш ли да је све то у ствари био један блеф? — Је ли могуће? — Него шта!

Свира по себи, по струнама свог властитог организма, као по целлу... Тај сам!... — Ти врло добро знаш да нисам тако мислила.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био,

— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако 'нако...

«... Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш. Чичу питај... После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је

врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.

— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. — Знаш, ваљад', кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао. Онда ми је то Стојка донела.

— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти знаш... — Мак' се отале, бабо, Док ниси зло прошла!

— поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти знаш... — Мак' се отале, бабо, Док ниси зло прошла!

Но сад је лако. Овај ће проказати остале. — Хм, богме ћете имати муку са њим. Не знаш га какав је паксијан... Мучно да ће он што одати.

Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... — Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа? И шта да радим сад?

Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? — Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа. Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. — Оно знаш...

Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. — Оно знаш... мука је то. Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.

Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... — Који Радисав? — прекиде га Ђурица. — Твој апсанџија, знаш га ваљад’? — Како, зар је он... — Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— Ево ложим ватру — изадре се старац онако љутито, а свети Илија му рече: — Немој се љутити, јер ти не знаш с ким имаш посла. Ти служиш врага; он је отимао и неће доћи док ти не прође година, а ти не знаш кад ти је година.

Ти служиш врага; он је отимао и неће доћи док ти не прође година, а ти не знаш кад ти је година. Старац му рече: — Не знам. А свети Илија му рече: — Теби је година ујутру.

Кад враг дође, питаће те шта радиш, а ти реци: ложим ватру; он ће те питати да ли знаш кад ти је година, а ти реци: данас.

А јелен ће му: — Немој, ако знаш за бога, него уби аждаху, не бих ли ја жив остао. Малиша се стаде мислити, мисли, мисли: е, да сада почне тући змију,

Султанија се зачуди, па ће јој: — Бога ми, милује, ама ми је за чудо оклен ти знаш да сам ја султанија. — Како ја не бих знала, кад ја свашта знам? Та ја сам то и припомогла да ти дођеш за њ.

Увечер када оде спавати, зовну она робињу што улази у ашчиницу, па је упита: — Ти улазиш у ашчиницу, знаш ли има ли какав јабанџија тамо?

— А знаш ли гдје ноћива? — Знам, ноћива у ашчиници. — А ноћива ли још ко с њиме? — Јок, нико, само што има штене и мачку.

— Знам, ноћива у ашчиници. — А ноћива ли још ко с њиме? — Јок, нико, само што има штене и мачку. — А знаш ли ти што за овај прстен? — Па јој извади прстен и показа. Робиња се малко осмјехну па ће: — Знам, богме.

На то ће један мали, сакати миш, који се је бојао ако се војска пусти да је он први на реду: — Не пуштај, ако бога знаш ,ја ћy ићи, па што год бог даде!

богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћеп, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних паyница?

У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња, за јаслама, да не знаш који је од кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је он најбољи; он је брат мога

Онда јој он рече: — Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш од те напасти. А баба му се утече у реч: — О, мој синко, како не

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ти још не знаш ни да л' сам те вол'о? Моја љубав остала је тајна. Не знаш ни то, да сам све пребол'о, Да си сада прошлост моја сјајна.

Ти још не знаш ни да л' сам те вол'о? Моја љубав остала је тајна. Не знаш ни то, да сам све пребол'о, Да си сада прошлост моја сјајна.

Добро ми је, лако на овоме путу. Облак с твога чела одагнај и скини, И срећног ме сањај у свом дивном куту. Да знаш кол'ко патим кад помислим тако Да ме можда чекаш и изгледаш свуда: Мене све заболи и плак'о бих, плак'о, На хладу и

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

- Капу доле, неваспитана сељачино! Зар не знаш како се стоји пред претпостављеним? - промрмљао је он обраћајући ми се.

и нема другог новца; пети, који је већ био у Америци, причао нам је, као са неке висине, да без обзира ко си и шта знаш и имаш, када се искрцаш у Новом свету бићеш ”жутокљунац” (гринхорн) а ”жутокљунац” мора да одслужи свој шегртски рок

је само коштице и то ме је подсетило на речи мога сапутника са исељеничког брода који је рекао: ”Без обзира ко си, шта знаш и имаш, када се искрцаш у Америци бићеш ”жутокљунац”.

Тада се сетих оних речи мог сапутника са исељеничког брода, који ми рече: ”не пита се ко си, шта си и шта знаш - бићеш ”жутокљунац” кад стигнеш у Нови свет: ”жутокљунац” мора да одслужи свој шецпски рок пре но што стекне право да

Говорио је да се треба помолити и захвалити богу што си остао читав. А ти знаш да је стари Љубомир био у праву и да те је само бог сачувао да би у животу постигао много више од Гавре, чијој срећи

- Знаш ли шта све ово значи? - упитао ме је Никола. Одговорио сам негативно. На то је он рекао: - То значи да сваки Немац оч

Ћипико, Иво - Приповетке

Познајем их. —Убијаш ме... Немој тако! — изненада ће Цвета. —Ја ти рекох, а ти ради како знаш! заврши мирно Загорац и оде од ње. — Куку мени! — ухвати се жена за главу. Напослетку с мора звижну.

—Најбоље је да се повратимо, — понавља Спасоје. Није вајде своје послове другоме казивати. —Ради како знаш, — одговори млађи. Али часком смисли се: — Знаш што?

Није вајде своје послове другоме казивати. —Ради како знаш, — одговори млађи. Али часком смисли се: — Знаш што? Прото добро нас познаје; да га замолимо да Митра с радње отјера, да друге не брка.

Браћа се живо згледаше, а отац промијени говор и упита их: —А имате своју потребу? —Имамо. Да знаш: зарада нам је код тамничара... То ти узми код њега што ти је потреба, па понеси кући...

— Озго, иза оних брдина, и показа лаким кретом руке прама Црној Гори, — одавно ме доведоше доље... Среће ти, ти боље знаш, како се живе тамо? — упита изненада живо. Он ништа не одговори, а она настави: — Вјеруј, зажелела сам се поћи тамо..

Мислио сам да си јача, — вели јој као у шали, па часом надода озбиљније: — Мислиш да ћу те штједети као јутрос?... Не знаш колико си ми досада јада задала!

— Пусти још мало! — замолила га и бесвјесно из његове истрже своју руку. — 'Ајдемо! — повика он изнебуха. — Или не знаш да си ми жена?! Не знаш колико сам се гризао у себи тебе ради!... Зар још мислиш на друге?

— 'Ајдемо! — повика он изнебуха. — Или не знаш да си ми жена?! Не знаш колико сам се гризао у себи тебе ради!... Зар још мислиш на друге?

— прекидох ја. —Да, сама!... одужи он и, насмијавши се од срца, погледа у стару. — Кажи господину све што знаш! — умијеша се Антица мирно. — Није у томе зла! — А што ћу казати? — попусти он.

— Што ћеш? — окрене се прама њему са доксата парохијалне куће. — Знаш да сам уморан, а подне је, и пође у кућу. — Само дви бесиде ! — рече стари одлучно и униђе за њим.

Ха, сада знаш! Младић га не слуша, већ брижан за козом гледа уоколо, и, не поздравивши се, оде. Дангуба остаде сам куњајући.

Проповиједа вечерас о мукама пакленим. Парон Зорзи, наслоњен на камени ступ до старе крстионице, слуша. — Да знаш какве паклене муке чекају те, окорјели грјешниче, не би никада расрдио бога твојим дрским безбожним дјелима! — Знај!

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Наслонила маказе на усне и замислила се гледајући у панталоне): Гледам, знаш, како да избегнем ово место што се излизало. САВКА: Не можеш га избећи, него подметни парче.

ЖИВКА: Готово, а и онако ће му трајати од петка до суботе. САВКА: А цепа, а? Па знаш како је, нека је само жив и здрав, па нека цепа. ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу кожу.

већ знаш!... САВКА: Тешко је, боме, данас. ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже.

ЖИВКА: Шта? САВКА: Па то, да ће ући у комисију? ЖИВКА: Ти сумњаш да ћемо ти вратити? САВКА: Није то, него знаш, не волим у тај новац да дирам, па, велим, ако не уђе у комисију...

ЖИВКА: Па не мора да буде баш комисија, може он и друкче. Ако не може никако друкче, а ти да знаш, узајмићемо макар на друго место, па теби вратити. Теби твоје не гине. САВКА: Ако је само за три месеца...

