Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
— Мила моја, зоро моја, Сунце дану моме, О слађана мисли моја А о злату моме! (1846, 6. јун) ЈАДИ ИЗНЕНАДА Липа стоји насред
Сам остадо са сузнијем оком, Сам ту самцит на свету широком, Сам са ноћи тавном, ал' без санка. О зоро моја, зоро без осванка, Сунце мило, ал' без бела данка, На те мислим, душо, без престанка!
Сам остадо са сузнијем оком, Сам ту самцит на свету широком, Сам са ноћи тавном, ал' без санка. О зоро моја, зоро без осванка, Сунце мило, ал' без бела данка, На те мислим, душо, без престанка!
превучем, да мало загудим, Да ми срцу одлане у грудим', Та пуно је и препуно среће, Чудо дивно што не пукне веће. Зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело — Ко
Збогом, житку, мој прелепи санче, Збогом, зоро, збогом, бели данче, Збогом, свете, некадањи рају, Ја сад морам другом ићи крају.
Љупко цвеће, ти још не увену? А ти, зоро, опет из сна прену? А ти, сунце, опета ограну? А ти, данче, опет свету свану?
А ти, данче, опет свету свану? Ајде, цвеће, па увени брже, Када ње ту, да те бере, нема; А ти, зоро, што се из сна трже, Спавај, дремај, кад и она дрема; А ти, сунце, не сјај мојој муци, Веће седај — моје ј' сунце
(ЊЕНИ ЈАДИ) „Сини, зоро, бела, Сини, слатка селе, А ти, сунце, грани Кô никад доселе! Та данас ће, данас Драго моје доћи, Брже, драги,
Тад му силе све клонуше, И умор се вати душе, Вас он клону и најзада Тежак њега санак свлада. 3оро бела, зоро мила, Дивно л' си се опремила! Гониш таму, гониш нојцу, Идеш ли јој у помоћцу?
А ти, а ти, ох моја једина, О најмиља од свију милина, Зоро моја што ми једном сину, И мој јаде, јер ме у час мину!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И отац може детету да буде злотвор. Отац је највећи злотвор. Сирочићи поштују хлеб који им даш. „Ти си сироче, Зоро?“ упитао је. „Нисам.“ „Тебе је отац најурио из куће?“ „Што да ме најури?“ смејала се. ,,Дао ме у службу. Има нас...
пре но што је стигао да је ухвати, нешто је страшно за њега рекла и сјурила се низа степенице, а он је викао за њом: „Зоро!... Еј, врати се! Донеси ми ракије! Литар...“ Тога дана она више није ушла у његову собу.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
превучем, да мало загудим, Да ми срцу одла'не у грудим': Та пуно је и препуно среће, Чудо дивно што не пукне веће! зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело!
Дође доба да идем у гроба... Збогом житку, мој прелепи санче! Збогом зоро, збогом бели данче! Збогом свете, некадањи рају, Ја сад морам другом ићи крају!
Ј.Дучић ЛXИИИ МОЈА НОЋИ... Моја ноћи, када ћеш ми проћи? - Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? - Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавит'? - Никад! Моје небо, кад ћеш ми заплавит'? - Никад!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
себи овако рекао: „Ако, вели, Митре, ову превелику напаст сад преживиш, живећеш сто и педесет година, и самог ћеш Зоро-агу преживети.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Сам у тој ноћи како опет бега И како јури за првим пољупцем. 1912. РОБ Књиго моја свију снова, ево роба! Око душе, зоро дана, боје зрака, Ја сам тебе пронашао до свог гроба Да те гледам, да те волим из свог мрака.
Књиго моја свију снова, ево роба! Око душе, зоро дана, боје зрака, Ја сам тебе пронашао до свог гроба Да те гледам, да те волим из свог мрака.
Једно твоје вече. идеш кући споро Улицама страха, и душа ти јеца. Твоје гладне очи, моја дивна зоро, Храни љубав мајке: “Нека живе деца.” Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ватра у глави, бивша реч Будућу зору учи суровости БУДУЋНОСТ ВАТРЕ Сакрићу те у моју зиму Вечито пролеће залеђена зоро Сунце је твој непријатељ У име правде у име пустиње Сунце се окреће истина мења место Онима који остају верни остаје
са својом срећом Ено муње високо изнад досаде и наде Између блата и ватре ми смо за ватру Поздрављам те непоткупљива зоро света ОСЕЋАЊЕ СВЕТА Проницљива ватро не искушавај ме толико Док ме не схвате певаћу неометен У моме срцу сунце и ноћ
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
В Ој девојко, жељо жива, Што си тако жалостива? „Ја сам снила мало прије Да у теби срца није!“ Кад си снила, зоро бела, Тад си га однела.
Богу је мило Што ј’ тако тајно Дивну и бајну Створио ноћ. XЛВ Црна ноћи, ласно ти је проћи, Бела зоро, ласно ти је доћи, Ласно ј’ сунцу просијати грање, Кад не знају шта је миловање.
XВИ Листај, горо, листала Тужнима рад лека! Блистај, зоро, блистала Овако довека! Шапћи, луже тихани, Мири, липо, мири, А лахоре лагани, Ти јој мирис шири!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
1857. Јован Суботић ВАСА ЖИВКОВИЋ ЉУБОПЕВАЦ Ти плавиш, зоро златна, Твој сјајни блиста зрак, Сви срећни тебе славе, — Ја љубим гроба мрак. Ти плавиш. „Ето красне!
прилог на стр. И. — Песма је, без потписа писца и под насловом Ти плавиш, зоро, штампана у Дежелићевој Пјесмарици, Загреб 1865, стр. 353—4, бр. 277, овако искварена: Ти плавиш, зоро красна!
353—4, бр. 277, овако искварена: Ти плавиш, зоро красна! Твој сјајни блиста зрак, Сви сретни тебе славе, Ја љубим гроба мрак.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
А сви снови, жеље моје Нек' у златној гривни стоје, Нек' ти шапћу благо, ти'о: ''Зоро моја, данче мио, Слатки рају мој, До гроба сам твој, па твој!...'' 1897.
1923. ЕЛЕГИЈЕ МОЈА НОЋИ Моја ноћи, када ћеш ми проћи? — Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? — Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад!