Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— Но ове скупштине, које ја памтим, овако су бивале: сва три кнеза, мој отац Алекса, Никола Грбовић и Бирчанин Илија заједно по с неколико кметова дођу у Ваљево и донесу сваки од своје кнежине рачуне на суд, ако је преко кога кнежине
На тој скупштини били су: од ваљевске нахије мој отац Алекса, Илија Бирчанин и Никола Грбовић, из рудничке нахије кнез Никола, из ћупријске кнез Петар, из београдске кнез Палалија, и
) Тако су и кнез Никола Грбовић и Илија Бирчанин у својим кнежинама уредили. Опет видинска војска пође на Београд, једна удари на Пожаревац, а друга на
Један само бимбаша видински затвори се у цркву, и туче се из цркве, а Срби наши опколе га. Кнез Илија Бирчанин узме једно оделеније војске и са прочим отерају Видинлије до Смедерева, где се затворе у смедеревски град,
У томе су мој отац, док је кнезовао, и Бирчанин Илија сасвим друкчије радили. Виде то кметови, да Калаба ни најмање није вешт народним пословима, и да он са својим „Лепо се
Бирчанин Илија, мој отац и Милован, кнеза Николе Грбовића син (јербо је кнез Никола Грбовић боловао), изађу из Ваљева и сретну Фочића
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Кмет Стеван прислонио се уз плот, па само ћути и гледа што се чини. Срећко и Илија, потричари, обилазе по кукурузима, загледају оборене и упола изедене клипове и сумњиво врте главом.
— поче Стеван да их мири. — Баш, газда-Радоване, биће много дваест врећа — по души реци! — прихвати Илија. — Шта велиш?... Много? А видите ли ви, људи, колики је мени мал потрвен?
— рећи ће Срећко Илији и Стевану. — Не може ти оно, брате, док не закине туђе муке — цркло би! — додаде Илија. — Ено, све стара потра — готово иструнули они струкови... Познаје се, брате, што је скоро потрвено.
Једнако говорим људима: чувајте стоку, не дајте у штету, па ништа! Него одсад ћу и ја друкчије... Ти ћеш се, Илија, увратити код бирова, па му реци нека закаже по селу да људи ударе роге на стоку...
— Ама ја вам рекох — поче поп Стеван мало потише — видећете да нећемо добро проћи, а иде Свети Илија! — Нећемо ја! — прихвати неки Јован травар из горњег краја. — Није то, болан, шала, закопати нахоче у сеоски потес!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
и били махом суседи његови: Ногић из Совљака, Чоњага из Али-агиног Салаша, Латковић Јован и Нинковић Јовица из Клења, Илија Заврзан и Станојло Суреп из Глоговца итд., итд. За разговором дође шала, за шалом игра...
— Зовни стражу! — заповеди он. Заврзан загракта као гавран... Док длан о длан, и стража ту. — Сурепе, Станко, Илија, Јоване, Јовица!... Ви ћете са мном... А ви... Ногићу, ..... Води их на Дренову Греду и тамо нас чекај...
— Сад да се расподелимо — рече харамбаша. — Ово је место душу дано за бусију... И, овако ћемо!... Ти, Илија, ти ћеш стати тамо. На тебе ће прво Турци ударити, али ти их пропусти... Ти, Јоване, до Илије... још овамо мало...
Ако ли Турци нагну бежати натраг, збуните их ви, Јоване и Илија, а ми ћемо јуришати. Јесте разумели? — Јесмо, харамбашо! — Још нешто. Станко, ти још не знаш реда хајдучкога.
— А, после, немојте им све ни кабулити. Будите мало оштрији према њима!... — Не брини!... Има их и таквих. Илија Срдан из Прњавора први ће почети!... Ако ико, он ће први од нас у гору.