(Изгура га.) Журите, молим вас, журите! XВИ ПРЕЂАШЊИ, без МОМКА ЖИВКА (Чеди, пошто је момак отишао): Ти знаш нешто? ЧЕДА: Не знам али... дабоме! Криза... цилиндер... ЖИВКА: И ти можеш још да чекаш; што не трчиш тамо?

) ЖИВКА (Чеди): Али немој да се забијеш у кафану. Прођи свуда, промувај се, па кад чујеш што, а ти дођи одмах. Знаш како смо ми овде, као на жеравици. ЧЕДА (узме шешир): Не брините, јавићу већ! (Одлази.

(Одлази.) XВИИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (седа уморна на канабе): Ох, боже, не смем чисто ни да кажем; а знаш ли ти шта то значи кад се тражи цилиндер? ДАРА: Не знам! ЖИВКА: Зову га у Двор. ДАРА: Оца? А зашто га зову?

Је л' се смеје? Је л' маше марамом? Питај га, питај га шта је. ДАРА: Ушао је већ у двориште. ЖИВКА: Да знаш да нам носи добар глас! Није мени бадава око тако наједанпут заиграло.

Ал' тако је то кад није васпитан да буде у министарској кући. XXИИИ ПРЕЂАШЊИ, РАКА РАКА (улети): Мама, знаш шта је ново? Тата је постао министар. ЖИВКА (љуби га): Е, а ко ти је казао, чедо.

У овој земљи мора једанпут да буде реда и да се зна коме се сме псовати матер, а коме не сме. РАКА: Јаој, да знаш, мама, што волим што је тата постао министар! ЖИВКА: Е?!... А зашто?

Јер,ето, шта си ти свршио – ништа. Нити имаш школе, нити знаш језике; трипут си досад отпуштан из службе. Зар није? ЧЕДА: Дозволите...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

У оба случаја приповедач. Коста обраћа се на „ти”. Прва реченица у верзији из 1898. године гласи овако: „Ти не знаш како је удобно тамо живовање!

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Њега се најзад сети Суљ-капетан. Па позва старога слугу Ћерима: — Али знаш, мој Ћериме, да ми је сега срце ћумур? Још једна жишка — пепел ће се учини!...

— Да се браним, ага. — Чиме?... Пушком?... Каурска главо неразбрана!... Зар не знаш да је ваша пушка умрла одавно? — Заиста је тако, ага!... Али деси се по нека...

— Такав, ако Бог да!... Но испиј је најприје!... Тако!... На здравље!... Хоћемо да се напијемо вечерас. Ти знаш да ја не пијем, али ноћас хоћу, због тебе...

— Колико хоћеш само да сиђемо доле у кућу. Знаш, побратиме, ови људи не пију ракију, можда ће неко и клањати, па је незгодно...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ А рузмарин усуди се, Шапће — учи је: „У сватови ја миришем Мало друкчије. То ти не знаш, луда млада, Сад ти рекох, знај! Ако мислиш да те варам’, А ти покушај.

“ Па одговор чека њен. „Добар вече!“ мома рече, — Стид је зави у румен. Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене прве речи тако Развише се у ћерет.

Али натраг — терет то је... Па и леп је онај дô, А још тице како поје, Не знаш, мајко, не знаш то!“ »Јавор« 1884. ХЕЈ, ДА МИ ЈЕ ЦАРЕВАТИ...

Али натраг — терет то је... Па и леп је онај дô, А још тице како поје, Не знаш, мајко, не знаш то!“ »Јавор« 1884. ХЕЈ, ДА МИ ЈЕ ЦАРЕВАТИ... (По немачком) Хеј, да ми је царевати Тебе ради, моја мила!

Златна риба нудила ти свака откупа, — Зашт’, неборе, не заиска ново корито? Ово старо знаш да нам се јуче распукло“.

Знам да нећеш заборавит’ Један оченаш. Е па после ракијајте, — Ти тај посô знаш; Само свађат’ немојте се Украј мене ту, Јер и мртав ја ћу мрзит’ На ту работу. „СОНЕТ“ Сонет се лако ствара.

“ Тако је лелекô У Негдину неко. А ђаво му шапнô: „Хихи, хихи, хи! Па зар не знаш лека, — Хајд’ у крчму, пи!“ А човек, кâ човек, Шта је друго знао, Што му ђаво рекô То га послушао.

Шетај, шетај, гази блато, Абуказем’, брале наш, Гази блато обилато, ти га добро газит’ знаш! Нека ти се чизма каља, не гледамо на њу ми, — Ми гледамо светло чело, а то пуно имаш ти!

— „Имаш ли срца!“ — Он се накостреши. „Шта ће ми срце? — Мени треба злата!“ Е сад си скучен, не знаш ни сам како. Ал’ ове канџе не пуштају лако. Тешко си теби у његовој власти И свакој жртви каматничке страсти!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

(Дува у прсте.) Не знам, не знам како ћу те воспитати: француски не знаш, не знаш правити компламенте, а колика си; сад те морам од азбуке репарирати. ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан.

(Дува у прсте.) Не знам, не знам како ћу те воспитати: француски не знаш, не знаш правити компламенте, а колика си; сад те морам од азбуке репарирати. ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан.

(Чепећи се.) драги мој, где си ти тај епикет научио да у собу ноблеса уђеш без куцања, без компламента? Знаш ли ти да могу таки на пединтере повикати да те чак на сокак истерају?

ЈОВАН: Шегрт од мајстора? ФЕМА: Дакако, медведе! — Видиш и ја како сам се променила. Да знаш, ја ти више нисам мајсторица. Госпођа, фрау фон, или ма... ма...

) ФЕМА: Тако, сад ми је већ лакше. Ти, безобразниче, да се више не усудиш преда мном тако што говорити. Не знаш ли ти да је моје тјело слабо? ЈОВАН: Е слабо, да! Колико сте боја од мајстора изели! ФЕМА: То је инпретиненција!

Тај смрад у мојој кући неће више бити. ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас. ФЕМА: То је инпетретиненција! Знаш шта је, Јокан, ако ме опслужиш три године дана, даћу ти пет стотина форината. ЈОВАН: Пет стотина форината!

(Ода поносито.) АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА (чешећи се): Само запиши, Анчицкен, пак ћеш ми послати конту. Ти знаш, велике мадаме о новој години тринкелт дају. Анчицкен! АНЧА: Чујем, милостива госпоја. ФЕМА: Ох, ох!

ЈОВАН: Гди ћу ја сад под старост да научим, то је тешко за мене. ФЕМА: Сапр тудер фо. Видиш како није тешко... Знаш шта је божур? ЈОВАН: Како не би знао кад нам је пуна башта божура. ФЕМА: Сапр бу, то је француски добро јутро.

ЕВИЦА: Немој виклер. Боље иберок. да не кажу људи: ено, видиш, добила на лутрији, пак дигла нос. ВАСИЛИЈЕ: Па знаш гди ћемо кућу купити? На пијаци до „Два пиштоља“. Ја сам већ питао.

ВАСИЛИЈЕ: Али ти мораш. ЕВИЦА: Ја нећу. ВАСИЛИЈЕ: Кад нећеш, ја ти нећу ниједну аљину купити, знаш. ЕВИЦА: Васо, срдиш се? ВАСИЛИЈЕ (загрли је): Хе, ти си моја. ЕВИЦА: Ти си мој Васа. (Пољуби га.) ПОЗОРИЈЕ 2.

РУЖИЧИЋ: Доста! Бједни робе града, Не знаш шта је природа, Не знаш шта је јестество, Тихо величество, Гди фауни оде, Гди се смеју роде, Гди травчица расте, И

РУЖИЧИЋ: Доста! Бједни робе града, Не знаш шта је природа, Не знаш шта је јестество, Тихо величество, Гди фауни оде, Гди се смеју роде, Гди травчица расте, И пролећу ласте, Там је

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку.

Краков, Станислав - КРИЛА

Потом се поверљиво нагао. — Знаш овај лекар Француз баш ништа не зна, одмах шприца кинином, и срамота човеку да каже где топломер мећу.

Петровић, Растко - АФРИКА

Питам их шта је. Неки младићки глас објашњава да је гријон певао: „Ти си човек, ти си бео, ти си добар, ти си храбар; знаш шта треба, шта не треба, твоја је цела земља, твој је врховни фетиш. Ти си тако висок да си виши од свију нас!

