Употреба речи колико у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Биографијâ великих живописаца толико је прочитао колико је на српском језику преведених нашао, па ми је свакад причао о њима и честа ми је сладио живот тих великих живописаца.

Ето, драги пријатељу, од свију наших вештина песништво је на највишем ступњу: па кажи ти мени колико нас има који бисмо умели и хтели правити разлику међу Бранком и М. Д. Рашићем?

Д. Рашићем? Па ако ти се чини да претерујем, а оно међу Бранком и Милорадом Поповићем?... Па, сиромах владика Његуш колико пута беше заборављен да недостојнијем од себе места уступи!... Шта и шта пута га је Ђ.

је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ И они одоше.

Кад смо били близу Чукурове куће, застанемо мало, колико да разгледамо околину око себе... Ноћ беше тамна, нигде ништа ниси могао видети; око куће засађен густ шљивар, у

„Ми, оче, немамо никаква писмена“, рече Живко. „Ми, као велимо, да ти то удесиш, а ми да платимо колико буде право“. Архимандрит се лукаво насмешио, видело се да му се такви предлози веома допадају. „Да удесимо џанум?...

— кад смо прегледали инвентарије наших покретних и непокретних добара, уверисмо се да имамо на расположењу толико пара колико овакој сорти људи треба да једно вече заборави беду и муку свакидашњега живота.

дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Знајући ја колико је њ е г о в о м милостивом и благородном серцу пријатно и драго све то што се на ползу и просвештеније младих људи

д р а г а ј у н о с т е, придајем, совершено уверен да ће њ е м у зато ово списаније толико мило и благопријатно бити колико да је њ е г о в о м славном имену посвештено.

Није ми толико ни на стрелу жао колико на моје перје!” Наравоученије Чловек неправедан и зао подобан је ове басне орлу.

Претвори се болестан, уђе у своју пештеру и колико је год дуг простре се и пружи. Пукне глас и свуда се пронесе па се они страшни и на гласу лав с душом мучи и да је при

Мучно је човека познати, и колико су кога глађе речи и слађе, толико више ваља стајати на опазу и добро сматрати какви су око њега трагови, сиреч: ко

Ова басна приличествује онима који се чине страшни док их људи не сазнаду, а потом нико се на њих и не обзире, и колико они више вичу, толико се већма други смеју.

једну ноћ на месечини, наша стара слушкиња Угринка уплаши се од своје сени; јао њој кукавици, викне, пак бежи колико игда ноге могу. По срећи, изиђе неко пред њу са свећом: позна и сама од шта је бежала.

А разуман човек, ако ће колико знати, опет слуша с великим вниманијем што други говоре. Оно што зна рад је и боље знати, а оно што не зна не мисли да

„Νήπιοι! ουδέ ίσασιν όσω πλέον ήμισν παντός. Будале! нити знаду колико је више полак од свега”, виче, жалећи се, старац Исиод. Блажена реч, којеј кад би људи следовали — шчастљиви би били.

Наравоученије Ништа није способније људе за помирити колико кад сами расуде да они са својим взаимним разрушенијем општим својим злотвором не само радост но и ползу причињавају.

владјенијам нико се добар, ни христјанин ни Турчин, солдата не боји, но гледа у њему чувара свога; а у турској земљи, колико је даље од Цариграда, толико више бедни христјанин пред агом и његовим слугама, пред спахијом и пред јаничаром, дркће

се тај исти лав у дебелу мрежу коју ловци лавом и медведом стављају, из које лав не могући размрсити се стане рикати колико игда може.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Или знаш таму јутра које не осване? И колико пепела од једног сунца остане? 2. Је ли твој сјај твој говор? Јеси ли засјала кад су те о језик обесили?

Бежали од тебе твоја коса, твоје месо! Залуд браду изнад потопа дизао! Колико ти мукама треба, толико дисао! з. На свим ти путевима оклопници осванули! Ујахали у твоја жита!

О, како клонуше на бојиште тврдо банкар из Келна, винар из Бургоње! Каква беше јама, колико је брдо, где смо закопали војнике и коње! Како су ћутљиви Чеси и Тиролци! Мирни Пруси неће ни мрава да згазе!

Широм ових шума и ливада, по јаругама и по јендецима, Нико не зна колико хиљада и хиљада погинулих има. Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца, сина,

Доћи ће време и постаћеш јачи, и колико јачи толико ситији, бундевом крунисан јахач на крмачи, све дебљи, све тежи, све убојитији.

Зар је наша нада у Господа мања од наде рибара у црва? Колико вреди наша тврда вера? Литар уља? Кило соли? Товар дрва? Да ли ће нам ова друга вера трајати дуже него она прва?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

— ,Гут!’ одговори цар смешећи се, ,а колико је до Ужице, Сокола и до Дрине од ваши’ места?’ — Кажем му ја, да од наше нахије до Сокола има 4 сата, до Ужица 7, а

и тапију да су сви сељаци томе и томе аги продали све своје баштине, и тако ти он онда постане читлук-сајбија, и колико год спа̓ија узима од свог села, толико и он, а каткад и више.

— Не могу рећи да се половина вратила овамо, колико је онамо прешло. Ја не останем дуго у Ашањи, јер мој отац заповеди те одем у Купиново неком Игњату Сабову, старцу од

Како су турски сударци имали обичај да свакога ко је и најмање крив, Србин или Турчин, кад падне у апс, да га глобе и колико више могу да узму, то је свагда мој отац у таквом случају заступао и одговарао како Србина тако и права Турчина, и

Кнезови узму тај тефтер расхода и однесу везиру у Београд, који и своју порезу трошковима дода и бурунтију напише по колико на једну ожењену главу долази, и тако једни̓ пута дође на мешћемску главу по сто а каткад и више гроша о Митрову-дну и

А и ви сами видите колико ја војске држим с којом браним и себе и вас од читлук-сајбија; и јошт ми ваља скупити војске.

а само царски град чувати, и онда баш по хатишерифу царском ниједну аспру више од вас узимати нећу, него онолико, колико хатишериф гласи; а ето вас и ваши̓ ага и субаша, па како вам Бог даде!

они углас, — честити пашо, ̓оћемо у подне, у поноћи, кад нам год поручиш, и где рекнеш, довешћемо ти онолико војске колико овде рекнемо и обрекнемо.̓ — На то паша: ,Да-еј, да-еј, бенда северум!” (јошт боље, јошт боље, и ја то милујем).

̓ (да му дође писар), и понуди нас да седнемо. Помози, Боже, поврати се наш паша! Кафа се донесе и разговор се поведе колико ће која нахија дати војске.

и тако према броју глава и војску све у тефтер пописа, и сваком кнезу копију даде, колико је дужан војника Срба довести, кад и где рекне паша.

” На то је муселим пристајао говорећи: „Е, кнеже, за твој атар донеси педесет гроша, па да пуштам кривца” и тако колико год муселим заиште, а кнез Калаба опет: „Лепо се дрво на поле цепа.

Кнезови нису имали куд него поударају прсте, богзна колико људи на то прошеније потпишу, само да се курталишу. Сад већ оне четири да̓ије почну рахат да живе; сваки је оне своје

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Паја изашао пред кућу, запалио своју симсију, па се извалио колико је дуг. А пушио је некакав дуван тако љут да су газда-Раку више пута облиле сузе од кијања, па му је једном чак и

се рачвасто дрво, али се гледа да врат може таман стати између оних рачава; онај крај у дну рачава остави се подужи, колико већ затреба; рачве се пробуше напремасе, углави се између њих врат и удари се клин, који некад стоји за вратом а некад

Надам ти ја бежати, а оно све брже за мном. Потегнем те прескочим врљике и саплетем се те колико дуг — љос о ледину! Сенуше ми светлаци пред очима...

« Ја ти се онда попужељке скотрљам за један трњак, па бежи колико игда могу кући!... Што сам се ноћас престравио, никад нисам! Сељаци слегоше раменима, па се згледаше зачуђено.

— Вере ти, Радане — упита један од њих — право ми каже, колико си узајмио од њега? — И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!...

— Вере ти, Радане — упита један од њих — право ми каже, колико си узајмио од њега? — И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!... Знаш кад се оно ономлане оделих од брата. Остадох једин, са женом и децом.

— А пошто прође овако? — Једва по дукат. — А колико си их већ завезао? — Онолико колико смо села обишли. — Баш смо на штети што је окрњена — рече капетан, па

— А пошто прође овако? — Једва по дукат. — А колико си их већ завезао? — Онолико колико смо села обишли. — Баш смо на штети што је окрњена — рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: — Знаш, Ђуко,

— Баш смо на штети што је окрњена — рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: — Знаш, Ђуко, колико смо на штети? — Колико, господине? — Педесет и четири села — равних десет дуката и два талира!

— Колико, господине? — Педесет и четири села — равних десет дуката и два талира! — Их, забога, господине! Много... — задиви се

измисли господу; напија се у здравље »добрих људи« који почитују господу, призивају је у свој дом те угосте и почасте, колико се може и колико је бог дао; напија се у здравље домаћина Давида, који је с Трудом стекао свој поштени дом и у дому

напија се у здравље »добрих људи« који почитују господу, призивају је у свој дом те угосте и почасте, колико се може и колико је бог дао; напија се у здравље домаћина Давида, који је с Трудом стекао свој поштени дом и у дому махала и захире, те

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Око сваке кућице био је засађен воћњак било од шљива, било од јабука. Те су кућице биле врло просте, тек колико за то да човек има где заклопити главу од кише и зла времена.

Од Раче к Шапцу водио је пут. Беше то обичан крчаник: оборени грмови, искрчена честа, колико да се има куда ићи. Тај пут водио је, северном страном, изнад самог села. Украј пута беше хан.

Да му је откуд да падне с неба у уста. Па је избегавао послове и мувао се око суднице и хана. Ни у чему није уживао колико у дочеку и испратњи Турака. То су били за њера људи којима је бог рекао да живе.

Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена трудна; знао је... све.

све. Нико није познавао Црну Бару као он, и нико није познавао, чак и поименце, дечурлију сеоску као он. Стоку, колико ко чега има... све! Он је све знао. Крушка га је познавао. Ама сродне душе кад се надмећу, мрзе се.

Све живо претворило се у око... А они се носе... Обе стране једнаке. Колико ко влада снагом, толико и вештином; један другом пазе на сваки покрет... — Не могу се оборити! - вели Шокчанић.

— Шта је, роде? — Што ме не пустиш? — Јеси полудео, богами!... Нећу, полази! — Мој бабо има пара!... Ишти колико хоћеш, само ме не води тамо!... Маринко је гледао неким животињским погледом, па се насмеја. — Пара!... Пара!...

И Сима скочи као опрљен. — Брзо, али што брже можеш, зовни ми попа! Виде Сима да је то нешто озбиљно, па, колико му старе ноге допуштаху, пожури да изврши кметов налог. Јова повуче Ивана у своју одају. — Ама...

!... — Да је и мени ко причао, ја му не бих веровао... али обијен сандук и однето све!... — А колико оно рече да је било? — Равних две стотине дуката!... – Две стотине дуката!... Их!... А сумњаш ли на кога?

а он их не умеде казати!... Али је осећао да јој мора нешто рећи. И рече: — Залучујеш телад? – Ја. — Колико ћеш имати „зимкуља”? — (Краве што се музу преко зиме.) – Пет. – Доста... И умукну. Више не знаде ништа рећи.

Возио је само ноћу. Је ли видео да је Турчин богат — онда тај није стигао на другу обалу. Насред Дрине он опипа колико је тврда Турчинова глава, па, пре но што Турчин к себи до ђе, придигне му оно што код њега нађе, па га онда спусти у

Станко зину од чуда. — Н-н-не разумем! — Знао сам да ме нећеш разумети!... Добро, знаћеш после. Засад знај ово. Колико си дужан Лазару што у гору идеш — толико дугујеш Крушки и Маринку Маринковићу!... Упамти!... — Ама откуд ти то знаш?!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Ја где сам? завапих. Моје дело где је? Кога следим вечно, несвесно и страсно? И у мени самом колико је мене? Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно. ЉУБАВ Је ли ово љубав, или болна једна Потреба да љубим?

Ја где сам? завапих. Моје дело где је? Кога следим вечно, несвесно и страсно? И у мени самом колико је мене? Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно. ЉУБАВ Је ли ово љубав, или болна једна Потреба да љубим?

И обамре снага, и занеми вера, Док жеђ тамног срца постаје све већа; Тад видиш да често, колико и срећа, Вреди једна топла и лепа химера.

Обоје смо страсно веровали тада Да се бесмо нашли. И ми нисмо знали Колико смо били уморни и пали Од сумњâ и давно преживљених јада...

— Истом силом лажи и свим подлостима; Као други стакло отрова, свој дуги Свој бол безутешни ја кријем међ свима. Колико је шуман ехо моје лажи, Да не прену никог ударци мог срца!

Колико је шуман ехо моје лажи, Да не прену никог ударци мог срца! И колико мира у речи где грца Цела једна душа и сан од свег дражи!

ПЕСМА ЖЕНИ Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна Моја реч у шуму; мој корак, и блудња; Само си лепота колико си тајна; И само истина колико си жудња. Остај недостижна, нема и далека — Јер је сан о срећи виши него срећа.

тренутак, и мој сен, и сјајна Моја реч у шуму; мој корак, и блудња; Само си лепота колико си тајна; И само истина колико си жудња. Остај недостижна, нема и далека — Јер је сан о срећи виши него срећа.

И у чистој вери, празноверја; да је Љубав себичнија него наше злоће; И колико лажи наше сузе таје, И мрачних завера замукле самоће.

Канда туђе срце бије у мом куту? Све светле палате живота под кључем!... Вај, колико пута умиремо? Ко би Знао за све тмине под сунцем! И зна ли Ико сва беспућа у сутону доби?...

Гробови као да имају срце, неко велико тамно срце, које удара нестрпљиво, заљубљено. Колико живота, младости и снаге тај дан међу гробовима! Изгледа то као празник гробова.

Какво чудно одојче! Када оно сиђе из наручја мајчиног и постане човек, колико ће величанство од снаге да покаже у животу.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— У соби је било с обе стране — не знам колико — кревета. два или три била су празна, у другима су лежали болесници. Неко је од њих био покривен и преко главе, неко

Пре двадесет година био је мој отац трговац на гласу, и радио је ортачки с Ћорђем Радојловићем. Не знам колико су година били ортаци, али у то доба, пре двадесет година, појави се код нас ватра из магазе!

Видим прсте! — Прсте!? — рече помоћник с неком болном иронијом. — Видим онако, плави се! — Па колико има прстију? Он метну обе руке на леђа, и као човек који пружа непобитне доказе, гледаше у мене. — А? Колико?

— Па колико има прстију? Он метну обе руке на леђа, и као човек који пружа непобитне доказе, гледаше у мене. — А? Колико? Можете ли да видите? Ах, јадни Ђорђе! Он опет искриви главу и, сасвим поред помоћника гледајући, рече: — Четири!

Она поклопи очи рукама, и суза њеног оца паде у море њезиних суза Не знам колико смо ћутали. Онда Ђорђе прво обриса око, и поузданим, чисто веселим гласом обрте се помоћнику: — А ко ће мене тамо

— Море, шта ти је данас? — Ништа, брате, — рекох весело. — Видиш! Ја имам то, — смеј се ти колико хоћеш — али ја то имам: да кад нешто силно мислим, кад мислим да ће ми се нешто десити, да ћу се с неким, на пример,

— Чуо сам њену свирку, чуо неку дотле нечувену сонату. Али како је она свирала! — Ја сам одмах видео и осетио колико израза, колико срца, душе, племенитости, поноса, страсти, свега великог у оној што тако с осећањем оживљава и за небо

Али како је она свирала! — Ја сам одмах видео и осетио колико израза, колико срца, душе, племенитости, поноса, страсти, свега великог у оној што тако с осећањем оживљава и за небо везује наш

Ни сâм се не сећам свега баш натанко. Причаћу вам колико сам запамтио. И моја од мене старија сестра зна за то, а мој млађи брат баш ништа. Нисам пао на теме да му казујем!

Нешто је добре воље. Како уђе, извади сахат иза појаса, као санћим да види колико је. — Зар си повратио?... — трже се. — Зар ти је већ оправљен сахат? — Оправљен! — каже он.

Нас децу не милује ни осорне речи да рекне, а камоли благе. Све бежи од куће. Само нам пара даје колико које хоћемо. Ако иштем да купим легрштер, а он извади по читаву плету.

Не може ништа да се разуме, само што Зеленбаћ једанпут викну, колико игда може: — А ко мене може натерати да играм више? Камо тога? После опет наста нејасан жагор и свађа.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки! Зато ниједан није калдрмисан, а није никада ни био.

Кад падне киша и начини се блато, положе чисмени мештани по земљи поред зида, колико да човек прође, тулају (кукурузовину), а краве наишле, па ваљда, као бесловесна створења, помислиле да је то за њих

Поједине певаче већ познаје сав комшилук по гласу. Тако, на пример, један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има гласину к’о бик, па се чује са пола атара колико је грлат.

пример, један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има гласину к’о бик, па се чује са пола атара колико је грлат.

као што је већ познато и не треба доказивати, мало и умеравати и »политички« владати, али жене, жене богме не умеју! Колико је само пута поп-Ћириница рекла кад су јој споменули поп-Спирин црвени појас: »Црвен појас!

Не ваља, видим и сама! — А, дабоме, није него још нешто! — цифра се госпоја Сида. — Не, не, без шале вам кажем. Колико сам се пута сита наплакала због тога. Увек ми пребацује мој супруг.

« А кад се одобровољи, а он се најпре зацени као да хоће да кашље. Колико је само пута ноћу преварио поп-Ћиру. — Ви опет, мамо, нисте узели теј од мекиња, па сад ћете кашљати целу ноћ!

поп-Спириног гојазног тела и комоције, него и што се тиче поп-Спирине куће, па чак и за комшијске куће било је добро. Колико је само пута лопов стао па не зна у коју ће авлију, јер чује неко хркање, али не зна у којој то кући хрчу, — па не сме

По свему се видело одмах на први поглед да је кућа богата. Нека суди сада читалац: колико се њих морало родити, венчати и развенчати и умрети у селу па да се овако домаћинство подигне!

Перино на конштрукцију. Волео је г. Пера као сваки богословац шљивовицу. Колико је пута уз њу певао јој онај свима богословима тако добро познати тропар шљивовици: »Пресвјатаја мученице,

— Изредно — вели г. Пера и гледа с изразом дивљења по домаћима и пуца полако језиком. — Бога ми!... А, колико га имате још у подруму? — Хе-хе!

— Бога ми!... А, колико га имате још у подруму? — Хе-хе! Колико га имам да имам, тек велим; данас га нећемо попити, па све да узмемо у компанију и самога Краљевића Марка.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Шта се у кући, од како је он умро, догодило. Ко колики порастао, оженио се, удао. Колико пута он, мртвац, у сну им дошао, те се видели, разговарали. Какав је дошао: љут, прек. И зашта такав?

Али од тих и ови други просјаци бежали су, бојали се. Колико би пута који од њих пролазећи поред каквог гроба као опарен побегао одатле и долетео клисарици, дречећи: — Ете га!

Само пошто се наједе, раскречи се посред колибе да онако го, слободан, лежи, спава. Колико пута доносила му одело. Чак и цело, нигде не закрпљено. донесе, нуди га и разастире преда њ да му покаже халине.

И не само што није тражио, већ је и одбијао кад му се дâ. — Не могу, мајсторе, не могу — одбијао би уплашено. Колико пута би га нашли, а обично уза зид, у ћошак испред какве ћеране1.

Био је леп човек. Млад, плав, кошчата и извијена лица с пуном, кратком брадом. Сви су га знали, а и волели га. Колико пута бане у ма чију кућу, и затражи од домаћице: — Ракије да ми дâш! — Шта ће ти ракија? Хлеба да ти дам!

з. Ману-Грка. Убрзо се то дознало. Скупила се породица. Не толико с мужевљеве јој стране колико с њене. Нарочито отац јој. И, шта су могли да чине с њом? Да је без деце? Онда се зна шта се у тим приликама ради.

Испочетка клисари и попови били га и терали што тако пред вратима црквеним чини ђубре, али пошто су увидели колико он сваког дана донесе, навуче: хлеба, брашна, пустили га те они после њега то узимали, чистили.

— И сваком, чак и деци, раздавао би. Поред тога гледао је, погађао по борама лица и чела, ко колико има година и колико ће да живи. Питате га: — Колико имам година?

— И сваком, чак и деци, раздавао би. Поред тога гледао је, погађао по борама лица и чела, ко колико има година и колико ће да живи. Питате га: — Колико имам година?

Поред тога гледао је, погађао по борама лица и чела, ко колико има година и колико ће да живи. Питате га: — Колико имам година? Он почиње да вам се стидљиво уноси у лице и смешећи се, понизно да загледа у вас. — Има...

— Има четрдесет... четрдесет и пет година. Толико, нема више... — Самог себе уверава. Тако исто и за живот, колико ће који да живи. И, као други просјаци, он нити проси, нити шта тражи. Ако му дате што — добро, ако не — он оде.

И као увек почели да га тихо, крадом уносе да нико од укућана а нарочито ко од браће му не види, јер знају колико је то за њихове газде јад, срам...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Вреди ли риф чоје седам форинти, он га прода лепим речима по десет, па још колико остане с рифа на прстима! Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора

И сам Љуба признавао је ту своју слабост, али опет није се могао уздржати, па ма колико да су говорили да је карташ. Овако прођоше Љуби две три године дана; али пролази и кредит и имање.

— Опростите, код нас су ови проклети басамаци. Колико пута сам мога молила да их већ једанпут касира, па ми све обриче на пролеће, но нећу ни до после бербе чекати.

Он је већ са својим срцем сасвим начисто. Госпођа Јелка сву је галантерију на њега просула, само да га обвеже. Љуба, колико се у Савку заљубио, ипак није хтео да се дâ сасвим познати, да не би после на мираз заборавио.

Зато би' био рад отприлике знати... — Кажите ми право, отприлике, колико ви иштете? — Колико би' ја хтео искати, о том немојте ни питати, но само: колико се могу од вас надати?

Зато би' био рад отприлике знати... — Кажите ми право, отприлике, колико ви иштете? — Колико би' ја хтео искати, о том немојте ни питати, но само: колико се могу од вас надати?

— Кажите ми право, отприлике, колико ви иштете? — Колико би' ја хтео искати, о том немојте ни питати, но само: колико се могу од вас надати?

Ја сам желео бар да ми жена толико донесе колико ја имам, ал кад није тако, а оно бар хиљаду форнити морам добити, па не сме баш ни пет пара фалити.

— Ето, бога вам, колико има велике господе па узму без крајцаре, из љубави. — Они могу то чинити, ал' ја не; него молим да знам на чему сам...

Дође госпођа Перса са синчићем. Слабо, чађаво дете од године и по. — Ево мог сина. — Драго ми је! Колико му је година? Нешто је слаб. — Сад му је друга година. Слабачак је, ал’ ће га тата на лето у илиџе водити.

Начује да је тај нотарош издалека род госпођи Јелки Сириџићки. Сад је већ знао колико је сати. Зна да неће ништа бити од женидбе; већ му је госпођа Јелка побила цену. Белкић не пише ништа.

И године су јој таман за удају. Поред ње ће се нешто новца дати, али колико то не знам, видићемо. — Не браним. Дакле, хајд’мо! Али да идемо једним путем на оба места. — Наравно.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Ја не знам, право да ти кажем. Ја се упињем, напрежем, трудим... и ето данас, све сам чинио... Али нека сваки да колико ја... Сви се извлаче. Зашто ја и ти вечито све само ми, једни исти. — Ја ти рекох што сам имао, то је све.

Нека, дакле, Христић ради како зна, његова је ствар и он има своју лопту на трупини. А ја ћу гледати своју бригу и колико сутра писаћу вереници да јој признам погрешку што се нисмо венчали пре мојих испита; и ако би, ко зна, и то, можда,

Је ли баш дужан? Где је та граница кад човек може, кад има потпуно право да каже: „е па, брате, молим те, дао сам колико сам год могао. дао сам колико сам дуговао, сад ме остави да живим.” Али ах!

дао сам колико сам дуговао, сад ме остави да живим.” Али ах! Тамо с друге стране, као авет нека, стоји она дужност и стоји она част и

То знај; то добро знај, и чувај се! Сети се мојих последњих речи. Ти и не знаш колико их је овамо остало здравих... А сад, ево овде... видиш ево овде спустила сам свој горећи пољубац за тебе.

анђела, да учиниш крај овом неиздржљивом, празном, пустом и страшном животу; не доћи, мораш долетити: да се увериш колико тек сад знам бити нежна и слатка и страсна, да загрлиш опет твоју милу малу па да умре на твом срцу, да разбијеш све

од њега, још дужнијих заједничкој ствари, који никад фронта нису ни видели и који су о рату знали исто толико колико и жене; чак оне жене по болницама нешто и знају, али они баш ништа.

би било да не прича и да се не брука) његов отац кад су заузели Гиљане од Турака и кад се на прсте могло избројати колико је у целом рату топовских метака испаљено.

и прича јој шта значи то само један једини дан на фронту, па се чуди како није до сад сав оседио као овца кад помисли колико је тих црних дана претурио преко главе.

А осим тога, још је имало времена да се све оно покаје и поправи и он ће то покајати чим се буде колико толико одморио и задовољио.

јутарњој роси младости, та жена коју је он, са оном неутољивом глађу основног нагона, желео у толико помамније у колико се више њеним несравњеним дражима наслађивао.

Њена лепота привлачила је свачији поглед, она зато није крива, а о свему ономе што је главно водила је и сама рачуна. Колико се само мучила, плакала, вежбала да обузда онај поглед и све чинила да га задовољи, али он је тражио много и све више

Африка

Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се. Колико је за мене срећа да путујем са њиме! Сат-два његова разговора за мене су као јединствени семинари.

Велика гужва због црнаца који се искрцавају у чађаве петролне шалупе, осветљене само лампама против ветра. Не зна се колико ће требати броду да искрца и укрца робу. Гужва.

Хришћанин је. Узимамо пус–пус нас тројица три пус–пуса, и полазимо у тражњу најлепше црне Конакријке. Познато је колико је једном црнцу, код кога љубомора уопште не постоји у облику у коме код нас, част да му белац почасти жену или кћер

Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да

У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне! Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета,

Не кажем да је зато белац гори од црнца, напротив. Али је јасно колико своју супериорност белац плаћа својом лепотом. Планине које се појављују на хоризонту и којима се приближујемо, обале

Данас сам ја у односу са црнима скоро исто толико друга раса колико и ви. Узмите да никаквог стварног разлога за то враћање европејству није било.

Треба видети са колико се радости у тропским крајевима дочекује ноћ у којој је човек сигуран за овој живот до зоре, у могућности да одбаци

Занимљиво је видети на колико начина црнац носи ову одећу; ако жели да је елегантан, он је обавија око себе као тогу; треба ли му да има обе руке

Црнчићима, разуме се, није нека нарочита посластица тај сок од кокоса, кога имају кад хоће, колико их занима та моја игра. Голуждрави, узбуђени, с дивним влажним очима, они стају једно иза другог како би дошли на ред.

Нисам могао претпоставити да је земља ипак пуна, не толико рептилија, колико мрава, да су гране високе, незгодне и чворновате, или кратке, и слабе, да је цео простор пун комараца и мушица це–це;

Зашто је прошла пре времена и зашто ме није сачекала? Али колико је узалудно и тешко објашњавати се са црнима. Требало би чекати до сутра.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Ама треба и жена да слуша свога господар. ЈУЦА: Ја не знам у чему се ви на мене можете потужити? ЈАЊА: Колико сум ти пута молио и правио инштанција: „Душо Јуцо, немој да си разговараш сос наше младо нотарош!“ Аја!