— Десет. — Десет и два дванаест... четрнаест... добро! — рачунао је харамбаша. — Онда нека пође Суреп... Илија... Станко... Зека... Јован и Јовица... То ће бити доста... — Доста! — јекну Станко. — Ја ћу им сам дати посла!
Станку као да неко скиде терет с душе... Хајдуци већ беху на ногама. — Пази! Опрезно само!... Илија! Ти ћеш заићи од честе са Девом и Јовицом, а Станко, Зека и Јован ће са мном. Само полако...
И он, наслоњен на харамбашу, погледа она три несрећника... — Сад ми испричајте све како је било. Деде ти, Илија! И Заврзан поче причати све до ситница. Кад би готов, харамбаша рече: — Право ми је! Све је добро било!... А сад?...
рече му како се и први људи у Мачви, као трговац Чупић из Ноћаја, прота Смиљанић из Белотића, Катић из Глоговца, Илија Срдан из Прњавора и још многи, многи данас договорише да дижу устанак у овоме крају.
Баците ме у... Та је његова реч соколила све. Све што је с њим било веровало је да је тако... Илија Срдан је чувао страже од Турака што на Лешници прелазише Дрину... Па да не помињем попове и многе друге.
Као што рекох, Чупић је направио добар распоред. Срдан Илија чувао је страже од Турака од ушћа Јадра у Дрину, па низ воду до Бадовинаца.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Неће он, сељаче, никад среће имати! Уђосмо већ у село. Успомене навалише и притискоше ми груди. — Лакше, Илија, лакше, још лакше! Затегни узде. Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе. Баш звоњаше на вечерњу.
Теодосије - ЖИТИЈА
Али, нити је свети за ово крив, нити сам ја што ово приповедам зазоран. Иначе Илија и Јелисеј, и пре ових Мојсије, нису нам у овом за похвалу.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Приликом једне деобе задруге у лесковачкој Морави, извесни Илија Милошевић је, као дете, свог оца упитао: „А ја коме ћу да припаднем?
Матавуљ, Симо - УСКОК
Бјеху дошли: из доњега краја кнез Илија Ивановић и барјактар Јоко Шпадијер; из Бајица сердар Ђико Мартиновић; са Кчева војвода Мићо Перка Шалетина и сердар
Погибија! Владика преблиједи, те и он једва изрече: — Шта би, дијете? — Погибе наш Илија Драгов! Уби га Марко Матов Почек.
На размаку међу њима стојаху сердар Ђико Мартиновић и доњокрајски кнез Илија Ивановић. Пред њима стојаше везан висок младић, великих црнијех очију, мрке науснице.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Тако су постали његови спевови: Хајдук Вељко, Васа Чарапић, Јанко Катић и Станоје Главаш (1860), Бирчанин Илија, оборкнез изпод Међедника (1862), Душанија (1863), коју је сматрао за најбоље своје дело, Карађорђије избавитељ Србиіе
Место некадашњих магловитих идеала »Славјанског Царства« и снова о (ЗДЕСНА, У ГОРЊЕМ РЕДУ: ПРВИ — ИЛИЈА ДУШМАНИЋ, ДРУГИ — АНДРА НИКОЛИЋ, ТРЕЋИ — РАША МИЛОШЕВИЋ, ЧЕТВРТИ — КОСТА ХРИСТИЋ; У СРЕДЊЕМ РЕДУ ДРУГИ, У СРЕДИНИ,
Књижевни листови понова се јављају тек половином седамдесетих година. 1874. године др Илија Огњановић понова креће Змајев Јавор, који је излазио до 1893.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Мећу њима и десетар Илија, дурашна својеглава момчина, коме се, као за инат, баш сад не спава, иако се посљедњи пут одмарао враг и сам зна кад.
Е, баш је нашао кад ће да стане. Прије свега неколико дана Илија је добио тај сат од командира чете, први свој часовник у животу.
— све ствари покажу свој прави лик и пофронте се као за параду. — Ево нас, друже Илија! Лакше му је сад и у највећој тмини.