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ИСАК: И намах липсô месом отрован. ВУК: ’Ма погле, Раде, здравља ти! Не знаш шта више личи крпежи: Да л’ опаљени ветром образи, Које су некад црне богиње Арапском шаром грозно шарале, Ил’

смрт! ГЛАВАШ: Мене?... А знаш ли мене ти?... ИСАК: Са Мула-пашом на Малајници — Давно је било, ал’ сам слушао Моћнога гласа страшну грмљаву; — И

Вечна поруга! Ил’ убиј себе, или избриши Са чела свога име дедово!... (Почивка.) А шта би с Хаџијом?... Знаш ли што?... РАДАК: Умакао је срећно, Станоје. Ал’ браћа тужна!... Снахе његове!

СПАСЕНИЈА: То никад нећу!... Мајко, води ме! ГЛАВАШ: Ни корак један!... Зар не знаш, Спасо, И не сећаш се ноћи страхотне?

Ил’ ако мислиш Просијак да ће боље пристати, Ти торбу о врат, штаку под паз’о, Па путуј, брале!... Само похитај! Знаш да је Радак доле на скели, Да за Продана спрема прелазак, Па зато хитно свршуј посао!

Само ћут’, да не опази овај погани Цинцарин, што ли је... Те се сад врзем око Дунава, кад узморам... знаш!... Пст!, неко као да долази!... ВУК (иза бине виче): Овамоте! Хеј!... Овамо се види ватра! Бих се заклео да су наши!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

У том пристигнем и ја: — Што је г. докторе? — упитам га, а смех да ме угуши. — Та ништа, знаш, коњ ми се мало спотакао.

А погледај овога старога Черкеза. Он је дивљачан, суров, крвожедан, грабљив. Али знаш ли где је његова постојбина? Дивни, далеки Кавказ. Па откуд он овде, ко њега амо догна? Жалосна је то и дуга историја.

се у оно мало простора под оном јадном лубањом — и ти успораваш кораке: смрт је близу, она је ту, неминовна, ти то знаш, али ти би рад спорошћу корачања да уграбиш још који тренутак живота, да поживиш још мало, макар још мало...

— А одакле си родом? — Са сред љешанске нахије у Црну Гору, ако можеш знат'! Тамо сам се, знаш, родио, али сам давно сиша' амо y Шумадију. Трбухом за крухом, богами, господине. Немаштина смо ти љyта...

Која ти вајда и да их украдеш, кад знаш да ћемо их опет заједно попити, па биле код мене, биле код тебе?! Чудан разговор пред ступање у борбу, уз кобно

зато ти ја могу јамчити. Ја тај Новаковићев концепт имам у рукама. — Ама, богати, велиш? Откуда ти, брате ако бога знаш? — Нашло се. — Ама где га нађе? — Нашли људи у Новаковићевој кући на оном месту, где се обично бацају старе хартије.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Здружиће се срећа да ме тамо прати, Одакле ћу теби Нову срећу слати. Та знаш ли кад грли Свако злато своје, Знаш како те боли Самовање твоје!

Здружиће се срећа да ме тамо прати, Одакле ћу теби Нову срећу слати. Та знаш ли кад грли Свако злато своје, Знаш како те боли Самовање твоје! Тако моје срце Често ми се моли, А ја ћу му рећи: Утоли, утоли!

Тако моје срце Често ми се моли, А ја ћу му рећи: Утоли, утоли! Знаш ли где на свету Анђелску прилику, Анђела по души, Анђела по лику.

То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана. Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој, пелен-пеленче!“ Сестро моја, селе, Тебе мелем вида, Мене туга мори, Срце ми се кида.

ХИХ Ја ти морам и то рећи, Нека и то знаш, — Српкиња си, треба да ме Српски погледаш. Наш је живот бокор дрво И славујев стан, Под дрветом проведосмо

Љуби мене љубованко, Нек нам срећа сја, Ако не знаш шта је љубав, Учићу те ја. XXВ Ој, ружице, цвете вити, Ти се немој поносити!

ЛИВ „Знаш ли, драги, онај санак, Што се зими расцветао? Знаш ли, драги, онај данак, Што је дивно мирисао?“ Не знам, драга,

ЛИВ „Знаш ли, драги, онај санак, Што се зими расцветао? Знаш ли, драги, онај данак, Што је дивно мирисао?“ Не знам, драга, онај санак, Сећати се немам кад, Не знам, јане,

Никад нису уста још на уста пала, А пољубац први рад се увек скрити, Је ли, моје лане, па знадеш га и ти! Знаш га и ти, лане моје, Знаш, — јер ко га не би знао, Ко се не би њега сећô, Ко га не би спомињао!

Знаш га и ти, лане моје, Знаш, — јер ко га не би знао, Ко се не би њега сећô, Ко га не би спомињао! А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и

“ Знаш у хладу, испод оне гране, Бистри извор, где смо били лане, Кажу да је из велиних двора, Од њег’ болник оздравити мор

XXВИ Судбина се зове, — како л’? Ова рука тако ледна, Рука хладна као змија, Рука злобна, — не знаш чија. Лева страна наших груди, То је њено игралиште; Има нокте кâ у тигра, — Срцима се нашим игра.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Морао сам и револвер да потржем. Наиђе тада и једна група артиљераца, носећи неке дењкове на леђима. Знаш... господа артиљерци пратили војнике чак на Островско језеро, да им се пере веш...

Кад они стадоше код извора. А овај наредник, ни пет ни шест, него одгурну једног нашег па се наже над извор. А мени, знаш, смрче се. Ја трпим од жеђи покрај извора да бих својим примером послужио војницима, а сад још и нему да уступам место.

— Јеси ли чуо за змију наочарку? — Чуо сам... То је нека отровна змија. — Врло опасна. А знаш ли како је хватају? — Не знам — вели онај. — Она живи у топлим пределима.

У руци има дугачак штап. Онда полако, тихо, нечујно приближује се. Знаш... Затим опружи штап и хоп! — скине јој наочаре. Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари? — пита онај у чуду.

Прикрадали смо се полако самом отвору... Видимо реку... Црна река. Она, знаш, тече право на север, па онда скреће десно, на исток. Наишао сам сада на њен источни крак. А-ха!

Кад смо стигли у пук, била је поноћ. Наиђосмо на наше предстраже и замало да изгинемо. Јер ти знаш, у рату ма ко долазио са непријатељске стране, за тога не важи: одзив и лозинка.

А биће то њихова генијална замисао, што смо се овако испреплетали у овој ноћи и кољемо се међусобно... Знаш, друже, волим војску, али не марим за теорију. Све, све...

Слушај шта ћу ти рећи. Ти си артиљерац и не знаш можда. Пешаци у борби пуцају изнад главе, мислећи да се бране, и не знају да ли су кога погодили.

— Он прилази Брани и љуби га. — Мој рођени! — Онда гледа „Махера“ полуотвореним очима. — Знаш... погинуо каплар Стојадин, онај... и Марко, и Радован. — Његове очи напунише се сузама.

— Ја мислим, сад ће ловац да погине — намигује капетан „Фикус“ и долива Перину чашу. Пера наставља: — Знаш... а ловац подигне пушку. — Па нишани... — Нишани... — добацују остали. — Море, не „пребацивај“ се, него пиј то!

— он скиде блузу. Пера „Ђеврек“ притрча и око ноге веза му белу мараму. — Знаш, да ти стегнем тетиве. Залети се и Брана, али му се марама уплете око ногу, и он удари трбухом о сто.

— А шта му га знаш — упаде Живадин — можда је живот једних условљен смрћу других... — Наравно. И смрт лебди над земљом од праисконскога

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Јербо Сфрауцхен имадох ти, Па од тога и Копфwех! А и онај ту је био, Па знаш да смо ми фâцхеуx. „Ја бих дошла, али, Ліебе, Знаш ли за меин неуеѕ Клеід?

А и онај ту је био, Па знаш да смо ми фâцхеуx. „Ја бих дошла, али, Ліебе, Знаш ли за меин неуеѕ Клеід? Како ми је, да ви'ш, шнајдер Ферфушов'о цели Леіб!

Пита л' тебе тко за мње: „Знаш ли оно тко је?“ — „Досад“ реци, „није г' вид'ло око моје; Неверно, чула сам, његово је срце.

Стан', промисли, постој, драги, не хитај! Пустиња је тамо, трава и поље, Гди поете веле, ти знаш боље. За марву је само поље, бунар, извори, Где падају с хуком у тавној гори, Гди птичице поју, ехо говори.

Свирјел моју чуће она. Ти знаш ове ц'јену, И кол'ко сам јагњад им'о ја на силу њену. Ја ћу заћи издалека, заметнути траге, Нек' помисли: Весео је,

Ах! доцне ће бити, Нећу, ћерко, зета очима видити.“ А ко ће ме, мајко, јадну запросити? Знаш, мамо, да немам ни пребијен новац, Зато мене неће сиромах трговац; А богати броје куће и дућане, И колико има земље за

Но силам нашим потпора нужна где? Ах, ту от силних не можеш тражити. Из себе узми! Знаш што ј' мени Серце и душа дојако било.