ЈУЦА: Збиља, да ми дате по форинте да се купе жице. ЈАЊА: Какву жицу? ЈУЦА: Катици на гитар. ЈАЊА: Кирије имон! Колико сум крајцари већ дао кроз то проклето гитар! ЈУЦА: Гитар-мајстор је већ пет сати због жица пропустити морао.

Ето ја узео сум без крајцару, голо, сирото. Ама сад, како ти дођи у кућа, не ти пита: „Како ти је кћи!“ нега: „Колико даш?“ Откуд ћим да дам кад си нема? Морамо да пропаднимо свију. МИШИЋ: Сад су већ другојачије почели радити.

Ево, дакле, листа! Изволите записати колико вам је могуће. Што више, то боље! ЈАЊА: У! Забога и побога, господин нотариус, сад да си чини трошка на ова оскудна

„Коликој изгубио кир Јања?“... „Десет хиљада форинта.“... „Ајде да го помогнимо.“ На, на, на, колико? Сто форинта. Докса си о теос! Треба да течим под мојом старостум. Имам 8 О ја нерећан! Слава Богу! деца... Пи!

Жао ми је само таки красни коња. КАТИЦА: Ја сам досад плакала, а свему је тому папа крив. Колико сам му говорила да погоди за шупу мајсторе, који разумевају. Аја! Оће он сам да зида, да заштеди.

КАТИЦА (пробира): Слатка мамице, ово је прекрасно! Колико сам се пута дивила мајоровици како лепо оди. Благо мени, сад ме неће у овом нико претећи.

МИШИЋ: Е, гледајте ви, као да је убог сирома! ЈУЦА: Он сам не зна колико има новаца. Али тако се то уселило код њега, само да не пропадне, да штеди.

Читао сум едно старо мудро греческо књига да тамо има толико злато и бисер колико пасуљ у Европа. МИШИЋ: Јест, тамо има неке птице које легу бисер. ЈАЊА: Ух, ух, ух! Како је ту слатку реч.

! Не можи да буде. МИШИЋ: Зашто, кир Јања? ЈАЊА: Ви сте човек господин, вами треба много новци. МИШИЋ: Колико ми треба, толико могу заслужити. ЈАЊА: Ама, оћите леп штафирунг и латура. МИШИЋ: Онако као што кир Јања може учинити.

(Петру.) Чича Перо, иди брже. Тражи те господар. ПЕТАР: Наћи ћу ја мајсторе за коже, колико год оће, тек моја рука неће приступити. (Отиде.) МИШИЋ: Овај све о коњма бригу води.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Затим се, колико га глас доноси, на немачком, продера: „На моју команду, све, у став мирно!“ За тренут, заиста, све се било умирило и

Тражићу, колико сутра, само смртне казне и десетковање пука.“ „Тражите!“ одговори му старац, благо, тако да је то изненадило Крфљанина.

Трифун је, тих дана, био постао, у лицу, као десет година старији. Он је био стасит, висок, скоро колико и Павле, али није био ни леп у лицу, ни отменог држања.

А био је прешао седамдесету. Поседео би код Павла, дан, два, избројао врата и пенџере, на кући, и чудио се колико их има, колико, па би затим, исто тако пешице, скромно, срдачно, отишао.

Поседео би код Павла, дан, два, избројао врата и пенџере, на кући, и чудио се колико их има, колико, па би затим, исто тако пешице, скромно, срдачно, отишао.

Избегавао је то, колико је могао. Док су остали Исаковичи, о томе, говорили, и брбљали, стално, Трифун о томе није говорио.

Господин Георгије помагао је своје сународнике, колико год је могао. Кућа Георгија Ракосавлевича, неокречена, подупрта зидом, била је на падини брда, испод расцијанске

А он, Трандафил, набавиће му, уз то, полицијске папире, и печате, колико му драго. Дабоме, то кошта. Кир Деметриос Копша и кир Анастас Агагијанијан, у Бечу, свршиће му све остало, што буде

Морала је да излази из кола, као да прескаче тарабу. Кад Божич запита Павла, колико му је година, и Павле рече да је тридесет и седам, Божичка се осмехну.

Кад је на једном застанку силазила из кола, била се налегла на руке Павлове, тако да је морао, и нехотице, осетити колико је, и кроз хаљину, топла, као да је гола, а морао је осетити и колико је снажна.

Павлове, тако да је морао, и нехотице, осетити колико је, и кроз хаљину, топла, као да је гола, а морао је осетити и колико је снажна. Имала је снагу, као у младих хусара, рвача. Павла је сећала на госпожу Кумру, Трифуна.

А она му одговори, дрско, да она није дете, и да и она, као и све њене другарице у Бечу, зна колико вреде официри. Официри говоре свакој жени исто. Комплименти удовца не вреде.

Теодосије - ЖИТИЈА

се с више разумевања читају, и да се на њих гледа као на живе стубове што стоје високо, да бисмо видели себе — како и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе осудили због лености у нама, и да бисмо себе подстакли подбодени њима као

А ви, колико је могуће, водите бригу о својој души, нити опет предузимајте да ме тамо у вашем животу видите. Ако Бог усхте, овде у

а и овога нису имали довољно за покој тела, већ колико треба за покривање наготе чији стид сазнасмо непослушношћу праоца.

сапосник, — молитвама и уздасима у ћутању и плачу заврши живот, и оцтави добру успомену онима који хоће живот. Колико је похвала по свакој добродетељи овога мужа сада ми није могуће говорити, јер би се продужило време повести.

“ И одмах дозва љубљенога сина својега, и рече му: — Приближи се време да будем позван, чедо. Колико си се потрудио за мене, за добро душе моје, сада је још више време да ми помогнеш.

помоливши се Христу Богу рече: — Слушам Давида који каже: „Ако вам богатство допадне, нека за њега не прионе срце“; колико Више је достојан прекора и укора онај који копа земљу и тражи оно што није оставио, журећи се да узме?

“ Видите коликих се радости лишише због малог. Види и опет колико је милост драга: „Ходите“ рече, „Благословени Оца мојега, наследите спремљено вам царство!

Види и опет колико је милост драга: „Ходите“ рече, „Благословени Оца мојега, наследите спремљено вам царство!“ Колико изнад свих добрих дела може и хвали се, рече, милостиња на сyду!

“ Колико изнад свих добрих дела може и хвали се, рече, милостиња на сyду! Колико ли они који су лењи за милостињу и који Богу преко сиромаха по могућности не уграђују треба да се боје стојања с леве

Нека сви разумеју силу твоју и неизмерну милост, и колико си добар по датељ онима који те се боје и који чувају заповести твоје.

Јуче нам је чашу с љубављу црпао, а данас миром светих својих моштију помазујући освештава и чудима задивљује. Колико је добар Бог Израиљев правима срцем, који смирене уздиже на висину и даје милост онима који га се боје сада и у дане

савести и осуђивао себе, сматрајући себе јадним и погинулим: — Ја у пустињи — рече — постећи не стекох толико умиљење колико овај у свету ратујући!

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Динарски људи обавијају своје најдубље народне идеале, као велом, неком сјајном мистиком. Познато је са колико су такве мистике оденули и украсили у причама рођење и живот Краљевића Марка.

више слојеве. И сада се осећа колико су ти виши друштвени слојеви осетљиви на ранг, на друштвени положај, па чак и на најбезначајније ситнице.

Знајући колико су ови динарски досељеници одани православној вери и колика би погрешка била дирати у њихову веру, била је пажљива и

глади и неправде, лако је било довести у зависност и формирати људе по одређеном калупу, кад им се отворе изгледи на колико-толико бољи живот и кад се задовољава њихова јуначка сујета, динарска сујета.

Они не познају планине, шуме, земље и околну природу онолико колико хришћани. Изненадило ме је како мало пољских и дивљих биљака познају у поређењу са хришћанима, који за сваку биљку

Осим тога је влада, колико је год било могућно, штитила економске интересе мухамеданаца и услед тога је Босна била једина земља на Балканском

Преимућства географског положаја су, толико исто колико и овај срећни спој латинског и српског духа, допринела процвату динарских особина.

Али ипак није ни он остао потпуно непромењен; и он се модификовао услед додира са страним језицима. Колико овај тип има у себи архаичнога види се по њихову начину осећања и мишљења, нарочито у њиховим народним песмама.

Био сам изненађен кад сам запазио колико су људи западномакедонског варијетета, чак и они који нису учили српске школе, обрнули свој дијалекат на српски

Она ће показати колико су оправдани закључци изнети на претходним странама. Бићемо срећни ако ова студија, вршена без нарочитих намера већ

Али је знатно да нико од Јужних Словена није дао толико. дрворезачких творевина колико Мијаци. По многим кућама се виде столице, наслони од клупа и таванице у собама са дрворезом.

Затим испитивања о траговима старијег становништва у овој области изненађују резултатом: колико је било српског становништва у ранијим вековима и колико га је нестало.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Стражар с високе сахат-куле раздера се колико га грло носи: — Народе, лавови кољу вашар! Брзо затварајте врата и прозоре!

— Охо-хо, мијау! — протегну се он колико је више могао, а тога истог тренутка пролетје преко неба једна звијезда падалица тако да се мишу учинило да је

Ау-вау, тражим пријатеља! — Ено још једнога који је у невољи — прошапута Миш пророк. — Колико чујем, то је неки пас. — Шта кажеш, зар да псу помоћ указујем?! — зачуди се Тошо.

Поваздан зато бројим крушке на дрвету и кукурузе у њиви и рачунам колико ми још остаје да живим. Остаје ми још највише десетак дана, и онда се медвјед мирне душе може назвати Крушкотрес

Тај ме шапат превари и уљуља, ја се савих у клупко и заспах поред самог Шарова. Заспах тврдо као топ. Колико сам спавао, не знам ни сам, али кад се пробудих... ... куку мени, опет сам био у џаку!

Тек што хтједох да скочим, кад истог трена ноге излетјеше испод мене, а ја, колико сам дуг, прућих се по земљи и главом бубнух о брвна. Истог часа Сланинко престрашено цијукну: — У помоћ!

су се превртале и летјеле једна преко друге, све док жута лопта не одскочи далеко у страну, претвори се у Жућу и, колико су је ноге носиле, стругну низ ријеку према селу. — Аха, држи га, држи га! — подругљиво повика за њим Тошо.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

ти постеља Страва моја узглавље Широко ти непочин-поље Пламени ти залогаји а воштани зуби Па ти жваћи изелице Колико ти драго жваћи Нем ти ветар нема вода немо цвеће Све ти немо само шкргутање моје гласно Мој ти јастреб на срце Мање

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Кад смо се после једанаест вратили, прошли смо кроз ову собу – овде је одмах наша соба за спавање – и, колико сам ја видео, све је било у реду.

ПАВЛЕ: Вашу госпођу? АЉОША: Да! ПАВЛЕ: Чини ми се да сам је видео једанпут кад је долазила к вама на грађевину. Колико се сећам, лепа и пријатна женица. АЉОША: Она мене оставила. ПАВЛЕ: Напустила вас? АЉОША: Да.

Моје обавезе према вама нису тако обичне; ви знате колико вас ценим и поштујем. Био бих срећан када бих вас могао утешити бар.

(Кратко размишљање.) Тако ћу учинити, отпутоваћу. ЉУБОМИР: На два-три дана. ПАВЛЕ: Не знам на колико, не знам ни куда; у непознатом правцу, на неодређено време.

Она неће наћи ништа што би желела, али можда баш због тога неуспеха, у бесу, у срџби, у пакости, а знајући колико ја ценим овај рукопис, може доћи на паклену мисао да из освете извуче један, два, три листа. ЉУБОМИР: Ах!

АНА: Госпођа је сасвим као обично расположена. АНТА: Није онако ништа чула што би је узнемирило? АНА: Не, колико ја знам, ништа. АНТА: Идите, зовите је, реците јој ствар је врло важна, не мора баш сва дугмета закопчати. Идите!

шест недела нађен далеко низ Дунав, разуме се: деформисан, али је утврђено да је шест недеља у води, тачно толико колико је прошло од нестанка вашега мужа, затим иницијали на кошуљи били су иницијали вашега мужа и ми смо га свечано

РИНА: Знала сам да нећеш веровати. да, да, није за веровање, па ипак... можеш мислити колико је то мене узбудило. МИЛЕ: Умири се, Буби; то не може бити истина.

РИНА (вади из кесице и даје му): Ти си тако често у новчаним неприликама. МИЛЕ: Шта ћу, шта могу, отимам се колико могу, али живот је тако компликован. ИX АНТА, ПРЕЂАШЊИ АНТА (улази): Нема га, ето ти, нема га!

СПАСОЈЕ (гурне Анту): Ама, не ви; акционари, овамо на моје груди, браћо и сестре, акционари. (Загрли све колико може и кличе.) „Илирија”! „Илирија”! Завеса ТРЕЋИ ЧИН Радна соба код Спасоја.

СОФИЈА: Ја не знам, господине. СПАСОЈЕ: Па ко ће други него ја? Морам одговорити; могу се ја бунити колико хоћу, ал' морам одговорити. (Вади из портмонеа и одбројава пет стотинарки, иа их ставља у један коверат, који лепи.

(Полази.) СПАСОЈЕ (пратећи га): И отезати ствар, отезати колико год можете. МИЛЕ: Слуга сам понизан! (Оде.) ИИИ АНТА, СПАСОЈЕ СПАСОЈЕ (чита поново Ринино писмо и смешка се).

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

да не идем гладан у школу и не би се удала за оног грозног човека кога сад морам да називам оцем, иако је он мени отац колико сам и ја брат нашој мачки.

Дошла би затим да ме позове на вечеру, јер зна колико волим млади грашак, а онда бих већ испричао да она књига није бачена са стотину предумишљаја, већ из досаде.

Због тога те никада нисам позвао у шетњу, иако сам, бог зна колико, мислио о томе. Ово пролеће и ти, све су што имам. Хтео бих ти писати још, али ближи се време за мој час.

- иако је сада говорио о Татјани и Оњегину, а друштво је као буљило у књиге очекујући крај часа. - Колико још има? - долете једна цедуљица, а Саша Албрехт показа све прсте једне руке, а на другој сави два.

Он се свакако осећа као сопствени споменик, али то ми не би сметало да се пентрам с њим колико чињеница што сам кратког даха који ми је остао као последица једног запаљења плућа.

Суморно, као рибе иза стакала акваријума, они су буљили у ноћ испред себе. Помислих на то колико је возова дочекао и испратио Рашидин отац, а да није отишао даље од Београда или Сарајева, и испричах јој о својим

Пушећи цигарете у WЦ-y сваког боговетног одмора, ми смо се хвалили један другом колико је ко успео мачака да преврне. Ја сам био негде на репу листе, али то није важно.

Рекла си да је поправила све кечеве оног дана! - Све које је питала. Мене није питала. Моје презиме је на Ч. Рачунај колико јој часова испитивања треба док дође до мене! - шапнула је пребацивши ми своју танку руку иза леђа. - Не шкакљи!

Затим смо видели како се неколико десетина метара даље, на рампи, пали светло. - Знаш ли колико је сати? - рекла је Рашида гласом још увек заптивеним од трчања, а ја сам одговорио да немам појма.

Ту сам имао нешто као кревет. Скинуо сам се и легао, али ми се спавало колико мишу у клопци. Месечина је била тако јака да сам могао да видим не само слике Мерилин Монро већ и крстиће које је

Она није желела да их мењам, јер ма колико егзиш изгледале, оне су дивне: не захтевају прање и пеглање. Станари наше зграде били су већ у дворишту и нисам могао

Сви, ипак, нису имали прилике да уче еволуцију врста и добију комплетно марксистичко васпитање! Мени оно није богзна колико помагало.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Ајд’ нешто и по њој нек буде, а као отац све ћу учинити, трошићу колико треба, само да буде човек. Та ваљда фишкал сваки не мора бити варалица. Колико сам их сâм честити’ познавао.

Та ваљда фишкал сваки не мора бити варалица. Колико сам их сâм честити’ познавао. — Тако је, и сам се надам, да ће од Тоше човек бити, добро се учи.

Осташе њих тројица и госпођа Сока. Он је волео када она до њега седи, па макар колико И каквих гостију било; и кад послушкује, и онда је њена столица до господара Софре, а празна, па кад добије времена а

У механи, кад није оца код куће, муштерије части пићем. У подруму млађима даје пити колико ко хоће, па, кад их изопија, то му је мило. А најволео је бити у шетњи, међу коњима и кочијашима.

Софра дâ донети још половаче добра вина из првих кола па почне обојицу частити, а момцима даде у биртији донети колико су хтели. Ту је опет било певања, и сам је комесар певао.

— Откуда сте? — Из Мађарске. — Ах, из Венгерске, тамо добро вино роди. Имате ли вина у коли? — Имамо. — Колико? — Тако свега око десет акова. — Друго ништа? — И половаче ракије. — Је ли добро вино? Да коштам.

— А познајеш ли ти грофа? — Познајем. — Ал’ ако и овде наседнемо, Чамчо, тешко теби. Колико си ме само наједио код армицијаша! — рече господар Софра.

Оставити тако болесног, то господар Софра неће нипошто. Пита доктора колико мора чекати. Одговори му: „Три недеље, ако донде не умре”.

Пера онако тромо дође ближе. Отац седи, а Пера стоји. Жут, неиспаван, очи упале. — Лепо си газдовао: колико си у дућану потрошио, колико у механи, а новаца нема? — Ја сам све матери дао. — Али колико? — Питајте њу.

Отац седи, а Пера стоји. Жут, неиспаван, очи упале. — Лепо си газдовао: колико си у дућану потрошио, колико у механи, а новаца нема? — Ја сам све матери дао. — Али колико? — Питајте њу. — Али колико си примио?

— Лепо си газдовао: колико си у дућану потрошио, колико у механи, а новаца нема? — Ја сам све матери дао. — Али колико? — Питајте њу. — Али колико си примио?

— Ја сам све матери дао. — Али колико? — Питајте њу. — Али колико си примио? — То ја не знам, нисам „бухолтер” да протокол водим; нисте га ни ви никад водили.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Са брда пак, и то највише осетише, допирао је мирис воћака, толиких воћака колико их, код њих дома, никада на једном месту не беше.

довео је Исаковича да вечера ту, заливајући све, обилно, ванредним вином, које је имало скоро толико година колико и дечаци његовог дворског хора.

Којег са којом и коју за којег. Кад се говорило о порођају, чула је колико их има које ће да роде овог месеца, а колико их има за идући.

Којег са којом и коју за којег. Кад се говорило о порођају, чула је колико их има које ће да роде овог месеца, а колико их има за идући.

Језа је пређе само кад наслути, колико се сад, свакако, брине за своје ћерчице. Желела је да види шта ће јој девер учинити, кад једног дана потпуно полуди.

Осећала је колико је уплашен и нерешљив, али и то да само једна ситница још треба, па да се, са те на изглед мирне, површине стрмоглаве

Госпожа Дафина осетила је и пре, неколико пута, колико је жена бедан створ, играчка, ствар у кући и гледала свој живот сасвим празан, али јој се никад није чинило све оно

Па и ту своју децу волео је, њу и не рачунајући уз њих. Осим тога, колико све жена није имао, осим ње? Тако, размишљајући, би јој мало лакше.

Прљави и бедни, прођоше каменита сеоска дворишта, наденута сеном, пуна стоке и осетише колико је сиротиња њина сиротиња бескрајна и блатиште, у ком су се населили, безмерно блатиште.

Сетивши се својих, осетио је колико припада другоме, некоме што га овако шареног и надодољеног води тамо‑амо, заједно са том војском, којој је само ноге

другоме, што је требао само да духне, па да он потрчи без обзира, преко брда и река, на све стране, не питајући ни колико бола тиме себи наноси, ни какав ужас за собом оставља, ни у какво лудило пред собом залази.

Са заповешћу да учи људе копању опсадних јаркова, примао је и заповести да их учи како ће исушити баруштине, и колико их је учио пуцању из пушака у исти мах, чему их никада није могао научити, толико их је учио и набијању зидова крај

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

³⁴ За разумевање психолошке основе и логике љубавне магије неопходно је схватити колико је човек који пати због неузвраћене љубави подложан веровању у свемоћ жеље.

је нероткиња спремна да поједе готово све оно што људи нерадо или уопште не једу, најбоље и најочигледније показује колико је снажна њена жеља да затрудни.

Тако, рецимо, на свадби код банатских Хера млада баца жито, а окупљени сватови говоре: „Колико зрна, толико деце!“ У околини Задра када млада дође у младожењину кућу, свекрва баца на њу пшеницу говорећи: „Колико

“ У околини Задра када млада дође у младожењину кућу, свекрва баца на њу пшеницу говорећи: „Колико пшенице, толико ти, нево, Бог дâ сретне дјеце!

Тако, рецимо, младенци често обуку одело наопако или га измере на кантар, али не гледају колико је тешко.³² Ефикасно средство су и тзв.

У Херцеговини мајка у сандук са девојачком спремом своје кћери стави шипак, изговарајући следећу басму: „Колико је ћерце у овоме шипку зрна, онолико од твојега срца било синова и унучади, и да их након себе живе и сретне оставиш.

Такође је веома позната и следећа басма коју невеста изговара на венчању, пошто прво у себи зовне мужа: „Колико ти у глави зубова, онолико ти родила синова.

“ Када млада у Србији, Херцеговини и Црној Гори стигне младожењиној кући, она загледа под кућну стреху, па каже: „Колико сагледала кутних рогова, толико родила синова!“⁵⁶ Осим прописаних магијских радњи (тзв.

да млада још док иде на венчање, уколико не жели да за неко време рађа, треба да изброји онолико оџака на кућама за колико година жели да нема деце. У Левчу и Темнићу невеста која не жели неколико година да има деце, толико пута поскочи.

Нека млада завеже онолико чворова на појасу колико година жели да не буде трудна, или — метне толико новаца у џеп.⁶³ У околини Шапца млада „још пре доласка сватова оде

⁶³ У околини Шапца млада „још пре доласка сватова оде на воду, и колико година жели да не роди, толико пута напуни судове водом, па их проспе“, пише Милићевић.

За време венчања, невеста колико година жели да буде бездетна, толико пута кришом окрене прстен. У срезу бољевачком из истог разлога она изброји

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Као између планета и звезда пратиља, зна се између поданика и цара колико је миља, и којом стазом ко ићи мора да не дође до судара.

Ја знам ко сам и по мржњи бесомучној којом ме злопакосни гоне одвајкада, знам по томе колико сам Угру пред очима црн и по томе колики трн у сан Византији моја моћ забада.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

преварене веренице чекале своје срећне супарнице са наоштреним ноктима и живом содом, бекрије покушавале да утврде колико касне за својим животом, неуспели — колико је успех одмакао испред њих, болесни — колико им још преостаје сати,

супарнице са наоштреним ноктима и живом содом, бекрије покушавале да утврде колико касне за својим животом, неуспели — колико је успех одмакао испред њих, болесни — колико им још преостаје сати, илегалци — колико треба чекати док се не распрсне

бекрије покушавале да утврде колико касне за својим животом, неуспели — колико је успех одмакао испред њих, болесни — колико им још преостаје сати, илегалци — колико треба чекати док се не распрсне паклена машина, полицајци — хоће ли наићи

за својим животом, неуспели — колико је успех одмакао испред њих, болесни — колико им још преостаје сати, илегалци — колико треба чекати док се не распрсне паклена машина, полицајци — хоће ли наићи неко сумњив, гимназијалци — колико ће још

— колико треба чекати док се не распрсне паклена машина, полицајци — хоће ли наићи неко сумњив, гимназијалци — колико ће још потрајати школски час са кога су побегли… Све то испод уличног часовника који се тражи.

или Кол Портер — препознају се по свом успеху или поразу из тих година, одмеравају докле су стигли, где су доспели и колико значе другима, али даме поново бирају и овај пут су то заиста даме, па више нико не може бити сасвим сигуран, као

Ухвати ме паника када се само сетим колико смо времена до тада пропустили нас двоје. Одри и ја. Сећам се свега, баш као да се догодило јуче: управо сам био

Очигледно, било је страх од Париза, али колико је била храбрија од нас, обичних брбљиваца! И док смо се тако премештали с ноге на ногу као кривци, не знајући о чему

У септембру се пријавих за војску. Господе, шта све нисам чинио само да се домогнем Европе! Колико мука, низашта! И ево, сад сам овде, а Европа је, кажу, на умору.

Једва ме човек може и приметити, колико сам се смањио. Њихове жене климају главом и гледају ме опет кроз онај двоглед, наопачке.

Богзна колико се дуго нисам играо шуге, а последњих година не примећујем да се деца по парковима играју те дивне игре, некада тако

само да избегну додир малог шугавца, јер баш ти си изабран да будеш заражен и преносићеш своју заразу другима; трчаћеш колико те ноге носе, шугав и осамљен, трчаћеш преко неког бившег света и његових рушевина, а чим дотакнеш некога од својих

Матавуљ, Симо - УСКОК

— пита Марко. — А шта може владика!? Трчи не патише по племенима, хвата вјеру, куне, благосиља, и тијем помаже колико може!

Додуше, и могао је, јер он сâм имађаше земље и стоке колико половина цијелога му браства, дакле, колико четири куће! Пред градом кнез узјаха на свога остарјелог, али још држећег

Додуше, и могао је, јер он сâм имађаше земље и стоке колико половина цијелога му браства, дакле, колико четири куће! Пред градом кнез узјаха на свога остарјелог, али још држећег Путаља чувеног по Катунској нахији и по

Кога невоља прићера у ове литице, с њим, ваистину, дијелимо кору хљеба и чувамо му главу колико и своју! Кад те добра срећа на мене намјерила, мој си гост. Ја ћу те одвести ка владици, кад мине Божић.

Огријешио се јесам о закон, али не намјерно; томе је била крива колико моја зла судбина, толико и бујна младост, а казна је била нечовјечна.

Да је била само оштра, ма колико оштра, не бих ни помишљао да је избјегнем, али ми је она убијала душу и понос, зато сам ставио главу у торбу и

Шта губи лишив се извјештаченијех потреба и навика и предрасуда свога сталежа?... Колико је година Милици? По свој прилици седамнаест-осамнаест! Шта стари управо мисли кад га нуди да остане с њим?

— Ништа. — А колика мислиш да је Црна Гора? И то не знам. Е, ево ћу ти ја казати, колико ти треба. Права Црна Гора има седам племена: Цетиње, Његуше, Ћеклиће, Бјелице, Чевљане, Цуце и Пјешивце.

А шта би рекао, колико ми је година? Пуро Мијушков, Стево Бајов, Гашо Перков и Стијепо Мрков, све старији људи, окупише се око њих двојице.

— Да. А онда је Мргуду већ било преко двадесет и пет и шест година. Дакле, сад лијепо можеш срачунати, колико му је? — Много, много — рече Јанко, градећи се да рачуна, а помишљајући да им је до шале. Њеко га зовну из кола.

?“ Сви се насмијаше. Син му Рако рече: — Прећера, тајко! Не би нико рекао оно, што је сувише далеко од истине! — А колико је далеко, грдове? Ево да све испричам укратко, па нека суди овај учевни ђетић!...