— Шта би сад? Илија се премјешта до свог водника Борише, опет нагиње уво према лијевој руци, ослушкује и безнадно пуше: — Стао па стао,
— Ма ко стао, брате? — мученички стење Бориша, јер му Илија својим шиштањем разбија и ону лагашну скраму чемерног сна овако насједећке. — Ма овај мој сат.
Само крава би бар у неко доба рикала да те подсјети на твој пропуст. — Заиста, рикала би — покајнички признаје Илија и у неприлици буљи у сат као да и од њега очекује нешто слично.
Шта ћеш ако то буду Нијемци? — смирује га Бориша. — Нек је, вала, и мој ћаћа — брунда Илија. — Ја ћу сад викнути, па нек буде шта ће бити.
Пази, пазидер тамо по асфалту, ено крв тече као поточић, то видим први пут у свом вијеку. Илија се, коначно разбистрен, широко огледа око себе, принесе затим часовник до ува и зачуђено рече, скоро нечим обрадован:
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
(Узме Газдин чибук и пуни лулу.) Право има Илија што је постао пандур, бар пуши раат, а не „Вучко, Вучко!“ да нема мира.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Од рођака начиних јунаке, а комшије постадоше врачи, стриц Илија, крадљивац јарића, у вучјег се вођу преоблачи. Чак и бака мог пајдаша Јанка начини се моћна чаротанка.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Онај се придиже, гледајући у цев пушке, и лагано одмаче, па викну: — Народе... народе, дођи и носи, узми... Свети Илија...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Жалило је ц’јело Сарајево, Понајвише Сарајли Илија: Од јада је тамбуру разбио, Златне жице по путу губио, А терзијан у воду бацио; Терзијану тихо говорио: “Пливај,
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Тај мој друг био је Илија Петровић, преводилац Бајрона. Он је, већ после другог броја, отишао у Америку, а мени предао редакцију Дана, и свој
То је био поменути Илија Петровић, преводилац Бајрона, који је имао некакве везе са шефовима социјалиста. Кад је он отишао, ја сам излетео.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
у основној школи и препричавали поучне причице: — Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао.
Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ
Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ је гласао против владиних кандидата.
Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.” — Потом се влада окрете Илији и рече: „Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети ти плату што је примаш, па ћу је дати добрима и ваљанима.
Добри и послушни грађани не раде као Илија, па их свака влада воли! — говори опозиционар. — Лепо, а шта је дужност доброг и послушног грађанина?
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ја сам из тога века и могу вам посведочити. Али одједном настаде такав урнебес у школи, да му ни сам св. Илија не би могао наћи реда. — Јух безобразник! викну директорка. Ђаци запискаше и заврискаше.
Деда вриснуше и разбегоше се куд које, и он, као да се одједном трже, спусти руке па само узвикну: — Бог и свети Илија громовник нека им за то плате! Затим се полако окрете и оде својој кући. Од тада су и деца пазила шта пред њим говоре.
— Пронеси га, Боже Спаситељу!... Свети Илија, небесни управитељу, учини чудо, молим ти се и пронеси га, да не изгубим душу моју, — шапуташе у себи чича Пера, а
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
И тако се у моје тетке Појавише бркови густи ко четке ... Од уха до уха распети брци Какве носе шофери-Грци, Илија Бирчанин, Станоје Главаш! Кад их видиш, не мош да спаваш!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Нећу, Илија, рекох му, да ти врћем жао за срамоту, него овако те молим, кани ме се! Ти лијепо знаш, Илија, да ја никоговић нијесам,
Нећу, Илија, рекох му, да ти врћем жао за срамоту, него овако те молим, кани ме се! Ти лијепо знаш, Илија, да ја никоговић нијесам, нити да би се од страха коме уклонио, но ме веже што и тебе ако памети имаш...