радо својима волови, По лепим, топлим, плоднима предел'ма, Оцена својих житне њиве, Ручак и ужину чекајући, — Знаш, зготовљену прабапским начином Од верних љуба, — невине деснице Хајдуком дали, који зверски Лесу по густому блуде

Кол’ко пут сам на брег стао, Желио што нисам знао, Не знаш за чим уздисао сам: Ображења, жеље тајне, Чувства љубве, дружбе красне Прво ту тек осећао сам.

Ал’ су ми везане очи, Нос затворен ми је: сама по души избери, поштену Плату за цвет дајем. — Знаш, једно са другим; на свагда Пролеће кад би нам трајало, би л’ би желили маја? — Ти си паметнија мало од прве.

Плуг ми се ако поквари, удешам Сам; а ти ни оритка држати, ручице нит’ знаш. Хајд’ нек’ ти ору слуге, — они ти ору за плату.

Весном суво твоје промењујеш лице печално, Ал’ прескорбне спомен беде променит не знаш; Жаром реке твоје засушују образе влажне, — Потоке суза наших тко ће осушит игда? — — — — — — — — — — — 9.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

С бисером ситним и с коралима На дну је морском нашла гробницу. — Ко чека, знаш ли? ВУЈО: И рећ ти шћадијах — ал’ ти ме збуни, свијетла госпођо, и ријеч ми прекиде. — Неки чојек, дијете ли?

ЂУРАШКО (у себи): Игра се с њоме! Е гле ти скотине! Та пристала би и уз богиње! И он се игра с њом! — — ВУЈО: Знаш, матор је човјек дијете — избиј зубе, лези у бешику — до јучер се играх јунаках, а данас, под сиједу косу, играм се

КАП. ЂУРАШКО (за себе): Песма је узноси? Не знаш је, Бошко, нис’ је видео, А, такорећи, би се стидео, Ниси пред њоме клечô, стрепио, Пред њеним сјајем ниси слепио —

ту се са Сердаровићима разговараше — ет’ ту, госпођо, баш пред двором у врту — а шта ти се ту није бесједило?... Знаш, младићи су... ЈЕЛИСАВЕТА: Сад можеш ићи — А пустићеш га, кад дође он — знаш. ВУЈО: Жнам!... (При одласку.

Знаш, младићи су... ЈЕЛИСАВЕТА: Сад можеш ићи — А пустићеш га, кад дође он — знаш. ВУЈО: Жнам!... (При одласку.) И напустићу га баш!...

А ево те још и у бешици служах... знаш кад те оно обучавах орлове стријељат? Па намјеште орла ти уби Иван-бегова најмилија јагара... Е бијаше смијеха...

Хм! За њим ће, чедо, многи жалити, Јер беше јунак, храбар, разборит; Ал’ старост — знаш, остарео је, А старост често умљем помери, Постаје злобна, пуна зависти. — (Шуловић, Мићић и Вуксан.

зверске јарости Колевку тврду српске слободе Са блатом ропства браће несрећне Изравна, сруши, згази, измрви, — Па знаш, ко беше витез бесмртни, Да силног пашу силом дочека? Радош Орловић! Прогнани Радош, да!

МИРА: А сад? Зар не знаш више љубити? СТАНИША: Ја не знам — Не знам ни како ми је, Откад ме она змија уједе, Чисто ми срце поста дивије.

БОШКО: Хај, да нам оца знаш!... РАДОШ: Можда и знам.... БОГДАН: Орловића знаш ли? РАДОШ: Слушâ сам за сердара Радоша, што су га са невјерства

БОШКО: Хај, да нам оца знаш!... РАДОШ: Можда и знам.... БОГДАН: Орловића знаш ли? РАДОШ: Слушâ сам за сердара Радоша, што су га са невјерства прогонили... БОШКО: Прогнао га је невјерник!

Ох, сунце, жено, јаох, Светлости, Још не знаш пламен моје милости, Големе страсти, жеље несите, Љубави силне, муке вечите. Још ниси чула — не знаш пакао?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију.

— Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем... Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било.

— поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. — знаш ти још какав је то човјек, да Бог милостиви сачува! Никог не воли, никог не трпи, ником не вјерује.

— Што? — Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али... Што се више

— Је ли те то послô куљави Џибо да се мало, знаш, наврнеш код проте: да видиш је ли крепô? Ако није крепô, бива, да га упиташ кад ће, а?

Стевица поблиједио, па дрхће као прут. Очи му се укочиле од страха. Пушка грмну, пас скикну! — Тако! Кад проту не знаш чувати, који с тобом залогај братски дијели, а ти сад носи поздрав у пакô старом Џибукарди! О-о! Ама како су могли ући?

Сједи се око котла, помало пије и прича да котлар не задријема. Одмах до пинте сједи Симеун Ђак. — Знаш ти збиља, Петрићу, какав је зулум Симеун починио у Бронзаном Мајдану?

— упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру. — Још мало, па ће прокапати! — Зар не знаш збиља? — Не знам. Какав зулум? Кад? — Ето га, нек ти приповједи. — Само што није прокапало!

— Вели покојни Партенија: „Симеуне, сине мој ду'овни“ — настави Симеун, кад искапи чашу — „ти добро, вели, знаш шта су, каже, Мајданци радили...

Добро то, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели. — „Оно неке године, кад сам...

Нареди' му да сазове све Мајданце, и ја се окрену' према Медењаку, па забркљачи': „Баталијун, гирдена сора!“ Знаш, да се не би побунили... Скупише се ови.

Ја ћу њу градијерати. Док окусим, знам колико је гради. Мићан му додаде пуну чашу. — Знаш што је, Мићане, ако још само кап... Знаш што је кап?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Не распи живот свој случајем створен, У душу моју дубок дуби корен; Стани, јер не знаш шта у себи кријеш. ИX Јадују стазе у вечер јесењу И модра река огрће се ћутом Леденим сребром а по велу жутом

XXВИИ Завршила се једна тиха драма, Ветар је цвеће разнео пољаном, Шинула бура над нежношћу саном, Ти не знаш шта се одиграло с нама.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА (завршава читање): „Твој до гроба верни Ђока.” (Згранута.) ЈЕРОТИЈЕ: Бока! Ето ти га с мисли и с персоном! Сад знаш ко је Ђока. АНЂА (крсти се): Ју, ју, ју, ју! Господ је не убио!

АНЂА: Па јесте, ал' немој сад опет да отвараш писма. ЈЕРОТИЈЕ: Морам! Није што хоћу, него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви. Има људи који воле туђе пиле, има их који воле туђу жену, а ја волим туђа писма.

Слађе је мени прочитати туђе писмо но појести три порције сутлијаша са циметом, а ти, Анђо, знаш колико ја волим сутлијаш са циметом. Ето, дошло од јутрос пуно писама: из министарства, из округа, из општине.

Е, ето ти сад, она се провела, а сад можеш ти да се проводиш. АНЂА (размишља): А опет, шта знаш, Јеротије, можда је ово каква добра прилика? ЈЕРОТИЈЕ: Хм, добра прилика; Ђока, добра прилика! Иди, бога ти!

Шта је? ВИЋА: Шифра. ЈЕРОТИЈЕ: Шифра? Поверљиво? ВИЋА: Врло поверљиво. ЈЕРОТИЈЕ: Анђо, склони се ти! Знаш, поверљиве ствари нису за жене. АНЂА: Знам, де, разумем ја то! (Полази.) ЈЕРОТИЈЕ: А је л' понесе оно писмо?

ВИЋА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Јеси разрешио? ВИЋА: Јесам. ЈЕРОТИЈЕ: Па шта је? ВИЋА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Ама, како не знаш? ВИЋА: Ето, па читајте сами! (Даје му телеграм.) ЈЕРОТИЈЕ (чита и изненађује се.

ВИЋА: Гле! Нисам, бога ми! ЈЕРОТИЈЕ: Па то ће бити, то ће бити, господине Вићо! 'Ајде брже, ако бога знаш, изгорех од нестрпљења! 'Ајдемо у канцеларију! (Оду десно.

Тада већ ни отац ни мајка неће имати где...” (Престане читати.) Ово даље те се не тиче! Ето, сад знаш! Јеси разумела? На то ми он одговара: „Поступићу тачно по упутствима која си ми у писму изложила”. Јеси разумела сад?

