Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Онај у фесу — Благоје казанџија — цео дан нестрпљиво ходаше: сваки час запиткиваше кога по штогод; обрташе се непрестано, као да га цела снага сврби
Он дакле стајаше, а казанџија се непрестано вртијаше. Напослетку, кад мрак стиже пре лађе и не могадијаше се видети ни златан перваз на агентовој
— Нема је, па нема! — рече казанџија љутито, као човек коме не иде карта. — Нема је — рече и официр, али мирно, као периодичан чиновник који зна да после
— Што ли, боже? — рече опет казанџија. — Ваљда... та да... овде и нема Турака... А лађа се ваљда и не може бобандирати? Капетан ћути. — А кога ви чекате?
— А шта вам је син? — рече капетан, почињући учествовати у историји казанџијиној. — Мој син? Казанџија! Ех, да видите како тај ради. У њега рука, видите, овде дебља него у мене нога овде.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Изгледа као да је какав див изашао пред нас и метнуо прст на уста, и ми сви завезасмо. Цветко казанџија остави рад, па оде у кафану и стаде да тражи с ким би играо »жандара«.