“ „Кад то рекох кренух да поженем браве. Илија скочи као помаман за мном, грдећи и називљући ме свакојаким именима. Ја се и не обазријех, но стадох да јавим стоку.
Он спопао понајбољег брава. Ја имах прут у руци, бацим га, па ухватим брава за стражњи труп, и рекох: века, Илија, не замећи кавге данас, тако ти великог имена божијега! — Какве кавге? Зар с тобом да се кавга замеће, балава погани?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— казује жуња у лугу, а на то јој друга одговара: — Није печена! Није печена! Није печена! Убио Илија Милију! — кличе прва жуња, а друга је пита: А што? А што? А што? — За лањску кирију! За лањску кирију!
ГРОМ Кад гром удара, онда кажу да свети Илија, по заповијести божјој, гађа ђавола; зато говоре да се не ваља крстити кад гром пуца, да не би ђаво у невољи побјегао
Тако му је суђено). ’РОМИ ДАБА По народном веровању бог је дао ев. Илији муњу и гром да побије све ђаволе. Св. Илија је све ђаволе побио, само му је побегао ’Роми Даба, који се био сакрио у циганском ћеманету.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Преподобни оче, добру нађе лествицу којом узиђе на висину, којом нађе Илија колесницу огњену, али он усходишта другима не остави, а ти по смрти својој у отачаству ти пут показа царевима, небески
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
(Желећи да се додвори Јовчи, рачунајући да он може чути, подиже глас): Ако, ако, дошао, ја! дошао свети Илија! МАРИЈА (уплашено): Ћути! Немој гласно. Немој да те чује! Можда не спава, можда се пробудио, па да не чује ларму...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Било ми је тада девет или десет година. По смрти матере моје, два брата моја, старији Илија и млађи Лука, и ја, вратили смо се к нашем стрицу Грујици који нас је као родитељ примио.
Само ми је жао било што ми је буквар издерат био, будући [да је] из њега учио мој брат Илија, пак га је у таково состојаније метнуо као да су курјаци из њега учили.
Мој брат Илија није таки жесток био. Момче само три года старији од мене; да сам хотео, могао би[х] и њега наговорити да остане.
Ја сам одговорио да ја нисам први који је постио седам цели[х] дана; има који су постили и четрдесет, како Мојсеј, Илија и сам спаситељ наш.
Мојсеј на Гори синајској будући, а Илија бежећи по пустињи, била је потреба да бог с њима чудо учини. А што се усуђујеш спаситеља спомињати, то је твоје крајње
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ми смо друговали толико година заједно кад је био парох у К!“ И поп Илија (тако се звао) поче да прича о њихову друговању.
Послије овлашнијех разговора, поп Илија поче говорити о особинама наших сељака. Каза да међу сељацима доскора не бјеше верске мрзости, да су се људи обију
Бакоња, смијући се, скиде капу према њој, па одлети у сав трк. Поп Илија чекаше га већ у крчмици, те се одмах кренуше. Настаде повјерљиви разговор него оно јутрос.
То је био кувар, који је дуго времена служио код њекога имућнога самца. Сутрадан пред подне стигоше: поп Илија, Срдар и Тома, Машин син са Велике оштарије. Бакоња им се надао, јер је свакога тренутка излазио из куће и изгледао.
Бакоња је одржао ријеч задану попу Илији, јер, прије но што доби парохију, био му је гост два дана. Поп Илија бјеше удовац без дјеце, а на гласу бјеше његова дочекљивост.
Послије ручка „спавнули“ би сви, па би се опет шетали до вечере, која се доцкан почињаше. Поп Илија и Тома отидоше, али Срдар оста.