ВИЋА: Боме! ЈЕРОТИЈЕ: Ако хоћеш да јој измериш тежину, треба да знаш шта носи. Шта мислиш, господине Вићо, шта носи ова депеша? ВИЋА (слеже раменима).

МАРИЦА: Слушај, оче, ти знаш да сам ја већ у годинама и да је ред и дужност родитељска да ме збринете. ЈЕРОТИЈЕ (не слуша је, већ размишља за свој

А шта је то сумњиво лице? 'Ајд' кажи, Тасо, шта је то сумњиво лице? (Таса слеже раменима и гледа у указна лица.) Не знаш, дабоме!

” ЈЕРОТИЈЕ: Чекај! Дакле, је л' му знаш лични опис? АЛЕКСА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Млад? ...Је л' знаш сигурно да је млад? АЛЕКСА: Па јесте, млад је!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

— Младене, синко, пошто сад купујеш со? Знаш, татко ти је куповао по толико... Младен му одговара. Одговара му радосно, без досаде, јер зна да му он зато

Седи. Сад ћу ја. — Па баш добро — дочека она. — И раније да идемо тамо; знаш, немају богзна кога. Па ако ми нећемо, као прве комшије, онда ко ће? — Добро, нане! А јесу узимали штогод од нас?

— Па... ти знаш. Ако можеш, подај му — одговорила би баба. — Колико? — Толико и толико. Младен би се замислио, као прибирајући у

— Драгичка, Младене! — чисто равнодушно, јер већ су јој почели бивати обични ти свакидашњи напреци, куповине. — Знаш Арибегову воденицу, чивлук? Она се трже и чисто уплашено упита: — Знам, па? — Наш је! Она посрну.

Радознали, жељни, молећиви да остане, не прекида, не нарушава... [Ипак изиђе. Чује издалека песму:] Зар ти не знаш шта је миловање, Миловање, слатко уздисање? — Уздисање знам, али не миловање.

— Како: од памети? — Од велике памети. — Па зар само луди су здрави? — Не знам. Само и ти знаш: она воћка што рано сазре, рано опада.

и тражио да му из ћилера или подрума што да, што треба за тај дан, за јело, пиће, она би често љутито одговарала: — Знаш где су, иди па узми! [Баба се разболела, снаха и невеста је негују.] — Децо моја слатка!

— Не знам ја, синко, ништа! — муцала је и дрхтала. — Сад знаш и иди! Како је она отишла, и сишла, ко зна, само после по часа, одоздо дотрча уплашен и усплахирен брат му: — Бато,

Ћипико, Иво - Пауци

— преврне газда говором. — Хоћеш јш их откупити? —Немам чиме, господару, до јесени, а на јесен узми колико знаш. — Па, ослободивши се, вели: — Де, добри господару, поврати ми их да не скапавају од глади!

— 'Ајде, брате, — вели му, — немој да гријешим! Знаш да ти не могу већ ништа дати... давао сам као и другима док сам имао на што ... и помало изгура га из дућана на кишу.

— Што је то!? — чудио би се сељак. — Помози, Васо, ако бога знаш! — Уложићу за те уток и не плаћај ми ни паре док не видимо шта ће старија власт ..... Има, болан, и тежих од наших!

—Оженио се и ти, Раде? ..... —претргне ћутање жена. —Знаш да јесам... —А имаш ли дјеце? —На путу је, — насмија се Раде. — А ти мишљаше да нећу бити вриједан. — Не велим ја ...

да се отмем ... Једнако ум ме к теби носи!... Хтједох ићи кући, жени, знаш... Али, ето, што бих тајио, потражих тебе... И нађох те. —Било са срећом! ... А што ћу ти ја?

— вели Маши, док је до ње стигао и, ухвативши је за руку, поведе је за собом у колибу. — Увео сам те да знаш гдје ћеш доћи:. ти си овдје моја домаћица, иноча, друга жена!... —А куд ти је човјек? — упита је. —Пошао је у варош.

— Ти не знаш гдје си? — вели Раде смијући се. —Загријала се, а? Чекај, сада ћеш се охладити. Иди само за мном! Обима рукама

— Чудо је, виђу и ја сада, — замисли се отац. Али није се могло друкчије... Зар пустити земљу у туђе руке? Не знаш ти, сине, у којој сам ватри био оних дана! Раде посматра оца.

—А ја од њега ни биљега! — рече жена забринувши се наочиглед. — А послије оних љетошњих дана у планини... знаш... надала сам се ... — Није до мене, — прекиде је Раде живо. — Што није било, могло би бити...

Али откада оно у планини сјаранисмо се нас двоје, не марим га на очи! Не знаш ти како је то тешко ! ... Чини ми се туђ ..... прљав... Ма'ни... и закрене руком као да се од нечега брани.

— Ја јој не браним. — Па се смисли и вели: — Иди, Цвијето, иди, сестро! ... а ако ти буде криво, знаш гдје си се родила. Цвијета поплашено гледа уоколо и ни на коме од куће не устави очију.

—Чуј и ову! — зачуди се Петар. —Знам ја за њу, — насмија се они времешни човјек. — На твојој сам, Павле! —Па кад знаш, причај да те слушам! —жури Павао. —Де ти, први си почео ... .

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Да ли ти унапред знаш, ако си свемогућ, шта ћу рећи, водиш ли ми мисао, могу ли ипак скрити од тебе неку своју малу тајницу, нешто као неку

Ако можеш, Господе, да управљаш мојом судбином, да стварно знаш све, без изузетка све шта ће се догодити, па ми чак и ово питање у главу стављаш, зашто си овај наш кукавни живот

Зар не нађе за свога раба ништа лепше међу твојим створењима, него ову љигаву ругобу која ми се, знаш, целог живота гадила?

Матију нешто дуже. Ни он није хтео да те гања по целом Саборишту како је могао. А знаш ли ти, пресветли, зашто су они одустали?

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Лутке и лýтка нека, Не забављај се тиме. Ах, зашто црвениш, лудо? Та лутак лепши те чека... Но, ти му знаш већ име. 1888. ВЕЧИТА ХАРМОНИЈА На чисто, лазурно небо са благим, нечујним ходом, Силази Дијана светла.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ослушкујемо. - „Јеси ли, драги Теофрасто, добро закључао сва врата и капије? Ти знаш да ме Атињани не маре што сам метоик, дошљак, и подозревају што сам био учитељ Александров.

Да ја о тим стварима друкчије мислим, знаш врло добро, исто тако су ти познати моји докази да је Земља лопта: при сваком помрачењу Месеца, граница Земљине сенке

када се обазре по дворани и увиде да овде није место за бесне препирке, он се савлада па рече помирљивим гласом: „Ти знаш, сине мој, колико ја ценим Коперника и поштујем његову успомену.

Сваки топ, када избаци пројектил, тргне, као што знаш и разумеш, мало унатраг. Замисли сада да смо уз наш васионски вагон причврстили један топ, боље рећи неку врсту

„Па и ти си некада био проналазач и зарађивао паре са патентима, да их потрошиш са женама. Ваљда знаш да патент не траје дуже од петнаест година. А, за петнаест година нећемо још полетети по васиони.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Опет чивчије? СТАНА (прилази јој насмејано, ужурбано): Ништа, ништа, снашке! Знаш ти њих, они кад год дођу и донесу берићет, онда да им је само што више да једу и пију, и једнако траже: »дај котличе,

Ваљада ће опет да се врате. Нарочито хаџи Риста. Знаш да он не пропушта, а да сваке суботе не дође, не обиђе и види тебе, децу. ТАШАНА А мајка није долазила? СТАНА Није.

ТАШАНА (одбија руком): А, нека то. СТАНА (с наваљивањем, чуђењем): Како, снашке? Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш.

Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш. Он годинама, то се зна, то је његово: да је овде, да дође, поседи, разговори се...

Ено ја сам (показује на двориште, кујну) већ то све спремила. И кад знаш, онда? ТАШАНА (прекида је, с досадом): Знам то, Стано, знам. Добро, хајде донеси ми одело.

Да ли су све донели што се обрало по чивлуцима? ТАШАНА Не знам, хаџи. ХАЏИ РИСТА (увређено): Треба да знаш, кћери! Других година овде се доносило по сто, двеста, и више кола... а сада да је мање... ТАШАНА Не знам.

не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш... СТАНА Па знам, газда! Гледам ја, чистим, радим... ХАЏИ РИСТА »Радиш«.

не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш... СТАНА Па знам, газда! Гледам ја, чистим, радим... ХАЏИ РИСТА »Радиш«.

