Јакшић, Ђура - ПРОЗА
„И за то треба платити, џанум!...“ „Да платим оче... А кол’ко треба?...“ Архимандрит се накашља и стаде наново мерити Живка: „Ми смо наши, џанум, нећемо да се глобимо...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
То дуварски сахат избија. Броје сви, а попа Спира гласно: седамнаест. — Охо! — чуди се поп Спира. — Кол’ко то изби? — Седамнаест, али то је управо дванаест...
Верујте... — Зар је баш никад нисте окусили? — Тааа, није баш да нисам... Јесам, кол’ко се сећам, само као утук, само после шљива... па знате, само у цели да предупредим грозницу...
Клавир у селу у оно доба! У селу је и кринолин био још једнако доста ретка и бар непопуларна ствар. Кол’ко је само фрајли баш у овом истом селу извукло батина и бегало у шупу или у зелену метлу кад се бáба згране при
жао момка, баш би’ га питала мисли ли се тако сву ноћ шпацирати, па би’ му послала боктерски рог, бар да знамо ноћу кол’ко је сати!
А и мало кожурице... знаш да сви у мојој фамилији радо једемо кожурице с ватре.« — »Па кол’ко да испечем кожурице, перзекуторе мој?« — пита га као Савка. — »Па, онако...
« — »Па кол’ко да испечем кожурице, перзекуторе мој?« — пита га као Савка. — »Па, онако... кол’ко за један добар опанак«, вели јој Нића. »Не шкоди ако бидне и више...
Та није да је ђипала и праскала, та није да је викала, већ мислиш сад ће је шлôг. Све скаче к’о гумаластика од земље, кол’ко је пакосна, бештија и аспида једна василијска, па поручује по Ержи и каже: »Поздрави ти, каже, твоју милостиву
То је већ свршено... Све му је забадава сад. — Немај ти бриге. Ти пази кујну, а мени ово остави. Кол’ко сутра наћи ћу се с њим. Имамо и иначе послове неке да свршимо.
Он, к’о што вам је познато, најбоље зна те ствари. — Охо! — викну поп Спира. — Мож’те ви викати »охо« кол’ко ’оћете, али то је све тако.
Кад оно... ви нисте ни чули! Не знате ни кол’ко ја! — Молим вас... — Та шта вам ја баш много и знам?! Чула сам, ал’ чисто и сама не верујем...
— Верујем, верујем, слатка, и сама сам вам таква. — Знам, знам, бар мени немојте, гнедиге, говорити... — Па кол’ко знате, слатка, кол’ко знате! — наваљује гђа натарошевица. — ’Оћете л’ мало шећера на дињу? Има свакојаких густова.
— Знам, знам, бар мени немојте, гнедиге, говорити... — Па кол’ко знате, слатка, кол’ко знате! — наваљује гђа натарошевица. — ’Оћете л’ мало шећера на дињу? Има свакојаких густова.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Јесте. — Имате ли већ за њу каквог ђувегију? — Та било би, — али, знате, свака мати тражи за кћер што боље. — Кол’ко јој година? — Сад јој осамнаест. — Добро, ја сам тридесет и пет, и удовац; стање моје знате.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Понекад, они се срећу и, гле, поново их обмотава туљење оног јединог саксофона у вароши: Гершвин или Кол Портер — препознају се по свом успеху или поразу из тих година, одмеравају докле су стигли, где су доспели и колико
Како само пасторално звучи она дивна мелодична реченица — позив: »Царе, царе, кол 'ко има сати?« Плави се љиљан у долу, лелујају се траве на априлском ветру, надимају се плетене кошаре пуне укусних
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Кад га добро истуче, запита га опет: — Па кол’ко има? Знаш ли бар сад? — Не знам! — А знаш ли зашто сам те био? — Знам!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Угледа је лијепо Сунашце, Угледа је кроз јелово грање — Кол’ко се је ашик учинило, Трипут је се Сунце заиграло, Па одвуче лијепу дјевојку, Да је узме себи за љубовцу — Од ње
109 Ој на ове дуге ноћи Ко не љуби црне очи, Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце. 110. Кол’ка је ноћца ноћашња, Сву ноћ ја заспат’ не мого Слушајућ’ лепе лепоте Где лепо поју девојке, Мед њима моја
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
извукли из механе, неко са »лаку ноћ« а неко и без тога; неко платио трошак, а неко казао Зацу да запише на мушеми, кол’ко до сутра. — Добро вече — рече Срета кад уђе.