Међу гостима, разумије се, бијаху Срдар и поп Илија. Тога тек дана сељаци познадоше колико вриједи фра-Бакоња. Кад се послије вечерње момчад поче бацати камена с рамена,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
ГРАЂЕВИНЕ 167 ПРИЧА О ЛАЗАРУ ПАРДОНУ, ЧОВЕКУ КОЈИ НИЈЕ ГОСПОДИН 171 ПОГИБИЈА ЈАЋИМА МЕДЕНИЦЕ 176 ОСЛОБОЂЕЊЕ 186 ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ 193 СВЕДОК 200 ЗАВЕЈАНИ 204 ЧИСТАЧ 209 СВИ СМО МИ КОЛЕТА ОД РОЗЕНА 212 БАКУЋ УЛИЈА И ДРУГЕ
рече потом. Нема шале! Гура ти ово к’о мећава! Не чека ни тебе, ни мене! Не пита ни за Јанка, ни за Марка! ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ Ми се сретосмо случајно, трговачки путник, чини ми се да се звао Иван или Илија Илић, и ја.
ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ Ми се сретосмо случајно, трговачки путник, чини ми се да се звао Иван или Илија Илић, и ја. Заједно смо чекали воз, који је по навици одоцнио да на време пође, попили по кафу у ресторацији, па смо
Једна странка има да буде чиста као црква, па тек онда да браниш своју веру као праву веру.“ Овај Илија или Иван Илић био ми је иначе, а и због оваквих својих назора, ретких у данашње време, постао одмах симпатичан, и он
тако, па зар није и боље и лепше да се не умарамо и не мрцваримо таквом једном гњаважом, као што је та наша политика? Илија — Иван Илић, човек доста трезвен, а поред тога и васпитан прилично, изашао ми је у овом погледу сместа у сусрет, иако
И у томе реду мисли Илија Илић опет потону у политику. Ја већ видим да ту не помаже ништа, гледам у сат и тешим се да ћемо скоро стићи тамо где
“ Ћутимо. Цуре стреје. Заиста ћемо умрети од досаде. Повучем га ја за руку: „’Ајдемо, велим, гос’ Илија, да сиђемо доле у кафану, да одиграмо једну партију домина, да убијемо време.“ Он се мисли.
“ — питам ја мога друга. „Ово ми на неки збор изгледа. Кажем ја да ми ово на неки збор изгледа, а видим лепо, Илија се сав озарио. Да је наједанпут грануло сунце, не би се он тако био развеселио.
Да је наједанпут грануло сунце, не би се он тако био развеселио. Збунио се Илија, па не уме уста да отвори. Видим ја шта је, па му кажем: „Ајдемоте, гос’ Илија, одавде, није ово за нас, ’ајде да
Збунио се Илија, па не уме уста да отвори. Видим ја шта је, па му кажем: „Ајдемоте, гос’ Илија, одавде, није ово за нас, ’ајде да кидамо.
“ Кажем ја то, али немам коме, ништа не вреди шта говорим: закопао се Илија Илић на оном месту, па га ни шест чифта волова оданде не би покренули.
— Дајте ми реч — вели Илија Илић — хоћу ја да говорим. — Ко је овај — виче народ са свих страна — шта хоће он, има ли он право да говори? — Има!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Само из твога села траже пет кућа: Стојићи, Илија, Никола, Јово... — Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.
— Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце... А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад то види господин бог, рече светом Илији: — Илија, хајде доље па кажи ономе староме код кога служи и кад му је година, јер он не зна ни кога служи ни кад му је година,
Кад то свети Илија чује, закала па дође тамо. Кад он тамо, ал̓ стари сједи и ложи ватру, а Илија му рече: — Помози бог, старче!
Кад то свети Илија чује, закала па дође тамо. Кад он тамо, ал̓ стари сједи и ложи ватру, а Илија му рече: — Помози бог, старче! — Бог помогао! — одговори старац. — Па шта радиш? — пита га свети Илија.