Све да је као што је и било. (Показује иза себе у округ). И башта, и шедрван, и дрвеће, и авлија, и цела кућа. Ти бар знаш какав ја имам аманет. Ти знаш какав ми је аманет остављао кад умираше стари ти газда, а мој побратим. Знаш ли?

И башта, и шедрван, и дрвеће, и авлија, и цела кућа. Ти бар знаш какав ја имам аманет. Ти знаш какав ми је аманет остављао кад умираше стари ти газда, а мој побратим. Знаш ли? СТАНА Знам... ох, Бог да га прости!

Ти бар знаш какав ја имам аманет. Ти знаш какав ми је аманет остављао кад умираше стари ти газда, а мој побратим. Знаш ли? СТАНА Знам... ох, Бог да га прости! ХАЏИ РИСТА (већ наљућен): Па кад знаш, шта онда? Улази клисар црквени.

Знаш ли? СТАНА Знам... ох, Бог да га прости! ХАЏИ РИСТА (већ наљућен): Па кад знаш, шта онда? Улази клисар црквени.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Све је то он носио у себи као неку тајну. Једаред само повери се послужитељу читаонице. „Знаш, кад тако читам о Србији, Босни, Црној Гори, а нарочито о оном Санџаку, који никако не могу да ухватим ни где је ни

Мајка закука. Мајстор Коста се савлада: „Па како ћеш, лудо дете, у свираче, кад ни свирати ни певати не знаш. Шта ћеш међ њима. Хоћеш тањир у шаке па од стола до стола у прошњу. Је ли то хоћеш?

— Забога, дијете! Отуда не излази сунце. С те стране залази, пред вече, зар ти то не знаш, тешко мени! — Паула поцрвенела. — О, Господе, морам и да се прекрстим.

— Добро да ме разумеш, Тодоре. И ми волимо успомене из младости, само, знаш, у нашем крају остављају венчане венце тако само католици, Швабе, а ја ти, брат си ми, не волим Швабе...

Стари Лазарић је понекад беснео: — Школу ниси хтео да учиш, економисати не знаш. Све ћеш сфурдисати! Кад ја умрем, и поделите се, теби ни до ручка неће стићи имање.

(Госпа Нола се једаред вратила с њива сва црвена. — Не знам ја али не знаш ни ти! Читај, брате, и научи и мене, немој да ме слуге поправљају!

сишли с планине, не шугавци, него људи од соја, радили и стекли, нико нам није био неки нарочити расипник, и, како знаш, што имасмо, не сачувасмо! Је л' нас видиш!

Балкон на кући огроман, као неки вагончић, а на њему никада нико не седи. — Балкон је знаш — тумачио је гос-Тоша раније жени — волела моја мати, и он је екстра дозидан; то се и види, пљуни па залепи изгледа.

Таква му је ћуд, никад не знаш која му важи. Две кравице је већ ранио. Јутрос, привезали га за кола, дали му да грицка што највише воли, и разишли се

Ево, сад ћу одмах да бацим ове пелене у које ме зависте доктор Мирко и ти, и да се дигнем, али онда ћу, да знаш, тебе да повијем. Или да одмах престанеш плакати.

Или да одмах престанеш плакати. — Ти се шалиш, Нано, а не знаш како се све у кући преврнуло без тебе... Одлутала и моја керуша, и нема је да се врати.

— Госпа Нола разрогачи очи. Има два дана по два сата апса у гимназији... Молио ме да ти не кажем. Већ знаш. како он моли, Јулице, вилице, и вилина косице, немој рећи Нани, док не оздрави, моја Нáна, моја брáна.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Зато, синко, ено ти коњ у штали, оседлај га и иди куд знаш да ће за тебе најбоље бити.« Ово је за Романа био глас анђела, и не чекајући да се свештеник по обичају заплаче, ђипи

ОД 20.000 душа што овде обитавају, није ниједном на памет пало теби помоћи, осим мене, но треба да знаш да ти други и не може тако помоћи као ја, јер сам ја агина кћи, и само почитаније које сам ја у моји последњи 18, и

Ја би желио да се стара она песма: »Знаш ли, душо, кад си моја била« лако не заборави. Ову да свака девојка добро наизуст научи пређе него што почне читати

« — »Ју, Амор, мамо, и име му је страшно, а како је он умиљат« — »Чувај се, велим ти, ти не знаш која је то беда«. Девојка оће баш из тог узрока да види шта је то, док у шкрип не падне и не почне и она као Доситејев

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

пакошћу цркве према просвети — Јест, то је добро, јер што је главно ако си професор, а ти не мораш ни да знаш предмет који предајеш. Ја, на пример, не могу приликом венчања да певам посмртно опело, је л'?

Јок, не можеш да му приметиш. А не можеш му ни цени замерити; откуд му ти знаш шта кошта. Не можеш тек рећи: слушајте, ви сте скупи, Мита бакалин продаје много јефтиније салватус пуртатус!

Данас ти не замерам што не знаш, али гледај за сутра да научиш. Поздрави оца! А ако гробарев син не би знао лекцију, онда би учитељев прекор овако

— Е па, како је он могао потегнути мртав са Марице, где је погинуо, и доћи па убити Уроша? — Не знам! — Е, кад не знаш, а ти читај за време ферија, па дођи накнадно да полажеш испит.

се, Сретене, такође окретати око себе, а, окрећући се око себе, да трчиш и око овога Живка који представља, као што знаш, Сунце. Затим стави мене у ред. — Ти си Месец.

Најпре паднем ја као Месец, на мене се сручи Земља, а на њу Сунце. Направи се једна гомила, нити знаш ко је Месец, ко Сунце а ко Земља. Видиш само, вири једна нога Сунчева или нос Земљин или тур Месечев.

и повлачио писаљком по именима, али, кад би се на коме уставио, рекао би: — Изиђи ти, вепре, и одгрокћи нам шта знаш о...! А вепар би се дигао из клупе, опуштена репа, изашао би пред таблу и почео гроктати лекцију.

— Па добро, Сретене, кажи ти мени — вели му професор — кога ћеш ти да зовнеш у помоћ кад не знаш лекцију? — Комшију Живка! — одговара Сретен. — Овога Живка што седи до тебе у клупи? — Јесте!

А каквога си душевнога расположења, младићу, кад си будан? Јеси ли сачувао памћење, знаш ли, на пример, да ми рецитујеш штогод? — Знао сам, али сам заборавио. — Можда си упамтио какву народну песму?

— Знао сам, али сам заборавио. — Или ма шта друго, ма какву песму, реци шта знаш? Дечко се домишља, домишља, па тек запне: — Квадрат од хипотенузе, То зна свако дете, Раван је квадратима Од обе

— Одакле си родом, Спиро? — понавља професор. Спира ћути, трепће и гледа у таван. — Зар не знаш, по богу брате, одакле си родом? — Заборавио сам. — Па шта онда знаш?

Спира ћути, трепће и гледа у таван. — Зар не знаш, по богу брате, одакле си родом? — Заборавио сам. — Па шта онда знаш? 'Ајде реци ми да чујем шта ти знаш, кад већ не знаш ни одакле си родом?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Пустите их. То је добар знак. Нису, значи, још преморени — размишља потпуковник Петар. — Ти знаш, кад балон почиње да пада, онда се из њега избацује баласт... Тако је и са њима.

Веле, сигурно је из нашега пука. Улазећи у бивак, натрапају баш на команданта дивизиона... А ти знаш њега... Он је у стању да дигне на ноге целу батерију за неки мали каишић, а тек замисли сад... У питању је био коњ!...

Али зато, када сам се вратио у батерију потражио сам прво Светозара. Ти знаш... ја никада нисам ударио војника. Али тада сам сву љутњу и бес, који се скупљао у мени, чини ми се, од мога рођења,

Ђе ће, сирото, него гурне напријед и викне: ух — и оде онамо ђе си га намијенио.“ — Е, вала, знаш, ти не можеш да живиш, а да не „прећераш“! — смеје се поручник Протић.

Запамти где си стао — и Душан оде журно, држећи се за трбух. Опет поче благајник. — Знаш, Момчило, требало је ипак... због војника. — А после, ни гробље није далеко...

— Близу... нема четири километра одавде. Живадин се пригушено смеје. Почесмо и ми остали. — Е, знаш шта је, претерасте! — вели, смејући се, капетан Веља. — Хајд што рекосте да је шакал као коњ.

Види јој зубе, види зубе! — вели Живадин. — Бре, Драгиша, ништа не знаш. Она ме подсећа на сан летње ноћи, па макар забадала прсте у ону твоју торту.