Ја не марим што друго, а за ово душу дадо’! — вели Срета и извуче рукопис. — Ту се, ви’ш, испрућио кол’ки је дуг. — Што рече? — ’Ајд’ овамо са мном.
Срета му понови суму. — Е па зашто саг па то? — Па велим шта стаје цела депеша, кад је реч шест и по динара. — Кол’ко?! — вели Ђорђе и метну шаку иза увета. Срета му рече понова, и шта стаје реч и шта стаје депеша. — Бре, бре!
— Бре, бре! — викну ћир Ђорђе као опарен. — Па сам си обећао! — вели му Срета. — Обећао сум, ама несум знао кол’ко коштује. — Е па сад знаш. — Много! — вели Ђорђе. — Ама није много!
А један српски реч тол’ко ли се зар плаћа!? Еј, букова главо! — Па само неколико речи; тек кол’ко аваза да дамо! — рече Сретен молећим гласом.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Свршиће се. Али нико неће знати Шта све с нама паде у отменом болу, Ни кол̓ко се чезне, ни колико пати, Пре но гракну вране у пустоме долу.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И најмање пýта у својој смо роли, А најчешће одјек само туђе речи. О, кол’ко то тужно и трагично боли Када дух пред силом материје клечи!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Тешко ономе по кому се свијет свијести. — Ко за светом плаче, без очију остаје. — Кол’ко људи, тол’ко ћуди. — Где је чија кућа, ту и средина света. — Свет је најбоља школа.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
квартир — стан келија — ћелија кир — господин књигоношњи — поштански књигопечатња — штампарија ко — к, ка кол — колико колеса — кола колико крат — колико пута колми — колико колонел — пуковник комбост — врста јела од купуса
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Унапред могу вам рећи: парница је добијена. Дижући се он ме упита: — Хоћете ли да вам сад платим? Кол’ко? На ово питање ја се уозбиљих још више, мада сам хтео, не знам зашто, пропасти у земљу од стида.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Добро ми је, лако на овоме путу. Облак с твога чела одагнај и скини, И срећног ме сањај у свом дивном куту. Да знаш кол'ко патим кад помислим тако Да ме можда чекаш и изгледаш свуда: Мене све заболи и плак'о бих, плак'о, На хладу и сенци
Ту некад ја сам живот свој плакао. Ту некад беху сан и звезде саме. Кол'ко велик гроб! И ја, ту, крај њега Стојим к'о облик умрлих времена, Последњи човек на граници свега, Последњи талас
Видело се како, сред највећег боја, Љубав неизмерна у срцима живи, И кол'ко се воли отаџбина своја, Земља вечне борбе и пропланак сиви.
береш и на груди своје мећеш, Кад хаљину своју држиш с пуно поште, И ти прсти, и те руке — да л' си знала, Кол'ку радост мени носе и милоште — Да ли ти је кадгод на ум мис'о пала?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ Сад још јачи гласи Са висина плавих: „Поспите се, јадни, Сви кол’ко вас има, Пепелом по глави.“ — — — — — — — — — И ми се посусмо Пепелом по глави...
Јер све што се у свеснике броји, Све то данас гологлаво стоји. Кол’ко страна овог земског круга С тол’ко страна одјекује туга. То је оно од чег’ подли бледе!
