Африка
Сву ноћ је необично хладно и ја са тугом мислим на јаднога Бубуа који кије навикао на велике суданске разлике у топлоти дана и ноћи.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Нека га тако док се багрем не осуши.“ Тако сломљено, стајало је тоцило наслоњено на багрем док мати кије умрла. Онда су га скинули и одгурали око плота, поред јасенова.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
и у простодушности, а таквог себе он не памти: у њему јесте одувек био змај, али је одувек био и човек и он никад кије био баш сигуран који је један а који други; они су међу собом мешали и гласове и обличја, а могуће да је ту, у њему,
Чуди се и наставља да посматра тај свет око себе који изгледа друкчији од његовог. Поучен искуством сопствене смрти, кије сигуран да ли је уистину друкчији или само тако изгледа.
Има три улаза: један на средини, велики, за кола, и по један мањи, са сваке стране, за пешаке. Капија кије само капија: то је тврђавица, са окованим дверима, са подрумима и лагумима у којима бораве турске страже, са
Кад се сасвим приближило, Мирку је било нешто преко двадесет година и још це ни по чему кије видело да ће му живот почети да личи на старинску причу. А прича је већ била почела.
Више кије дошао у Беч иако је, марвени трговац, много путовао. Ишао је у Софију, у Букурешт, у Пешту, чак и у Истанбул.
— Мораш ли то, синко? упитао је старац са малим осмехом или се то Добрачи причинило, и умро. Из кућице нико кије изишао а празнина је почела да избија од камена, од земље, од облака.
Петровић, Растко - АФРИКА
Сву ноћ је необично хладно и ја са тугом мислим на јаднога Бубуа који кије навикао на велике суданске разлике у топлоти дана и ноћи.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
СТАНА: А с каквим правом, проклет човече, Отимаш мајци ћерку једину? ГЛАВАШ: Бошко ти јесте син, Ал’ Спаса кије кћи! СТАНА: Није ми кћи? Ти кажеш то, горска прокудо, Лажљиве мајке подло копиле!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— узвикну весело Мићан и пружи ми пуну чашу башице. — Сама прва кап! Де-де, даље причај. — Е, људи моји, нит је та'кије' нишанџијâ кад било, а какав је земан настô тешко да и' и буде, — дочека неко из мрака.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И док мртав јунак лежи, Вранац коњиц пољем бежи. Прам његове густе косе Јецајући ветри носе И где паде, крста кије, Густи бршљан да се вије. Ах, за мртве ко да мари? Само гавран ту шестари; Ал' се и он брзо вине, И губи се у даљине .
Дуго је стајао тако, Поражен толиким чудом ни с места кије се макô, Но после, кад дође к себи, он дуге накида вреже, И с пажњом Амору приђе да њиме крила му веже.