— дира га Живадин. — Немој да ме прекидаш. Ја причам верно како сам разговарао са човеком... Знаш, а он мени каже: „Ама баш и ја то тражим.“ Врло добро! И тако ти пођемо заједно.

— Ти си из Дринске дивизије? — Не, ја сам био у комитском одреду. — А... Тако ми кажи. Зато ти и не знаш где је Кожух. Дакле, пази: Кожух је на нашем крајњем десном крилу. Тамо даље држе Енглези...

— онда се окрете Предрагу: — А ти слушај и пази шта он говори, па ћеш после рећи шта знаш. — Ево како... Да вам прво изложим општу ситуацију.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Да знаш, мила, мени што си: џбуње плаво јоргована! Попине се сапи расцветале, У том џбуњу славље птице запевале. Па дивни и

О слатки брате, засвирај ми виолон, Свиђа л' ти се Жан Франсоа Вилон? Та он је умео да буде и лопужа; Да л' знаш брате, оне тамо са Гружа?

дакле неиздвојим од живота нашег физиолошког, и наша вечност ваљда зависећи тиме од нашег живота садашњег: ти и не знаш са колико опасности носиш своје вечно бивање у покретима својих руку нпр.

А пријатељ: ”Господе, он ти вели: Ти знаш да лице твоје штујем! Но речима погрдним које једино сада зна, Речима које чупа из муке своје и сна!

“ Виках, виках: За ове речи једино ти смеш да знаш! ”Господе, Господе, он вели: у савест своју пљујем, Ал колики ужас и колики страх!

”Господе, Господе, он вели: у савест своју пљујем, Ал колики ужас и колики страх! Ти знаш, једини знаш, да лице твоје штујем.

”Господе, Господе, он вели: у савест своју пљујем, Ал колики ужас и колики страх! Ти знаш, једини знаш, да лице твоје штујем.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Трже се дечак. Сакупи снагу и рече да тражи Месечев Цвет. — Месечев Цвет? — плану старац. — 3ар не знаш да једино добри и благи до њега стижу? Док не окајеш своје грехе до њега нећеш стићи!

— обрати се Златокосој с прекором у гласу. — Зар не знаш да мачем убоге браним, да је мач само у мојој руци чаробан?

Само мојим дахом покретана свирала има моћ! Остави ми бар њу! Зар не знаш колико је болних и невољних? — Једна од жена зајеца. Веровала је да ће јој свирала извидати слепога унучића. Шта сада?

— Сад знаш зашто никада нисам донео шарана у замену за лубеницу! — рече Софроније и осмехну се. — Дању су оне рибе, бар људи мисле

Али, надиграти ме нећеш... — избаци орао карте испод крила, растури их кљуном по стени, па рече: — Дели први! Услов знаш: ако добијеш — пропустићу те, ако изгубиш — прогутаћу те.

— Једино с њима у брак улазе — жалосно Грана саже главу, а Белутак се насмеја: — Па, ја сам стена! — рече. — Зар не знаш? Није знала, али времена за истраживање није било. Приби се, Корална Грана уз Белутак, осмехну.

видела стубове прозрачније од мојих, златног јахача и златног орла, казаљке које показују дане у месецу и сате у дану? Знаш ли икога направљеног по жељи једне принцезе? Ој, како се узбуђивао сат спомињући Принцезу!

— Па, покажи шта знаш! — рекла је Царица удобно се заваливши у наслоњачу, а сликар је раширио платно и повукао први потез.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Овамо! (Привлачи је и љуби). КОЦА (цикне држећи се за образ): Јао, изеде ме! — Ала си ти, Васка! А не знаш како боли! ВАСКА (око ње): Јест, боли. А кад би те он место мене?...

Нигде никога код куће нема. Ни отац, ни брат. Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази. Све тамо, с том Коштаном... ВАСКА А што? А тебе због њега страх?

СТАНА (уплашено, да ко не чује): Ћути, Васка, ћути! Знаш добро какав је отац, па још нека и за то чује... ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо.

(Виче): Нано! Улази Ката. ТОМА Где ти је син? Син твој? КАТА (снебивајући се): Па... ти знаш... ТОМА (бесно): Не знам! И ништа нећу да знам! Ти си му мајка, ти си га родила! А шта ти знаш?

ти знаш... ТОМА (бесно): Не знам! И ништа нећу да знам! Ти си му мајка, ти си га родила! А шта ти знаш? Кад си и ти нешто знала? Никад! Ништа! Од које си фамилије? »Мотикарке«! Ко ти беше дед, отац?

(Трза се, Арси): А што ти стојиш? Седи! (Виче): Свећу! АРСА А, не! Какво седење? Знаш да места немам док овај празник не прође, ови — не свети, него, Боже ми опрости — луди дани.

Али за то... ТОМА Ех, поштена: Сигурно ради њеног поштења толико се бесни и трчи око ње. АРСА Ништа ти још не знаш, хаџи! Они млади, па већ човек и да се не љути. Али што за ове друге, старије, домаћине!

Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна. Те овај, те онај дошао. Механџија дошао. Главу увио, руке обесио.

ТОМА Па Магдо, како... МАГДА Немој, слатки газдо, немој да се љутиш што смо младога газду... Ти знаш да сам га ја дојила, па да ми је он као друго моје дете.

Ти знаш да сам га ја дојила, па да ми је он као друго моје дете. Знаш колико сам те служила па ми никада реч не рече а камо ли да се наљути.

ТОМА (издиже се): Ех, а сада кад би још и ону! Али не знаш је ти. Стара је то песма. У моје доба, кад ја бех млад, тад се она много певала. Твоја мајка, Салче, певала ми је.

КОШТАНА (са сажаљењем): Коју, газда Митке? МИТКА Коју? Ех, Коштан, зар једна је песма жална? Знаш ли шта је карасевдах? И тој тежак, голем, карасевдах! Туј болест ја болујем (показује на себе).

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

А знаш ли зашто Оно полуђе? У моје срце Ти ноћас уђе, Па с њега оде Свих бола тама, И ти га ватром Запали сама — Јер и

Тихо мирис вије, На твоје леје месечина пада Топла и мека, и руже ти мије Сребром... Ти не знаш да преда мном сада Ноћ друга стоји, пуста, и у чами, С развалинама...

И сенке без броја Сокаком грну, и свака куца ми Руком у прозор, како прође која... Ти не знаш... Твоју ноћ светле драгуљи, Докле из таме све у окна моја Кô слепо око позни месец буљи. 1911.

Свуд сам брао ђуле и грозде бехара, Мојој срећи нигдје равне било није — Све од Бање Луке па чак до Мостара! Знаш ли часе оне?... позно сунце грије, Врхови мунара као ватра горе, А свуда из баште мирис ђула вије.

Но гле! Јунак самац није, За њим сједи цура нека; Врана јој се коса вије Кô просута свила мека. Знаш гдје лака срна пасе, Вода пада с хриди голе, Како бршљан обвија се Око брезе и тополе?

Пуна доброте тихе, благодатне, Пружи ми руку и кô сестра права Прича ми своје приповјести златне... Знаш ли звук харфе када подрхтава Од слатке чежње? Тако дршћем и ја На сваки глас јој до разданка плава... 1911.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Мио зете, дели-Страхин-бане, рашта си се тако раздертио? Знаш ли, зете, — не знали те људи! — ал' ако је једну ноћ ноћила, једну ноћцу с њиме под чадором, не може ти више мила

Грохотом се дервиш осмјенуо: „Ти, делијо, Страхинићу бане! Знаш ли, бане, не знали те јади, да сам саде на Голеч-планини, да те видим у царевој војсци, познао бих тебе и ђогина, и

те видим у царевој војсци, познао бих тебе и ђогина, и твојега хрта Карамана, кога волиш него добра ђога? Знаш ли, бане од малене Бањске? Познајем ти чело како ти је, и под челом очи обадвије, и познајем оба мрка брка.

Знаш ли, бане од малене Бањске? Познајем ти чело како ти је, и под челом очи обадвије, и познајем оба мрка брка. Знаш ли, бане, не знало те чудо, кад западох ропства у вијеку, — пандури ме твоји ухитише у Сухари врху на планини, у руке

тебе се, бане, ражалило, те ти зовну Рада тамничара, твој тамничар на тамничка врата, изведе ме к тебе у авлију? Знаш ли, бане, знаш ли, Страхинићу, кад запита и мене улита: „Ропче моје, змијо од Турака, ће пропаде у тамници мојој!

Знаш ли, бане, знаш ли, Страхинићу, кад запита и мене улита: „Ропче моје, змијо од Турака, ће пропаде у тамници мојој!

