Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за
Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. „И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину
Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Како се спуштаху ноћи прилично хладне, то су старци водили бригу о нејачи. Они превише колибице и копаху земунице. Жене им помагаху у том послу врло ревносно. Обарале су шуму и превртале црну земљу...
Африка
! Далеко од тога да личи на Париз, мали Монгази је ипак дивно сеоце. Његове нове, чисте колибице обојење су црвеном афричком земљом а на самој средини села једно огромно дрво покривено је ружичастим цветовима.
Милићевић, Вук - Беспуће
се надаху још лијепом времену, али кад се видјело да се дани за рад неће више повраћати те године, срушише се радничке колибице и однесоше алати с недовршеног и раскаљављеног друма.
Петровић, Растко - АФРИКА
! Далеко од тога да личи на Париз, мали Монгази је ипак дивно сеоце. Његове нове, чисте колибице обојење су црвеном афричком земљом а на самој средини села једно огромно дрво покривено је ружичастим цветовима.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Дигоше га. Он се пресели у 'ну долину. Од старије' брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије' кућа'. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл.
Ћипико, Иво - Пауци
У освит младенци помолише се из колибице; зимско јутро сачека их и заспе им образе својом сивом свјетлошћу; сунце још оклијева, премда висови планине већ се
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Старац седе и ослони се о довратак колибице. — Како сам глуп сан уснио! — рече и загледа се у Страшило које се весело њихало усред поља.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
тије', По злату јечма и шенице јâре, Гдје трепти јутро и свјетлила лије, Пада по дрвљу и захвата села И раштркане колибице мије. Низ голу стрмен пљуште хитра врела, Кô да би крупне рубине, што горе, По долинама разасути хтјела.