Е, сад, ти, ка учеван ђетић, лијепо срачунај колико сам година војевао. Крцун, који се често осмјекивао, рече: — Ма, ти мислиш, ђедо, да сав бијели свијет зна наше

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: друго, треба узајмити што више прстења, леп саат, златан ланац, а и дуката, то јест, колико више може бити. МЛАДОЖЕЊА: То је добро. ПРОВОДАЏИЈА: А? Зна ли брат Сима шта ради?

Да нисте ви, био би други. Колико је њи ишту ти, Боже, знаш; но ја сам њеним родитељма обећао да ћу наћи прилику добру. Имам ли право?

МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет. Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има. МАТИ: Нисмо ни ми сиромаси у бога.

ОТАЦ: Дигла си је с тим проклетим модама па и онај који би хтео, не сме да се усуди; а опет други траже колико не можемо. МАТИ: Забога, и други људи немају; али се знаду помоћи; а ми, канда је пало неко проклетство на нас.

Наравно, то јест, да ви, то јест, нисте терали, него сте имали настојнике; али сте се и ви доста, то јест, напатили. Колико сте онда, то јест, профитирали? МЛАДОЖЕЊА: Не знам. ПРОВОДАЏИЈА (за себе); Мазгов! (Јасно.

МЛАДОЖЕЊА: Не знам. ПРОВОДАЏИЈА (за себе); Мазгов! (Јасно.) То је чудо да никада неће, то јест, да каже колико кад профитира. МАТИ: Такав је и мој муж; једва и мени каже, а камоли ком другом.

Али ви знате, то јест, какав је свет: ако узме без новаца, срамота. Зато да знамо напред, колико девојка има. ОТАЦ: За то ћемо најлакше. Само нек су од Бога срећни! Ево све што видите овде, то је њино и Божије.

“ ДЕВОЈКА (извуче): „Ја би се за апотекара удала.“ МЛАДОЖЕЊА: Е, да! (Извуче једну карту.) „Колико година имате?“ ДЕВОЈКА: „Лепа је ствар тајну чувати.

МУЖ: Памтим. ЖЕНА: Ју, боже, како ми је било жао, али нисам смела! МУЖ: Добро, добро. ЖЕНА: Сад те могу миловати колико оћу, је л’? (Оће да га пољуби.) МУЖ: Али, жено, - та доста већ. ЖЕНА: Мени није доста, ти си мој муж. (Опет му трчи.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

мање јасно и отворено, они сва књижевна дела, а ова из дечје књижевности поготово, разматрају по мерилима корисности: колико се, њиховим посредством, могу постићи одређени васпитни циљеви.

Њихова стална и стварна присутност не може се сметнути с ума, без обзира на то колико првобитни стваралачки подстицаји занемаривали њихове потребе, расположења, могућности примања.

”6 Ако, ипак, писац унеколико помишља на дете-читаоца, ваљало би утврдити колико је то обраћање спонтано и искрено, и долази по сили дубљих порива; иначе, реч је о насилном упрошћавању и пренемагању.

уметност, и које треба да нам омогући да, исто тако, схватимо: усмена књижевност, успаванке и популарни роман вреде колико и било која друга форма књижевног изражавања, те могу, на неком заокрету развоја, показати грумен злата који ће нас

Стихови за децу, колико год привлачни и љупки били, нису могли да утичу на поразно негативан закључак о целини Змајевог песничког стваралаштва.

Дечја песма, у значењу које овде сматрам битним , не дугује своје име толико деци , колико детињству у опште , и детињству поезије напосе.

Дете јој је, из многих разлога, блиско. Међутим, њу потајно или отворено прихватају и одрасли. Она је „примерена” колико дечјем интелектуалном искуству, толико, ако не и више, и могућностима поетског доживљавања многих одраслих.

Оцењивати дечјег песника према томе колико је успео у настојању да уђе у „дечји свет“, да продре у „дечју психу“ , значи не схватити његову побуду, ни суштину

Одрасли су нагрнули на њену једноставност лакоћу и љупкост, не питајући се колико стварно вреде те тако приступачне творевине.

Има понешто и јамба, колико да се види: да је могућ. Змај је пустио језику и ритму на вољу, да буду оно што им најлакше полази за руком: показало

пудара, Ал' ме људи неће, Ту сам лоше среће, буха и муха препричавају своја ситна, свакодневна неваљалства Колико ме видиш малу, Ја с људима збијам шалу; Ја им зујим око уха, Човек маше, трепће, духа, Љутит скочи да ме

У неправедним друштвеним системима дете пати колико и одрасли. Али потреба за игром ни тада не престаје. Вучо у њу уноси нов садржај, даје јој посебан правац: кроз игру

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, у повјесници учили колико је ко од предака наши јуначки глава одрубио, а не и гди је с пута сишао, донде ћемо рамати и ни за длаку нећемо бити

Коса мора да вам се диже. Шесет хиљада, није шала; а у шанцу није више било од две хиљаде шајкаша. Знате ли колико је пало Маџара? Погодите. НАНЧИКА: Ваљда је пало једно три хиљаде. МИЛЧИКА: Охо! Петнаест.

Но даница је и нашој народности своје багрјаношарно лице помолила, само не треба ни ми да спавамо. И колико год мушки за српство ,раде, толико трипут више нашем полу ова дужност на срдцу лежати мора.

ЗЕЛЕНИЋКА: Сад се може лако знати да ће Србљи побједити своје непријатеље. ГАВРИЛОВИЋ: Бадава, људи много страдају! Колико је села пропало, колико њи остало без добра, без покривача! Срце ми у утроби плаче. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха!

ГАВРИЛОВИЋ: Бадава, људи много страдају! Колико је села пропало, колико њи остало без добра, без покривача! Срце ми у утроби плаче. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха!

Срце ми у утроби плаче. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! Србљи би хтели нешто, а неће да рескирају. Нек пропада не само колико је досад погорено и опустошено него и двапут још толико!

ЛЕПРШИЋ: Већ ваша су нам чувства добро позната, бољега доказателства не потребујемо. ГАВРИЛОВИЂ: Колико сам ја за Српство чинио и то свет најбоље зна, а ви судите како оћете.

ЖУТИЛОВ (сам) ЖУТИЛОВ: Опет је паметно било са Србљима држати. Под Маџарима нисам за десет година толико добио колико сад за ово кратко време. А јошт да ми Гавриловић толико не смета! 2.

ЖУТИЛОВ: За Гринентала сто форинти? Хиљада је мало. Нек му се секвестрира имање, колико ће изгубити? НАНЧИКА: Је ли у таквој мери крив? ЖУТИЛОВ: Он је Немац, па мир. Немци су били против нас.

ЖУТИЛОВ: Знате ли ви да војводина мора бити чиста; знате ли? СМРДИЋ: Ми је чистимо колико је могуће; но што се Чивута тиче, овако је боље.

СМРДИЋ: И осим Чивута има се доста радити. Узмите колико њи има без бркова, и то Србаља. Србин без бркова не може бити Србин, дакле је мађарон. НАНЧИКА: И Маџари носе бркове.

Коморан је пао; Отингер долази с једном бригадом нама у помоћ; Пухнер добио вјест да ће толико Руса преко Оршаве доћи колико је нужно. (Гавриловићу) Но, како сад стојимо? ГАВРИЛОВИЋ: Мени је то мило; али ја сам онаково добио писмо.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

православних Срба у Угарској, и ништа није толико утицало на стање духова и стварање идеја у том делу српског народа колико та непрекидна верска гоњења којима су били изложени од првога дана свога доласка па, углавноме, све до краја XВИИИ

* Тек у последње време, после критичких проучавања, видело се колико је она несигурна и слаба. Василије Петровић је постао историчар из истих личних побуда из којих је пре њега постао

Када се 1758. године бавио у Хилендару, тражио је старе српске летописе и повеље, и, колико је могао, исписивао из њих. У његовим хартијама нађени су велики исписи из историје Ђорђа Бранковића, рађени још 1759.

29 Жеља к »ученију« која га је из манастира извукла, гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отисне у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764.

Он јасно увиђа колико зла долази од заблуда, празноверица и незнања и сматра да је све питање унети у душу појединаца и у душу народа истину.

XВИИИ веку, он својим духом обухвата цео српски народ, не само без обзира на државне границе но и на верске разлике, »колико грчке цркве, толико и латинске сљедоватеље, не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Ерцеговце, будући да закон и вера

Ма како он по природи био идеалист, ма колико цео његов рад изгледао одблесак европске идеологије XВИИИ века, ипак је он скроз позитиван дух и његове идеје имају

образовати«, »полезне књиге сочињавати«, »прилику и начин дати србском роду просвештавати се и књижну културу србску колико се више може подкрепљавати«.

Из сачуваног списка његове библиотеке види се јасно колико је велико било његово књижевно и филозофско образовање. Ту су не само сви главни писци грчке и латинске старине но и

Његово дело нема књижевне вредности, али он је играо корисну улогу у српској књижевности. Колико је могао, по својим скромним способностима, он је задовољавао духовне потребе шире српске читалачке публике, отварао

1833. писао је Вук Караџић Мушицком колико га уважава Његош, који и сам пише »стихове лепе«: »Глас родољупца вашега зна наизуст и обожава вас за ваше родољубиве

По неким лирским местима даје се оценити колико је штета што су изгубљене његове раније лирске песме. Његош је успео у ономе што су многи и пре и после њега узалуд

Милићевић, Вук - Беспуће

Све пуно прашине и мрака, тмурно, укочено и замрзло. Како му је срце ударало, с колико бола зарио је главу у јастук, тражећи мало топлине у својим успоменама да њима мало разгали, загрије, оживи ову

Само се чуо њезин болан, брз дах у ком се осјећао јаук. Колико је било несреће и студени, — оне студени која не долази с поља, већ из душе, и која је још страшнија и леденија, — у

пожутјелом и потамњелом лицу у које се боре дубље и гушће урезале; очи изгориле од ватре и изгубиле сјај; ко зна колико времена сједи она тако непомична и нијема, не осјећајући свој живот, већ само несрећу у себи, запрепашћена и сатрта

Али она је била јача од њега. Она је казала сухо: „Ти си као други“ . И његове се усне презриво развукоше. Као други! Колико бола, понижења и истине!

Он је збацио са себе капут, скинуо крагну и спустио се у наслоњачу, осјећајући се уморним, не толико од хода колико од разговора, од вреве, од рада који је видио; било је неизмјерно много умора у ономе једноликом, тешком и потмулом

„И зашто то баш сада долази?“ питао се. Колико дана гледао ју је, као што је посматрао сваку жену, не правећи велике разлике између једних и других и не мислећи

С коликом је радошћу она оставила хладне самостанске зидине; колико младости осјећаше у себи кад се је осјетила слободна, ријешена молитвеника , круница, светих слика; немајући више да

И те посљедње ноћи она није тренула оком; она никад није осјетила толико несреће, колико у тих неколико мрачних и непомичних часова. А већ прије зоре чекаху кола пред кућом.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Вешто је изводио. И колико је иначе повика била на њега да је ограничен, овде је показао зачудо доста окретности и умешности, тако да су

И ту је био писар, али је сад бележио колико је четки, песконица, фрула и солира продато суботом у корист државе и осуђеника казненога завода.

— вели Јова. — Е, баш ми је криво, прико, што не могу сад да ти докажем, прангијо једна, колико сам ти пријатељ! А да имам, ја би’ ти показао шта је све у стању један добар пријатељ за свога пријатеља да учини!

часа поподне, и нема сумње да је у то доба и умор могао осећати, јер ни сама гђа Каја, која му је точила, не сећа се колико је чаша испразнио. Али и поред свега, он је морао у тај пар нешто премишљати.

Устао би рано, па би се прошетао по околини. То му је пријало. После сваке шетње осећао је, кад се опипа по врату, колико је здравствено напредовао. Пође тако и прође поред чесме, сретне се с водоношама, назове им бога и продужи пут.

је већа, понесе је у руци, а ако је мања, метне је у свој Нотеѕ, у коме је било забележено пуно утисака, са записом колико веша има.

Обилази га учитељ с пријатељима, па га гледају како је при апетиту и како много не бира, све му прија. Процењују колико ће још појести и колико бацити на месо и сланину. И још само неколико дана је остало било до суђена му дана.

Процењују колико ће још појести и колико бацити на месо и сланину. И још само неколико дана је остало било до суђена му дана.

— Шта учиш? — Учим рачуницу! — А баш добро! — вели Радисав. — А кад учиш рачуницу, а ти да ми израчунаш нешто!... Колико има одавде од наше куће до твоје школе? За колико можеш да стигнеш? — За по сата!

— А кад учиш рачуницу, а ти да ми израчунаш нешто!... Колико има одавде од наше куће до твоје школе? За колико можеш да стигнеш? — За по сата! — рече Марјан, и стаде се врпољити на столици. — А натраг? — Толико исто!

— рече Марјан, и стаде се врпољити на столици. — А натраг? — Толико исто! — вели и спусти руке до седала. — А колико има од оне »Руске круне« до ове наше кафане? — Не знам где је »Руска круна«! — прошапта Марјан, и пребледе.

А? — Боле ме нога. — А што те боле? Да те није почем ударио »шлог«? А, голубе? — Није. — А колико ти је, кућо моја, година? — запита тоном на који се морало одговарати. — Тринаест! — Е, хоће у тим годинама!...

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Сунце јарко, та колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па мисли назада,

сама, Небо ведро, а река се чиста Тамо, амо у пругама блиста, Ој Дунаво, о ти реко силна, Ала си умилна! Колико сам пута превесео Са друговим' у лађицу сео, Заватио веслом и десницом, Отиснуо с' водом и матицом, Ни се буре ни

на нас погледује, Познаницим' својим се радује, Ајде' мо надвор, ох ајдемо тамо, Јоште једном да га с' нагледамо. Колико смо спрама месечине Тако, браћо, ми стајали пута, Сећали се прелепе старине, Проклињали сад времена љута, Па се

За једнога боја жестокога Беше муке доста за свакога, Свак чињаше колико могаше, И пред собом Турке разгоњаше. Ја од чете бејах понајпрви, А вас црвен од турачке крви, Кад гле на ме

47. У лову шта сам таде задобио, То не чекајте, мили, од менека, Дивјачи колико сам порушио, Да ово знадеш, нашто је тебека?

47. Још он пита злато своје, И ту малко стаде шала, Да му каже, колико је Драги досад већ имала. Наша декла ту уздану, И суза јој једна кану. 48.

Ја сам се трудио описати неповерење драге у љубави и верност драгога, и њену голему љубав према драгоме. Колико ми је за руком испало, судите.

малко се устави, Те помуча, па тиме настави: „За једнога боја жестокога Беше муке доста за свакога; Свак чињаше колико могаше И пред собом Турке разгоњаше.

Немирно овде жубори ток твој — Таки је онда био и живот мој. (4) Колико сам евовде на обали Као младић био пута, Колико се ја овде извали, Глава млада, глава разасута; Умилно су тићи ту

(4) Колико сам евовде на обали Као младић био пута, Колико се ја овде извали, Глава млада, глава разасута; Умилно су тићи ту певали, А душа је моја наданута: Пусти у то

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

СЕЉАЧАК 93 БРАЋА 98 БОМБАШИ ПРЕД МУЗЕЈОМ 101 ПЛАВИ ЛОНЧИЋИ 105 РЕЛЕЈНА СТАНИЦА 109 МИЛОШ ЛИСАЦ 113 ОРАСИ 118 КОЛИКО ЈЕ САТИ 121 НЕ ТРАЖИ ЈАЗБЕЦА 124 АРТИЉЕРАЦ МАРКО МЕДИЋ 127 НА РАМПИ 131 ДОГАЂАЈ У МИЛИЦИЈИ 135 ТРЕБА НАЛОЖИТИ

— толико и толико сати. Ехе, драги мој, а ти не знаш ни на колико си мјеста шупаљ, а камоли што друго. Дјед поучно дигне прст.

Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао. Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби. (— Оде да спава — примијети Петрак.

вајка се дјед. — Шта би могло бити? — чуди се Сава. — Ниџо није крадљив човјек па да му треба јатак. Ма колико да је у тим стварима био честит и неискусан, дјед Раде је за љубав био чуо бар као за беспослицу о којој није лијепо

— и оде Ниџо, нестаде га. — А колико је зарадио, кукавељ? — Шта га ја знам, то ти се код политике никад не зна. — Ехе, и треба му тако кад се

— Паметан човјек побије се, украде јаре, па одгуди у бувари колико га спада, а политичар никад не зна своје порције. Једном тако, уз кукурузово брање, накупи се у нашој кући читав

Баш је њега брига што ћу ја умријети. — Ехе-хе, живјећеш ти нама још колико ти драго, а брату Сави шипак! — њакну самарџија.

је понешто и еглендисао са својим президентом, тражећи већ упола заборављене енглеске ријечи да би га саговорник бар колико-толико разумио.

Сава само покорно пови плећа и увуче главу међу рамена. — Ожежи, брате, колико боље можеш, посветила ти се драга рука!

И увијек би, том приликом, погледао свог старог коња, мученика, кога му је сама судбина послала да се преко њега колико-толико искупи и одужи за све муке и невоље које је рат сручио на овај кукавни свијет.

Калајџија прими гранату у руке, одвагну колико је тешка и преко срца рече: — Седам банки, више не вриједи. Рожљика брже-боље граби гранату из његових руку, као да

А да је работа заиста онако нешто, неприлична колико ти драго, јесте, брате, нема ту шта крити. Оптужило нашег кићеног Пантелију да је у по божје ноћи напаствовао бабу

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГА: Овде сте ме на носилима донели, је л тако? Капало је из носила, кроз платно, колико сам крварио! Рана до ране, не знаш којој ћеш пре да притекнеш! Је ли ико верово да ћу преживети?

Сад оћу да ме слушаш! ЈУСУФ: Нису ли те речи мало претврде? ХАСАНАГА: Нису колико батина! А мислим да си довољно бистар да ти батину не треба двапут показати!

Не знаш ти његовог бога. Његов бог има његову браду, његов трбух, његове жуљеве... Ми смо и у Алаху многобошци. Колико ага и бегова, толико богова. Па и сваки ти абаџија, и берберин, и коњушар, и аскер, начинио себи бога према себи.

Образ нам је у њеним рукама... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: А колико ћу понижења да прогутам, мош ли ти то да замислиш? Како ћу са тим пред кадију? Таман све лепо уредили, ко људи...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— И све више шири руке да би јој доказао колико је много воли. Шири руке, гледа је нетремице и нија се. — Е добро — рекла би Тода — кад ме толико волиш, а ти одмах

А и сам се Димитрија томе радоваше. Колико пута он дође к њој и пита је: — Тодо? — Шта је, Димитријо? — Оно, знаш... ’оћеш да се удаш? — Хоћу! — А кога ћеш?

хтео и да бије за то) закитио се цвећем, чак и перуником, па сав црвен, ознојен од силна рада, трчи, смеје се и пева колико га глас држи. У суботу, увече, целу ноћ се је пило и веселило.

— На, однеси им. Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало. И тако ми бесмо сви скупа, заједно. Колико пута ти код нас, играјући се, уморна, у нашој топлој соби, наслоњена на колена моје матере, заспиш.

Онда јој набраја некадашње наше њиве, чивлуке, винограде; казује јој колико је то годишње доносило, с којим се имањем граничило, на који је начин То после отишло...

Подметало вам се неко улагивање и силом гурање код нас. Колико бих пута чуо где говоре о томе и то као са неким сажаљењем помешаним злурадошћу: — Ех, угнићу се.

За тебе бејах Бог, идол и најсветије биће. Колико пута ме затичеш. Замишљен сам, љут, цепам хартије и бацам од једа књиге.

Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив. Јер, колико пута уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега.

Боли! Али и ја нисам свему томе био крив. Јер, колико пута уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега. И да онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан.

На прелазу у вашу башту ти заста, окрену се и, борећи се, упита ме: — Нећеш да се љутиш? — Не. Шта? — Још колико имаш да учиш? Да знам. — Још мало — одговорих ти само да те обрадујем. Ти кликну: — Е па то је... — И оде.

Дођи, куцни на капиџик, пусти кроз рупу свој глас, те да осетим дах ти врео. Дођи! Колико пута чекам у башти и гледам на твој пенџер... Драги, душо душе! дођи да осетим рај свој и изумрем на уст’ма ти?“...

Ретко је од тада певао. Али сада, кад год би запевао, певао је тако тужно и изразито, да би сви падали у севдах... Колико пута, само она, у зору, кад месечина сја, гледа га кроз свој прозор, где издалека, на коњу, с паше долази кући и пева

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

А ко што дâ, неће штетовати, јер ће примити толико књига колико износи сума коју положи. Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне

А колико је ласно на свом језику научити читати! Коме ли неће се милити, мало | труда предузети за научити читати, читајући што

— — — Нек науче — — — то је ласно рећи, али није учинити. Колико је они(х) који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало!

Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и

Како би(х) ја, дакле, могао одговорити на љубов и пријазност мојега љубезнога рода, разве трудећи се, колико могу, за просвештеније јуности?

Ево ти, брате, моје намереније у Лајпцигу. Нама(х) ћу преузети дело, колико ми допусти моја наука, будући да у коле|гије не престајем ходити.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

игуманова да чита, болан, нечитка слова, нечитка слова с чела висока, с корице тврде књиге живота; ал' у тој књизи колико још мора, колико још бити невиђених бора, невиђених бора, нечитаних слова, развалина црних изгорелих снова?

чита, болан, нечитка слова, нечитка слова с чела висока, с корице тврде књиге живота; ал' у тој књизи колико још мора, колико још бити невиђених бора, невиђених бора, нечитаних слова, развалина црних изгорелих снова?

објављен личе светога ми сна, међ женама ти једна делијо, из ових руку не пуштам те ја!” Колико беше милостив му вик, толико страшан говорников лик: с постоља, мислиш, Дагон сиђе сам, да освети обесвећен му храм.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Ја сáм, колико их у глави имам, могао бих једну књижицу напечатити, као што је мала пјеснарица. Има их врло лијепих и удивителних,

д.“ (Проглас штампан у Бечу о Сретенију 1852, и разашиљан уз Рјечник другог издања). У колико су се Вукове наде полагане на народне приповетке оствариле?

У Европи интересовање за народне приповетке није било онолико колико за народне песме. Круг проучавалаца народне прозе био је далеко ужи, а сасвим је изостајала маса страсних пропагатора,

песме, приповетке, пословице, загонетке — неизбежно се намеће повлачење паралеле, вагање и одмеравање судова. Колико је такав метод у основи погрешан, неће нам бити потребно да захтевамо, како бисмо видели његову неодрживост, да му се

инстинката, а нарочито са настојањима да се из људске речи извуку сви звучни и емотивни ефекти, увидећемо тад колико нам је ова народна проза блиска и колико је наша.

да се из људске речи извуку сви звучни и емотивни ефекти, увидећемо тад колико нам је ова народна проза блиска и колико је наша.

Иза њега долази Врчевић, али не толико по својим способностима колико по квантитету прикупљеног материјала из кога се има шта одабрати.

(Само у првим двема Врчевићевим књигама налази се око 700 народних приповедака, према 120—150 колико их је Караџић записао у разним приликама радећи на томе целог живота.

жену, ја га дочекам са седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити, прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући.

Цар се зачуди ово гледајући, а особито оној ђеци, али их не познаваше, колико ни они њега, па рече: — Хвала богу лепоте!

једну велику пећину и у њој види тицу, која јој у они исти час долеће на десно раме, и рече: — Хвала да је богу! колико има времена да те чекам, — и рече јој сувише: — Хајде у оно језеро онамо, зацрепни воде зелене, и од онога дрвета што

Краљ му рече: — Ја не дам више него сваком по педесет дуката. Онда му Грбо рече: — Кад не даш колико ми иштемо, ми одосмо. Па пође, а за њим оба му брата.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

“ МАКСИМ: Доста, куме Мито, доста, код мене је друга фела од жене, а фела од зли жена има толико, колико грозница: једна је ладна, друга с ватром, трећа нема ни зиму ни ватру, не знаш шта је.

МАКСИМ: Повољно, што идем неиспаван као пијан. СОФИЈА: Е, Боже, колико си пута остао с твојим друштвом дуже него синоћ. МАКСИМ: Бар је моје друштво.

НИКОЛА: Е, куме, па то ће она већма планути. КУМ: То се зна! Баба цикне као змија, али он се чини невешт. Колико год пута уђе у собу, ништа друго, него по којипут (опет прети прстом), па онда (шеша се као и пређе), али не говори

слатка жено моја, ево ти кључ од сандука с новцима, ево ти кућа; располажи, уређуј како знаш, кувај, пеци, држи балова колико оћеш; ја видим да си ти паметна жена. СОФИЈА: Шта је опет ово? МАКСИМ: Мислиш ли ти да сам ја џандрљив и опак?

А по дана седи на огледалу. МАНОЈЛО: Ваљда гледи колико му нарасло чело од науке. ИСАЈЛО: Не знам шта ради. Тек час га видим гди очима жмири и намигује, час се смеши и мига

да видите чуда, сваки који се за увјенчану награду јави, не знајући за тајну коју сам вам саопштио, како га запитају колико је учио, одма почне описивати труд и муку која је с науком скопчана.

ПУТНИК: Такове вере нема. ДОКТОР: Шта? Шта? ШАЉИВАЦ: У књиги стоји. ПУТНИК: Нека стоји колико му је драго. Тек ја кажем да бишофске вере нигди нема. ДОКТОР: дакле, ви не верујете на Нови тестамент.

Али то је ствар врло чудна. Колико се догађа по свету да нам је један човек данас пријатељ, а сутра није, па тако је и с девојкама.

ДОКТОР: То ми је мило, али ја без разума не могу да будем. ШАЉИВАЦ: Колико је то велика несрећа, толико је с друге стране срећа. ДОКТОР: Како?

ДОКТОР: Одлази с цалајућим језиком и чини што сам ти заповедио! (Манојло оде.) ДОКТОР (Шаљивцу): Ево колико може учинити пакост и злоба. Уместо да ме убију, ја већу јошт славу добијам.

ДОКТОР: Ову пашквилу (пружи му критику) из које гвире лична призренија. ПУТНИК: А, то ми је познато; но колико сам приметио, писано је без сваке увреде личности. ДОКТОР: То?

Који је кудожество — начињет. ШАЉИВАЦ: И гди гвири и гамижи незнање. ДОКТОР: Знаш ли ти, у колико мој језик учествује на изображење народње?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

љупким, тихим ЖЕНАМА помрачителним Хоризонта шчастија земног осијателницама, које толико већма мрзимо, колико силније љубимо, и колико више мрзимо, толико већма љубити тежимо; горчастим сладости земне Стројителницама Рода

шчастија земног осијателницама, које толико већма мрзимо, колико силније љубимо, и колико више мрзимо, толико већма љубити тежимо; горчастим сладости земне Стројителницама Рода Човеческог господствујућим

имам да ћу скорим временом Џандрљивог човека издати, које дјело, ако ништа друго, а оно ће бар достаточно показати колико љубитељица књига српски род броји.

СУЛТАНА: Девојко, ти ћеш мени живот прекратити. Колико сам те пута викала? Оћеш да трчим у кујну за тобом да те молим да дођеш, је ли?

Пакао се морао насмејати кад си се ти рађала. Рис у шуми може се укротити, а ти нигда ни довека. Али чекај, колико сам опијума у лимунаду метнула, знам да ме нећеш ноћас узнемиривати Дабогда не пробудила се.

