Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Живо Турчин низ пољану нага, Опази га Гојко, потера га, Још кликује: „Стани, тако т' Бога, Та један ће само на једнога.“ Али Арслан главе не обраћа, Само ђога бакрачлијом лаћа.
распознаје, Сећа с' љубе, мисли Српкиња је, Чија можда љуба вереница Што уграби негде потурица, Па га тера, а вако кликује: „Пуштај роба, ол' т' заклаше гује.“ Већ га стиже, већ — ох љутих јада!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Пјан, рекосмо, па мисли да поје. Докле двије једна иза друге: цик! цик! опет, издушит не даше; и кликује човјек као пријед. Оно није без некакве муке! Уграбисмо пушке, потрчасмо.
гласовито, припијева Баја и Новака, припијева Драшка и Вукоту и два Вука од села Трњинах, Марковића и Томановића, а кликује и живе и мртве — види страшну уру пред очима!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Онамо, 'намо, за брда она, Погажен коњ'ма кликује Југ: „У помоћ, дјецо! у помоћ, синци! Светит' ме старца свет ви је дуг!“ Онамо, 'намо!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Андријаша, и овај му на самрти поручује да не казује матери о томе кад се кући врати, а кад кроз гору пролази, да „кликује“ Андријаша не би ли се разбегли од његовог страшног имена „клети гусари“ горски.