Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Сад збогом!... ДРУГИ ДЕО ПРВА ПОЈАВА Скупштинска дворана. Владика Вавила, Радош Орловић, Катуновић и Вуксан. ВЛ. ВАВИЛА: Век протиче, децо!
Оружје! КАТУНОВИЋ: Откуд оружје? ВЛ. ВАВИЛА: Откуд оружје? Да нам га дужде није послао? ВУКСАН: Свет отац једну, те једну, господо!
“ И то за ког? ВУКСАН: И зашто? КАТУНОВИЋ: За себе. И за будуће своје пријатеље. ВУКСАН: Ха! ха! ха! Шта човек збори: — за пријатеље? ВЛ.
Ил’ само наше лаковерије Са обманама гоје вечитим? ВЛ. ВАВИЛА (за себе): Неверни Тома! КАТУНОВИЋ: Ма што зборите као у инат, Хајд’ не чудим се нашем Вуксану, Он управ’ не зна шта је озбиља, Па му је нико и не
скупе, сињег камена, Чалмама белим, голим главама, Што се о челик наших костију Пакосно бију, мрве, цепају... КАТУНОВИЋ: И хоћемо, — Кад је и господ томе каио!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сед’ оче! И о цркви сам светој мислио. ВЛ.
И немогућност би сушту веровô — Али ће робом остат робови, А ми гробови... КАТУНОВИЋ: Шта говорите кâ у грозници! А где су деца ових планина? ПРВИ СЕРДАР: Где су мачеви? ДРУГИ СЕРДАР: Где су бичеви?
РАДОШ: Ти деце немаш, оче, ћут’! А ја их двоје имам за мегдан, И ја — не пристајем! КАТУНОВИЋ: Па зар их ниси за то родио Да на мегдану бојном изгину?...
Црн женик да те нигде не види. — Тек хајде, нека и он говори, Знамо га ко је, — а то је дост’! КАТУНОВИЋ: Хоћемо, господару! ПРВИ СЕРДАР: Хоћемо, круно наша! ДРУГИ СЕРДАР: Погонићемо скота тог.
ТРЕЋИ СЕРДАР: Крвника вечитог! ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Показаћемо Турчину Да је Косово крвав споменик. — КАТУНОВИЋ: Али да јоште живи осветник! ПРВИ СЕРДАР: Живимо јоште ми! ДРУГИ СЕРДАР: Још су нам оштри мачеви! КАП.
смелост, освета, На мекојзи ће свили лешкати По којој престо сина Ивова Камења драгог зрна просипље... (Катуновић долази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Војводо, шта је? Твог ока тама шта ми доноси? КАТУНОВИЋ: Ноћ. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Какву?
(Катуновић долази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Војводо, шта је? Твог ока тама шта ми доноси? КАТУНОВИЋ: Ноћ. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Какву? Је л’ благу, лаку — ону вечну ноћ? КАТУНОВИЋ: Ужасну....
Твог ока тама шта ми доноси? КАТУНОВИЋ: Ноћ. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Какву? Је л’ благу, лаку — ону вечну ноћ? КАТУНОВИЋ: Ужасну....