Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Нарочито матере, онако забатаљене, потамнеле а престрашене. Готово да излуди од страха, јер осећа да му нема лека, да ће јој умрети, а опет једнако нуди га, бдије, а у исто време мора да надгледа
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Мишелино, највећи гребатор кога сам икада упознала, гребао се чак и о струју! Просто да човек излуди! Провирих кроз куполу — негде у том бетонском пространству, у тој прашуми најружнијих кућа у Европи, светлуцао се и
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Док биљке сунча точак усијања, тек рудну жицу немир да излуди. У буков-крошњи гукну Бог и сумрак, а поток течно прогледа на шљунак. А мисли где су, шта су осећања?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Марко опет да излуди. Једнако брани, не да, а кад примети да је ко умакао, он слуге да побије. Софка, огрнута колијом, лежала је.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
А, шта има и да црвени? Право има. Шта сам ја? Слуга. Ништа. И право има. И прве године беше тешко, мучно. Да се излуди. Не смем. Борим се. Шта ја знам, и откуда смем да помислим на то?! Газдарице су ми, снашке!
Тако се преда мном брчкају, купају, свлаче и облаче... И хтеде да се излуди, да се пресвисне, док једне ноћи... МЛАДЕН (излази, унезверен).
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
]. Страх, страх, да се излуди!”194 Веза између просторних ограничења и моралних прописа иде у ред најтамнијих и сасвим непроучених појава код
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
То је да човек излуди! Рекао сам јој, што сам могао смиреније, да је опасно слати слаб одред јер су сви околни шумарци пуни разбојника, да
Станковић, Борисав - ТАШАНА
си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде једнако сама, једнако пуста, па да се излуди! КАТА (пренеражено, уплашено, прилази јој): Како да се излуди, чедо? Како да си сама? Па еве ту сам ја!
КАТА (пренеражено, уплашено, прилази јој): Како да се излуди, чедо? Како да си сама? Па еве ту сам ја! Ја бих ти сваки дан долазила, не бих те остављала; ама онај стари, татко ти,
И онда не би тек могло да се заспи, да се ноћ проведе мирно, и да се сасвим не излуди, побесни од страха. (Шета се, сама себи): Да, »једи, пиј, добро се храни«, а овамо, само гробље, само покојник.
Ох, дедо, онда тај страх! Страх, страх, да се излуди! И тако сваког дана и сваке ноћи. И једнако, увек, све веће, све страшније... Али доста! (Уморна, сустала, таре чело.
Не знаш ти, да се од страха излуди! Буд морам да га чувам, туд морам и све камење, што са собом донесе, да извлачим и склањам.
А опет, кад види да му нема његовог камења, тек онда сасвим побесни, излуди. Тада го истрчи и показује на калдрму и, ево, видиш, из ове старе, тако збијене калдрме почне рукама камење вадити и,