О, земљо, лепа грешнице, У белој кóши пòкâја, Сад кȁвиш грехе-негрехе Очара летњег, òбајâ. Кол’ко с’ већ пута брука та Над тобом јадном ширила, И ти се увек поново Са неверником мирила.
Кéрица му носи јела, Јела кô бајаги — Слон јој плати, а публика Смеје му се снаги. Ао слоне, ао слоне, Кол’ка ти је њуша! Да заманеш, побегла би Свака жива душа.
вина У једној бих данас чаши дигô од милина; Дигô бих је да је види цео српски свет, Све бих теби наздравио: кол’ко капљиц’ тол’ко лет’, Све у здравље нашем милом, враголастом чики, Неуморној ал’ хуморној „Стармаловој“ дики; А
би ми чаша вина тако слатко пала, Кâ што пада нама свима твоја лепа шала; А чашицу разбио бих на толико чести, На кол’ко нам ти разбијаш бриге и болести.
Многи пузећ’ брзо стигну до трпезе, — лако ј’ то, — Кол’ко си се ти находô, док смеш рећи: „ту је сто!“ Сто си стигô, али да ли благовати смеш за њим?
Више плећа врат се диже... Нек’ поједе много сáрмâ! А да сарме боље прођу, Не било му с поља јарма! Кол’ко људи, тол’ко глава; Кол’ко глава, тол’ко људи. Ал’ ја желим да не буде: Кол’ко људи, тол’ко ћуди.
Нек’ поједе много сáрмâ! А да сарме боље прођу, Не било му с поља јарма! Кол’ко људи, тол’ко глава; Кол’ко глава, тол’ко људи. Ал’ ја желим да не буде: Кол’ко људи, тол’ко ћуди.
Кол’ко људи, тол’ко глава; Кол’ко глава, тол’ко људи. Ал’ ја желим да не буде: Кол’ко људи, тол’ко ћуди. Ко саближи разне ћуди Извршиће дивно дело: То је славно, ал’ је главнô: Поштен образ,
Шта нам слога вреди, ја сам добро знао И њојзи сам много, много жртвовао; Ал’ ти кол’ко жртав’ смеш принети слози, То промисли сама, — Боже, ти помози!
Ти сад чини своје, а ја ћу се смирит’ — Ал’ зато ћу ипак кроз тарабу вирит’. »Стармали« 1889. МИЛИНА Видиш кол’ко видиш са остатком вида (Ал’ давно и гледаш, мотриш без прекида) Видиш, земља-мати и прима и даје, По њивама
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Сасвим зароњен! Од њег’ ни ђаво нема помоћи! РАДАК: Кô да вас не знам ја! Ту чивитарску, каишарску крв! Кол’ко да нађеш згодан изговор, Сву драгу ноћ си коњски радио Да сопствен чамац водом напуниш. „Па ето, вид’те!...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ХХИХ Дај ми руку, да је видим... Ова рука, ова мила, Кол’ко је већ красна цвећа У мој живот посадила. Дај ми руку, да ј’ осетим...
— Та страхота даклем уме Да се стиша и затаји! Ко га гледа, не би рекô Кол’ко с’ у њем мртвих снова, Кол’ко с’ у њем изгубило Жеља, нада и бродова.
— Та страхота даклем уме Да се стиша и затаји! Ко га гледа, не би рекô Кол’ко с’ у њем мртвих снова, Кол’ко с’ у њем изгубило Жеља, нада и бродова.
— Ко те пита, ко ли хаје, Што је доле у дубина. Ко те пита, ко ли хаје, Кол’ко ј’ на дну мртвих снова, Кол’ко с’ у њој утопило Жеља, нада и бродова! ЛИ Од чега си, Боже, срце знао створит’?
— Ко те пита, ко ли хаје, Што је доле у дубина. Ко те пита, ко ли хаје, Кол’ко ј’ на дну мртвих снова, Кол’ко с’ у њој утопило Жеља, нада и бродова! ЛИ Од чега си, Боже, срце знао створит’?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Свирјел моју чуће она. Ти знаш ове ц'јену, И кол'ко сам јагњад им'о ја на силу њену. Ја ћу заћи издалека, заметнути траге, Нек' помисли: Весео је, тај није без драге.
