Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Носимо их природно, као своју руку, као своју ногу. И застидимо се нашег идентитета тек онда кад изусте његово име. Тек име је покудно.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Поступак којим се Станковић овде служи кратко се може описати. Осим што покоју реч изусте, ликови углавном не говоре.
Ћипико, Иво - Пауци
једнаким гласом и као хтјели би да једно другому нешто повјерљиво шапну, што им навире из душа, ну што не могу да изусте. — Збогом, опрости! — чује се жамор раскиданих гласова. И вријеме пролази, пароброд већ закреће полагано.