Орјатине, сам ме ђаво морао овамо довести. Сав се у ћириш претворио дабогда, колико си ме мучио! (Тресне врати и споља забрави.) СРЕТА: Шта? (Оће да отвори врата.) Море, Пело, отвори, мало ти је било?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Усхит што си Одевао у речи, као пророк Што само слути будуће, а не зна Колико може машта, неопрезна, Ко вино да се преломи у порок !

ваге у пољупцу скоро, А лето као да оклева, цеди Још кап, онда још једну, тако споро, Као да мери својом метафором Колико бивше вреди и не вреди. Дан само међу данима, а ипак Друкчији, као бели лист у књизи; Прекид у тексту. Одмориште.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

), питате се и питате се, а све идете на прстима да не пробудите унуке; босим ногама шљапкате по бетону (колико сам вам само пута рекао да навучете папуче, а ви опет ништа!

Дакле, драге моје девојчице, ма колико да вам је година, питаћете ме свакако где сам се све сусретао са овом малом брбљивом Аном?

Овако, не вреди! Неће ми веровати. Ма, не! Не зезам вас, на часну реч! Да само знате колико сте популарни у нашој школи! Улазите максимално у моду, кеве ми! Јесам ли амбициозна? Чекајте да размислим!

На пример, „Звездану прашину“ и те фазоне! То звучи тако некако поспано, ако разумете шта хоћу да кажем. Колико ми је година? А колико бисте ми ви уваљали? Осамнаест? Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде?

То звучи тако некако поспано, ако разумете шта хоћу да кажем. Колико ми је година? А колико бисте ми ви уваљали? Осамнаест? Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде? Који сте ви шмекер!

Ма колико је имала — опет ће ти фалити! На пример, кад сам имао пуно ловуџе, пушио сам „Кент“, пио виски и возио се таксијем, и

Коме је до књавања кад се живи тако кратко? Тако, кад нећу да заспим, а они ме љуљају. Господе, колико су ме љулали, кад се само сетим! Љуљали су ме у огромним количинама.

до киоска за новине, јер бакута у поноћним часовима има обичај да гвири иза завесе и будно мотри с ким се дружим и колико остајем у капији. Ко зна ко ли је само плаћа за то праћење? Све ми се чини да ту ЦИА има своје прсте!

нешто као прослави, када га изабраше да тумачи личност неког крајњег негативца који тек у рату као постаје свестан колико је био злочест, кад га први пут у животу приме као себи равног, мислим у друштво и све; знате већ ту врсту филмчуга!

“ што се њега тиче, могли су на Суленцету, као млађем алкохоличарском приправнику, да мере светло колико му драго: потпуно је испустио из вида зашто се ту налази.

Јефимије, зар и ви нисте стигли у Београд с коферчетом и зембиљем у руци, а сада лепо седите за катедром и оцењујете колико сам талентована и зрела да постанем равноправан члан друштва? Ко сте ми па уопште ви да о томе одлучујете, а?

И узалуд га је деда дочекао окићен џиџама као божићна јелка, узалуд му се хвалио колико је „пропешачио за ову земљу“ и све, тај ти се даса — кожњак лепо усели код нас и, миц по миц, исфура дедицу Гаврила

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

РУЖА БУДИМА Плане ми свећом с хума дивизма: по кућној коцки планине, равни, напуклост ствари, видик астрални. Колико светла у речи призма, кад зрачно прожме грижу савести чаром јесени - пуклих ципела, с разврз-пертлама - што се

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: А шта је то швермовала? ЈЕЛИЦА: Ах, швермовати је то што у Бечу кажу швермерај. Колико сам пута ја швермовала, не могу вам исказати, љубезнн татице. МАРКО: Али шта је то швермовати?

ЈЕЛИЦА: Ах, татице, кад би се удала у Бечу! МАРКО: Опет она. А не мислиш ли ти колико треба имати новаца за Беч? ЈЕЛИЦА: Ах, тамо живити три дана више вреди него овде три године!

МИТА: Господин барон, ја вам с моје стране честитам и молим да с господичном у брак ступите, не толико новаца ради, колико наипаче гледајући на отмену лепоту, штелунг и воспитаније; а ваш господин отац вами ће допустити, јер он зна да ви

МАРКО: Ако је то, то ми не морамо нимало оклевати, ја ћу вам дати новаца колико вам год треба; и тако је све ваше. Причекајте мало. (Изиђе.) АЛЕКСА (сам): Па да није добар занат лагање!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Прошао пешке, у једном дану, и још те ноге служе? Кажи ми само, не буди љут, Колико беше дугачак пут?“ „Од нашег млина до краја села где стоји врба пет, од старе шуме до врха брега дотле се стере

ДЕДИНО ПИСМО Унуко мила, стигло је твоје писмо, колико жалим: још се видели нисмо! Стар ти је дека, шездесет већ му прође, далеко варош, па како да ти дођем.

Златно зрнце у шљунку се жари, над њим трепте рибице стражари. Јурили смо под чадорјем врба, играли се колико ти драго, разгледали вирове зеленце, да покажу сакривено благо.

зелено и лудо, блиста, зуји, подигла се буна, а ја сједим над школским задатком, и рјешавам нешто из рачуна: за колико, покажи се, Бране, пређе путник од Крупе до Сане? Ко је, какав, на шта личи чова? За ким ти се ваља крадом вући?

Гле пашњака, познати дјечаци, сложна чета под гором стасала, колико им слава иде широм, не би гица репом опасала. Прича друштво, пролазе минути, а мој путник застао па ћути.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Острво према томе не бих ни видео. — Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? — Пет. — Биће тачно кроз један сат овде.

— Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? — Пет. — Биће тачно кроз један сат овде. — Мислим да имам и сувише времена да се испнем до врха села.

— Добро вече. — Добро вече, господине. — Јесте ли рибари? — О, има врло мало рибара овде. Они живе доле. — Колико има рибара? — Једва осам барки. Друга села на језеру лове више. — Ваше село је врло лепо.

— Не верујем. У случају да се језеро узбурка, не бисте се вечерас могли вратити. Свакако, коштало би вас много. — Колико би ме коштало? — Можда тридесет пезета. — Мислим да то није сувише. — Можете говорити са оним старцем на клупи.

То је прво дете што чекају. — Зидате нешто? — Ја сам по занату зидар. — Имате посла? — Колико да се живи. Затим, тражим посла у свим селима на језеру.

— Ове зиме је језеро било смрзнуто? — Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом.

Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. — Морали сте грдно пропатити? — И колико! После десет дана нико више није имао ни пет пара у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку.

— Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама. — Колико је велики — чујем да говоре жене са друге стране улице. — Одакле долази? — питају полугласно зидареву жену.

— Да. Али ја чувам сад краве да бих заменио једног младића који је прешао послом у Белмонтеху. Ја сам ловац. — Колико вас има послуге? — Сада смо четрдесет. Али ће са господином маркизом кроз два дана доћи још двадесет.

Сада могу понешто зарадити и ван риболова. — Како не! Стара госпођа маркиза зна свакоме име и брине се за свакога. Колико је девојака удомила! А још треба мислити на госте. Долазе сваке године.

— Нарочито, ничији савети нису тако од користи као савети искреног друга, — каже крчмар. — Мигуеле нам је причао колико сте енергични и колико сте успели само својим трудом и памећу. — О, ја сам имао нарочито много среће.

— Мигуеле нам је причао колико сте енергични и колико сте успели само својим трудом и памећу. — О, ја сам имао нарочито много среће.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

до другог, да нешто пораде и помогну, па опет штап у руке и крену даље, затварајући круг пребивалишта у следу ко зна колико пута поновљеном у трајању свог дугог и посног века. На једном месту помислих: овде ће ме сигурно змија ујести.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

– Јесам! – Па добро, Сарка, знаш ли ти како изгледа покојникова кућа? – Не знам! – Колико соба има? – Не знам! Како је намештена? – Не знам! ВИДА: Па ја мислим, нико нам не брани да обиђемо и да разгледамо.

(Узима шољу и у два гутљаја испије и настави пут.) ТАНАСИЈЕ (иде за Агатоном, узима шољу и сркне): Колико само да сркнем. (Одлази за Агатоном.) СИМКА (иде за Танасијем): Хвала, ја пред подне не пијем кафу.

ТАНАСИЈЕ: Па разуме се! Јер, реци ти мени, Агатоне, ко нама гарантује за ту тетку? ГИНА: Ко зна колико је ствари досад већ изнето из куће? ВИДА: А колико ће се тек изнети док прође четрдесет дана.

ГИНА: Ко зна колико је ствари досад већ изнето из куће? ВИДА: А колико ће се тек изнети док прође четрдесет дана. САРКА: Ју, мој будилник! ТРИФУН: Уха, кад пре твој?

седео, па тањир, па нож, виљушку, па ме све гуши туга; па погледам сланик па ми паде на памет: боже мој, покојник је, колико јуче, умакао у тај сланик... (Заплаче се.) САРКА: Ето ти сад, па не мораш ти зато плакати што је он умакао у сланик.

ГИНА: Тако ми бога, Сарка, узела сам га колико успомене ради. Ти знаш колико ја жалим покојника. САРКА: Знам, како да не знам.

ГИНА: Тако ми бога, Сарка, узела сам га колико успомене ради. Ти знаш колико ја жалим покојника. САРКА: Знам, како да не знам.

ПРОКА: Рецимо. Али замисли мени 3.000, три хиљаде! Па то је ужасно! ГИНА: То таман колико свећу да му упалимо. МИЋА: А шта ја тек да кажем? Две хиљаде динара.

СИМКА: Да остави једној ванбрачној девојки. ТРИФУН: Па оставио је и цркви и просвети. СИМКА: Оставио је нешто, колико реда ради и да покрије срамоту, али све остало њој: кућу, виноград, дућане, акције, готовину, све, све њој.

(Оде за Проком у собу.) ТРИФУН: Ја немам богзна колико ствари, тек 'ајде да их покупим (Полазећи уз степенице.) Оно што сам био дужан покојнику, поштено сам му платио, па

И не мислим ја на тако што, разумете ли, и не мислим! (Шчепа се за косу.) И још и њој сте говорили; могу мислити колико је то увредило у тренутку највеће жалости. Ви јој се морате извинити...

Ожалили сте као породица покојника колико сте умели и могли и то ће вам бити исплаћено. ГИНА: Шта ће нам бити исплаћено?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Упаковао сам што ми је најпотребније и легао. Мајка је остала да ми у току ноћи спреми за јело. Јер ко зна колико ћу путовати, а сад је тешко ма шта куповати на станицама. Отац ме пробудио. Они су већ одавно били устали.

Отац је разговарао, а мајка ме нетремице гледала и с времена на време тихо и с дрхтајима уздисала. Увиђао сам колико је тешко њихово душевно стање, па ми се чинило: лакше ће бити и њима и мени кад се растанемо. Погледао сам на часовник.

Али сузе мајчине су ми навлачиле тугу, не толико што сам се плашио за себе, колико због бола који би њој био нанесен... А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко.

Вочићи миле, шкрипе кола, и чује се детињи плач. Тек када се разданило уочили смо колико су испијена лица у људи. Пешаци упорно клацкају са нама, онако у групи, али по јединицама.

Та он је био њихов друг, доскора је био жив, и зар да га баце као ствар поред пута... А колико је тек мртвих пред нама. При сваком овом пуцњу, од којег земља трепти, падају мртви и рањени...

То вам је као неки обухватни напад. Овамте Цер, онамте Шабац... мица тракалица!... Чудио сам се само са колико мира и присебности говори, чак целом разговору даје шаљив тон. Необјашњиво ми како се неко може шалити када људи гину!

Један од војника мрзовољно климну главом, па, вадећи пикавац из уста, махну руком: — Нека бар на миру умре... Колико ли њих лежи још по јаругама и њивама. И изненада ми паде на памет, шта ли је било са оном патролом.

— Ја све мишља, ете ту СМО, на граНици. Кад се оно отегло много! Онда рачунају војници колико смо маршовали ми, а колико би требало Аустријанцима да до ђу до Тимока.

— Ја све мишља, ете ту СМО, на граНици. Кад се оно отегло много! Онда рачунају војници колико смо маршовали ми, а колико би требало Аустријанцима да до ђу до Тимока.

А кад излазе, одломе читаву грану јабуке, колико тек да се „заките“. Сунце је већ залазило када смо наишли на село Глушце, и усред села дат је застанак.

На истоку зарумене и месец се помоли. Запита неко колико је часова. — Још пет минута до десет — одговорих, и онда се обазрех около не бих ли нашао шта да ставим себи под

Сунце једва зађе за нека дрвета и нишанџија Милован одмерава реглетом колико је још далеко од хоризонта. — Да смо у нашим крајевима, оно би већ давно зашло за планине и већ би се напили воде.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Срећа те држава даје плату; онако би се липсало од глади...« »Још ништа не видех, ни какве су учионице, ни колико имам ђака... Да ли је спремљено све што треба за отварање првог разреда ?... Како ли ће она...

Ко се не сећа с каквим је осећањем ишао први пут на своју нову дужност! ... Колико је ту помешано милине са неком полусмешном збиљом и важношћу.

— Рачунаља... а шта му је то ? пита је кмет, као бајати зачуђен. Љубица му објасни; рече и колико ће коштати. — Бог с тобом, госпођо, што ће нам то!

Кажи ти ђацима нек ти донесу по торбицу ораја (сад се баш крљуштају и много су лепи за јело), па рачунај са њима колико год хоћеш. — Господин Драгољуб је, уплете се Богосав, сек’о прутиће, па их пуно наређа по асталу...

Па то су најобичније појаве у школи ; То већ не сме никако да вас љути, јер ће вам се понављати онолико пута колико имате часова рада у школи. — Мора, братићу!... настави Стојан са кућњег прага.

— А већ младе учитељице и у својим кућама имају велике удобностил.... Ха-ха-ха.... насмеја се писар. Знамо се добро колико смо тешки. А, Богосаве, седи, рече он ћати, који се слатко смејао одговору његову.

Свеједно, и онако ће дознати од Стојана колико му треба да зна. — Добро одговори он. Можемо... само раније... После подне иђаху низ потес, једно поред другог,

Ето, већ више од месец дана човек долази, и осим задовољства и пријатељства она не осети ништа друго пред њим. Али у колико Љубица и писар постајаху интимнији, у толико се Гојко све више стаде повлачити, док се сасвим не издвоји из њихова

Па толике друге ваше тужбе на њега. Нека га, нек осети ко је јачи. Љубица се радо ухвати за ту мисао. »Јест, збиља! Колико сам се ја онда уплашила и наједила, а он ништа... Јамачно се још у себи смејао како сам морала брзо послушати«.

— Знам, казаше ми сад у судници... О, брате, што сте допустили да се тако мучите без невоље ! Изволите, колико вам треба новаца... И он извади велики новчаник са гомилом наслаганих банкнота. — Ја ћу с кметовима то сад регулисати.

запита она бојажљиво. — Врло добро, врло добро, одговори он гледајући само цифру, на колико је гласила признаница, па немарно забаци хартију у џеп, а Љубици изброја и даде колико је требало.

он гледајући само цифру, на колико је гласила признаница, па немарно забаци хартију у џеп, а Љубици изброја и даде колико је требало. Све се то изврши неким полупословним тоном, као да издаје обичну плату, а њему дође да заигра од узбуђења.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

не боли те с мене, Већ те боли с трију дјевојака, Које су ти зарукавље везле; Једна везла, двије тебе клеле: “Колико је на рукаву грана, Тол’ко било на Јовану рана! Колико је по гранама кука, Тол’ко било на Јовану мука!

су ти зарукавље везле; Једна везла, двије тебе клеле: “Колико је на рукаву грана, Тол’ко било на Јовану рана! Колико је по гранама кука, Тол’ко било на Јовану мука! Колико је у рукаву жица, Толико га уд’рило стр’јелица.“ 120.

Колико је по гранама кука, Тол’ко било на Јовану мука! Колико је у рукаву жица, Толико га уд’рило стр’јелица.“ 120. Алипаша на Херцеговини, Л’јепа Мара на Бишћу бијаше.

“ 120. Алипаша на Херцеговини, Л’јепа Мара на Бишћу бијаше. Ај, колико су надалеко били, једно другом јаде задавали. Књигу пише паша Алипаша: “Л’јепа Маро, би ли пошла за ме?

“ “Ој Бога ти, Стојко кириџија, Јест слободно колико ти драго!“ Тад запјева Стојко кириџија: “Романијо, пуна ли си вука, Пуна вука и пуна хајдука, А још више лјепих

“ 197. Колико је у недељи дана, Сви су дани од сребра сковани, А субота од сувога злата — Субота је недељу донела, А недеља дику

Ја да Бог да, те му не родила, Не родила, чим шеница рађа, Већ родила љуљем и кукољем! Колико у шуми борова, Он’лико га удрило громова! Колико је у шуми јелица, Он’лико га удрило стрелица!

Колико у шуми борова, Он’лико га удрило громова! Колико је у шуми јелица, Он’лико га удрило стрелица! Колико је на крушки крушака, Он’лико га убило пушака!

Колико у шуми борова, Он’лико га удрило громова! Колико је у шуми јелица, Он’лико га удрило стрелица! Колико је на крушки крушака, Он’лико га убило пушака! Колико је на јаглуку грана, Он’лико ми допаднуо рана!

Колико је у шуми јелица, Он’лико га удрило стрелица! Колико је на крушки крушака, Он’лико га убило пушака! Колико је на јаглуку грана, Он’лико ми допаднуо рана! Колико је на јаглуку веза, Он’лико ми допаднуо свеза!

Колико је на крушки крушака, Он’лико га убило пушака! Колико је на јаглуку грана, Он’лико ми допаднуо рана! Колико је на јаглуку веза, Он’лико ми допаднуо свеза!

Колико је на јаглуку грана, Он’лико ми допаднуо рана! Колико је на јаглуку веза, Он’лико ми допаднуо свеза! Колико му на јаглуку кука, Он’лико ми допаднуо мука, Што је мене младу преварио, И са срећом мене раставио! 214.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Треба и Гини да се нађем при руци. Видите шта их је снашло? ВАСИЛИЈЕ: Тај њихов син... СИМКА: Секула? ВАСИЛИЈЕ: Колико има година? СИМКА: Ако би ово преживео, о Никољдану би напунио деветнаест. ВАСИЛИЈЕ: Зашто кажете: ако би преживео?

МИЛУН: Имаће он тамо затворску рану! ГИНА: И ти си сигурно отац, разумећеш! Благоје, послужи човека ракијом! Колико ти помогнеш нама, нека теби и твојима толико Бог помогне! МИЛУН: Гордољива ти ова ракија!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Страсније него на твоје груди пао сам на њих, у блудном, безумном вриску. ОЧИ О колико пута кад пред тобом осетим: да желим да оставим за собом моје тужне мисли у очима ти бистрим, невеселим...

О колико пута кад нам над постељом сат ућути, и на твом побледелом лицу од миља приметим досаду луталицу... О колико пута тад у

О колико пута кад нам над постељом сат ућути, и на твом побледелом лицу од миља приметим досаду луталицу... О колико пута тад устајем сам, погурен и црн па се загледам кроз мутан прозор у пропланке далеке.

Љуби крпе као златну круну, а у осмеху крије толику забуну колико је нема у пролећу и мајци. Оче наш али син твој нема више моћи, да се у шталама на путу у ноћи ичем од смрти нада.

Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео? И њој ме мати дојила, од првога плача? Љубичасти Шар зна колико сам се стидео, јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача.

Кад су је удали за мог оца, мој отац је био толико пун дугова, и толико осиромашио, да нису имали ни толико новаца колико је онда стајала једна колевка. Мати ме је повијала у једном кориту у ком је хлеб месила.

Имамо много дезертера, па чак и официра, који иду у Беч са папирима који нису у реду. Ма колико да је то смешно, и мада су Аустрија и Мађарска једно, забрањен је унос меса, масти, брашна, у Аустрију, то јест износ

Идемо, дакле, у ту делегацију и тамо нам одређују дан када ћемо полагати присегу. И тако, ма колико то било невероватно, рат се за мене свршава не само у Бечу, него се заклињем србијанском суверену у самој згради

је дошло до јапанског утицаја на рококо, до оних тако широких постеља; зашто је Марија Антоанета постала лезбијка и колико је утицала на револуцију, енглеска мушка мода, која је натерала Монсењера, брата краљева, да га два снажна лакеја,

Између чинова, на завеси, јављају резултат трка, и, ако се негде сударио воз, колико је мртвих. После, рекламу лепог боксера Карпантијеа, који је фабрикант посуђа. После се комад наставља.

Нађосмо једну свету Катарину, са јако стиснутим коленима; и она је држала мач у руци. Ја, да покажем колико сам образован, сетио сам их једне лепе Богородице, мало веселије, коју је Рескин назвао: соубретте пицарде.

Цео мој живот био је везан за лишће, за гране, које су ми давале мисли, и модре воде, од којих је зависило колико где остајем, и све што се око мене збило.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Чак и крава, онако тешка, гломазна, ма колико да се опирала, поче да поскакује и одскакује, да ђипа, да се рита, да се окреће уокруг као да је добила вртоглавицу,

Цар се смешио од задовољства. — Ето ти рече он старцу — узми блага колико хоћеш па подигни цркву у славу моју и Божју. Старац је ћутао. — 3ашто ћутиш? — питао га је цар.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем: — Одакле си?... 3ар немаш ниједан орден?... — Немам. — Колико ти је година? — Шесет. — Па још ниједан орден?! — Ниједан.

Исправан... а камо ти одличја? — Немам. — Лажеш, матора кујо! — Немам, тако ми бога! — Ниједан? — Ниједан! — Колико ти је година? — Шесет. — Зар за шесет година ниједан орден? Па где си ти живео? На Месецу, где ли?

Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи: — Чекај! Видиш колико ту луди чека?! — Ја сам странац, путник, и не могу одлагати — рекох учтиво и поклоним се пред момком.

Не знам, просто, чему човек пре да се диви! — Тхе, могло би и боље бити, али ми се трудимо колико можемо! — рече поношљиво, задовољан мојим комплиментом.

Не можете веровати колико сам задовољан! Шта мислите шта сам пронашао? — Неки начин којим ћете моћи усавршити привреду у земљи. — О, не!

— рекох. — То су закони, управо рећи, класични. Ни једна земља, верујте, не троши на подизање привреде колико наша земља. — Тако и треба, — рекох — то је и најважнија основа за напредак сваке земље.

месту је економ за срез са великим персоналом чиновника, и над свима су покрајински економи, има их двадесет, на колико је покрајина подељена наша земља.

— Ја веома ценим историју и луде који цео свој живот посвете тој заиста важној науци — рекох учтиво да бих, колико-толико, оправдао свој малопређашњи заиста неразмишљени поступак.

— Сасвим тако! — рекох. — Ето, видите — опет ће министар — колико би било штете кад би се, рецимо, о граници наше земље утврдило онако како то износи мој колега министар грађевина.

Узмите, само, па читајте његове погледе поводом тога питања о старој граници наше земље, па ћете видети колико ту има његовог незнања, па чак, ако хоћете право, и непатриотизма. — Шта он доказује, ако смем знати? — упитам га.

Шта мислите колико штете тиме наноси овој напаћеној земљи?! — узвикну министар љутито, С праведним гњевом, уздрхталим, болним гласом.

— рече он с поузданошћу, па одмах затим додаде: — Главна је ствар буџет добро израдити, па све иде лако. — Колико је милиона годишње буџет ваше земље? — Преко осамдесет милиона.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

радника тако овеселити, ништа му не може натерати срце да брже лупа, као поглед на ту дивну, зрелу гору — хранитељку. Колико зноја, колико труда и муке, колико тешких дана проведе он, док све то узора, посеја, повлачи, окопа, прегрте; колико

Колико зноја, колико труда и муке, колико тешких дана проведе он, док све то узора, посеја, повлачи, окопа, прегрте; колико страшних и

Колико зноја, колико труда и муке, колико тешких дана проведе он, док све то узора, посеја, повлачи, окопа, прегрте; колико страшних и мутних облака испрати он

Колико зноја, колико труда и муке, колико тешких дана проведе он, док све то узора, посеја, повлачи, окопа, прегрте; колико страшних и мутних облака испрати он са дршћућим срцем и смртном зебњом: ево, сад ће се провалити!...

Одреди му се, на пример, за огрев училишта 1000 гроша. Он одмах проба са колико »ћутака« може да загреје собу, израчуна: колико му кола треба за целу зиму, а колико дневно.

Он одмах проба са колико »ћутака« може да загреје собу, израчуна: колико му кола треба за целу зиму, а колико дневно. Преко тога рачуна није се смео утрошити ни један ћутак.

Он одмах проба са колико »ћутака« може да загреје собу, израчуна: колико му кола треба за целу зиму, а колико дневно. Преко тога рачуна није се смео утрошити ни један ћутак.

му године историја »не иђаше од руке«, и ако су најслабији му другови из ње имали тројке и четворке, али ипак је он, у колико се сећа, редовно пратио и учио све лекције.

Са вашарима ја немам никакве везе и, у колико ми је познато, њихова је сезона још далеко. Ну, ствар је веома проста. Вратио сам се са »патарице« једног свог колеге,

Према томе није ни чудо што се мој дух, нашав овако подесно земљиште за своја вежбања, одмах дао на посао. Не знам колико је трајала ова благородна гимнастика мојега ума, тек ја одједном опазих да је свануло.

Знао сам да од мог стана до школе морам корачати правом улицом сто и девет пута. Измерим од прилике колико сам прошао, па пођем напред и почнем бројати.. — Јест, она је; то је моја школа.

рекох јој. — Та на ваш часовник из XИX века. Он је, као што знамо, у прошлим вековима био у великој употреби. — У колико ми је, као професору, позната историја европске културе, ова је справица нашла најширу примену у нашем данашњем XИX

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Није да кажеш да је човек отворено казао, него тако: била његова тетка два-трипут, проговорила о томе, распитивала колико носиш и... ето, то. Само разговор и ништа више. Оцу чак нисам ни говорила. Шта имам да му говорим празне речи?

Ако хоћеш да купиш коња, а ти прво почнеш разговор о обручима и бурадима. ЈОВИЦА: Па, знаш како је, трговачки ред колико да отпочне разговор. А... јеси ли слазио од јутрос у чаршију? ЈЕВРЕМ: Јесам. ЈОВИЦА: Па биће онда и да си чуо што?

Ако ти је почем стало до тога, а ја пристајем и да поделимо, да ме пустиш прво мене једно две године, колико знаш да се помогнем, па после ти иди, ако хоћеш, у скупштину. Ево, ако хоћеш, и уговор такав да правимо.

Па онда помиловања! Колико света лежи на робији бамбадава, па и то ти је леп посао, само кад је човек вредан и окретан. Да ли ме сад разумеш?

СРЕТА: Хм, народно поверење? И то ти је, брате, артикал као и сваки други артикал. Метнеш га на кантар, видиш колико је тешко, одрешиш кесу па платиш.

ИВКОВИЋ: Та... ради се колико се може. ЈЕВРЕМ: Много говорите, што тако много говорите? ИВКОВИЋ: Како говоримо? ЈЕВРЕМ: Па тако, зборови,

ЈЕВРЕМ: Јес'! СРЕТА: Е, Хелголанд – то сам ја! ЈЕВРЕМ: Опет ти? СРЕТА: О, колико још потписа имам ја: Барнава, Херострат, Голијат, Хаџи Бера, Проспер Мериме; све су то моји потписи.

