Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Бољу вам не бих знао пожелети. Мој чесњејши пријатељ, господин Кирило, он је, ето на примјер, узео парохову кћер, кћер предшественика свога, и онда, кад је дошло време — лепо он дош’о на
Хе, ми се старамо и штедимо, парохијани не жале него дају. Кад смо ми, то јест, ја и господин Кирило, дошли на парохије, било је, бога ми, свакојако.
она ваша... ваша супруга? — Но, па ја сам... ја, пречесњејши господин’ Кирило! А шта би к’о хтели? Деде немојте обилазити као мачка око вреле кобасице!
— По мени баш — упаде му у реч поп Спира — оче Кирило, можете слободно, ако ’оћете и чловити пред кућом! — ... а за решето је авлија а не сокак, — наставља поп Ћира.
Ослушкују обојица, окренути поп-Ћириној соби. — Оче Ћиро — викну мало јаче домаћин с врата. — Чесњејши... О, оче Кирило! — викну још јачим гласом. — Заборавили сте да ми кажете кад да вас пробудим. Тишина. Никаква одговора.
Та шта се, врагу, смеју, мислим ја, а екселенција ме запита: »А је л’ ово баш ваш зуб, оче Кирило?« — »Да, ваше преосвештенство, — поклоним се ја и одговорим му. — Мој рођени зуб.
— Јао мене! — устаде гђа Перса, — а шта је то било? — Та ово је, ово је коњски зуб, оче Кирило, — вели владика. — Та погледајте га боље колики је, та није ваљда већи од њега ни онај »зуб времена« што се зове!
А то ми ни једно није мило, оче Кирило!« — Ћиро, Ћиро! — ... Бадава сам се ја правд’о да нисам; да сам поно мој рођени, а да је то нечија ваистину сатанска
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1794. издао је Кирило Живковић у Бечу скраћено и прерађено Теодосијево1 Житие святыхъ сербскихъ просвеътителей Сνмеωна и Саввы.