те дај сутра, — серце ми се нада, Неће проћи ни пет дана да се мном облада; Да питома тако буде, да ју свирјел мами, И кол'ко год јогунастој узбуде се чами.
И таст, и сваст, и пуница, и свâк су те вреже, И кол'ко вас род са четом Славујевом спреже; Браћа ваша к'о и снахе, јужики остали, Сви су мени на вовјеки памтити се дали.
клони еја, Добродјетељ љуби; Добродјетељ нас пратит Преко гроба мрачна, И во мјесто уводит Гдје сут благозрачна. Кол сладосна нишча Јеја тиха надежда, Брагорастворјајушча Горкост смерти всегда.
Всјаки художник в својему дјелу Занимајет сја, а пастири в фрулу, Стадо по роснеј травици следуја, звук тихи дајут. Кол јего лучи сут превиспрени И досизајут ока в магновениј' Нашују земљу, јуже творјат плодну теплотом својом. 1811.
видило је Са детињства милим друштвом; Дунав оно левом спира, Острова два десном дира Са угнутим к југу пруштвом. Кол’ко пут сам на брег стао, Желио што нисам знао, Не знаш за чим уздисао сам: Ображења, жеље тајне, Чувства љубве, дружбе
плаветан нек’ те, душо, увери Да ми серце от љубови све гори; Нек те силно опомене Да се сећаш бедног мене Почесто. Кол’ко дана у години осване, Толико је тешких мука за мене Што не могу с тобом бити, Чарне твоје и љубити Очице.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
БОШКО: Ма збиља, Вујо? Ја је не виђех — Је л’ онолико лепа госпођа Кол’ко је наше песме узносе? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Песма је узноси?
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
оне стране Тисовице, Потказа ми турске звери: Да су ноћас у намери Нашој кули огањ дати, На нас мучки нападати... Кол’ко их је?... Побро не зна!...
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
« а »ђурђари« певајући благосиљају буковим гранчицама које разносе и деле: »Кол̓ко има гранчица, тол̓ко било рачића! Кол̓ко има пупића, тол̓ко било пурића! Кол̓ко има листића, тол̓ко било пилића!
« а »ђурђари« певајући благосиљају буковим гранчицама које разносе и деле: »Кол̓ко има гранчица, тол̓ко било рачића! Кол̓ко има пупића, тол̓ко било пурића! Кол̓ко има листића, тол̓ко било пилића! Кол̓ко има буквића, тол̓ко било прашчића!
Кол̓ко има пупића, тол̓ко било пурића! Кол̓ко има листића, тол̓ко било пилића! Кол̓ко има буквића, тол̓ко било прашчића!« (ЗНЖОЈС, 43, 1967, 140).
Кол̓ко има пупића, тол̓ко било пурића! Кол̓ко има листића, тол̓ко било пилића! Кол̓ко има буквића, тол̓ко било прашчића!« (ЗНЖОЈС, 43, 1967, 140).
Ћипико, Иво - Пауци
Згледаше се тренимице и лица им засјате, као да су одувијек заједно. Она попође преко ограде и искрене кол пута у овећу кошару. Повративши се с празним кртолом, настави брање на другоме стаблу.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Ту ускличу поносито кол'ко шума вреди, а пролеће иза џбуна ћути, па их гледи – на брег, на брег! Гледа вазда умиљато, па им срећу снажи,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” — „Човек, а не жена. Ал' опет, кад боље проштудираш, жена; боља и од тебе, Мацо, и од сви' вас кол' ко вас је ту Бог ил' ђаво дао.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
на воду Бојану, угледа је Мрљавчевић Гојко; јунаку се срце ражалило, жао му је љубе вијернице, жао му је чеда у кол'јевци, ђе остаде од мјесеца дана; па од лица сузе просипаше.