а још грађани почеше да вичу: тако је! Па ме то још више одвуче. СРЕТА: Од јутрос се на све стране лепе ове плакате колико да замажемо мало ствар. Ево читај. (Чита му сам.) „Неваљалство опозиционе штампе превршило је меру.

Пођи само тамо међу бираче; охрабри их; реци им да је власт само толико јака колико се ми бојимо; реци им да је власт немоћна да грађанима ускрати права која им закони дају; реци им...

Па ипак зато, сешћу одмах и ублажићу говор колико год ми је то могуће. ДАНИЦА: Добро, пристајем! ИВКОВИЋ (седа за сто и поправља говор).

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна колико је он села променио и у коме се он сада налази и куд ће га још таласи живота понети, као ону тикву низ воду; однети га

Па му се учини да учионица није довољно ни акустична. Одмах распита колико има ђака и одмах извади цолшток па измери дужину и ширину и висину собе.

Рајхов Систем хигијене знао је сав скоро напамет, као воду. Колико је пута само цитатима из Рајха »померио цименту« капетану кад је писао дописе против њега!

Писао је даље: о ђерзонкама кошницама, о обделавању конопље, о филоксери, о томе колико апотека треба у вароши од три хиљаде душа; даље, о побољшању стања раденичког, повишењу наднице и смањивању радних

« Али кад овај продужи дељање и Срета виде с ким има посла, он окрете леђа вичући: »Ја уступам сили!« и бега колико га ноге доносе. Ето такав вам је био Срета као човек у јавности.

Зато и не тражим љеба на другој страни. — А је л’ се измењало колико учитеља овде? — Па и није, господине. Био је прије тебе ту доскора господин Тривун. Ту сам га већ затекао.

антерији од ћитајке продавао звиждаљке и петлиће од шећера, црвену и жуту лимунаду по марјаш чашу, па се једнако дере колико га грло доноси: »’Ајде, ’ајде! Ох, ала је ’ладно! Види, види!

крупна међу њима па, онако успут, кад смота и прогута по коју малу јадницу, па се и не опипа по трбуху да види бар колико је дебља, него зине па плива даље; — е, тако, видиш и наш ћир Ђорђе само обзине (а онај му сам улети) и прогута

Био је човек патриота. И није једанпут ћата читао сељацима Званичне новине и у њима дарежљивост ћир-Ђорђеву. Колико им је само пута читао како сам господин министар војени изјављује благодарност дарежљивом дародавцу Ђорђу Ружићу,

— Па... сад... — вели Максим... — твоје толике чколе и науке... па гледај... — Па, видећу. Да спасемо колико се може. То рече Сретен и оде у своју собу. Седе за сто, узе перо и хартије, па стаде увртати своју браду.

И тако му наш Срета пусти муву па ћир-Ђорђу никако не избија кметство из главе. Колико ће му само тај чин вредети ради купљења вересије! И, бога ми, он се баш даде на посао.

да код нас Срба што се тога јављања и представљања тиче, није боље ни по варошима а камоли по селима, где смо ми сада. Колико пута седе браћа Срби у кафани, заседе се до неко доба ноћи, пију и куцају се и разговарају; и сви за једним столом и

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

” „У једном само лонцу има нектара Колико на ливади од пет хектара, А у једној тегли више шећера Него што рој може да повечера!

Искри се сребро у одблеску. Једна звезда седа у чун И тоне у даљ плаву, небеску. Трачак искоса, пао у жбун, Колико да осветли нотну свеску Попца што свира: јун! јун! јун! РОСА У трави, конци росне пређе.

Брамс би војевање и могао схватити, можда, Али ми сумњамо у музичко образовање Вожда... Колико је ту испредњачио Немац, колико заостао Словен? Где стоји Карађорђе, а где је, према њему, Бетовен?

Колико је ту испредњачио Немац, колико заостао Словен? Где стоји Карађорђе, а где је, према њему, Бетовен? Карађорђе је по Мишару гонио хордију, — и то

Неки се још питају: „Васељена Да ли је, и колико насељена?” Кад погледаш у правцу Нептуна, Учини ти се пуна, препуна Светлосних шљокица и украса, Тишине, језе и

вековној беди, Што има, да изнесе на тржиште, Да према другима одмери колико вреди; А све што три бабе имају, јесте Тај деда, рођен деветсто шесте.

Поноћ беше одавно прошла. У деску је било топло. Није ми се ишло кући, где су ме чекали ледени зидови. Бог свети зна колико сам ноћи провео, тако, куњајући по редакцијама.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

остало, али је остало оно што се из тога материјала извукло, а то је чињеница да су ларве биле све гушће, а ситније, у колико се од Фероера силазило на југ.

одређене океанске области радијално рас— простирале на све стране, па почевши од те обла— сти, хватане све веће у колико се удаљавало од ње и тиме сведочиле јасно и несумњиво да та област обележава праву колевку јегуља.

За све то време оне лагано расту, у колико у путовању не буду прогутане од разних морских организама. За две до три године таквог путовања оне стижу, једне на

При поменутом силажењу јегуље у густим масама низ реку, ова поступно постаје све шира у колико се стиже ближе ушћу. Дотадашња слатка вода почиње се мењати и код самога ушћа добијати слан укус.

руководила великог данског природњака: да су јегуљине ларве, које имају најмању величину над тим местима, све веће у колико се хватају даље од ових, или обрнуто да су све мање у колико се приближује таквим местима.

које имају најмању величину над тим местима, све веће у колико се хватају даље од ових, или обрнуто да су све мање у колико се приближује таквим местима.

светлост удари на површину мора и продре у воду, она не само што апсорпцијом буде ослабљена, и то у толико јаче у колико је дубина већа, већ се и разлаже на разнобојне зраке из којих је састављена и који и сами буду на исти начин

Животињског света све је мање у колико је већа дубина. То је стога што је ту хране све мање. Остаци угинулих организама зграбљени су још док падају на дно и

Органске остатке прождире и мноштво океанских риба које се само њима и хране. А може се схватити колико тога прогута само прождрљива огромна ајкула, која се лови и на 3000 метара дубине.

Али то је као и са оном старом и јако укорењеном предрасудом, коју сам и ја, као и толики други, делио као дете: да, у колико се више силази у дубину мора, вода због притиска постаје све гушћа и да предмети потонули у воду пливају по њој на

кад је оно дугачко, па пошто је трење у проласку кроз воду пропорционално тој површини, оно ће бити у толико јаче у колико је дубина већа.

За време од три и по године, колико је остала на путу, експедиција је испитивала дубине Атлантског океана, Тихог океана и поларних мора.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

На моја мала приношења погледај и у многа их урачунај, јер теби не принесох похвалу како приличи, већ колико је могуће маломе ми разуму, па зато имале награде чекам.

Но ниси ти тако, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Свршиће се. Али нико неће знати Шта све с нама паде у отменом болу, Ни кол̓ко се чезне, ни колико пати, Пре но гракну вране у пустоме долу.

И у чудном страху ја се питах тада, Какво судба опрема испаштање веће, И колико треба невоље и јада Да окајем овај час ненадне среће! И не видех ништа.

Како сам много обећав̓о, А колико сам мало дао, И, чекајући своје право, Дочек̓о општи удес зао! Ах, крепки пркос где је сада Да презирањем живот

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Видите ли, ако Бога знате, колико је мора и приморја, равне Босне и Херцеговине, Арбаније управо до мора, колико је наше Горе Црне, — све је облак

Видите ли, ако Бога знате, колико је мора и приморја, равне Босне и Херцеговине, Арбаније управо до мора, колико је наше Горе Црне, — све је облак притискâ једнако, свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње сијевају, а нас

и сунце огрије: пред вечер се над тобом изведри, Турке мртве по тебе бројасмо, погодит се нигда нè могâсмо око броја, колико их бјеше. (оставља гусле) ВОЈВОДА БАТРИЋ Дану, Вуче, немој прекидати, разговора без таквога нема.

Ја сам многа зажегâ канђела на олтару цркве православне, па сам слијеп дошâ међу вама да поджежем, колико узмогу, и ваш огањ свети на олтару, на олтару цркве и поштења.

МНОГИ ИЗ ГЛАСА: Збори, оче, сви ћемо слушати колико те год воља, ако ћеш до поноћи. ИГУМАН СТЕФАН Ја имадем осамдесет љетах.

У помоћ нам ко год чу притече, сакупи се војске као воде. И што ћу ти дуљити причање? Колико је равнога Цетиња, не утече ока ни свједока, ни да каже како им је било, те под сабљу своју не метнусмо који ни се не

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се луња и колико троши. Главу ћу му као врапцу откинути. Ни ти ни он нити ико од вас на очи да ми не изађете“.

— И од једа заваљивао би се на јастук. Не толико тада љут и бесан на њега, сина, колико на њу, на ту њену тобож толику љубав према њему, те зато, што га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и оволико га

које су носили, нису биле као остале, чак ни као хаџијске, са крстом, већ ситне, црне, скупоцене, да би се, ма колико биле дугачке, ипак могле све у шаку да скупе. И у бријању и шишању косе издвајали су се.

црквом, над каквим општим добром, биран је и по један члан из њихове куће, и то не толико због њиховог учешћа и рада, колико због тих поклона и прилога.

Софка по материном лицу види да она речи у песми не разуме, стране су јој, али се види колико их осећа, како од среће, | раздраганости чисто трепери и отворених уста гута одоздо његов глас, који се све више

А већ аренде и закупи од воденице толико су унапред и ко зна за колико година узети и толико замршени, да је то било горе него и сама продаја.

И када је Тоне дошао да то све каже Софкиној матери, она, по његовом лицу, изразу и трептању очима, видела колико је он при томе украо, награбио се. И то он, њихов слуга, кога они однеговали и подигли на ноге!

Лица не толико свежа колико бела, нешто мало дуга, омекшала, кошчата али са чистим и високим челом, црним, крупним, мало уским очима, увек врелим

Дакле, та већ очигледна сиротиња није толико плашила матер колико тај очев све ређи и ређи долазак. Стрепила је да их, како је почео а знајући га какав је, напослетку сасвим не остави,

би како се разилази свет, особито женске, када почну из цркве да излазе где су биле не толико ради службе божје колико да их свет види у њиховом новом, тек тада први пут обученим хаљинама.

Тако исто колико би пута гледала и оне кћери Ташка самарџије, више њихне куће, у истој улици. Има их четири. Све једна другу сустигле.

Онда би се уносила уживајући у својој лепоти, осећајући драж од те своје откривености и од голицања ваздуха. А колико би пута, чисто као какав мушкарац, са толиком страшћу почела да посматра своје праве, крупне дојке, у којима су се

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ти, најдаља чежњо очију нам земних! Колико је душа на растанак спремних, Колико је срца, надахнућа млада, Отишло у море вечности далеко Под зрацима среће и

Ти, најдаља чежњо очију нам земних! Колико је душа на растанак спремних, Колико је срца, надахнућа млада, Отишло у море вечности далеко Под зрацима среће и окриљем нада: Да уздахе наше саслушава

На калдрми мога рођенога града Колико сам чудних доживео ноћи, У друштву фантома радости и јâда, Све у чудној вреви и опет самоћи!

Кораком немим испод неба плава Ишао сам ходом тешких сомнамбула — То је био тол’ко сан колико јава: – Шетао алејом заспалих зумбула, Потрвеном стазом где је крин до крина. Опојан мирис чудних рузмарина!

и пеку, У праху и крви, с клонулошћу благом, Са очима мутним, без суза што теку, Доносе их тужно завичају драгом. Колико су ретка осећања што се У срцима свију неумитно буде, Код света што гледа како их сад носе, Те просте хероје, те

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Сиђите па видите, то јест сиђите па се попните на бедеме вашег града, о јадни грађани, па ћете видјети шта је! Колико је поље пред градским вратима, све је поље војска притиснула...“ Тако отприлике овијестише први гласници.

Конте Пјеро, пошто прошапута нешто са својима, отисну се од њих, те се примаче к ивици бедема. Колико се старац изморио (а можда и препануо), не мога проговорити, но чекаше, јадник, да му се дах поврне.

Знаш, видите, све што смо доживили откад је принцип прошао! Колико се гостију измјенило и како се испратише! А свијет је обезбожио, знаш, видите, напустисмо наше старе обичаје па и

згодна, одигла десно стегно и на њ наслонила торбицу, набрала обрве, па премеће нешто по торбици; јадница, кусур чини колико је потрошила, јали да није што заборавила, јер ће одговарати, можда, свекрви...

Није чуо како га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да неколико студенијех капаља не падоше на његово вруће чело.

Свекар и свекрва пажаху је колико и своју Стану, а Стана, од милоште умјела је тако приљубити к себи дијете јој и њу, да се ни једно ни друго, ноћу ни

стопица Божиних по земљи, но засуше све, брда и долове, да не оста нигдје, ни у присоју ни у завјетрини, голе земље, колико би дланом покрио. Уздарје, дакле, обилатије но другијех годинâ. А, чујте, рашта!

Ћелија бијаше пространа колико би три пута крочио про ње и, готово, празна, јер од покујства не бјеше до ниски кревет у нуглу, трпезица једна уз

Па има и још нешто рашта изосташе“, рече Ђорђије, намигнувши. „А како се ти накани?“ Игуман стаде да прича колико је конака ходио — и друге све згоде и незгоде његова „путешествија“.

Наузнак се слађе спава и боље одмара. А бјеху ли бар сигурни на томе мјесту? Тратина бијаше пространа колико два гумна; око ње порасла висока планинска стабла, а међу деблима било је грмова и црногорице подоста.

„Ваистину лезите! Немамо се шта договарати. Порука је сигурна да ћше данас наићи, данас јали сјутра. Колико ће их бити не знам. И он је међу њима, одиста.

С Оташем остадоше: Спасоје, Петар и Марко. Четовођа је хтио да на њега првога наиду Турци, да их пропусти колико треба и да удари кад треба.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

предмета који се пореди у слику која га замењује добијају друго, много јаче и сликовитије значење, које је колико изражајни квалитет поетске лепоте, толико и средство вишег књижевног стварања.

— Жмурећи; Колико је сати? — Колико јуче у ово доба). Оваква одговарања и надговарања махом се чине по сазвучју према питању — случај и

— Жмурећи; Колико је сати? — Колико јуче у ово доба). Оваква одговарања и надговарања махом се чине по сазвучју према питању — случај и код изрицања

(Јечам); Иде сељанка и носи котарицу са двадесет јаја; испало једно; колико јој је остало (Ниједно, јер испало је дно).

Почеци народних загонетака често сведоче о томе колико наш народ воли игру речи; он, по сличности на поједине изразе или по сазвучју речи, изводи нова беспојмовна говорна

“ (Лед, град и циганчићи), „Колико је поље намерено, / На њему су овце небројене, / Пред њима је роган-чобан, / А за њиме Ласак Пасак?

— (клетва девојци). Заклала га пушка црногорска! Згрчио се као срп у планину! Колико му одовуд стопа, толико одонуд година! Колико хљеба појела, толико јада имала! Ко те изда, издало га љето!

Заклала га пушка црногорска! Згрчио се као срп у планину! Колико му одовуд стопа, толико одонуд година! Колико хљеба појела, толико јада имала! Ко те изда, издало га љето! Крв платио на свом дому! Куд год ишао, ваздан кукао!

Не вјерује ни својим очима. Нема на њему ваљане ни длаке. Нема ни две вијуге у глави. Нема памети ни колико паче. Нема четврте даске у глави. Не стаје он на трулу даску. Ни вратиша, ни платиша.

Прву, средњу и последњу (чашу). — Одговори се кад ко пита: колико си чаша попио? Свежи, ликом, па не дај ником. — Одговори се у шали ономе који каже да га што боли?

— кукуриче петао. — Куку, куку, кô аков! Куку, куку, кô аков! — какоће кокош кад снесе прво јаје, чудећи се колико је велико. Куку, Лазар — бритвом заклан! — кука кукавица. Куку, Стеван, Стеван заклан! — Зашто? — За кључ!

— Орао се увијек на висине вије. — Животиње су шарене споља, људи изнутра. — Мучно човек увек једнак може бити. — Колико је од земље до неба, толико је од нечовека до човека. — Море се прозријет’ море, а човечје срце не море.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

нека гради; „Не завидим, на част сваком своје“; а ја ћу само готово да скупљам оно, што је народ Српски већ измислио. Колико се овај посао чини ласан, толико је, и још више, широк и дугачак.

“ — „Били и ја могао ту мало самљети?“ — „Би, зашто не би; ево ће се моје сад изамљети, па онда мељи колико ти драго.“ — Али дијете помисли, шта му је отац рекао, па изиђе на поље, и пође уз поток у другу воденицу.

Говедар узме рогожину у руке, те је загледа са свију страна, па онда запита: „Колико то вриједи?“ А они му кажу: „Четири паре.“ — „Е! (вели) добро!

” „Колико се овај посао чини ласан толико је и још више широк и дугачак. Читав човјечиј вијек требао би једноме безбрижном човјек

прије шта је било од онога ковача, скупи све своје момке, па оно све гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар колико се игда мо- | гло.

Али ето ти мајстора, опет се створио Турчин као и пре, па пита старца: „По што?” Колико је год старац заценио, толико је Турчии одмах платио, а старац кад прими новце, удари кључевима о земљу.

Од тога часа не могоше чељад ни полак јести колико су донде јела, а сутрадан и отац и мати преставе се. Онда му домаћин да два јунца, а он му захвали па пође кући.

” Он узме триста цекина и коња, па пође говорећи: „Хвала Богу! колико ме допаде од цијелога краљевства!” Послије неколико времена сретоше се ова два брата у путу јашући оба на коњма.

” По што он рече: „доста већ” и цекини престадоше излазити, рече му старац: „Узми колико можеш, пак хајде од мјеста до мјеста, те купуј душе за благо.

ту ћеш наћи велики бор, и под бором тророги кам из којега пишти вода као суза; ископај испод камена толико дубине колико је он висок, па ће ти се отворити обла једна џара са златнијем заклопом пуна аспри, дигни заклоп и онђе остави а аспре

и рече му: „Ја се одолен не мичем, јер нити је | твоје ни моје благо ово, ма са свијем тијем, ако пребројиш све изворе колико их има у овој планини и да ми дођеш да кажеш, макнућу ти се с мјеста, а друкчије никако.

Дошавши у царев двор — шта ћеш да видиш? наврвљеше около њега Бог зна колико јагњића од сваке врсте и скачући узањ стане их блека, и то бјеше знак као да га одврате од те мисли да се не би и он

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Зато и ја, укрепив своју немоћ, покренух се колико ми снага допусти, подигох врт свети, дом Пресвете Владичице наше Богородице, Приснодеве Марије, светога општежитија, и

Написасмо овај устав о појању и о јелу. Молбом молим да не буде непромењен, осим ако се у болест падне. Тада колико крепост може.

Проведите подвизавани на добро. Ни на десно, ни на лево, него по снази, колико ко има моћи, царским путем теците опомињући се шта јесте. (Пр. 4, 27) Трудове плодова својих јешћеш.

Јер они треба три пута недељно да се причешћују, колико знају себе да су се очистили од нечистих мисли и слагања са њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и

трпезар игумана, саопштавајући му и узрок изостајања, па ако је за благослов, опростити му, иначе да чини метаније, колико игуман заповеди.

светињама, празнујте светло и свечано, јер је празник над празницима и славље над слављима, када се уводи за трпезу колико је могуће. И на вратима дајте у хлебу и вину колико буде братије.

И на вратима дајте у хлебу и вину колико буде братије. О овоме је довољно рећи ово, а споменућемо и о другим стварима.

4, 8) старајући се да испуните колико је могуће. Јер рече Господ наш Исус Христос: „Овако заповедам вама да волите један другога, као што и ја вас заволех“;

Толико да вас буде колико је довољно да имате хране, и који побожност, љубав и јединство свему другом претпостављате, који се својим игуманима у

миру и у потребној послушности и поштовању покоравајући се, да и међу вама места има како би се Давидов испунио глас: „Колико је добро и колико красно када живи братија заједно“. (Пс.

послушности и поштовању покоравајући се, да и међу вама места има како би се Давидов испунио глас: „Колико је добро и колико красно када живи братија заједно“. (Пс.

Нека гледају часно, колико је могуће, оне које старешине шаљу. И као што је указано, они да буду мудри и старци, ако је могуће, због стрелчевих

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Састанак огранка! Накрени вамо тај кишобран! А теби, Анђелко, лака ти црна земља! Да си знао колико ти је суђено, можда би живео мало паметније! Покиснућемо као мишеви! Што лије! Почело и низ леђа да ми цури!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

(Седају на миндерлук.) А зажелео сам те се, одавна те нисам видео. Колико већ година како ниси дошао?! Има већ читаве две године како си једнако на путу, по трговини.

За тебе је, Јовчо, све, и алал ти вера! Не да кажеш да ти сад ово у очи ласкам, или ма шта... Али, и кад ниси овде, колико те пута спомињем и хвалим Бога што си ти. Јер, да тебе нема, шта би од нас, од ове цркве и вере било?!

што си њен, што њу двориш, служиш и што, кад је облачиш, можеш руком да је додирнеш; што ноћу, кад спава, можеш, колико хоћеш и како хоћеш, да је гледаш! Ех, кад бих ја био њен, на твом месту! Али, шта и мени, код мојих снашка, фали?

ВАСКА И много пара имаш? МЛАДЕН Па, не знам. Сигурно имам доста. Мећем у сандук. Не знам колико има. Сигурно доста. ВАСКА Како не знаш? Зар не служиш да стекнеш?

Зар не служиш да стекнеш? Сигурно једва чекаш да мало зарадиш, имаш пара, да не би више служио. А овамо: не знаш колико има. МЛАДЕН Па имам, имам доста. Могао бих да не служим више. ВАСКА А опет служиш? МЛАДЕН Па, не служим.

ВАСКА А опет служиш? МЛАДЕН Па, не служим. ВАСКА Како: »не служиш?« Кад, од како си, ти си код нас, и колико већ година има, само си код мене, само мене служиш, двориш. МЛАДЕН А, па то. Јест, то. Служим, али није то служба.

ЈОВЧИН ГЛАС Е, пријатељи, ето то је та Јовчина кућа, имање. Широко колико зид овај држи чак тамо; а дубоко тамо кроз воће, тамо до на крај вароши и даље, даље, у поље, у гору...

Дотле дошло? (Баца свећу у њеном правцу, те се угаси и котрља низа степенице.) МАРИЈА (иронично): »Дошло«? Ко зна колико, али кроз који дан можда ће да роди... (Пометено силази, бежи у кујну.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Од колики[х] 6едствованија и напастеј избавила! И колико крат моје совете и намеренија, која би ми за моје неразумије и нерасудије штетна и пагубна била, на добро обратила!

и[х] се стидим, и од који[х] ни до данас нисам се избавио, ползују ме кад и[х] помињем, помажући ми да се исправљам, колико је могуће, да ниско и смирено о себи мислим, и да друге, мени подобослабе, људе трпим и сносим.

од младости моје желио и тражио, српској јуности препоручити и тако српске кћери прсима, које су ме одојиле, ако не колико би[х] рад, барем колико могу, благодаран јавити се.

и тражио, српској јуности препоручити и тако српске кћери прсима, које су ме одојиле, ако не колико би[х] рад, барем колико могу, благодаран јавити се.

чловеку на свету, будући да од ње зависи сва наша доброта илити злоћа, следователно, и сва срећа илити несрећа, колико телесна толико и душевна, за које родитељи (о, родитељи, слатко и свето име!

Како можемо друг другу угодити, тихо, мирно и љубезно између себе живовати и дне житија нашега, колико је могуће, облекчати и усладити, поташтићу се изјаснити.

Што се каса познанства себе, правда, да је врло мучна ствар, будући да колико невежество, толико и много више самољубје затварају нам очи и не даду нам гледати себе с ружне стране.

Ову ћу, дакле, колико мучнију толико потребнију, материју као на нишану имати у свем мојем писању. После ползе и забаве, коју желим ком год

Ја, колико сам могао познати људе, по вишој части познао сам и[х] добре; и ако гди погрешавају, или чинећи оно што не би ваљало,

Мени је жао да људи који не мисле, не суде и не поступају следујући правилу здравога разума, себи [х]уде и вреде. О, колико би сви људи на земљи с[а] стране божије благополучни могли бити кад не би сами своје злополучије узроковали, мислећи и

Укорењеније стари[х] обичаја подобно је корењу велики[х] дрва; за колико година су се углубљавала далеко у земљу, толико потребују да се осуше.

Утешен ћу поћи с овога света знајући да сам браћи мојеј добра желио, да сам се силио учинити толико ползе колико сам могао и да нисам залуду живио.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

А како богатство није на одмет ни у светлој лози и како је вриједно знати колико треба да човјек има па да буде најбогатији у Зврљеву, чујте шта је било његово: Од непокретнијех добара Кушмељ

“ А и јест фратар Кушмеља љубио мимо браћу и мимо све рођаке, љубио га је „као крух вино“. Само да знате колико је пута с њим јео, баш с њим за једнијем столом, и у манастиру и по жупама! С њим је и путовао.

путовани пут, ни одужени дуг, ни покривени кров, ни запаћену стоку, ни стечено кнештво, све му то не завиђаху толико, колико њешто чему се Кушмељ надао. А Кушмељ и Осињача зебли су у срцу да им се надање неће обистинити.

Иве или Бакоња, „второрођени“ син Кушмељев, бијаше од дванаест година колико друго напредно дијете од петнаест, румен и збојит, живолазан, весео и готов увијек на „галијотство“.

Бакоњине руке, али и његово тијело, бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу да га он брани, него се светио сам, колико је могао, и трпио јуначки.

никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда кад је његово галијотство било и сувише очито. Колико и колико пута Кушмељу преври, па скочи да истуче „несритно дите“, а Осињача се онда накостријеши пут мужа, баш као

Колико и колико пута Кушмељу преври, па скочи да истуче „несритно дите“, а Осињача се онда накостријеши пут мужа, баш као квочка

— Таа-аа-ко! Уф! нека вас враг носи све, све, све, колико вас је!... — А проклети антикристи! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! убија вас бог!

Бакоња се чудио гдје толики народ познаје стрица, а ето су одмакли богзна колико од Зврљева! Кад у њекој продолини хтједоше пријећи цесту, два коња летијаху пут њих, упрегнута у господска кола.

— А колико му је година, Брне? — Дванајс... — Шалиш се, човиче! Није могуће! — Није могуће, више му има! — поновише сви у чуду.

Вире ми, ја га и заборавија бија. Је ли галијотâ шта? — Није, дујо, крижа ми, него, колико ми се чини, баш је мудро дите. — Таа-ко! Е, е „нова нева свака је ваљана!“ доведи га посли к меника.

— рече Бакоња развивши лист неписане хартије. — О Исусе слатки, има ли још ко овакога дитета!? — узвикну Барица, па колико је била весела наточи чашицу ракије и понуди Кењу. А кнез се упути к њему, викнувши: — Дај крунаше одма! — Шта?

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ми идемо у гомилама, по двоје (ал сâм и сâма!) И само се тек по неко од нас сети Како су, колико јуче, горели сунцокрети Из башта у предграђу, са сунцем у семенкама.

О боље да си куд било Пошао и да је пала Ко друге — земљи у крило. Овако: о твојој нити Живеће тешка и мала Толико колико и ти. СА УСПОМЕНОМ НА ЈЕДНУ ПАНОНСКУ СОБУ Кревет у дуборезу.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

„Ја знам шта СИ ти.“ Тада се он и оделом и држањем крио. Није хтео да ико зна колико жутих носи у недрима. Са слугама је и јео и спавао. Гледао је у Туркињу, уплашен и од њених очију и од исуканих сабљи.

