Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— И он ће скоро. Очекује Иванка из Сарајева. — Јесте. Отишао је да купи дарове... Не знаш како је наручит тај Иванко... Ама као кремен... Поуздан, сигуран — свуд ти се прометне као шило!... Богами!... — Не богми се!...
Турци су, брате, паметни!... — Јадна им памет а гора година! — укопистио се Иванко. — Не дам ја, бре, једног нашег за десет Турака!... Ево ја ћу ударити на двадесет њих!... — Тако је!...
— Не дам ја, бре, једног нашег за десет Турака!... Ево ја ћу ударити на двадесет њих!... — Тако је!... Иванко право вели! — вичу Јован и Јовица.
— упита Зека, и узе главу из Станкових руку. — То је. — Набијте је на колац! — заповеди Зека. Иванко је докопа и у трену глава се Мујагина кезила на Турке. Суреп и Заврзан се забунили око Станка.
Алал ти вера, Јовица!... Не дај се, Ногићу, стари хајдуче!... Удри, удри, Иванко!... Само нека се прави џумбус!... Ја волим само џумбус!... И опет га нестане... Сила је расла као квасац.
И то све некако чудно текну... Зека се стаде освртати... Суреп се узјазби... Ногић, Јован, Јовица, Иванко и... сви пренуше. — Заврзане! — јекну Суреп. Али се нико не одазва... Наједаред побесне све.
Бежало се то главом без обзира. — Заврзане!... Заврзане!... Али се нико не одазва. — Да није заробљен?... — упита Иванко. — Онда ћу их гонити до њихове ћабе! — цикао је Зека. — Ево га! — рече Латковић.
— И Турци баш ћуте? — Ћуте. Ишао је Иванко ономад до Сарајева. „Ником, вели, и не пада на памет да удара на нас.” А после, и зима иде... — Зато ти и хтедох рећи!
Тамна ноћ прекри све својим плаштом као губером, само су страже и војводе биле будне. Иванко беше на стражи крај Засавице, недалеко од самога шанца.
Глава се све више примицала лако, неосетно, да се једва шаш заљуљао... Прикучивши обали, подиже се. Иванко зинуо од чуда. То беше Дева. Чим изиде на обалу, упути се жбуну за којим беше Иванко. Овај стаде преда њ.
Прикучивши обали, подиже се. Иванко зинуо од чуда. То беше Дева. Чим изиде на обалу, упути се жбуну за којим беше Иванко. Овај стаде преда њ. — Откуд ти? — упита га. — Од Турака. Хоћу војводама. Јеси ме опазио? — Јесам.
Заврзан је правио шале и са живим и са мртвим. Иванко му рече: — Грехота је подсмевати се мртвацу!... — А шта смо ми?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
(Водници ове чете били су четири млада и одлична официра, потпоручници и то: Иванко Обрадовић, Владимир Јоксимовић, Драгутин Кнежевић — сада професор негде у јужној Србији и Радомир Милаћ — сада