Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Чим чује да је ко умро, ето ти њега тамо. Да се нађе, слуша, а најрадије да оде клисару да јави за смрт те овај мртваца да огласи звонима, па онда попу и другима.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Ах, он се опет искрао из цркве. Говорих клисару да га добро чува, али узалуд. (Нагиње се и виче): Парапута, Парапута, ја сам, деда твој, не бој се! Нећеш изгорети!
Са Ристом ни да се здрави. Ни у њихне хаџијске столове није хтео да их пусти, да одстоје службу. Наредио клисару да га сви испред цркве чекају. Јер казао: »Ко хоће живе људе да закопава тај ни у цркву не сме да ступи.
МИРОН (Ташани): Иди тамо. ТАШАНА (одлази у своју собу). МИРОН (једном трговцу): Иди у цркву и кажи клисару да ми доведе Парапуту. ТРГОВАЦ (одлази). МИРОН Знао сам ја то и зато потрчао.
ПАРАПУТА А једете ли земљу? Сви сте земља. МИРОН (прилазећи Парапути): Не бој се, ја сам ту. (Клисару): Што му ово не повади? АРСЕНИЈЕ Не смем, дедо. Убиће ме овим камењем. Ти знаш, да му само ти можеш узети.