„Не мислим што си трговац само“, рекла је, а дим се искидао у онолико праменчића колико је речи изговорила. И те речи тихо су гореле у белом диму.

Кад рабаџије попију ракију, зови! Што сваки пут да те опомињем да ставиш чергу на прозор? Чик да избројиш колико сам пута заноћио овде? Механџија без речи замрачи прозор и врата за собом затвори опрезно, тихо, као да газда спава.

Ђорђе уздахну „ја знам колико пута“, зари прсте у чекињасту браду и замисли се. Од своје шеснаесте потуца се он по путевима, далеким варошима,

оних механских, због чувеног оца од свих крио презиме, хтео да му само дукати проносе глас, да вреди само онолико колико су му кесе тешке, и пред женом и оцем и светом.

тикава, с мајком их разбијао свињама, а она је, држећи пуне шаке слузавих семенки, рекла: „Мушко си, богат си, жен има колико хоћеш и каквих хоћеш. Немој Симку. Узеће себи слугу и живеће као кнегиња...

„Јеси ли их видела оволико?“ Она се загледала. „Као да је кукуруз.“ Напунио је шаку. „Види колико су тешки.“ Узео је њену руку и њоме благо мешао гомилицу. „И у мраку светле. Моји су. Ја сам их зарадио.

Вукашин је пред огледалом четкао зелени реденгот и ћутао а он му је говорио да сада треба да покаже шта зна и колико вреди, и да треба одмах да се ожени; он ће му са својим пријатељима наћи девојку која њему приличи.

— Сигурно није као наш. — Није. — Па какав им то Божић може бити, кад, кажу, немају божићњара! Колико су ти српски сељаци јадни, још више су самоуверени. Она је према њему добра, пажљива, али шта може?

Растури ти се огњиште, разломи имање и затре лоза. Моји унуци биће Тошићеви унуци. Аћим чупа браду. — Да израчунамо колико сте потрошили на мене. — Израчунај ти! — Израчунао сам, Ђорђе. Мени припада трећина.

— Да израчунамо колико сте потрошили на мене. — Израчунај ти! — Израчунао сам, Ђорђе. Мени припада трећина. — А колико је зарађено у овој кући откако си ти отишао из ње? Хоћеш и моју муку? И то је братски!

А чим је дошао, грожђе, орахе и јабуке однела му у собу. Грожђем му и прозоре окитила. Колико је пута у уморној тузи, оној пред сан, оној кад је сама, њим тешила себе.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Баш си смешан! — девојчица се закикота, али ипак затвори очи, осећајући како је захвата лагани дремеж. Ко зна колико је спавала? Шта сањала?

Ко зна колико је тамо остао? Када се вратио — Беле жабе није било, али је на месту где је самовала блистао прекрасан бели цвет.

Сат откуца осам, па пола девет. Као да га повуче звук звона, старац се скотрља у сан. Ни сам не зна колико је спавао, шта је сањао... Али, када је отворио очи, све око њега блистало је у месечини. »Гле како сам жедан!

— Јесмо ли тешке? — Па, наравно! — осмехну им се, мада нису биле теже од пене. — Видите колико вас је! — талас се окрете лево, затим десно. Каква дивота! Какав сјај!

Није му било до такмичења. Чак је и ловио само онолико рибе колико је односио мајци. Сви су се питали шта једе, камо одлази кад му се у висинама изгуби траг? Он је ћутао. — Гле ти њега!

Требало је то пљескањем прославити. Требало је одморити се од пљескања. Ко зна колико би то трајало да Црноглавка не повика: — Будите се, устајте!

Ко зна колико су путовали? Већ се у крпе претворио огртач цара Ферфелина, излизале царичине папуче, натекле ноге јадних принцеза.

« Жаљење у њој порасте, али настави да хода. Ко зна колико је тако ишла, док на ивици пустаре не угледа младића како копа бунар. — Баш ћеш у песку наћу воду!

— Зашушта ветар крилима, па полете у Земљу ледених брегова, а лепотица пође да тражи Камено јаје... Ко зна колико је ишла распитујући се.

— А тако! — узвикну главни ухода и позва чету војника. Ко зна колико су путовали? Колико пустиња прешли док Нису стигли до мора и испод моћног стабла угледали мале свираче?

— А тако! — узвикну главни ухода и позва чету војника. Ко зна колико су путовали? Колико пустиња прешли док Нису стигли до мора и испод моћног стабла угледали мале свираче?

« Сакривен под палубом извидничког брода он напусти острво истога дана. Ко зна колико је, затим, светом пловио? Колико штедео Док није купио први чамац? Тек у сну промакло би му кроз сећање родно острво.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

је следеће године када су Уставобранитељи већ добили битку, у њему изненада искрсло питање: није ли ова битка вођена колико за Устав толико и за Вучића? Није знао откуд је искрсло, одгурнуо га је, али му се питање, одгурнуто, стално враћало.

се све луђе распламсава у људима: уживали су у смрти непријатеља а непријатељи им, већ одавно, нису били толико Турци колико пријатељи од некада.

Речима, дабоме. Изгледало му је да никад живље није оцећао него тог дана колико су онај дечак-несмајник од некада и овај достојанствени терџуман, слични.

Мржње су ницале лако и скривале се дуго, сумње су увек биле ту. Колико пута је он, за кога се говорило да је праведан као сам Бог, у себи изненадио зломисао према оном који се с њим у

устанка, оболели од власти и од злости, стали да раде један другом о глави, иако је у почетку изгледало да су сложни колико и храбри а изнад свега да су одани један другоме.

То је, дабоме, увек иста прича коју само Карађорђе никад није заборављао (као да је од детињства читао Тацита). Колико пута га је Васа Чарапић, једкни који је смео да му уђе под шатор из ненада, затицао свег црног и од сумње: није

У исти мах, није веровао да се може узмаћи и зато се понекад трзао. На његовом лицу, црном колико од сунца толико и од несанице, ништа се није видело.

Као кад је био млад, тако је био нестрпљив да полети, али је чекао. Милисав Чамџија, певач чувен колико и ратник, заверио се синоћ Карађорђу да ће се, ако буде жив, кад устаници, у тишини, освоје Сава – и Варош-капију,

Не подсећа толико на зграду која памти она страхотна турска доба колико на нахерене зградурке које је, у својим стриповима о мишевима и француској провинцији, цртао славни Машеро.

Био је још сасвим млад када је приметио да то што се зове мој живот промиче, углавном, непримећено. Колико је, рецимо, свитања он запамтио иако је гледао скоро свако и скоро свако је било друкчије?

са чувеним Мехмед-капетаном; тако је било и са оним Мулом Сарајлијом кога је убио, истина не на мегдану него у потери, колико метком из кубуре толико и силином упрепашћености коју је у њему изазвао. Било је то 1806.

(ИЗГЛЕДА ДА ЈЕ ТО БИЛО НЕИЗБЕЖНО, ТИ ИЗ ОРАНА, У АЛЖИРУ, КОЛИКО ГОД ДА ЈЕ БИЛО ПОГРЕШНО: ТАДА НИЈЕ БИО СПРЕМАН ДА ПАМТИ ОПОМЕНЕ.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Обоје смо страсно веровали тада Да се бесмо нашли. И ми нисмо знали Колико смо били уморни и пали Од јада, од давно преживелих јада.

И у чудном страху ја се питах тада: Какво судба спрема испаштање веће, И колико треба невоље и јада, Да исплатим овај час ненадне среће! И не видех ништа.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Ах, ово је највиша таина и духовне најстрашније буре - овога су у гробу кључеви. Колико сам и колико путах, дубокијем заузет мислима у цвијетно лоно природино, хранећи се питателним соком из ње сисе

Ах, ово је највиша таина и духовне најстрашније буре - овога су у гробу кључеви. Колико сам и колико путах, дубокијем заузет мислима у цвијетно лоно природино, хранећи се питателним соком из ње сисе голе и прелесне,

да дичнија на јутро изиде пред очима свога владаоца - на сва моја жарка љубопитства смијехом ми одговара њеним. Колико сам и колико путах свод плаветни неба свештенога, брилијантним засијат сјеменом, заклињао душом запаљеном да ми

Колико сам и колико путах свод плаветни неба свештенога, брилијантним засијат сјеменом, заклињао душом запаљеном да ми свету открије

Кад стубове у висину попну колико је с земље до мјесеца, онда ти се у правилне дуге свију сфером неба блаженога, на четири небесне границе у

Би мировах число, непоњатно ником другом до мени самому, под хаосне остало облаке закопано у њедра мрачности. Колико сам ја посла имао док сам време отео мракама из њинога ланца и тавнице, пуштио га да лети свободно по опширној

Иза овог те сам исказао, ја допирем до границе мраках, мраках мећем колико свјетлости; ја овако простор разумијем.“ „Архангеле ума високога, ка дух један довољно се дижеш и чест твоме чиниш

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

То трагање било је занимљиво, а када је успело, стварало је уживање што га осећа сваки ловац, рибар и колекционар. Колико сам се обрадовао када пронађох репродукцију старе камее која предочава Птолемаја Филаделфа и његову супругу, а још

Из тога изведоше Талес и Анаксимандер закључак да наша Земља лебди у средишту те небеске сфере. „Колико су та учења ових мудраца била различита од онога што сам од својих пређашњих учитеља чуо!

Ту седох на лађу која ме довезе овамо“. „Колико си дана тако пешачио?“, упита га Питагора. „Десет дана“. „Е па лепо!“, рече Питагора својим ученицима.

Тада им испружи стопало своје десне ноге. „Нека тај зид буде толико дебео колико је моје стопало дуго! - Шта мислите, колико би наш опробани пешак Питеас морао да хода да са једног краја тог зида

Тада им испружи стопало своје десне ноге. „Нека тај зид буде толико дебео колико је моје стопало дуго! - Шта мислите, колико би наш опробани пешак Питеас морао да хода да са једног краја тог зида стигне до другога?

Ово би био достојан предмет за његову мајсторску кичицу“. И он уздахну дубоко да покаже колико има смисла за сликарску уметност. „Е, сада пођимо даље!“, рече он својим пратиоцима.

„Шта тртљаш ту којекакве будалаштине?“, развика се Грилус. „Море немирно? - Лажеш колико си дуг! - Ја сам својим очима видео да је море било глатко као огледало кад сам ноћас...“ Он ућута.

„Ова со састављена је из ситних зрнаца. Свако такво зрнце можеш раздробити у ситан прашак. И тај прашак, колико год да ти његови делићи изгледају сићушни, можеш раздвојити у још ситније делиће. Ево погледај!

Хипократес је слушао пажљиво, а Демокритос је тумачио даље. „И сам ваздух, колико год да нам изгледа прозиран састављен је из ситних делића. Иако их не видимо, осећамо их при најлакшем поветарцу.

„Куда јуриш, синовче, као избезумљен? Вијам те чак од Пропилеја, и једва те стигох“. „О, стриче Никијо, колико изненађење и радост што те овде видим!“ „То ти је као воља богова. Од када си овде?“ „Тек што сам стигао“.

Аристотелес гледаше замишљено преда се, а стриц промени тему разговора. „Отац ти је, колико знам, оставио лепо имање“, рече он Аристотелу. „Да, добих прилично пара за њ“. „Ти си га продао!

Ваљда ћу моћи овде наћи каквог доброг учитеља геометрије?“ „За добре паре, колико год их зажелиш. - Остаћеш, дакле, овде?“ „Хоћу. Али пре свега морам да потражим себи стан“. „Да потражиш стан!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

нисам смео ни да гледам, а шеталица на зидном сату јецала је једва муцајући секунде док наједанпут, ваљда случајно и колико да ме потпуно дотуче, стаде као срце у самртника.

А на другој станици уђе кондуктер, прегледа карту, обрачунасмо се, то јест исплатих му колико сам сматрао да вреди његова изузетна пажња па остадох сам да, уз пријатно труцкање, слушам како се прозори лако

И одједном дође ми да је уверим колико је волим па јој рекох: Хоћеш ли да скочим доле? Али молим те реци, климни само главом. (Говорио сам брзо.

— Не налазим да сте у праву — рече ошишана студенткиња, сува, доста дужна и испијена жена ниских груди, колико да се умеша. — О ово овде, шта ти је то? — То су: Сенке јутра Арцибашева.

Сваки данас може да заради, ако хоће и колико хоће. А ви сте врло неучтиви и дрски. — Могуће — одговори мирно студент као да је очекивао баш ове исте речи.

Међутим мало доцније воз стаде и ја сиђох пред станицу да бацим поглед унаоколо, бар колико допушта слаба светлост пред њом и око ње. Али ми се сад све учини друкче него некад.

Поп, млад, весео човек и попадија, пуна, са великим црвеним печатима, жена „у српски“, нису крили колико им чини част што смо њихову кућу изабрали за ову срећну прилику. А кад је било време јутрења одосмо у цркву.

Па кад си пошао, како си путовао, шта радиш? И опет не чекајући одговора на које од својих питања: — Колико имаш одсуства? — Три дана без путовања. — О, баш ти хвала. Провешћеш све код мене? Нећеш у Солун? — Не мислим.

измучено лице и пуно бора чело по коме су, испод шајкаче, неуређено падали праменови његове црне косе, па сам мислио: колико овај старешина, пун снаге и простоте, мора уливати поверења људима које води.

Ја сам ћутао. А он ме, у нади ваљда да ће га свеж ваздух колико-толико окрепити, замоли да отворим мало окно прозора који се сам био заклопио.

Он уздахну испрекидано. — И ваздух овај није више ваздух. И доиста, колико сам пута, будећи се у својој земуници и притиснут истим гробним мртвилом маћедонских урвина, имао овај утисак и сећао

Па уверен да се ништа слађе у животу не може ни доживети од онога што осећа дете кад га буди сунчани зрак и славуј, колико сам се пута напрезао да замислим: како опет кроз сан слушам онај исти жумор свемира и осећам сав онај, буран, пун

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

ме у њих довеле, не по пресудности онога што сам у њима доживио, не по добру и злу које сам у њима нашао, не по томе колико сам у њима опржио или упрскао перје и колико сам свога живога меса у њима оставио: памтим их или под зракама сунца или

сам у њима доживио, не по добру и злу које сам у њима нашао, не по томе колико сам у њима опржио или упрскао перје и колико сам свога живога меса у њима оставио: памтим их или под зракама сунца или у сјени облака; ваљда по томе какве сам их

Замислите дијете у гарде-енфант-y с брковима!) Колико год је мој отац задао дједу јада и главобоље својим немиром, толико му је овај стриц, на сасвим други начин, наносио

Баш му хвала. Јер доиста не могу више да гледам лица спавајућих. Колико ли сам се само напатио за оних пет-шест дана што сам имао собног друга!

лица која сам виђао по болницама, по ратиштима, по војним пољским превијалиштима, низови лица с печатом патње и бола. Колико ли нијеме истине на тим лицима !

На прстима, сасвим тихо, прошли бисмо мимо дуге редове кревета. Колико људске туге на тим разоружаним лицима! Сретан сам што сам опет сам у соби.

Овај наш живот, и ритам овог нашег круга, па и живот и ритам сваког другог круга, ма колико живљег и збивањем богатијег од овог нашег, и опет је само један диони живот — само један мртви рукавац времена.

Та није умро Бог!” — Нису је схваћали. Па јасно! Сасвим јасно! Умрла је само једна — ма колико драга, ма колико добра — бакица. Једна јединка. Није умрло сâмō начело постојања!

Та није умро Бог!” — Нису је схваћали. Па јасно! Сасвим јасно! Умрла је само једна — ма колико драга, ма колико добра — бакица. Једна јединка. Није умрло сâмō начело постојања!

Дијете је не препознаје, још јој не зна имена ни слова, али већ се јежи од њезина хлада. Колико пута дјетињом душом промакне, незнана, смрт!

А тавани — те старетинарнице смрти похранитељи су и чувари таквих материјализоваих успомена, храмови тог пијетета. Колико ли смрти на тим таванима!

случају, мислим да је веома самилосно дошла та вањска, случајна несрећа која ми је повриједила руку и скврчила прсте колико је било потребно па да ми препријечи такозвану „даљу каријеру”.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој. Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.

«... Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш. Чичу питај... После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина,

И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум.

Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца. Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.

Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. — Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. — Колико даш, де? — Шта да дам?... Знам да не можеш. — Хоће да се кладе! Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци.

— Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да

шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.

вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. — Јоване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли?

— Број! — рече му Ђурица. — Лако ћемо пребројати, но деде причај. — Море број то, да видимо колико има. Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у

Само из твога села траже пет кућа: Стојићи, Илија, Никола, Јово... — Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати. И онима у Војковцима треба послати. А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.

— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му

Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... — Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно. — Пет стотина дуката. — Ништа не можемо учинити...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Ове, видећи Петра где им се приближује, повикаше као из једног грла: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико чиода данас сломијемо, толико ћемо дана живети.

оживеше и почну опет ломити чиоде, па кад га опазе, а оне из свег грла повичу: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико год данас чиода сломијемо, толико ћемо дана живети. Петар им на то одговори: — Тешко вама и вашем животу!

— пита враг. — Хећy, — рече старац — него ме плати, па да идем даље. Потом га враг пита: — Шта иштеш за плату? Колико ћеш новаца? А старац му рече: — Ја новаца нећу, да ме ко за њих убије, него дај ми ону стару кабаницу иза врата.

шта је доживио — овако као ја вама па му најпослије рече: — Честити господару, мене је бог досада чувао, а твоја кћи колико је мени мила толико сам и ја њој, него да нам и ти дадеш дову па да се узмемо.

Испродаје све што је спечалио, па си штурну у свет да печали колико хлебом да се храни. Тумарајући тако по белом свету, намери се у неком селу да коначи у некога големога домаћина.

жену, ја га дочекам са седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити; прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући.

Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хоћеш. Али царев син вели: — Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него xоћy Баш-Челика да тражим, — а

Кад, су дошли кући, див сустао, сав се у голу воду учинио па, отворивши врата од млина, хукну колико може више, а од оне његове силе сва дјеца разлећеше се куд које, неко на панту, неко напоље кроз баџу, еле ниједно не

По вечери покаже он трешње, а сви се зачуде и почну их јести. Али ето и већега чуда: колико год које окусило трешања, онолико му изникло рогова на глави. Сад се цар нађе на невољи.

Сретно вам било! Онда везировић даде царевој кћери онолико јагода колико јој је било рогова на глави, и вјенча се с њоме. Ако су живи, лијепо им је и данас.

КО ДОБРО ЧИНИ НЕ КАЈЕ СЕ Био ти је оно неки везир, прав, поштен и добар за сиротињу, ама богме опет колико је год био добар, све му се је чинило да је многога увриједио и уцвијелио, кан̓ ти када је ко на великој паји, па не

Када слуге накупише вреће и завезаше, рече им да и себи накупе колико хоће, па и они накупише колико су могли, а како и не би: онако пусто благо, па да остане!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Све ми се чини гроб мој није ово. Колико простран к'о гроб свију људи С данима њиним тешким к'о олово, Тешким к'о суза, која мртве буди, К'о ноћ са сузом, када

О, кад би знала колико си дивна Ономе кога смрт страшна не боли, Чија је љубав ведра и наивна, Који тек мисли да те дуго воли.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Ништа ме не би уплашило више од загрљаја тих колико страсних, толико и непривлачних рођака. Једном, док ме је мајка носила у свом наручју, питале су ме која је од њих две

- видео бих нова места, градове и земље, живео бих тамо, сусретао се са људима, склапао пријатељства и познанства и ма колико то било невероватно, чињеница је да су они били за мене исто тако драги као и они из стварног живота и нимало блеђи у

Наставих да ходам као да се ништа није догодило, када ме странац сустиже. “Колико Вам је година?“, упитао је, испитивачки ме посматрајући. ”О, око педесет девет”, одговорио сам. “Зашто?

На тај начин бих ухватио онолико врана колико сам желео. Али једном приликом догодило се нешто што ме је натерало да их почнем поштовати.

” и тек после неколико дана је поново проговорио са мном. Остали успеси, ма колико били велики, пашће у засенак, али ја осећам да могу мирно да се одмарам на својим ловорикама хиљаду година. ИИИ.

Невероватно је колико су људи мало знали о узроцима овог зла које се појављивало у земљи сваких петнаест до двадесет година.

В. Високонапонски предајник Када разматрам догађаје из прошлости, схватам колико су танани утицаји који формирају наше судбине. Један догађај из моје младости може да послужи као илустрација за то.

предвидим није ме толико подстакла мисао о комерцијалној и индустријској револуцији коју ће он сигурно проузроковати колико хумане последице многих достигнућа које ће он омогућити.

Да бих илустровао колико дубоко је укорењена склоност да се у ово верује, чак и код трезвених Американаца, поменућу један смешан догађај.

Претпостављам да ови инжењери никада нису сазнали колико је мало требало да их избацим из своје канцеларије. Од када су ми највећи људи тога времена, водећи људи у науци, чија

Тек колико да се стекне извесна представа о томе, навешћу следећи пример: запазио сам да ће стаклени балон од 12 инча са извученим

Али, бар колико је мени познато, данас не постоје инструменти којима би се са прецизношћу могао остварити такав циљ. Године студија

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Михајла Пупина У спомен мајци ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ Када се осврнем на период од годину и нешто више дана колико ми је требало да напишем ову књигу, чини ми се да ће речи са почетка једанаесте главе најбоље изразити сврху овог

Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима,

Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима,

Стари и млади, људи и стока, сви се усредсређују на жетвене радове. Али нико не ради толико колико српски во. Он је свуда највернији и најважнији слуга српског сељака, а нај више у Банату Он пооре све њиве у пролеће,

Добро сам знао колико би јој било тешко да настави да ме издржава на школовању, а оцене у школи ми нису давале за право да се обратим проти

имао много новаца и носио скупа варошка одела, али није било ниједног угледнијег српског сељака у Идвору, без обзира колико је био сиромашан, који себе није сматрао важнијим од ових људи чија је улога пролазна.

Један од њих ме је упитао колико сам дуго у овој земљи и када сам му рекао да сам ту само око двадесет и четири часа, насмејао се и рекао да је тако

У овоме сам видео њен покушај да ми покаже колико цени мој обичај да идем у цркву и да ме охрабри да у тој навици истрајем.

За сваки конкурс који се појављивао у новинама, пријављивало се на стотине кандидата и, без обзира колико рано би се појавио на одређеном месту, увек сам затицао масу света.

Мени се чинило да су га Џимови назори исто толико занимали колико и рад у ложионици. Једног јутра, врло рано, пре него се фабричка сирена огласила и машина почела свој свакидашњи рад,

!” Док је то говорио, Џим ми се смешкао и намигивао, стављајући кажипрст на чело, као да је тиме хтео казати колико се памети налази у практичној глави једног довитљивог старог ложача.

То никога није дирало колико мене, јер га нико није тако добро разумевао као ја. Кад је увидео да се ја искрено дивим његовом знању и да ме веома

Ћипико, Иво - Приповетке

Други се стали церити и даље задиркивати док жупан не одсече: — Вечерас ћете се шалити колико вас је воља; сада пригни шију и купи! Опет је пред заход захладнило. Уоколо је тихо и спокојно.

Цвета се веселила: „Ако овако потраје, биће зараде!” — и већ је у глави срицала колико ће новаца донети болесном човеку.

Није веровала својим очима. Пребаци га преко руку неколико пута. —Мало је, господару! — и загледа у шаку. —Колико смо се погодили? —Је... Но није ни толико. Мањка шеснаест новчића. —Није могуће!

А она је напремила да пође. Ко зна кад ће време умекшаш. Знала је добро колико треба да плати за пароброд. Таман онолико колико је платила до амо. Лепо све срачуна у глави, помажући се прстима.

Ко зна кад ће време умекшаш. Знала је добро колико треба да плати за пароброд. Таман онолико колико је платила до амо. Лепо све срачуна у глави, помажући се прстима. Залуду, фали нешто, ако ће и мало.

—Двије цедуље за ме и за овога, — и покаже на сина. —Куда ћеш? —У О... —Дај новац! — и пружи руку. —Колико? —Двије круне и двадесет! Дај, брзо! Жена се скањива. Најпослије смисли се, развеже мараму и пружи му круну. — Ча?

— Ја се празан нећу враћати; у свијет ћу поћи...Видим ја што је: најгрђи је друг невоља, а код нас је има колико те воља... Гдје је корисније, ту је најбоље... — А зборе да је бољи свој камен но туђе дрво, — опази дјевој ка.

Али она не може да се одлучи, и засве да је он код ње, не може да се отме својим мислима. Колико се пута зажелела човјека, колико је пута чезнула за толиким морнарима и рибарима које среташе по пустоме шкољу и с

Колико се пута зажелела човјека, колико је пута чезнула за толиким морнарима и рибарима које среташе по пустоме шкољу и с којима би се тако брзо упознала!

Кад би разговарала с којим од њих, колико је пута мислила на малу кућицу до мора, у њој наћи се с којима од њих, проживјети вијек, а те жеље још јаче осјетила

Не знаш колико си ми досада јада задала! Бродица пристаде уз згодан шкољић; обоје искочи на крај; она га чека док бродицу нареди, па

— 'Ајдемо! — повика он изнебуха. — Или не знаш да си ми жена?! Не знаш колико сам се гризао у себи тебе ради!... Зар још мислиш на друге?

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

нашу другу природу није ни једино могућ ни природан, него један између више могућих и заснован на конвенцијама колико и сви други.

у простору и блискост по историјској судбини не укидају наше обавезе у тананоме разлучивању и тумачењу разлика, ма колико да су нам иначе, и то с правом, суседство и блискост крајње драгоцене и драге.

Мислим да не треба посебно истицати колико су песници од симболизма па надаље настојали да поезији врате изгубљени „углед“ управо тако што су покушавали да

И колико је само ово настојање индикативно за место на коме се поезија обрела кад се опасно затворила у приватноосећајну сферу.

Сви ми осећамо изузетну мелодијску снагу коју носе многи његови стихови и свежину која је непоновљива колико и неухватљива.

Али оваква модерна поезија, ма колико зависила од националне културе, редовно успева да се уздигне до онога степена универзализације човековога искуства где

У српској култури вероватно нема другог мита који би је колико косовски могао да затвори у себе саму, а Васко Попа је управо са њим желео песнички да се понесе, да га реартикулише у

речју Косово, и због чега се окупљамо у овој просторији Удружења српских писаца, плод једне доста дуге, кратковиде колико и опаке сепарације, унутрашње деобе нашега културног простора.

Обратићу вам пажњу, и покушаћу нешто о њој и да кажем, колико се то уопште може у неколико дозвољених ми минута, на једну књижевну област за коју држим да нам је мало знана.

Ми не можемо знати колико је тамо погубљено песама које би Вук својим несравњивим књижевним чулом запазио, и шта би између толиких усмених

У основи је „тамни вилајет“ просторни појам. Али се чини да књижевно уобличени простор није толико код Настасијевића колико је код Станковића погодан за нешто ближе разумевање балканске културе.

И ми и они чудимо се заправо културним навикама конвенцијама виђеним споља, туђим очима. Уосталом, колико ногу стварно има мала ноћна животиња из наше досетке? Судећи по руском језику, има четрдесет, јер се зове сороконожка.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Је л' плаћено? ШЕГРТ: Јесте! (Предаје му шест кутија.) ЧЕДА (ишчуђава се): Охо! Па колико је то? ШЕГРТ: Шест стотина. ЧЕДА: Шест стотина?!!!... ШЕГРТ: Толико је госпођа поручила. ЧЕДА: Добро, добро, иди!..

