Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Да се овим именом не изражава нека сиња суштина, сињавина? Шта ја видим кад чујем Сињајевина? Сиње море или сиње иње? Нешто посуто пепелом? Или поленом? Или нешто мрачно, што ветрови месе и носе према Колашину?
подигни руку, заштити, заустави ово расипање, сабери нас, врати мраве у мравињак, светлост у свице, врати иње и слану у јесен, дим у зиму, рибе у Ибар, ласте у ветрове, кључ у катанац, воде у воденице, волове у плугове
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Вече ће јој тихо да окупа тело У мирису руже и у чистој роси; Месечина мирно да посребри чело, И поноћно иње да проспе по коси. Гола, она чека; а поглед, пун жуди, Вапије у небо, и страда, и моли!
Чемпресова шума бдије; месец на њу Сипа своје хладно сребро; одсијава Модро летње иње са високих трава. Затим крик. То крикну буљина на пању.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— То је оно што ја кажем: ако нису мухе, а оно је иње! Ноге се мрзну, а очи сузе. Већ ни ракија не може да загреје срца, и ти се нестрпљиво осврћеш, нећеш ли где угледати
Црњански, Милош - Сеобе 2
који је био напунио тада тридесет и седму, то је био доживљај, као оне ватре, у јесен, на обраном пољу, кад већ пада иње, које предсказује дугу зиму.
У шумама где је, дан пре, опадало жуто лишће, где је све било у јесењем црвенилу, у испреплетаном грању, иње је било засуло грање као звездицама белим и све је треперело. Нека безмерна чистота била је покрила сву земљу.
Павле је био, неко време, одјахао и легао крај пута, под дрвеће које иње беше попало. Иње је било почело да се топи и његов сан се, као сузама посут, завршавао.
Павле је био, неко време, одјахао и легао крај пута, под дрвеће које иње беше попало. Иње је било почело да се топи и његов сан се, као сузама посут, завршавао.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Месечина, јасна, бела као иње, попадала је била нарочито на воћке, које су се све више виделе што је ноћ била тамнија.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
путем сме проћи себар и властелин само пошто се још једном јави пролећни гром с неба, само пошто још једном падне иње и њива се мраза зажели.
презрене априлске плавети, за октобарских шума буктиње, за сликовитост њину прастару, за бајку што је пише иње.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
„Добар вече!” авет ме поздрави; познајем глас: кô поноћнога ветра пирук, кад иње стреса с врба надгробних; познајем глас, тако је предисô у часовима својим последњим Руварац Коста. „Добар вече!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
А међу руљом, међу људима, чини ми наклон ружа Будима. Хвата се иње по рубу текста, па пршти, веје, док не обвеје домове шумне, строфине стреје, подрив-сликове и мрачна места под
Отвори булку, ливадо у расту, над „прса кругла“, лица „черте фине“ да проспем иње с мождане мутнине. Ти облик мој си - далек садржај ми, вретено ласте, које у ме спреде, с планине бедра, мирис
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Отад, ево, мину пола вијека, све спорије откуцаје бројим, искри иње, примиче се вече, а ја опет покрај Уне стојим. Преброј авам потопљене дане и враћам се у моје Хашане.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело ковиље? Нит’ је иње, нит’ бело ковиље, Већ се бели на куму кошуља. 77. Ој невене, мој невене!
“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело ковиље? Нит’ је иње, нит’ бело ковиље, Већ се бели на куму кошуља. 77. Ој невене, мој невене!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Одозго — цепанице мало веће Клекох, укресах палидрвце. Чух је: шапуће. Да плане, неће. У коси ми се нахватало иње. Све сам жалоснији и све строжи. Кад дунем, само црвене богиње Оспу се, гдегде, по њеној кожи.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Кад на земљи више нема моћи те Да у мојој души помути ил̓ спречи Силно задовољство, осећати све! ЗИМСКА НОЋ Пало је иње. Ко сабласти беле, У танком велу као да се јеже, Снуждени стоје борови и јеле И опуштене зимзелене вреже.
Месец се гаси... Свуда небо сиње, И с голих грана каткад падне иње... Ноћи, ледена ноћи, ја те волим, Као што волим све кржљаве створе Што самрт носе у грудима голим, И које тајне бољке
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Сад, кад је старост близу мога срца, Кад иње пада по сновима, коси, Моја ме мис’о опет чудно носи Младости, за којом душа тужно грца.