— Бог помогао! — одговори старац. — Па шта радиш? — пита га свети Илија. — Ево ложим ватру — изадре се старац онако љутито, а свети Илија му рече: — Немој се љутити, јер ти не знаш с ким
— Па шта радиш? — пита га свети Илија. — Ево ложим ватру — изадре се старац онако љутито, а свети Илија му рече: — Немој се љутити, јер ти не знаш с ким имаш посла.
Старац му рече: — Не знам. А свети Илија му рече: — Теби је година ујутру. Кад враг дође, питаће те шта радиш, а ти реци: ложим ватру; он ће те питати да ли
Потом свети Илија отиде, а стари остане сам. Кад замало ал̓ дође враг, па га пита: — Шта радиш, стари? А стари се изадре: — Ево ложим
Ћипико, Иво - Приповетке
— Јесам, брате, — одговара по трећи пут Павле, и одмах ућута. — Лако је теби: у сувезу си, а Илија је добар сувезник. —Јест, брате! —И јест, како да није, кад му је дао и жену у сувез!
— Не браним ја! — прогунђа у неприлици Павле. И прелом просу се смех и жамор као у роју пчела у кошници. Илија се напреже да чује коју реч, сумња да се о њему говори, али људи домишљати, па се уозбиљили, а и он се претвара и
—Тако је, па Павле вели да му помогне узорати и оно женине њиветине... —Пусти, човјече, видиш да Илија вреба сваку ријеч! — прекиде Тома и сумњиво гледа у Илију. — Гледај, причиња се, а сјећа се, очију ми!
— прекиде Тома и сумњиво гледа у Илију. — Гледај, причиња се, а сјећа се, очију ми! — вели потише, оборивши очи. Илија се диже и, не рекавши ни речи, изиђе в куће. —Касно је! — понови Павлова жена. Нико јој не одговори, као да не чују.
— Па погледа у друштво отворено: — Ето мене, а ево вас: ако ме ухватите у злу дјелу, радите од мене што хоћете... Илија већ одавно сумња на жену, опажа како Павле, погдекад, кришом разговара с њоме, а гдекад и пред њим добаце једно другом
И Илија, узбуђен тим мислима, пређе преко комшинског пута и униђе у своју кућу. Насред куће, међу хамбарима и сандуцима, огњишт
Деца, окуплена, смотала се под кабаницу, подаље од мајке. Да није Илија узбуђен, он би, по навици, изуо опанке истресао са ногу земљу, прекрстио се, помолио и легао би мирно до жене.
—Мучи, дјецу ћеш пробудити!... —Нека се пробуде, нека знаду што им је мајка..... Могу се тобом подичити.... — Илија, не љути се! — јави се стара с друге стране ватре. — Брига те за њу....
Три дана после, у понедељак, Илија пред зору спрема се у планину. Мајка му и старија кћи одоше јуче, понесавши са собом потребите чобанске ствари.
Прегледаће колибу и говеда. — Чувај ми дјецу! — прикричи Илија жени с кућнога прага и, загрнувши се пространом кабаницом и покрвши њоме главу, изиђе из куће.
А Павлу јуче, у гомили света, пред црквом, кришом шапну Цвета да ће Илија зором у планину, па с том мишљу он је и уснио, и она му се иза првога сна одмах представила и раздремала га; да завара
И, тобоже, врти се по кући, као да се некамо опрема. Па провирује на одшкринута врата и видевши да је Илија из куће загрнут кабаницом изашао и замакао између кућа, изиђе напоље. Пажљиво протежући се и оклевајући попође путем.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Кад осване Свет’ Илија, он у Руму шмукне, Тога ради многа ода мора да умукне. Више пута бива штошта да му с’ гратулира, А наш Абу-, а наш
—турски, фр.—француски, цркв.-слов.—црквенословенски.) Абуказем, тако се потписује познати српски књижевник др. Илија Огњановић. Антипатер, војвода Филипа и Александра Маћедонског.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
на вису, где су били сабијени Турци, била је сва опаљена и поломљена од наших граната; сељаци веле: »као да је св. Илија тукао.
