Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Но домаћица му, истиха ће: „Пејо, људи су подријемали, а и уморни су богме!“ Он се трже из својијех мисли, па као да надокнади што их је
Оне почеше истиха кукати, мувајући се по кући. „Нека те. Шта је то!?“ загрми сердар. „Камо виђело!“ Она два странца украј кревета,
“ Јанко се сад обрати к Адолфу и поче ш њим да говори. Сви их слушаху пажљиво, као да их разумјеваху. Они су најприје истиха разговарали, али мало-помало говор поста живљи.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Очи Мачкове, Дувалове и Вртирепове бијаху пуне једа. Бакоња зажмури, затресе мало раменима и поче најприје истиха слагати уз опће пјевање, па јаче и јаче попусти мах своме силноме гласу и још ста њим извијати и треперити као што
Ћипико, Иво - Приповетке
Опет се размахала југовина и запрети новом кишом. Још два дана радило се до подне, затим је наступила истиха хладна киша, као да је одредило да испере све до ноката. Тих мутних дана мисли убише Цвету.
Увукла се у доце и провале. У околу нигде жива гласа. Ваздух је влажан; ноћна роса кваси мрку земљу и суро камење и истиха залева бело зимско цвеће што се иза камења крије, да се зором смрзне и, кад сунце сине, размрзне и немилице га убије,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
О Златоје пролеће! Јутром рано воздух красни, носећи се истиха, прохлаждава сав свјет јасни прерадосно излиха. Животнаја в њем играјут, тим веселост нами дајут. О златоје пролеће!
Ћипико, Иво - Пауци
Слављаше свадбу, о којој на јави ни мислити није смио... А кад би нестало и последњега сјаја са запада, а ноћ се истиха и неосјетљиво спустила, редовито силажаше мору. С копна би заћарлијао вјетрић и голицао га по лицу.
—То није тешко. —Чини вам се, — мирно ће млађи. — Уморну не да се шетат'. —Тако је, — јави се истиха Марија и надода к'о за се: — Ми, биједни друзи, ваља да се и сутра мучимо. —Ала, дицо, лећ'!
Фала вам, к'о господару и бољем од себе, ма ча не ваља, ни никому драго. И обојица, као стари другови, у ходу и истиха разговарајући, одмицаху полако. Мјесец је лијепо отскочио и нагињао к западу.
— Послије! — шапне му он, у неприлици; и, уозбиљивши се у лицу, крене главом, показујући на пресвијетлога. Тако истиха разговарајући, друштво униђе у село; с кућних врата жене их очима прате, и покоје дијете, на путу, за њима гледа.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
О златоје пролеће! Јутром рано воздух красни, носећи се истиха, прехлаждава сав свјет јасни прерадосно излиха. Животнаја в њем играјут, тим веселост нами дајут. О златоје пролеће!