И тако је у град па доносе чедо у кол'јевци, те га доји за неђељу дана; по неђељи изгубила гласа, ал' ђетету онђе иде рана: дојише га за годину дана.
дворова протопоп-Недењка, али прота дома не бијаше, но у цркви бјеше на јутрењи, на јутрењи и на летурђији. Кол'ко с' силни огњени чауши, колико су силни од силнијех, те не кћеше коње одјахати, но у цркву коње нагонише, потегоше
да пободу ножи, а не знаду на коме је царство; мене зову на поље Косово, да им кажем на коме је царство“. Кол'ко Марко тежио на правду, тол'ко моли Јевросима мајка: „Марко сине, једини у мајке, не била ти моја рана клета, немој,
Откако те мати одгојила на чистому крилу без кол̓јевке, јуначкијем дозивала гласом, мушкијем те опасала пасом, те ти пашеш сабљу бријеткињу и ти јашеш бијесна
“ Недељко је стајаће име за старца. Док у цркви закон савришмо, тј. док се одслужи служба. Кол’ко Марко тежио на правду, тј. колико је хтео да поступи по правди. Не била ти моја рама клета, тј.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
! Зашто, Мане, дете моје? У зêм да пропаднем, оди срам и резилак! Жива ти ја! Узми си, доведи си дом невесту! Погле кол’ки човек стаде! Татко ти Ђорђија беше у Котине године кад ме доведе у кућу си!“ Е зашто да ти пропада век?!...
А што па има девојчики што су пристасали за удавање, — паша, па да г’им не манише! Ем кол’ко ги мило да се удадну, и тол’ко ги јоште двапут помило за нашога Манчу, откад се, ете, врну из војску из Београд!...
О, бож’ке, кол’ку ми чес’ чине и давају девојчики, а све заради твојега Манчу! Убаво си видим, демек, зашто је тој!
Море, има си човек голему муку сас онога његовога Митку. Причаше ми човек све... Сал што не плаче кол’ко му жал дође и тешко! — Е, е! Туј ми се уврте, — рече Јевда и показа чело — ете, тај Митка!...
Ударија баксуз у кућу и дућан; а пазар мисечни стаде кол’ко пре недељни пазар беше!... У собу си никога не пушта, а кад си искочи, а он си тури катанац на врата — ем кол’ки
У собу си никога не пушта, а кад си искочи, а он си тури катанац на врата — ем кол’ки катанац! Голем како катанац на магазу! А кључ си тури у џеп, па си иде!
— „Чешљеви, сапуни, ђулијаци неки, та неки женске штифлетне, колани, подвезице, гакице женске, чорапе, — ама знаш кол’ко су дуге!... Дуге, како да ће около шију да ги врзује!...
— Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?! Има ги сијасвет, ама сал туј пуче брука, па си знамо, а кол’ко ги има чорбаџијске куће што си кутају од свет... Ономад на славу једном беомо, код чорбаџи-Гана. И он си има сина...
Мори, „док си имаш грбину, ће нађеш ласно и самарицу“! Ласно ће нађеш, — ем не једну, веће кол’ко искаш девојчики! Ама жал да ти неје, криво да ти неје!... Несам си остала постидна!...
Ама ги и ја, берем, убаво каза!... Знајеш ли, Манчо, да те неће више да погледну заради онија моји речови — кол’ко ги убаво каза!... Мори, твоје „живо-здраво“ неће приме више!... — вели му задовољно тетка Дока одлазећи.
А и дућан па што му је!... Какав му је?... Дућан му кол’ко сарафско чифутско сандуче... Па, ако што је сиротиња, — ама, берем да је момак кротак!...
грува се у прса Мане — сал тој да си дочекам да ги пукне брука и оде абер по ма’але, па после сал тол’ко да поживејем кол’ко од зајца оп’нци да поцепам! Тол’ко, побратиме, е што ми веће треба и свет и живот!?...