Милица тврдом клетвом заклињати: „А тако од рана, разбојниче, оздравити, кадно ми си, делијо, исред поља од Косова, знаш ли мени штогоди за л'јепу господу, разбојниче добар?

Отале се Ђемо подигао кроз некакву Јањину планину. Тешко Ђемо ожедњео бјеше, дели-Марку тихо говораше: „Знаш ли, Марко, воде ја механе? Тешко ме је освојила жеђа“.

Кад то вид’ла млада Павловица, завидила својој заовици, па дозива љубу Радулову: „Јетрвице, по богу сестрице, не знаш кака била од омразе, да омразим брата и сестрицу?

Мој сестрићу, Јован-капетане, сан је лажа, а бог је истина; ружно си се главом наслонио, а мучно си нешто помислио. Знаш, сестрићу, не знали те људи!

наша, а шапатом збори сиротиња, ђе ми сједи снаха испрошена и код баба и код старе мајке, а ђе сједи за девет година. Знаш, сестрићу, не знали те људи! да ћу тамо јунак погинути, нећу моју снаху оставити, ни весеље јутрос растурити.

Ал’ говори Сењанине Иво: „Да мој брате, Јуре барјактаре, не знаш ђегођ камене пећине, ђе би могли ватру наложити и јуначки живот повратити?

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

нас тајно чека поред цесте У заседи иза петнаесте Кад осетиш да ти срце лупа Као нека воденица глупа Шта је не знаш али нешто јесте У заседи иза петнаесте Па се очи нађу на мукама Заборавиш куда са рукама Нигде мира да се ноге

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Није зато ни чудо што је Стриц, при помену Луњина имена, почео да виче и да се забринуто рогуши. — Да знаш, Јованче, она ће нас прва пронаћи, буди у то сигуран. — Како ће нас наћи, ако јој нико не рече?

— Ехе-хе, јесте ли се препале? — Да знаш, тужићемо те учитељу да нас плашиш! — свадљиво викну једна дјевојчица. — Не идем ја више у школу па да ме учитељ

— Ето баш није мене, него Боку Потрка! — злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати! — Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш! — Знам, баш знам: Ђоку Потрка и Лазара Мачка, ето ти!

— злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати! — Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш! — Знам, баш знам: Ђоку Потрка и Лазара Мачка, ето ти! Обојицу је данас истуко.

— злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати! — Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш! — Знам, баш знам: Ђоку Потрка и Лазара Мачка, ето ти! Обојицу је данас истуко. Ено их, остали су у затвору.

Мачку синуше очи. — Охо, шта ли ћемо све тамо начинити да само знаш. Пусти ме, идем одмах на свој таван да мислим. Ето ме сутра у Гај.

— Еј ви тамо, упалите! — молио је гласић. — Сад ћу да се јавим ! — прошапута Јованче. — Оно је патуљак. Знаш, онај из приче. Мачак му чврсто стеже руку и промуца: — Хајде па шта нам буде.

Траже логор. Сви проблиједише и престадоше јести. Јованче претрну, и оштро погледа дјевојчицу. — Откуд ти то знаш? Луња само слеже раменима и одговори неодређено: — Па тако... Хода неко, шуља се. Ту је негдје.

Прокин гај поново паде на ум, он мудро закључи: — Можда их је страх од овога новог учитеља чак и тамо отјерао, шта га знаш. Кад ли тај мало попије па пограби шибу и развиче се, гори је од сваког дрекавца.

— Гле, шта ће ти то? — зачуди се кнез. — Ракија није никакво оружје. — Како да није — повика Лијан. — Знаш како су Босанци у рату говорили: „Док је рума, биће штурма!

— Шуљају се они са свих страна — шапатом рече Луња. — Како ти то знаш? — обрецну се Стриц и претрну. — Знам. Осјећам да долазе. — Долазе?! Ко долази?

Око Прокина гаја множили су се и укрштали трагови зечева, вукова, лисица, чак и вјеверица. Просто не знаш ко је кога гонио, ко од кога бјежао. Глава да ти се заврти пред том замршеном мрежом бјегунаца и гонилаца.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ДОКЛЕ НА ТИХУ ВРЕМЕНУ ПЛАВАШ... Докле на тиху времену плаваш, дотле лађу чувај да је где о што не скрхаш. А ако ли знаш зло место где се хоће насадити, брзина ли је на кладу нанети, дотле уговори и састави помоћнике себи у своме стрепљењу!

Згрешили су твоји људи зашто су преступили мој заказ. Тако да знаш, јер тога рад синови Израиљеви не могу стајати супроћ душмана им својих, нити их могу више надбијати дотле, док год од

« И пак му рече брат: »Јест, онаква за којуно ти не знаш, којуно је теби сазидао онај слуга што га у тамници држиш.« ТИРСКА БЛУДНИЦА У Тирскоме граду је био неки хармицар

Пак му рече: — Ето, да знаш, сад ти већ дајем прочку и пуштам те, ал' отселе врло да се пазиш и меркаш на себе, да не би пак у кому хитленлуку не

РАЗГОВОР О ПОСТУ И ПУТУ Трговац: Не знаш ти, оче, што је и какав је пут. Ми на путу нигде не згревамо свога срдца. Ходећи, путујући по туђи вилајети, у туђој

Стреле вражје су то туштене, а не знаш откуд те стрељају, те ако би како било ваља ти погинути с душом, ако од писма ка томе не узимаш добра штита ни заклона.

На своју воденицу воду навраћа. Чуо, недочуо, видео, невидео, што знаш, за то не дознао! Не чини зулума, да те зло не стигне. Не сеј по бразда неправде, да је не пожњеш седморином!

Пошаљи твога хлеба и водом, по неком времену хоће ти се к теби с добром повратити. Не знаш то, нашто ће ти кад, омркнути, осванути ли дан.

И то се достапут згађа да правица и к добру супроћ стане. И вода је слаба, ал' ватру силовиту гаси. Што не знаш, научи се!

Боље је с бременом и полако дома путовати, неголи празну трчке доћи. Зло се са злом протерује. Зло му знаш, а о добру си му невешт. Ко пре уграби, његово је. Докле је гвожђе вруће, дотле се кује.

пронеразиш да јој се душа и срдце не опрепасти, ни смути од тебе, него лепо тихо, и кротко улези указати јој се. Знаш, није оно пророк слободни, него плашљива сама девојка! А мени је посвећена с првим ти гласом.

Гаврил Архијереј пророк Захарија Јелисаветин, муж твоје рођаке, добро за то знаш да кад он не поверова мојим речма те изарад тога онеми.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Знаш ли, бре, како ћу да га поткупим? Море, ни пас с маслом неће га моћи појести!... И одржа реч! Написао тако да је све бр

А ове — ама знаш како ми чес’ давају, како ми лацкају! „Стринке, стринке, мори! Еве ти мој сапун!“ вика једна. „Узни си, стринке Доке,

“ — Ти што му напраји? запита’ га па ја. — „Та што да му чиним? једно ми је дете, знаш како је! Купи му штифлетне а-ла-франга...

— „Чешљеви, сапуни, ђулијаци неки, та неки женске штифлетне, колани, подвезице, гакице женске, чорапе, — ама знаш кол’ко су дуге!... Дуге, како да ће около шију да ги врзује!...

) Ништа не зна, само га гледа, а израз лица јој такав и уста јој стоје тако да не знаш или се смеши или ће да заплаче...

Ој, хој-хој, леле, Зоне, у чичек-антерија... Па тек скочи, не знаш ни зашто ни крошто. Остави дућан на калфи, а он се жури кући као да му гори.

Девојачку срећу да батисују... Па како се напрајило тој чудо, реци ми, Таске, ако знаш? Е, не знам ни сама си, Ташано, веће си и сама крстим с обе руке, и питујем: што је овој?!

— Ћу те питујем, ако, демек, знаш да ми кажеш ништо... Ели се, Мичо, девојке воде преди свадбу у амам, ели после свадбу?...

У наш варош, — тај си је адет... — Питујем, — вели Ваче Шаторче — зашто, знаш... Ето, заб’равија сам зар онај стари адет, па искам да знам.

научија се... — Ха! — одобрава Замфир. — Ашкољс’н за тај реч!... Овуја мушљику имам си... знаш од које време гу имам? Море, и не пантим веће!...

— Што, не верујеш, бата-Мане? — Да се неси посмешила, невесто?... Знаш: Манулаћ и Манча слично му долази, — та може да си заб’равила за кога ти рекоше... — Ама, де! — смеје се женица.