Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Од свију Будиних слугу што храбро падаше тамо, Муж плашљив и слабе душе, Бен-Касим, одбеже само. У кршном Тибету доњем, где Лхас весело цвета, Он је, у горкој тузи, трајао суморна лета, Јер га је
Шумори висока трска, кад вихар весело стиже, А над пространим ритом јато се вивака диже... Тамо Бен-Касим често по ваздан усамљен ради, Он сече високу Трску И од ње чибуке гради, Са танким и оштрим ножем он шаре по њима
Једне вечери тако, на своме каменом прагу, Сеђаше Бен-Касим дуго и у ноћ гледаше благу. Небом се осуше звезде. Далеко, у самоћи, Тајни се стрже усклик по јасној, звезданој ноћи И
И господ саслуша њега, јер баш у часу томе, Јави се Бен-Касим журко на бесном парипу своме, Он се дохвати тајно бедема и тврда града, И кресну балчаком кремен и базар запали тада.
Са русе његове косе башлик се спустио доле, А бели, широки бурнус груди му покрио голе. То беше Бен—Касим главом... Кô путник с далеких мора, Он гледа у чудно вече с развали браминских двора, И целу његову душу обузе суморна