Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Издресираћу једнога да људима завлачи шапу у џепове и довести га у Караново, ако се вратим, мада мислим да се нећу вратити. А зашто бих? Нико неће цркавати због тога што ме нема.
- Да, да, навикнути! - понављала је смешећи се, иако читаво Караново тврди да се она на известан раскид веридбе на пола сата пред венчање никада није успела да навикне.
Желео сам да није чула, мада је јасно да је то немогуће, У једној проклетој рупи као што је Караново и муве преносе вести. С гађењем помислих на две главне улице и неколико прашњивих уличица које је неко назвао градом.
Један фосил из мезозоика, у ствари, али фосил који је могао да ти заломи кеца! Караново је говорило о романси између ње и наставника фискултуре, иако је то било исто као кад би се говорило о романси између
Тај ујак је већ двадесет година у извесној згради у коју Караново шаље све што штрчи. Једном сам, попевши се на дрво близу болничке зграде, видео његово лице близу решетака.
Оне су близнаке и имају тринаест година а Караново прича да ће бити лепе. У томе има, можда, и нечег тачног: оне имају мамине златне косе и очи, мамин ход због кога вам
Драгана и Јасмина попеше се за њим у ауто који затрубивши ускочи у трећу брзину. Био сам сигуран да их читаво Караново чује. Мама је ћутала избегавајући да ме погледа. - Твој муж је изјавио да ме се стидиш! - рекох.
Чини ми се како је убеђен да је он Евгеније Оњегин. Он? Боже драги! Он који је у Караново дошао одмах после првог светског рата, са женом увијеном у крзно и с две мачке.
Фискултурник се презивао Маркота, имена нисам могао да му се сетим, али оно није било ни важно. У месту као што је Караново човек не може да очекује љубавно писмо с потписом.
Од тада он је главна марка на игранкама, иако тај филм није омирисао Караново. Девојке су, свеједно, шашаве за Владом и с нестрпљењем очекују повратак студената распитујући се о Владиним плановима
Мало је требало па да се прекрстим пред њом. Рекох јој како сам сигуран да ће она на неки начин прославити Караново, али она се насмеја одговоривши да слава није нешто око чега би вредело лупати главу. - Ти, верујем, не мислиш тако?
- подиже према мени своје модре очи и насмеши се. У том осмеху било је сакупљено све оно што је Караново причало о Црвенку професора Галца, који пише тамо некакве ствари.