Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Не видим!... Али нека се склоне људи, да их не бије ведрина... — Ево, има колеба... И Зарзана однеше у колебу... — Хајде, Станко, и ти се одмори! — рече Суреп. — Баш сам уморан!... Право велиш...
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Онда анђео прекрсти штаком колебу, и на ономе месту створе се царски двори и у њима свега доста. Тада их благослови анђео и остави онде, те су срећно
Слуга се томе врло обрадује, па узме камен и однесе у своју колебу те начини од њега сто. Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен претворио у злато те сија
своје јаде и невоље што су до тада претрпели, и најпосле се договоре да промене места: да паук оде код пудара под колебу, а грозница код онога господина у град.
А паук кад је отишао код пудара под колебу, а он у највећем миру и тишини напуни сву колебу својим предивом, јер му пудар нимало није сметао у послу.
А паук кад је отишао код пудара под колебу, а он у највећем миру и тишини напуни сву колебу својим предивом, јер му пудар нимало није сметао у послу. И тако сиромах паук једва једном стане задовољно живети.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Слуга се томе врло обрадује, па узме камен и однесе у своју колебу те начини од њега сто. Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен претворио у злато те сија
Онда анђео прекрсти штаком колебу, и на ономе месту створе се царски двори и у њима свега доста. Тада их благослови анђео и остави онде, те су сретно
Кад тамо а то мала колебица, непочишћена и у њој ватра раштркана и већ се згорела. Она лепо узме метлу па почисти колебу, ватру склони, и још дрва донесе те бољу наложи па седне да чека ко ће доћи. Кад у вече, Боже!
Кад у вече, Боже! дува ветрина, крше се дрва мислиш све ће из корена извалити. Она се сакрије за колебу дркћући од страхоте, ал ето ти ала иде, како дође у колебу, стаде мирисати па рече: „Овде има рајска душа; изађи,
Она се сакрије за колебу дркћући од страхоте, ал ето ти ала иде, како дође у колебу, стаде мирисати па рече: „Овде има рајска душа; изађи, рајска душо! не ћу ти ништа.
не ћу ти ништа.” Девојка изађе, онда јој ала каже: „Јеси ли ти моју колебу почистила и моју ватру наложила?” А она одговори: „Јесам.” „Добро,” каже ала, „сад ме мало поишти.
Кад маћија то види она одмах отера и своју кћер да донесе сандук дуката. Њена кћи наиђе на ону исту колебу; ал нити је хтела ватре стакнути, ни спремити. Кад у вече дође ала онако исто с ветром, запита је: „Рајска душо!
Кад у вече дође ала онако исто с ветром, запита је: „Рајска душо! што ниси моју ватру стакла и моју колебу почистила?” А она јој одговори: „Нисам ни код своје куће чистила.” „Добро, добро,” каже ала, „а ти ме мало поишти.
и начини је као пуку простакињу, те је уда за Ћелу, па им да иза града мало земље, а Ћела онде начини башчу и у њој колебу, и стане живети с царевом кћери као сваки башчован, носећи зелен у град и тако по штогод заслужујући.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Па сад... то је и тражио!...« Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.