С леве стране долећу и куршуми. Мајор Илија Марковић, чији батаљони баш тада улажаху у борбу, стао насред поља, очи му као у мртве рибе, зинуо, подигао и раширио
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
„Фикус“ га лупи по рамену. — Алал ти вера!... Ти „ижлажиш“... као грогромовник Илија из... облака. Пера поче да се љути што је „Фикус“ дао знак када је он подигао ногу.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Већ данас серпска падоше светила Под мачем злобе: Речити Алекса Ненадовић, и с њиме дрски Бирчанин Илија, добри Рувим! А камо, где су племена вашега Избрани прочи?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
бисмо на 'ној окуци у гају, јекну штуц кô небески гром; за штуцом цикнуше двије мâле, па се раздера острагуша кô свети Илија. Зуји куршум око ушију. Препаде се покојни Партенија, па се обазрије и викну: — Устави, Симеуне!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Иначе се о ж. в. верује да под њом станују нечастиви. Стога, кад грми, не ваља ићи под њу, јер је свети Илија удара громом, гађајући ђаволе под њом (ГЗМ, 6, 1894, 371).
нпр. Вук, Посл., 4103 и СЕЗ, 19, 390) или: »Не бије свети Илија у коприве« (СЕЗ, 1. с.). У народној медицини коприва има широку примену. У води у којој је к.
Ћипико, Иво - Пауци
Дјевојче се скањиваше, а и његов отац, Илија, не бијаше задовољан, па се развргоше. Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати; неће ни оца
Треба је набавити или пустити да стока скапа од глади. Има неколико дана што Илија размишља гдје да је намакне. У газда—Јова причају, људи да је прескупа и за готов новац, а на дуг не зна се како ће
благајна што се тек засновала и да га даје дружинарима јевтино, чудо јевтиније него што га продаје газда Јово. ...Илија затеже даме у благајну упише, жао му; и боји се старога господара. Али која вајда? Ко ће од бољега бјежати?
благајну прими, већ му удари у образ корећи га што допушта да син Раде, на његове очи, са Божицом у суложништву живи. Илија оде од попа Вране зловољан. Што попу пада на ум?
Баш да се свом духовнику не замјери, Илија бијаше, одмах пошто је Божица у кућу дошла, у вароши направио молбу, вјенчаницу, и потрошио за њу преко седам
њега и Раду, али промаши циљ, јер сељаци, кад изиђоше из цркве, љуте се на њ; веле Илији пред црквом: — Што си се, Илија, сневеселио? Ради по свом ћеифу, ти си господар у кући ... Пусти попа нека гони свој закон! ...
— Таман си, Раде, погодио! — вели Војкан. — Што ти се отац не уписа? —Неће ме поп, отјерао ме! — јави се Илија. —Ето какови су! — прихвати Војкан. Таман кад ти устреба... не даду. А ја, кад што требам, пођем у господара.. .
Па волим бити о себи; нећу да се са сваком губом мијешам! —Имаш у нечему разлог, — узврати Илија, али, брате, загрдише трговци у вароши.
У њиховој кући дотада није се знало за кревет, па ипак отац им није замјерио: нека је Ради лепше! ...Сјутра Илија и Војкан гоне сваки свога пауша пред собом пут вароши.
” — Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има. Ђаво би знао, такови су с малим сви. За најмању, ископали би ти кућу.
— вели Војкан. —Нека вас! Бога ми, у потреби ваљали сте свакоме... А што би сада од блага, да није вас? Илија приђе господару, рукује се с њиме.
