Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Тако ми је пре говорила — одговори Страхиња. — А Живан и кућани? — Они свакад спавају у кући. — Де, зовни је!... Брзо!... — шану Ћебо, па се склони за вајат.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Симо! — рече он брзо. – Чујем! И Сима скочи као опрљен. — Брзо, али што брже можеш, зовни ми попа! Виде Сима да је то нешто озбиљно, па, колико му старе ноге допуштаху, пожури да изврши кметов налог.
— А где ти је тај несрећник? — пита кмет мрко. Он пружи руку на гумно, које не беше далеко. — Симо, зовни га! Сима оде. Људи стојаху неми, оборених глава. Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије...
Харамбаша погледа по дружини. Сви га погледаше радознало... — Зовни стражу! — заповеди он. Заврзан загракта као гавран... Док длан о длан, и стража ту.
И, минувши мимо децу, уђе у кућу. — А где је Лазар? — упита своју жену Крсманију. — Не знам, тамо је у авлији. — Зовни га. Замало дође Лазар. Он га погледа лепим, умиљатим погледом, па рече: — Лазо, синко!
И учини му се да ће то моћи... Удари длан о длан. Пандур промоли главу. — Ибро, иди Севића кући, па ми зовни Милоша. Врата се затворише. 13. СТРАШНИ СНОВИ Њему нешто лакну на души. Учини му се то срећна мисао.
Ја ти јамчим! Крушка удари длан о длан и пандур се јави на вратима. — Иди, Мехо, па ми зовни Алексу Алексића. Пошто Мехо оде, он се окрете Ивану и Маринку. — Јесте ли сигурни? — Сигуран сам!
— Нико!... — Нека им је са срећом!... Једини бог нека им буде пријатељ!... Маро!... Зовни ми Станка. И старац оде у своју собу... Суседи и Сима дигоше се. Залуд их задржаваху, ниједан не хте остати.
И да је најмучнији, опет се жао човеку растати с њим!... Али, ето, мора се!... Петро!... Зовни децу... све зови!... Хоћу да се поздравим с њима!... Хоћу да их се наљубим и намилујем још замало...
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
“ И тако се врати и све каже Турцима. један стари аџија рече му: — Ајде, море, ти њега зовни, па ћеш чути шта ће бити. Он се опет поврати, и доведе га.
кад други пут дође, а она му одговори: — Мени је име Патила, тако кад дођеш, ако ме не нађеш на овоме мјесту, а ти ме зовни по имену, па ћу ти ја изићи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Разваљуј врата! — виче љутито потпоручник Драгослав. — Чекај... полако! — умеша се капетан Јован. — Викни, зовни: хеј, домаћине! да виде људи с киме имају посла.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Овако под лажицом, баш овде ет’... Па кад почне да жМијâ, жмијâ... буди Бог с нама! — Којешта, као баба! Зовни кога, нека те истрља, па да видиш... — Трљали су ме, вала, многи, па ништа... све горе...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Софка, иди до Аритонових и зовни Ванка! Софка оде и убрзо се врати са оним истим Ванком. Ванко, као увек кад спази матер јој, стаде пред њу уплашен.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
кад други пут дође, а она му одговори: „Мени је име Патила, тако кад дођеш, ако ме не нађеш на овоме мјесту, а ти ме зовни по имену, па ћу ти ја изићи“.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ВИЛОТИЈЕВИЋ: Греота је да дрежде напољу, по вакој киши, свеједно ко су и шта су! СТАВРА: Кад тако мислиш, ти их зовни унутра! Овде су одлични шкембићи у сафту. ВИЛОТИЈЕВИЋ: А шта ће касти ови, ако их не виде? СТАВРА: Шта те брига?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Па зови га! Ди је? Иве, дај штолу! Метни овди катригу, овди под распело!... Оћу, Думе брате! Зовни га — говораше Брне на предушак, обрћући се на једном мјесту.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
кад други пут дође, а она му одговори: — Мени је име Патила, па кад дођеш, ако ме не нађеш на овоме мјесту, а ти ме зовни по имену, па ћу ти ја изићи.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
АНКА: Онда је то друга ствар коју ви имате. ВАСА: А је ли он код куће? АНКА: Јесте! ВАСА: Зовни га, молим те! АНКА: Одмах! (Оде.
Ћипико, Иво - Пауци
Требало би бреме луча. — Машо! — викну изнебуха, из свега гласа, а јека из пећине одврати бистро и гласно: „Машо” — Зовни и ти! —Раде! — повика Маша, а јека одговори. —Видиш, кад је човјек сам, може са собом да разговара...
—Не знам, синко, нећу твога! Забилижим како ми син рече. У кући је; зовни га. Униђе син му Марко, а отац га упита: —Колико су дана радили Анте и Јуре? —Три.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
кажи му, ништа не затаји, да сам се ја на смрт разбољео; пак оданле окрени хинтове, трчи брже мјесту Беркасову, те ми зовни моју стару мајку, стару моју мајку Анђелију, ал̓ њој немој право казивати, да сам се ја на смрт разбољео, већ јој кажи