ДАРА: Па кад она неће никог да запита, но све сама ради. ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата! Колико година мисли она да ће бити министарка? Или мисли можда да своје визиткарте растура по народу као прокламације?

ЧЕДА: Па како да је не узимам озбиљно кад ће тај Никарагуа доћи сутра да те гледа? ДАРА: Може он мене гледати колико хоће, питање је хоћу ли ја њега гледати. ЧЕДА: Па добро, шта си ти казала мајци кад ти је говорила о удаји?

) Опростите, бога ми, што вас овако све заједно примам. Ја видим и сама да није ред, али не можете просто веровати колико сам заузета. Нисам ни у сну сањала да је то тако тешко бити министарка.

ДАРА: Шта ће сад опет, шта значи тај увод? ЖИВКА: Ја сам ти рекла да ћеш се и сама уверити колико те она вуцибатина вара. Е, па, ево, кћери моја, дошао је час да се својим рођеним очима увериш.

АНКА: Хтела сам само да вам кажем, јер госпођа ми је наредила: који год продавац прође, да купим све колико год бројева има, али свега је један прошао откад стојим на капији. Не знам да л' још да чекам на капији?...

ПЕРА: Молим! (Оде.) ВИИИ ЖИВКА, ВАСА ЖИВКА: Бога ти, Васо, реци ти мени: познајеш ли ти колико-толико законе? ВАСА: Па, како да ти кажем, Живка, нити ја познајем законе нити закони мене.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Сеоба ипак је потпуно засебан роман, који се на свим чисто књижевним равнима разликује од Сеоба онолико (и онако) колико се позни Црњански разликује од раног Црњанског из двадесетих година.

Укратко, створена је књижевна варош, утопијска колико и стварна; својим се границама, унутарњим и спољњим, она подудара са простором по коме се ликови крећу и живе.

с чињеницом да је Станковић, као ретко који наш писац, уобличио један тип или модел старе варошке културе, затворене колико и строге, са јасно градираном лествицом вредности.

А, опет, познато је да јунак унапред све може знати и све предвиђати што ће се касније у роману десити само онолико колико је примакнут приповедачу (наратору) који је заузео ауторски положај или - што није исто али је блиско -

Штавише, њих ликови нису толико вољно одабрали колико су им они просто отели маха. И ваљда из те за нас немерљиве, али за Станковићевог приповедача и мерљиве и знане

15 У хладној и разграђеној кући разграђен је и свеколики породични ред: свак узима што му и колико му треба, вуче за собом предмете и оставља их не марећи за друге укућане; деца Софкина из наћава извлаче комађе хлеба,

И више од тога, не само из њене свести, него,и то је још важније, из њенога укупног самоосећања, емотивног колико и чисто телесног.

једна важна околност која је могла знатно утицати на тумачење језика, стила и композиције Станковићеве Нечисте крви колико и осталих дела.

Човека данас може помало и да изненади колико су ондашњи српски критичари били сагласни у замеркама упућиваним нашем писцу.

48 Вероватно није случајно што се у српској књижевности управо у то време, на прелазу векова, формирао колико значајан толико и тешко одредлив београдски стил.

дело изван тога контекста, који се током времена мења, могуће је, а и упражњава се, али нам зато даје осиромашену колико и искривљену слику.

Лазаревић, додуше, није објаснио у чему је неправилност; од најранијих критичара чинио је то, колико знамо, једино Владимир Ћоровић.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Напротив, постао је хајдук да сам шале рабоше за глобе и да покаже како се отимље. Нека му се смеју колико год хоће што му је стрина Божана још Божана, и то баш у Броду покрај преклада, и што су му братанци у Призрену у

Беше настало подне и сунце тек продрло свом снагом у ждрело. Колико да сабор оживи од јутрошње јаке планинске свежине.

да их оне дворе и послужују као Колашинци, но им сами доносе каву и медовину и остављају да се саме веселе како и колико хоће. Овамо на заравни повише конака логор Рогожњана.

Зато му није нимало сметало што турски није знао ни воде потражити, а арнаутски — само колико да му се на говору подсмехну Дреничани и Острозубљани.

Та се одлука на време објављивала и после завршнога дана било је допуштено да у туђе винограде улази ко хоће и бере колико може, па чак и стоку уводи.

Христов печат као на поскурнику, те да се и на оном свету зна ко је овамо у чијем Тору био, па турчио се или шокчио колико му год драго?...

При отшкринутим вратима, као што то сви по селу чине док не легну, Богдана је нешто радила око наћава, колико да забашури и себе и своје дете да је не запиткује кад ће му отац доћи.

Чујеш ли?... Ту вашу малу Мораву. која се кочопери и узимље свијет на врат, а нема је ни колико добар турски вилајет. Чујеш ли, мрзим је!

сина Арнаути, којима ће можда бити драго да је виде сломљену и необучену, па да се после свете не толико, свакако, њој колико њеном народу: „Е нема, међер, мекша срца од српскога!..

главу, но је сама пажљиво спусти, па приђе Вујани н болно је загрли, овлаживши је нелажним сузама: — О, сестро, колико би била срећна да мој син лежи место твога Јаблана!.. Да Бог да мајка ни једнога код куће не затекла ако је ово лаж!..

— Дајте, синови, по једну каву новим гостима! — рече најзад Бац Хаџић, колико да затури траг својој збуњености. — Не по једну, побратиме, но колико можемо! — добаци му пакосно поп.

— рече најзад Бац Хаџић, колико да затури траг својој збуњености. — Не по једну, побратиме, но колико можемо! — добаци му пакосно поп. — Колико ти душа хоће — опет домаћин крто кроз зубе. — И вечеру, побратиме!..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

»Стармали« 1882. ЂУРО ДАНИЧИЋ Само плач чујемо, само гроб видимо, — Ми још и не знамо колико губимо. Страх нам неки стегô бола обилата — И губитке ’ваке тек будућност схвата.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Но јошт није доцкан, моја лепа Евицкен, само се ти на мене угледај, пак се можеш јошт колико-толико поправити. ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће јошт од мене бити?) ПОЗОРИЈЕ 2.

Ти си може бити тражио просте људе, пак си дошао код ноблеса. ВАСИЛИЈЕ: Та ја нисам луд; колико сам пута долазио док је јошт и покојни мајстор живио. ФЕМА: Рифтик, опомињем се, кад је тео за пединтера стати.

ФЕМА: Ја опанчарова жена, у ови аљина опанчарица? Ах, саме даске морају од жалости плакати! ВАСИЛИЈЕ: Али забога, колико сте ме пута назвали вашим зетом? ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима? Сад ће ме сместа грозница уватити.

Не знаш ли ти да је моје тјело слабо? ЈОВАН: Е слабо, да! Колико сте боја од мајстора изели! ФЕМА: То је инпретиненција!

Овај гурбијан Јохан тако гадне речи говори, да се човеку морају црева мутити. Анчице, данас ћемо имати једну гошћу. Колико има сати? АНЧА: Девет прошло. ФЕМА: Сад је најбоље правити визите, је л’? Анчице, само добро уреди. Ево ти тринкелта.

АНЧА: Милостива госпоја, ви сте врло добри. ФЕМА (ода успијајући по соби): Анчицкен, колико ме год пута мојим правим именом, милостивом госпођом, назовеш, толико ћеш пута добити тринкелт.

САРА: Ја ћу њу таки довести. Она је јамачно у кујни, уређује шта ће се за супу месити, какав ће бити сос, од колико фели цушпајз, какво печење, зашто, да вам право кажем, нема гостољубивије жене од госпоје Миричке; и ја сам на ручак

САРА: Гледајте ви, мон фрер, да се усрећите; слушајте мој совет, мон фрер, она је красна жена, ваша прилика. Колико су ваши ти богови са мало постаријим персонама задовољни били, само да им је пун трбу.

Ово је президент што вам носим Истина, могло би и друго бити него бурмутица и сат, али он ће показати колико пути куца срце кад оће да буде венчање.

ЈОВАН: А, баш погодисте! Колико сте реди боси и са мном заједно растезали коже. ФЕМА: То је импретиненција! ЈОВАН (продужи): Па знате ли,

Евице, ја знам да се ти шалиш, само оћеш да ме намучиш; дај решконту, да примим новце, па онда узми колико оћеш. ЕВИЦА: Убио ме бог ако знам о каквој решконти! ВАСИЛИЈЕ (легне на земљу): Ох, сад сам несрећан!

МИТАР: Аа, сад ми пада на памет колико сам је пути видио кад сам покојном графу чизме правио. Ту је она била куварица.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О, у слепоочнице се своје настанити. Ево ме без одбране испред страшне самоће. Не окренути се ма колико да се то хоће. Лице без очију на пустоме зиду бити. Црвене птице певају у моме месу. Црне птице облећу око моје главе.

земље ко биљка ил цвет Расте, и то је одбрана земље Намучено зрно мисли цвет Дан мисли сунце И то је одбрана земље Колико је земље иза нас Толико је снаге у нама И то је одбрана земље РЕQУИЕМ И Моја је крв мој пут до тебе прелудијум То је

Ако пред том речи скривим под челом ми поледица и дан поражен. Реч крв! најлепша реч која се не сме. А колико птица и звери у крви мојој преноћи! Можда изван мога срца и нема песме, јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде.

Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде.

РОЂЕНДАН Више ми нису потребне речи, треба ми време; Време је да сунце каже колико је сати; Време је да цвет проговори, а уста занеме; Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Краков, Станислав - КРИЛА

Уклањао је прамене зализане косе који су падали на очи. — Колико их је било данас? — Зар бих знала?.. погледај, то сам зарадила...

Петровић, Растко - АФРИКА

Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се. Колико је за мене срећа да путујем са њиме! Сат-два његова разговора за мене су као јединствени семинари.

Велика гужва због црнаца који се искрцавају у чађаве петролне шалупе, осветљене само лампама против ветра. Не зна се колико ће требати броду да искрца и укрца робу. Гужва.

Хришћанин је. Узимамо пус–пус нас тројица три пус–пуса, и полазимо у тражњу најлепше црне Конакријке. Познато је колико је једном црнцу, код кога љубомора уопште не постоји у облику у коме код нас, част да му белац почасти жену или кћер

Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да

У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне! Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета,

Не кажем да је зато белац гори од црнца, напротив. Али је јасно колико своју супериорност белац плаћа својом лепотом. Планине које се појављују на хоризонту и којима се приближујемо, обале

Данас сам ја у односу са црнима скоро исто толико друга раса колико и ви. Узмите да никаквог стварног разлога за то враћање европејству није било.

Треба видети са колико се радости у тропским крајевима дочекује ноћ у којој је човек сигуран за овој живот до зоре, у могућности да одбаци

Занимљиво је видети на колико начина црнац носи ову одећу; ако жели да је елегантан, он је обавија око себе као тогу; треба ли му да има обе руке

Црнчићима, разуме се, није нека нарочита посластица тај сок од кокоса, кога имају кад хоће, колико их занима та моја игра. Голуждрави, узбуђени, с дивним влажним очима, они стају једно иза другог како би дошли на ред.

Нисам могао претпоставити да је земља ипак пуна, не толико рептилија, колико мрава, да су гране високе, незгодне и чворновате, или кратке, и слабе, да је цео простор пун комараца и мушица це–це;

Зашто је прошла пре времена и зашто ме није сачекала? Али колико је узалудно и тешко објашњавати се са црнима. Требало би чекати до сутра.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ПРВИ ТУРЧИН: Силан, па се још више сили! ДРУГИ ТУРЧИН: Око тебе, муселиме, и којекако. ’Ма пашу не цијени колико свога дората! ХАСАН: Па онда веле: „Покорна раја!...“ Покорна неком! Ал’ није свугде, и није сва!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

францускога на српски и са српскога на руски и француски, носи ђенералу Черњајеву рапорте и примај од њега заповести. Колико их има који жуде за овим местом, и који би на њему можда боље послужили но ја, и њих не нађоше, већ баш мене!

Моравском се долином повијао густ дим, као голема усталасана река, а сав предео преко наше границе, колико се оком може догледати, беше у диму и пламену.

Светло сунашце! Колико су дубоких, крвавих рана на бојноме пољу осијали твоји последњи зраци; колико се твојих светлих искрица преламало у

Светло сунашце! Колико су дубоких, крвавих рана на бојноме пољу осијали твоји последњи зраци; колико се твојих светлих искрица преламало у капљама људске крви, којом је данас тако обилно орошено бојно поље; колико је

колико се твојих светлих искрица преламало у капљама људске крви, којом је данас тако обилно орошено бојно поље; колико је самртних уздаха на бојишту изумрло са изумирањем твојих зрака; колико се сузних очију заклопило при твоме заласку,

је данас тако обилно орошено бојно поље; колико је самртних уздаха на бојишту изумрло са изумирањем твојих зрака; колико се сузних очију заклопило при твоме заласку, да те никад више не виде; колико ће нагрђених трупова и тешких рањеника,

изумрло са изумирањем твојих зрака; колико се сузних очију заклопило при твоме заласку, да те никад више не виде; колико ће нагрђених трупова и тешких рањеника, остављених на бојишту са раздробљеним костима у локвама крви, оросити твоја

остављених на бојишту са раздробљеним костима у локвама крви, оросити твоја вечерња роса и увити тама ове ноћи; колико ће усана које на дому чекају врели, слатки пољупци, пуни неге, љубави и милоште, осванути сутра неме, хладне и укочене!

А оне су бар биле крупне и заиста су се могле предвидети... Питам др. Владана, шефа целокупног санитета, колико имамо данас рањеника. Вели преко 200.

Варошани још не знају где је управо непријатељ и колико га је, али већ осећају његов отровни дах и тежину његовога присуства; ко год се макне ван реона варошких опкопа, њега

Алах! Алах! и чекао сам сваки час да се Турци сјуре у наш шанац, да се борци дочепају за гуше и да сви колико нас је у шанцу изгинемо у овом страшном покољу.

Али мајор Сава Грујић одговори га од тога, велећи да, колико он зна, мина још није ни тотова, а ако је готова онда ће за њу знати наредници који су у шанцу.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

XXXВИИИ Од детињства, од једва-сећања, У времену невина голубља, Имао сам, уз које приања’, — Тад не знадох колико их љубља’.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

То је оно мучно и тешко стање неизвесности, шта ли ће нам донети сутрашњи дан. Ја се већ и не сећам више у колико сам све борби досад учествовао.

— Пазите добро! — рекао сам им. — Растојање да буде колико да се додирнете раширеним рукама. А сада, у стрелце! Маса се растури уз клопарање фишеклија и звецкање ашовчића.

— И ми смо тога дана остали у својим рововима — рече Предраг. — Било је додуше неко мало померање, колико да се изравњамо. Али тукла нас бугарска артиљерија с бока, тамо негде од Старковог Гроба.

А ови су преко телефона сигурно закукали, те око подне престадоше са гађањем. Колико сам могао видети кроз пушкарницу, цео плато био је покривен лешевима наших и бугарских војника. Да вас мука спопадне.

Огромна планина. Слушајте: мора збиља да се ода признање и тим Дринцима. А почели су из равнице. Колико су морали врхова прећи да би се подвукли под сам врх Кајмакчалана. Капетан Радојчић га прекиде: — Ето, видите.

Али се чудим како се онај један уплео као да су га увијали жицом. — А колико је била удаљена та жица од вас? — пита Мишић. Чујем где неко лево од мене шапуће: — Е, досадан овај човек...

Паљба је постајала све живља... Мишић се опет умеша: — Зар је толико важна била та Сива Стена? — Исто толико колико и сам врх Кајмакчалана. Она заједно са врхом чини двоглаву аждају.

— Ја, богати. Људски живот тамо ништа не значи — упаде поручник Мишић. — На фронту се то и не осећа много, колико овде у Солуну.

— На фронту се то и не осећа много, колико овде у Солуну. Кад помисли човек да смо сви ми, колико нас овде има, били жртвовани, док је овде варијете, пун лепих женских... — Ништа то није. Да видите сад шта је било.

Једноме војнику из врата куља крв. Прилегох уз њега. Не смем да се макнем, да не бих одао знаке живота. Колико видим, нема метра где не лежи мртав или рањен војник. Моји болови су све јачи. Дошло ми је да закукам... до неба.

А сад, како је онај трећепозивац заплашио Бога, ко зна колико ћемо још ратовати. — Какав трећепозивац? — запитао сам га. — Не знате?...

Једва смо се размрсили и сваки пронашао своју јединицу. На положају је било сијасет мртвих Бугара. Али је чудновато колико ти људи мало полажу на своје пале другове. Сећам се једнога примера.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

као да је, пажње достојне па и знатне, никако није ни било; као да и сама засењујућа појава Бранка Радичевића, колико зачетак нечега битно новога, није истовремено, а бар у толико исто одсудном степену и опсегу, такође и завршни

и радост, јер такав пример и подстрек, и да овакав приказ непрекинутог песничког развоја уоквири у целину једне слике, колико је то са нашим мршавим данашњим знањем о њему уопште могуће; не допушта дакле ова књига да поплава нашег немара сасвим

Али, одакле је заправо пошао, и са каквим књижевним наслеђем и оптерећењем, и са колико потребе, свести и снаге да их се било делимично било сасвим ослободи — питање је већ мање јасно а одговори на њега

пратећи у толикој мери конкретне поетске судбине у њој ради њих самих (света их је неколико које то одиста заслужују), колико општи дух којим су се оплођавале њихове ма и чедне уметничке егзистенције; трагајући пре за њиховим обично до краја

израженог и неиживљеног, као понорница ћудљивог, а уза све још и као некако стидљивог подражавања народној песми, — колико у важној околности да се сва наша поезија тога времена — са изузетним случајем сасвим изузетнога Његоша — зачела,

увек, нешто мало оскудног и сумњивог завичаја, при првом буђењу себичних националистичких романтизама таман онолишно колико и у много уздржљивије доба козмополитске просвећености.

предбранковског времена у правцу народног, као што ће се видети и у коликој мери и обиму је тај продор био условљен, а колико независан од Вукове интервенције (јер наравно да је и тога било).

Ја сам се трудио да свој главни задатак — избор текстова за ову Антологију — обавим колико год је могуће боље, тј. уз најобимније могућу информисаност, са настојањем, да колико год је то човеку изводљиво,

уз најобимније могућу информисаност, са настојањем, да колико год је то човеку изводљиво, пазим да у Антологији не остане ни најмањег трага неке моје каприциозности или могуће

Стога песме, колико год се то иначе није слагало са мојим теоријским уверењем, нисам могао ни смео одабирати искључиво по критерију

стало да време које обухвата ова Антологија сине и лепотом и обиљем разноврсности и хармоничног унутрашњег склада — колико год је то уопште могуће.

Убојим се да не спази да јој се [ја] дивим (Не бих ју рад увредити, колико што живим!) — Поузмакнем. Одолим се, премда серце жалко Совјетује да постојим још и јоште малко.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЛЕОНАРДО: А да би могла јавно признати Колико храброст овог народа У наклоности цени големој, — Република му шаље штампару Што је у дужда Ђурђе заискô.

После и друштво!... Све аветиње!... Шта ће ми то?... Све их растерај! Једног паука мо’ш ми оставит, Колико само да ме послуша — Он ће ми вести танку кошуљу, А ја ћу њега свако предвече Учит молитви...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Устаде, приђе баку, па га стаде миловати, мазити и тепати му: — Добро се ти, Јабо, наруцај. Руцај, бате, колико ти дуса подноси... Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги Мој Јабо — само шјутра!

— А само да ти је знати каква љута зима море бити 'вође, на планини. — Зима, велиш? — Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на 'вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса...

Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!...

— загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!... Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!...

Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô. Казивô нам је кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије.

— Да је ово отров, налио би' Му и десет вилџана, ане један — нек цркне пашче!. . . Да је те би знати, колико је мене његов ђед, па отац, па сви његови мучили, облагивали, пањкали и код турског суда, и код овог швапског суда, и

На ли-де, Мићане, једну чашу, па додај 'вамо. Ја ћу њу градијерати. Док окусим, знам колико је гради. Мићан му додаде пуну чашу. — Знаш што је, Мићане, ако још само кап... Знаш што је кап?

— јаукну Партенија. — Ја мислио 'нако мало... а он сад почô озбиља. Да будале, Боже мој!... Гони, Мићане! Поћерасмо колико игда могосмо. Ми на вр' гаја, а он на окуку; он на вр' гаја, а ми у луке; он у луке, а ми под Брадарину кућу.

Мене обузе некакав силан мерак, очи ми, успламћеше кô двије живе жеравице, па подврисну колико ме грло доноси: — Стој! Буди мене миран, Асан-беже Чеко, булешику ти твоју!

Сретосмо се. Он сâм, ја сâм. Ја подврисну' колико ме грло доноси: — Стој! Буди мене миран, курво кучко, Асан-беже Чеко!

! (Крсти се зачуђено и хода по соби.) Жена оженита! Ама, зар се у вашој земљи жене жене? Судац (дуго размишља): Колико је стара та твоја жена? Давид: Па има једно тридесет година с једне стране, а... Писарчић: Но, млада је још.

“ Судац: А што је ниси вјенчао? Давид: Иште поп млого за вјенчање. Судац: Колико? Давид: Иште, болан, четрдесет воринти, а сва она моја крезубача у темељ не ваља пет воринти!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА: Отварао си, ал' си због тога и службу изгубио. ЈЕРОТИЈЕ: Изгубио, па шта? Поседео мало, колико да се заборави, па после опет добио службу. АНЂА: Па јесте, ал' немој сад опет да отвараш писма. ЈЕРОТИЈЕ: Морам!

Слађе је мени прочитати туђе писмо но појести три порције сутлијаша са циметом, а ти, Анђо, знаш колико ја волим сутлијаш са циметом. Ето, дошло од јутрос пуно писама: из министарства, из округа, из општине.

Дај овамо ту депешу! (Ставља је на длан и узноси као да би хтео да јој одмери тежину.) Шта мислиш ти, господине Вићо, колико је тешка ова депеша? ВИЋА: Боме! ЈЕРОТИЈЕ: Ако хоћеш да јој измериш тежину, треба да знаш шта носи.

Наслоне они практиканти уши на врата, па сваку шифру цела варош одмах сазна. И колико сам их одучавао од тога па, бадава, не помаже ништа.

ЈЕРОТИЈЕ (не слуша је, већ размишља за свој рачун): Треба послати пандуре у срез. Колико имамо коњаника пандура? (Броји на прсте.) МАРИЦА: Ја сам чекала све досад да ви ту своју дужност испуните.

” ЈЕРОТИЈЕ (за време читања посматрао их је важно): Јесте ли чули, господо? Увиђате ли колико је ово важна ствар? На нама је да спасемо државу; у нас, у овоме часу, гледа и држава и династија! (Општа тишина.

АЛЕКСА: Пробудим се ја јутрос рано. Покварен ми сат, па не знам колико је било, ал' биће да је било пет, пола шест. Може бити више, ал' више од шест није било.

ЖИКА: Па што га потежеш као да ти је рођени ујак?! Закон није написан за тебе, него за мене да знам колико да ти одрежем. Је л' разумеш! МИЛАДИН: Разумем! Ал' велим... ЖИКА: Је л' имаш ти кантар у дућану?

Запиши му тако, господине Милисаве, како се оно каже, па ћемо видети већ. (Ђоки.) А колико ти је година? БОКА: Двадесет и шест. ВИЋА: Пиши! Јеси ли био који пут осуђиван?... БОКА: Нисам.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Од драматичне косовске вечере, начињене колико по узору на Христову вечеру толико и по угледу на обичајни ритуал славске свечаности, у српском народу посвећене

При том је вредност песме колико у похвали његовој храброј издржљивости толико и његовој дубокој људској мужевној слабости према женској лепоти.

"). У том смислу се Караџић и подухватио стилизације прича. Колико је то било тешко, пожалио се још у Рјечнику. КЊИЖЕВНОСТ 18. И 19.

Био је то срећан стицај околности, јер су тада нове књижевне идеје долазиле из Париза. За две деценије - колико је модерна највише трајала - уметнички успон књижевности био је већи но икада раније.

зборнику Приповетке (1924) осећа сигурност у језику и уравнотеженост у компоновању, које исто толико дугују прошлости колико је и уводе у модерна времена. Његов богат приповедачки опус разнолик је и тематски и морфолошки.

Па ипак, обнова традиционалне књижевности није њихова заслуга, јер она 30-их година није толико обнављана колико је, након гашења авангардних покрета, њено присуство постало уочљивије.

трећег и најдужег периода, који обухвата савремена књижевност, означио је исто толико крај једног рата колико и промена друштвеног система. Други светски рат подједнако је био разоран за српски народ као и Први.

Раичковићева транспозиција песничког доживљаја у природу и пејзаж изгледа нам стара колико и сама лирика. Али је он ипак модеран песник, који у сасвим љупке слике из природе уноси нешто од егзистенцијалне

Нешто млађи Александар Тишма (1924) није толико склон контемплацији колико суздржаној, чак хладној дескрипцији у приповеткама и романима.

Од свих поратних писаца нико није приповедач у ужем значењу колико Антоније Исаковић (1923). Тек је он у приповеци с ратном тематиком дао нешто заиста ново.

Очима таквих ликова виђен је колико необичан толико и чаробан свет у роману Црвени петао лети према небу (1959), који је - као и неки други Булатовићеви

запажа, као појава која узима све већег маха, то је заокупљеност писаца исто толико својим занатом, ако не и више, колико и предметом описивања: иста тематика подвргава се различитим поступцима приповедања, да би се онда исти поступци

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

О, трикрат сува би листала грана, трикрат би око трулог пања намотало лета, колико вину и њој. И само и само смежурава рука о дојку. Не гукну, сејо, новорођенче на њој.

О, да је по вољи само грешних нас, ни себе самог, грађани, не бих ја! Знам од којих сам, и ко, и колико могу, и шта, усхтеднете ли ви, и Бог!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

у којима је, истина, било најбоље вино, али никад не напуњене до врха, да се прелива, већ чисте, са по два прста колико треба празне; по чистом уоквиреном јелу у саханима, а не да су убрљани, пресипани... Тако и по самим собама, одајама.

тако и доцније, и сада, када се већ уродила, ето њега, Младена, већ толиког има, и опет мора за свашта да је пита. Колико брашна, масла, сира да узме; које ће јело да готови?

када она, баба Стана, за неку каже не само да је добра него и пристане да јој дође у кућу и буде снаха, онда се знало колико то значи.

би мати, Младен полегали, угасили свећу, отац би још тамо код бабе остајао бројећи паре и дајући јој рачуна шта је, колико и од кога пазарио, купио... Младен кроза сан чуо би како отуда кроз кујну допире очев глас. Пун, кратак и понизан.

она још не легала, остајала да у сопчету седи, рачуна, води бригу о свему, о сутрашњици: које ће се јело готовити, колико још може тај и тај ћуп масти, врећа брашна, сир или месо до те и те недеље дотрајати, док не дође друго и док се још

Не толико да матер и њих теше, колико да помажу при готовљењу јела, спремању за на гробље. Њихне постеље око Младена назирале су се, белиле празне, са

Да он, још дете, услед тога плача још више се не уплаши, не ражали за оцем, и тамо у дућану, радњи, не помете се. И колико је пута Младен виђао ноћу како у оном њеном сопчету седи обучена на простртој постељи. Без свеће, без икаква знака.