Испод сеоских кућа причека га Илија. Позна празна парипа, па ишчекује. Не зна што би од њега. А кад стиже, упита га гдје му сијено.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Кад лети загрми, говоре они како свети Илија води још једну битку са Брзаном, светац га са небеса гађа пламеним стрелама, а Брзан га варака бежећи кроз грмље.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ја, овај, јутрос заборавио мало коње да истимарим... шта ћу, нисам ваљда стрела, кад она прид мене, и грми к'о пророк Илија... Андрак ће знати, ништ ми није било, здрав читав, а после њене грдње, кијавицу сам добио.” — „Човек, а не жена.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Можеш га метнути где год ти је воља, ништа не мења ствар. Један од мојих другова, неки Илија Сушић, стављао је при потпису тачку и запету на крају презимена и, да видите, врло је лепо стајала и ту.
Та околност, вероватно, довела је до тога да је Чича-Илија, враћајући се једне ноћи после поноћи кући, затекао пред вратима своје собе један пар наредничких чизама.
Као што видите, математички принцип игнорисања чула нашао је у овој љубави своју најбољу примену и, како је Чича Илија човек који дубоко цени науку, као и све гране њене, није имао где но да, после овако математички убедљивог разлога,
Паја Адамов, Иво Војновић, Коста Арсенијевић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Војислав Илић, Светолик Ранковић, Илија Вукићевић, Алекса Шантић, Милорад Митровић, Иво Ћипико, Светозар Ћоровић, Милорад Петровић, Божа Кнежевић, Бора
Он је на некакав начин препарирао списак наше генерације па је изоставио себе. – Јесте, јесте! – вришти Илија Вукићевић и млатара кроз ваздух дугим рукама.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ао краја кандијског рата одиграле су се многе жестоке борбе: код Книна, Гламоча, Удбине (где је, 1654, погинуо Илија Смиљанић, син Петра Смиљанића), код Брибирског Потока. Период мира од 1671. до 1683.
И пре него што је избио нови млетачко-турски рат, неки од ових неукротивих бунтовника (међу којима се највише истакао Илија Митровић, брат Стојана Јанковића) обновили су непрекидне борбе с Турцима (1683).
Зато је једно време — кад се његов брат Илија Митровић одметнуо од млетачких власти и почео на своју руку да ратује против Турака — био интерниран у Млецима.
Таквог човека представљају — између осталих — Вуксан од Роваца, Мрчарић Пејо, Илија Бирчанин, Петар Добрњац, Милош Поцерац.
преобраћа у општи пркос који се слива у дрску поруку паши: „Не дамо ти ништа до камена, да с њим бијеш у оба рамена“. Илија Бирчанин има у себи нешто од чега се диже коса на глави, као да је саливен од вековног гнева и туге целог народа.
То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи тице ластавице, веће књигу од Богородице... (Пропаст царства српскога) Мили боже, чуда големога!
У првоме (из песме Јанковић Стојан и Смиљанић Илија) дат је у слици пуној полета и жубора Стојан у тренутку кад је видео лепу и бесну Туркињу: Живо му је срце
То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи тице ластавице, веће књигу Од Богородице, — однесе је цару на Косово, спушта књигу цару на колено, сама
У Солуну не има јунака да изиђе њему на мејдана: Дојчин био, па се разболео; био Дука, па га боли рука; јест Илија, луда аџамија: оно боја није ни биђело, а камоли с киме учинило; та ако би оно и изишло, ал' му не да остарила
аџамија: оно боја није ни биђело, а камоли с киме учинило; та ако би оно и изишло, ал' му не да остарила мајка: „Не, Илија, луда аџамијо! Тебе хоће Арап преварити, те ће ми те луда погубити, оставити саморану мајку“.
Трећу Иван ситну књигу пише ломну Кучу и Братоножићу на војводу Ликовић-Илију: „О Илија, Брдској земљи главо, виђи књигу, не почаси часа, ти, војводо, да си у сватове под Жабљака у широко поље; но, војводо,
Томковића; што је напр’јед јунак на алату, што му риђи по рамену брци, необична ока и погледа, оно ти је Томковић Илија; оно су ти све браћа рођена, оно су ти под каменом гује.