Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Несам, веруј, него знаш, пођох на њиву, и твој ме човек нађе, те — дођосмо! А ти се љутиш? — Одмах да си ишô! — И окрену се љутито од њега. — Љутиш ли се? Немој! — Не љутим се. — Поче она да гута, као сузе.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Широкијем путем ишô, а ширијем отишô! Колико му било у ономе бијелом хљебу зрна пшенице, толико му дао бог овнова вилаша, јараца рогаша,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Жали боже за мојијех три ста дуката! — па викну на волове, а волови пођоше. Тако је ишô Грбо неколико дана и дошô до свога краља. Краљ га упита: — Јеси ли, Грбо, довео ђаволског краља?
с те ледине. Сад му је већ дотужило, па већ ни не млати, само тумара. Ишô је сад од немила до недрага, прошô је и кусе и русе док није стигô на једну велику планину, а на тој планини један
с ове дви тикве и људима показивати шта је и како је, нек се уче, — на то ће син, и опрости се с бабом, па у свит. Ишô је сад, и тушта свита прошô, и тушта пута је тикве у уши задивô, док није наишô на два пијанца, који су мислили да у
Насрадин окрене магарца, па управи царскоме сарају. Гладан је кô вук, јер ваздан ништа није јео, кô кад је ишô за магарећом памети, па га ето снађе још већи белај, јер зна да није добра чим га цар зове преда се.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Мрзио си све што год је мрско, Волео си све што год је лепо. Пријатеље љубио си силно, Ал’ ни за ким ниси ишô слепо.
Да нам будеш увек тако, као до сад, свéтô, Да нам будиш лепшу зору, кâ најбољи петô, Куд год пошô, куд год ишô, нико ти не сметô, Дуго нам се, много нам се Новим Садом шетô И шта сретô Све то Метô На своје решето!
Ја дугујем много своме идеалу; Нисам вешто збиљу сновао у шалу, Нисам вешто шалу сновао у збиљу, — Али сам поштено ишô своме циљу.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Ал’ не у Италију... господару, не! И проклет богдô, проклет сваки тај! Ко би онамо ишô — презирућ Рођеног брата сузу, уздисај; Да на олтару лажи млетачке Слободе српске оклоп разбије...
РАДОШ: Па Радош зар не би смио онамо ист куђе му синови иду? БОГДАН: Зар би он ишао у Турке? РАДОШ: Би л’ ишô, децо! Та ишао је!...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч! Те је године Мијо с малим Стојаном обишô све судове. Ишô је чак и у Сарајево пјешице Земљаној Влади. Свађе је нашао затворена врата.
Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа. — Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко.
— „Оно неке године, кад сам...“ Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост' јој њезин! — „Оно неке године, вели, кад сам ишô у Каурску, донио сам једну швапску шкрљачину и једну овинцирску... гереналску кабаницу.
А само, вели, дами није браде, ја би' ишô, ама не мерем с брадом. Бојим се, вели, познаће ме, па оде и брада и глава.
Даде ми Партенија своју панцијеру-кошуљу, гереналску кабаницу и ону шкрљачину што је неке године, кад је ишô у Каурску, купио од неког Прајза у Задру.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слушô можда. Али по њима није ишô сам.
И тако, у ноћи касне, Он песме певаше ове, уз удар сантуре гласне. Када сам прошлога лета за топлу Африку ишô И узгред Кордову, Кадикс и прибрежја обишô Случајно и ове песме набавим на путу тада, И ја их преведем с пажњом и,
Кравар се лагано крете, И, тромо бришући гуњче, шапташе: „Погано дете.“ Амор је весело ишô, јер драга беше му зора И оштар, јутарњи ваздух што пирка са тавних гора.
А она обори главу, И тихо чупкаше руком високу пролетњу траву. А кмет је, међутим, ишô поражен и брижан јако, И пред њим несташни Амор, светлећи буктињом тако Да селске надражи псине.
А ћата, међутим, збуњен, још кроз ноћ пољаном оде, Ишô је где ноге хоће и куда очи га воде, Бежô је од самог себе. У души гризô се тиме: Откуда кмет да дозна, а још се тукао
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Моја душа није у таштини грезла, Нит' је било грубог црва да је начне. Ја сам ишô вису гдено бесконачне Подижу лепоте своја царска жезла.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Док запалим Рачу украј Дрине, и погубим Аџи-Мелентија, кој’ је ишô преко мора сињег, те је влашку ћабу полазио, па се узгред у Стамбол свратио и од цара ферман излагао за стотину
дана по њојзи одио, док сам турску уводио војску, с Турцима сам мрсно вечерао, вечерао мрсно и ручао, с Турцима сам ишô у џамију, турски клањам, српски бога молим; у Турака млого има војске: седам хиљад’ и триста Турака, и пред војском до