Само једно уверење ледно К’о да сине, к’о иње: Свеједно, Доцније ил’ пре. БЕЛИ МИР Аветињске буре оргије се чују Крај пећи, у куту моје мале собе; Изгледа да
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Гора се с гором не састаје, а човек с човеком вазда. — Нема зиме док не падне иње; ни пролећа док сунце не сине; ни радости док не делиш с киме. — Дај ти мени плачидруга, а певидруга је лако наћи.
На дв’је гране није добро стати: Рачваст колац у земљу не иде. Нема зиме док не падне иње; Ни прољећа док сунце не сине, Ни радости док не делиш с киме.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Сад сам сигуран да си син Аћима Катића. Познао бих његову крв у пуку војника — окрену се кочијаш и осмехну, лижући иње с бркова. — Пет пута сам ти рекао да нисам. Из Београда сам и добар сам му познаник. Је ли ти то доста?
цичи у звонари, лелече над селом, стреса иње са брестова, разбија свитање у парампарчад чаша, литрењака, стакла кафанског, оног јучерашњег, оног што је прошцем
Постиђен пред Чађевићем, Аћим гласно проклиње сина и жури. Ваљају се магле, тешке, густе. На дрвећу шушти иње. Чађевић застајкује, заноси се и саплиће, удара коленима о обале целца.
Осећа да га се Симка не боји. У тами собе месец провртео блиставу рупу, она је у њој, а испод мараме, као иње, светлуца јој коса.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
„Добар вече!“ авет ме поздрави. Познајем глас: К'о поноћнога ветра пирук, Кад иње стреса с врба надгробних! Познајем глас: Тако је предис'о У часовима својим последњим Руварац Коста. „Добар вече!
По косама мојим попануло иње... А. Шантић ЛXXX ЈЕДНА СУЗА Поноћ је. Лежим, а све мислим на те У твојој башти ја те видјех јуче Гдје береш крупне
Шантић ЛXXXИИ ПОСЛИЈЕ МНОГО ГОДИНА Гробару сиједи, под старости ледом Што изнурен дркћеш као суха грана, И носећи иње по свом челу бл'једом Што посрћеш љуто под бременом дана, Да ли памтиш?
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
О животу из седих даљина, Непознатом к'о дубине сиње, Без свог гроба и без ма'овина, Где не пада ни магла ни иње. И ту видим живот сав без туге, И без смрти, живот од љубави: Место ноћи шириле се дýге, Место мрака један обзор
и да магле сиње Обавију: на часове боне И на љубав да попада иње И заборав... И да све потоне. ПРЕДГРАЂЕ ТИШИНЕ Ја видим, збиља, да већ немам снаге Да волим, патим и да ишта желим; И
су кратке и дубоке стазе, Непомичне сенке, и душа пустиње: Као да чувари невидљиви пазе Да их не посети пролеће и иње.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Зима хита немилице, Плаши људе, гони тице, По дрвећу пало иње — Сећајте се сиротиње! Лако ј’ оном ко је згрнô Те јесенске лепе даре, Напунио све кошеве И подруме и амбаре.
“ А ја сам луду гледô: Чело му било бледо, Врх њега иње седо. Кад велиш да је тако, И кад ми кажеш: брате, Јурнућу прво на те. Ударих силно, снажно...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накостријешене, дебеле бркове, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па
из корјена, шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помамном бијесу и звизгу тргали и разносили огранке и иње на све стране. Пријеђоше планину и сиђоше у поље.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Зар је већ јесен човекових дана Посула иње по срцу, затрне Последњи спомен прошлих великана? А светлост камо да из магле црне Води нас Богу? Бога, Бога камо?
Копљем дворско пробијали кубе, Чијих коња копите су риле Црвен мрамор и бронзане стубе, Што јесење кад вас засу иње Тражили сте манастирска бдења? Нашто тамјан, смирне магле сиње? Место пира, кипарис и вења!
Јежи се река и иње је бело Као низ ситних папратових спора Превлачи слојем залеђених бора. Зима је царски вео пољем плела.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Младост, љубав, огањ, све у гробу спава, По косама мојим попануло иње... 1906. ЈЕСЕН Прошла је бура, стишале се страсти, и љубав с њима све је ближе крају; Друкчије сада твоје очи