Цене свачему већ је знао. Већ је у мислима увек могао да оцени и процени не само колико и од кога еспапа има него и цео дућан и магаза колико отприлике вреде и колико се за то у свако доба може добити

Већ је у мислима увек могао да оцени и процени не само колико и од кога еспапа има него и цео дућан и магаза колико отприлике вреде и колико се за то у свако доба може добити новаца. Чак у томе осећао се лакши, срећнији.

увек могао да оцени и процени не само колико и од кога еспапа има него и цео дућан и магаза колико отприлике вреде и колико се за то у свако доба може добити новаца. Чак у томе осећао се лакши, срећнији.

А сада, морало се оно што је најнужније. Да се не осети немање, сиротиња, а опет колико треба, колико је довољно. Јер, ко зна сада како ће он, Младен, тамо, у дућану?

А сада, морало се оно што је најнужније. Да се не осети немање, сиротиња, а опет колико треба, колико је довољно. Јер, ко зна сада како ће он, Младен, тамо, у дућану?

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

, излечиће се ма како да је и ма колико да је дуго болестан (СЕ3, 19, 390). Б. се врло радо употребљује при магичном »отварању« болесника (СЕЗ, 14, 296; 19,

прим. мало доцније). Вук спомиње обичај, кад се ј. коме свом шаље, да се мало загризе, колико да се познају зуби (примедба уз Пјесме, 1, 386. Упор. и Гримм, Кл. Сцхр. ‹2, 177 ид›).

, као симпатетично дрво, сади и негује уз девојку (БВ, 11, 1896, 373), колико из чињенице да се она сади поред гробова (народна песма, БВ, 10, 217).

га укопају, кришом и од копача, у овај оџак и то се сматра за преношење туђих плодова на своју њиву (СЕЗ, 19, 362). Колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико динара биће скупљи од прошле године (Караџић, 3, 1901, 136, Смедерево).

жетва (СЕЗ, 19, 396). Кад породиља шаље воду свештенику за молитву, колико година жели да не рађа, нека у њу метне толико зрна к. (СЕЗ, 14, 100). КУКУТА Сцхіерлинг (цоніум мацулатум).

Занимљиво је да је у близини липничке л. био манастир, и да је томе манастиру по клонио ага земље »колико је хватао липин хлад« (а то је, с обзиром на дужину сенке при заласку и изласку сунца, било доста, БВ, 6, 217). О л.

, 223). Ако овцу искасапи вук, треба је накадити над л., и оздравиће, ма колико да је искасапљена (само да јој гркљан није пререзан, ЗНЖОЈС, 6, 124). ЉУБИЧИЦА Веілцхен (віола одората).

У народној медицини м. се употребљује као пургатив, али и то ретко, јер се боје њеног отрова (ГЗМ, 12, 1900, 151). Колико је, међутим, јако уверење у њену спасоносну снагу, види се и из веровања да од уједа зелембаћа, од чега иначе не

Девојка која жели пуно просилаца, сеје на Бадњи дан просо око плота и три пута каже: »Колико овде проса и проштаца, онолико ме просило просилаца« [етимолошка магија!]. Затим оде шљиви, поспе око ње п.

, и она почне горети; Богородици би жао, сиђе с неба, ухвати шаком за клас, и угаси ватру: и клас остане онолики колико је Богородица ухватила (ібідем. За сличне скаске, где понекад такође Богородица интервенише, упор.

Пред сетву потребна је молитва. Ну очита или свештеник (СЕЗ, 40, 331), или сам домаћин (прекрсти се и каже: »Колико зрна, толико врећа«, СЕЗ, 19, 361). Тога дана обавезан је понегде и пост (СЕЗ, 40, 331).

л. колико остаје живих чланова у кући« (ГЕМ, 1962, 178). Како у раније тако и у касније објављеним варовањима б. л. је (в.

Ћипико, Иво - Пауци

— преврне газда говором. — Хоћеш јш их откупити? —Немам чиме, господару, до јесени, а на јесен узми колико знаш. — Па, ослободивши се, вели: — Де, добри господару, поврати ми их да не скапавају од глади!

Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека; његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде колико поп мисли.

—Преварио си се! —Ништа зато, болан. И јави се Васи: —Немој заборавити Илије, дај му колико хоће! —А што ћеш ти, Војкане? —Што и други људи, господару. —Ено ти Васе.

—Имам, господару, жита у кући. —Чекај, будало! Узми кукуруз, па га у чаршији продај , — ето пара ..... А колико требаш? —Тридесетак талијера...

Док газда размишља, Петру бјеже очи на жељезну касу „вертајмовачу”: како је висока, чврста! Колико талијера могло би у њу стати?

” . —Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар. —Колико питате? — обрати се Петар к њима. —Колико је право! — одговорише сви троје у један глас.

” . —Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар. —Колико питате? — обрати се Петар к њима. —Колико је право! — одговорише сви троје у један глас.

Биће и за то времена.. . — па, к'о смисли се: —'Ајде—де, ставимо да бих продао: колико би дао? —А што питаш? —Двије хиљаде талијера... и то је даровано . . —Чудо! — рече Илија и сневесели се.

—За колико си погодио? —Петнаест стотина талијера . —Биће...али и вриједи... —Вриједи, по нашу сељачку..... Ми не рачунамо наш

и друго он набрајаше.. . А не само колико ти плода даде!...А ми рачунамо: даће ми, ставимо, ораница педесет кварата кукуруза; ето, то је, мислимо, чисто, као да

Па, ако се ти не побринеш за кућу, ко ће други? А колико ти је година? —Пасем двадесет и четврту. —Ето, пунољетан си!...

Раду прво прољеће иза очеве смрти понесе надом. Обилазећи своја поља, премишља и рачуна колико ће користи имати, и што продати и уштедети, да газдајовина част даде.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Макарије Ово не слути на добро. Познајем Лауша и знам колико нас скупо може коштати то што Доротеј није отишао код њега.

Овај честити старчић испео се горе, к нама, да би показао колико му је стало да сачува пријатељство између наше куће и манастира. Лауш је био суров, чак и више него што сам очекивала.

Тек тада смо схватили колико је Лауш морао бити несрећан. Имати крај себе у постељи ту равнодушну лутку, тако недодириву и одсутну, било је горе

Са свих страна пристизале су поворке, долазио је цвет племства да увелича краљеву свадбу. Колико је моје изненађење било кад сам угледала младожењу и младу пред олтаром док је архиепископ вршио обред венчања.

Али како Христос рече својим ученицима: „Заиста, кажем вам, ако будете имали вере колико горушичино зрно те рекнете овом брду: „Пређи одавде онамо, прећи ће и ништа вам неће бити немогуће“.

Он ме је одмерио једним оштрим погледом и окренуо ми леђа тако да сви виде колико ме презире. Загомилао је кроз гужву посматрача покушавајући да побегне од мене.

Још колико сутра отићи ћу доле на Мораву и пустити да ми вода отопи коругу прљавштине са тела. Изаћи ћу, поново чиста и лепа, обућ

Замркне човек у кревету, испуњен грозничавом надом, а осване као бледа лешина из које је исхлапео живот. Још колико синоћ онде се борио човек против слатког милозвучног зова, хтео је да продужи своје знојење, дисање, ропац, бол који

Кад смо већ до сада чекали, могли смо причекати још који дан да се расквашена земља колико-толико осуши, али Лауш је наредио да се одмах ти монаси, силом, ако добровољно не пристану, преселе на Кулу, јер је

Јања! Била је то жена колико може да се викне. Кирча је најтеже од нас подносио дуго време на Кули, то време без рата, шугаво, досадно промицање

Не знам колико истине у томе има. Народ је склон претеривању, нарочито кад се ради о омиљеним јунацима. Додаје тада истинитој повести

Не знам о њему ништа: ни када се може појавити, ни с колико људи, ни с каквим оружјем. Гледам данас војску, своју војску, с којом ћу морати да се супротставим Брзану.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

То је, можда, израз дубокога бола? То су, можда, речи које клетвом звоне? О, колико снова, надања и мука Заривено лежи у камењу твоме, Што их сруши смрти оружана рука У данима славе, у помаму своме!

И суза мрачи поглед мој, И душа моја стрепи, И сав бих живот дао свој За часак онај лепи! Колико пута паде ноћ, Колико дана прође, И још је силна она моћ, У снове што ми дође!

И суза мрачи поглед мој, И душа моја стрепи, И сав бих живот дао свој За часак онај лепи! Колико пута паде ноћ, Колико дана прође, И још је силна она моћ, У снове што ми дође!

Ах, колико сирочади над мојим се гробом моле, Којима је моја песма ублажила тешке боле! Ја сам видо сузе њине и плакао с њима чест

“ „Не, не, оче! Благо твоје У ризнице пашће моје, Ако овог часа ти Одговора не даш три. Прво, реци, оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја Освећена круна та?

Прво, реци, оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја Освећена круна та? Друго ћеш ми одмах рећи, За колико могу прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет? Треће, пази што ти велим!

Цар то рече, шале није, Ако, синко, не добије, На питање жеља зли' Одговора моја три. Прво рече: - Оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја, Освећена круна та?

Друго морам одмах рећи, За колико може прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет? А треће ми строго вели, Да одговор одмах жели, Ил' ће са мном

Јеси л' спреман, хоћеш знати Одговора мудрог дати? Ил' иначе, биће зло, Ја узимљем благо сво. Прво реци, оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја, Освећена круна та?

Аи ко ће то да зна, Да сам тако јевтин ја! Но ал' сад ми мораш рећи; За колико могу прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет?

У Лисинског храброг пана Има блага кô у мору, Ал' његова кћи Океана Беше украс целом двору. Колико је Пољска дуга На четири своје стране, Од Њемена па до Буга, Није било такве пане.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Широка ћуприја премошћава реку. Прелазимо преко ње. При том бројим своје кораке. Сто седамдесет. Тачно толико, колико по плану Вавилона који сам понео са собом треба да буде.

- први пут запловио морем и када ми је кршовита обала стримонског залива ишчезла из видика, упало ми је одмах у очи колико се мали део мора види на отвореној пучини његовој; тај део личио је на плави округли штит, украшен нашом лађицом у

Глас стражара са врха наше катарке даје ми неочекивани одговор на моје питање. Он виче, колико га грло носи: „Фарос! Фарос!“ - То што видимо није звезда него славна светиљка Александрије.

Одисеје „У мору шумном веома имаде острво неко Баш пред Египтом самим, а Фарос зову га људи, Тако далеко од Нила, колико за дан преплови Пространа лађа, кад за њом зуји и дува ветар; Има и згодна лука, из које потискују пловци Широких

у Сијенском бунару, оно ће се одавде видети нешто јужније од зенита александриског, у који се оно никада и не пење. Колико ће онда бити отстојање Сунца од тога зенита?

Овај је тачно толико пута већи од дужине од 5000 стадијума колико је пута пуни угао већи од онога угла који ћу да измерим.

“ На прстима који су дрхтали, рачунао је он колико га дана још растављају од онога дана када ће он извршити једно од најславнијих научних дела свих времена.

био мало зачуђен када сам испод тога грба прочитао наслов Министарство вера, са којим у животу нисам имао посла; а тек колико је било моје изненађење када сам у писму прочитао да ме господин Министар позива на врло хитан и важан разговор.

Ове две године, колико год су блиске по својој дужини, сасвим су различите по својој природи. Сидеричне године казују обилажење Земље око

Тропским годинама броје се годишња доба наше Земље, која свршавају свој ред од равнодневице до равнодневице. Колико је пута Сунце прошло кроз пролетњу равнодневицу, толико је пролећа грануло.

Тиме је задоцњавање египатског календара уклоњено и он је доведен у склад са природом бар толико колико су то захтевала њихова искуства.

И они су се сви редом звали Птолемеји, али у колико је њихов редни број био већи, у толико је њихова владалачка способност бивала све мања.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Погле тамо колико их – Сваки мрву вуче, Један другом с пута сврће, Нико се не туче. Та радња је мраву мила Па ма како тешка била, Лењо

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА Нико, снашке. ТАШАНА Ни отац? СТАНА А, он? Био је, али са хаџи-Ристом. Заједно дођоше и прегледаше колико су чивчије кукуруза донели, и онда одоше. Ваљада ће опет да се врате. Нарочито хаџи Риста.

Зна се то. Чак се зна какву ће кафу, коју ракију, и од ње колико чаша попити. Ено ја сам (показује на двориште, кујну) већ то све спремила. И кад знаш, онда?

Право је имао мој покојни млади газда што, место толиких хаџијских и газдинских кћери, тебе узео. Колико пута, кад стану да му говоре и не дају да узме тебе, он, ако је тога дана још и тебе видео гдегод, на каквој капији,

ХАЏИ РИСТА Да идем. Сутра, после службе, опет ћу навратити да видим децу. Тебе, а и те чивчије. Да видим колико ће берићет донети, како доносе, како збирају и слажу у амбарове.

Па колико пута јој говорим: нека и из саме куће изађе, нека се прошета, разоноди. Нека или сама, или с децом, пође као да иде на

И што си ми синоћ онакву воду спремила за купање? Није била толико врела, колико некако чудна. Да ниси у њу какве мирисе, траве метала? СТАНА (тајанствено, задовољно): Нисам де, нисам...

МИРОН А не, не. ХАЏИ РИСТА (Ташани): Да знаш, кћери, колико нас је деда због тебе резилио и то још како. (Мирону): Ох, дедо, и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку

— Тако! Хоћемо да живимо, како нећемо да живимо? Ево ја, стар сам, па колико пута добро, слатко једем, па и пијем. И то, по некада више пијем него што треба, па онда, Бога ми, и запевам.

Али запевам. Сунца ми, запевам. И зашто да не? Веру своју чувам и држим а овамо кућа ми пуна, амбари пуни, а опет, колико ми је рука достизала, бедно и невољно сам помагао и помажем.

И онда, зашто да не запевам, кад видим како по собама моја деца, снаје, унуци, слатко мирно спавају. Све је то, колико је Бог дао, збринуто, па после мене, ако хоће да раде, не мора на туђи праг да иду, туђи хлеб да једу.

(клечи испред њих дотерујући им одела): Па, где сте ми били? Код бабе? Како она? Колико се радовала када вас је видела и чиме вас је дочекала, послужила?

Како она? Колико се радовала када вас је видела и чиме вас је дочекала, послужила? (Вади им из недара цвеће): Погле, колико вам је цвећа надавала. Због вас сигурно целу башту обрала!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

и учини њима у ваздуху неколико потеза као да црта, и онда, одлучно, и некако елегантно, рину маказе у материју. Колико што блеснуше, без једног шкрипа испадоше маказе из платна. Још два три пута тако, и појави се фини модел панталона.

” Одведе Срећка једног дана на наук код свирача, уговори колико ће плаћати и купи ћемане. Срећко није далеко дотерао са свирањем, али је једне вечери збиља купио бакаруше.

Није пио, није трпео пијане, није се наметао, узимао као награду колико му ко даде. Постаде популаран, и чак вољен. Тражили су га људи као неког видара, исповедали му се као свештенику.

Седео је у затвору зато што је ранио човека; а због дрског понашања на суду одлежао је повишену казну. Девојкама је колико певао толико и пуцао под прозорима, и онда бежао од страже смејући се грохотом.

Убица је признао злочин, казао је да је другог вребао, и плакао је док је говорио колико жали Станоја. У мраку јесење ноћи није добро распознао човека. Секу је најбоље тешио Срећко.

Адресе деце своје само је отприлике могао дати. Кућа да се прода, новац подели унуцима. Адвокат запита колико је унука, а стари одговори да не зна. „Будим је далеко, Румунија далеко.

У тасове спушта добру пару. Просјацима пред црквом, колико их год има, удели. Наравно, скреше оштру реч коме треба, али удели. Боже прости, тако је и с поповима радила.

„Да дате оправити оне рипиде! Зар је проти свеједно што носате по цркви оне мотке! Ја ћу платити, колико буде.” — Да, да, оштра, оштра и пред црквом, и кад дође из цркве.

Нола поче слатко да се смеје. — Виде ли, колико се Тодор препао кад чу да хоћу ђаволу комад да отмем. — И Нола узе да говори начином и нагласком вереника њена.

Сави. Тиме се поносио. — То ми вреди, што рекао Јоксим, колико папирној икони сребрн оков. Помињући лепе друштвене особине гос-Тошине, и безазленост његових уживања, људи су пола у

Гос-Тоша, како већ јесте код једноставних људи, уживао је не толико у оном што се спрема да уради, колико у слици тога и дејству од тога на суграђане. То је уосталом проклето општечовечанска црта: да се види да има.

спрема поћерци: нека згрчена и узнемирених очију; друга разливена и забезекнута; трећа скоро побожна од респекта. Колико је фантазија имао тај гос-Тоша да у стварности види оно што речма никада не би умео описати!

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Но питање је (управо ја сам сам себи пре два месеца ово предложио) шта ћу да пишем, да опет колико-толико зевање не проузрокујем?

— »А како други знаду и призивају ји у помоћ?« Има људи који гледе да су у свачем од други одличнији. Колико ји паште се дознати колико зрна кукуруза на месец цела Европа троши, а своју њиву напуштају, те се мишеви легу.

« Има људи који гледе да су у свачем од други одличнији. Колико ји паште се дознати колико зрна кукуруза на месец цела Европа троши, а своју њиву напуштају, те се мишеви легу.

Гледе какви духови по атмосфери пребивају, а не познају траву која им увек у очи пада. Знаду колико је фамилија велики и мали и средњи богова код Грка и Римљана било, а не познају средства која би њиово и њиови ближњи

Приповедите нам најпре тко је он и откуда је, је л’ од велике фамилије, колико му отац оставио новаца, каквог је стаса, оће ли се моћи оженити и проче; то ми напред знати морамо ако мислите да

Може бити да ја грешим што детинска нашег Романа дела мојим читатељма представљам али колико пута совршени људи којешта чине које се само деци пристоји, штавише, колико пута данас своју децу оштро казне што су

дела мојим читатељма представљам али колико пута совршени људи којешта чине које се само деци пристоји, штавише, колико пута данас своју децу оштро казне што су јуче сами трипут црње и горе чинили?

Од мене зависи цареве и краљеве правити, њима колико оћу земље давати, с њиовом судбином владати и, кад ми је воља, у пропаст ји бацити.

Јесте л’ код приљ-Рабенера видили колику силу лепе аљине имаду? Знајте ви, на пример, колико звезда с источне, колико с западне стране земље има; знајте о љубови боље него Овидије говорити, и утркујте се с

Јесте л’ код приљ-Рабенера видили колику силу лепе аљине имаду? Знајте ви, на пример, колико звезда с источне, колико с западне стране земље има; знајте о љубови боље него Овидије говорити, и утркујте се с Платоном колико оћете, правећи

с источне, колико с западне стране земље има; знајте о љубови боље него Овидије говорити, и утркујте се с Платоном колико оћете, правећи Републике; но отидите с оваковим аљинама не фрајли, јер она вас не би ни пустила код себе, него код

О Кратесу нећу да ми пример наводите; једна је Хипархија била на свету. Напротив, колико су се оженили само због тога што су леп фрак и лепе панталоне имали.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

она стагнација у композиторовој активности, после које је компоновао литургију, и то не толико из осећања побожности колико што је судијама врховнога суда, приликом бракоразводне парнице, дао реч да ће компоновати нову литургију ако спор У

То мора бити једно нарочито задовољство за мртваца који би успео да заведе околину да га под туђим именом сахрани. И колико и каквих све занимљивих компликација може ту настати!

— Па, кад будете умирали, можемо вам уштрцати мало канфора, те да вам продужимо живот за једно седам дана, колико сте изгубили при рођењу.

ја сам се на њима уверио да наука о познавању човека није тачна, јер ја никад нисам успео да имам тридесет и два зуба, колико та наука прописује, све док нисам платио зубноме лекару две хиљаде динара.

“ Ви му, разуме се, учтиво и, колико је могуће слађе, одговорите: „Ау, како су лепе пипе!“ и тиме мислите завршили сте разговор са њим, те можете наставити

госпа; али ће то исто учинити и њена госпођа мама, која свакојако жели да изазове од вас бар ову фразу: „О госпођо, колико је младих које би вам могле позавидети!

Но, разуме се, то није једини мој подвиг којим сам зарадио батине. Било их је још врло много. Колико сам пута, на пример, нове новцате очеве ципеле везао канапом за ушицу, напунио водом и вукао као колица.

Но трагедија човечанства не лежи толико у њиховој пропасти колико у томе: што су ти народи пропали, а сукње су остале.

кад нам дођу гости на вечеру, да им претурим џепове зимских капута и изменим ствари које нађем по џеповима. Колико је пута господин судија однео кући кутију са пудером госпође начелниковице, а госпођа Стана удовица футролу од

“ и на тој основи приграбити сву власт у своје руке. Сви, колико год нас је било, хтели смо да будемо министри — што уосталом није само дечја слабост — и онда, разуме се, пошто нисмо

И док је господин прота држао здравицу — а знајући колико је он увек опширан — извукао сам се ја из кревета, увукао се неопажен у кујну И замазао шакама све шаре и украсе на

у уста, узме ти пет динара; пипне те за руку, узме ти десет динара, и то гледа на сат да не би дуже држао руку но колико треба за десет динара; ако ти наслони уво на леђа, узме ти петнаест динара; а ако напише две-три речи, које нико под

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Како, како? — запита некога телефониста. — Погинули?... Колико рањених? — окрете се потпуковнику: — Јављвају из шесте да је изгинула послуга трећег топа, а потпоручник Војин рањен

Занемео, као у бунилу, слушао сам разговор. — Шта ћемо сад? — Има ли који други пут? — Колико има пушака у батерији? — Свега шест. Две покварене. — Аух!... Господа му милог! — Чекајте! — упаде командир.

Кроз тишину нечујно одмиче занемела батерија. Звецне понека алка, застење кара, или топ, тек колико да прхне преко наших глава нека застрашена птица. После оне данашње грмљавине топова, свуда влада нема пустош.

— Знате шта? — изјави одлучно поручник Коста. — Дозволите ми да одаберем четири војника,. колико свега пушака имамо, па да ударим ја на онај ескадрон. — Море, остави — добаци командир.

Шумадија је поробљена. На станици су стајале композиције пуне одела, хране, дувана. Дозвољено је војницима да узимају колико могу, а и народ је пуштен да развлачи, јер Немци тек што нису стигли.

Тада застаде неодлучан... Рука му је дрхтала, као да оклева. Онда проговори: — Колико сте имали шећера? — О томе води рачуна ти, а нећу ја... Најзад отвори, и у каси заблиста пун чанак сребрних динара.

Мислиш да су се распрштали... Боже сачувај!... Само колико да се склоне од ока, па се наједном сакупише, ама као да им неко засвира збор. Сабише се као овце у гомилу.

Треба на сваки начин зауставити надирање Бугара. И виша команда се одлучила на последњи корак, колико очајан, толико и дрзак...

Прво уђе Ђуро. Указа се пространа соба, полумрачна, јер је ову собу осветљавао мали прозор четвртастог облика, колико да човек промоли главу и да га заклони својим раменима. — Тунгатјета! — ослови неког Ђуро.

Докле се оком види. Димови од многобројних ватри се мешају са измаглицом дана и као тешка магла притискују земљу. Колико да се душа још више замрачи.

А после, да и ми пешаци видимо како је то бити у позадини — дира га командант батаљона. — Водиш ли колико људи? — Па, онолико колико нас је, доста је. — Хајд здраво! — Здраво!

— Водиш ли колико људи? — Па, онолико колико нас је, доста је. — Хајд здраво! — Здраво! Закорачисмо у планину, снежним стазама, преко неких каменитих превоја,

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Птица запева на грани, Девојка запева у башти. Доктор трбух просече, Извади бубрег болесни: О колико је велики! И би му мило у души што ће и таквог имати у збирци.

Мостови, мостови, за вас колико је ломљено стена, И колико грбача свијено, и колико исплакано плена; На сводове мостови, колико вам жудим, и колико

Мостови, мостови, за вас колико је ломљено стена, И колико грбача свијено, и колико исплакано плена; На сводове мостови, колико вам жудим, и колико узбуђен И толико сам узбуђен!

Мостови, мостови, за вас колико је ломљено стена, И колико грбача свијено, и колико исплакано плена; На сводове мостови, колико вам жудим, и колико узбуђен И толико сам узбуђен! Драгано моје младости...

мостови, за вас колико је ломљено стена, И колико грбача свијено, и колико исплакано плена; На сводове мостови, колико вам жудим, и колико узбуђен И толико сам узбуђен! Драгано моје младости...

колико је ломљено стена, И колико грбача свијено, и колико исплакано плена; На сводове мостови, колико вам жудим, и колико узбуђен И толико сам узбуђен! Драгано моје младости...

Мислио је да колико је његова пријатељица чедна, Исто је презирна и срца ледна, Под врбама тек зеленим на обалама Саве.

А колико супом појих заносних својих снова, Колико врућих небеса кусах то из тањира: Трбух још памти тежину и грч богова, Остатк

А колико супом појих заносних својих снова, Колико врућих небеса кусах то из тањира: Трбух још памти тежину и грч богова, Остатке чије протера са мучног трбушног пира!

, нећу издвојити кошмаре од јаве! Никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло! О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло... Никада!

Све ово говорим што бих хтео да покажем колико је тај свакодневни сусрет сексова величанствен, ваљда најважнији у животу, и страшан својом правилношћу и

Расту све више што су ми ближе, и најзад сам органски детаљ само у њима: али колико? Један тренутак! Мање: један милијардити део од тренутка; чим сам се нашао у њима, већ сам изашао испред њих, у сусрет

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

У поноћ и у подне њихао се, певушећи на ветру који му је доносио приче са све четири стране света. Колико је само чуда на земљи!

— каже. — Иди и нађи га, или ћеш заувек остати наказа којој само глава расте! Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао? Сав је већ био у модрицама кад се раствори улица, бљесну ливада, зашуме поток.

Баш је будала! Своје златно јајашце оставио да по планинчини врат ломи! И ко зна колико дуго! Сав дрхтећи од умора седе Ведран, и не гледајући где седа: на мекано је увек седао.

Месец већ три пута небо обишао, порасла млада шума, а дечак се од почетка посла не одмиче. Ко зна колико ће служба Мајци Вода потрајати? Заморио се Ведран, растужио.

А кад се дан забели, отвори очи Војник до њега и викну колико га грло носи: — Шта ћеш ти овде, попе? — Нисам ја поп! — одсече Дрвосеча.

Побеже из рова, праћен војничким врелим псовкама, али срећан што је и ово лице привремено. Ни сам не зна колико је тако бежао док не дође до једне слепе улице, завуче се иза жбуна, отвори врећу и загледа се у њу: у врећи једно

Ко зна колико је тако ишао, колико планина и река прешао. Али, нико Незнанца са црном капуљачом није знао, нико његово право лице

Ко зна колико је тако ишао, колико планина и река прешао. Али, нико Незнанца са црном капуљачом није знао, нико његово право лице није могао да му врати.

Нека путује, зар није то сама хтела? Путовала је Капљица, путовала, ко зна колико је путовала! Пролетала су испод ње брда са снежним кабаницама пребаченим преко леђа, шуштале степске траве, венцима

Падао је и падао, ко зна колико је падао! Наједном, Капљица осети како јој образи постају слани и како је неко вуче у дубину.

Сребрна и лака крете Капљица поново ка пустињи. Ко зна колико је ишла? Јурили су је облаци и надлетале птице, ужасавали врхови високих планина, а путу никад краја.

Ко зна колико је ишла! Ко зна када у море заронила! Шљунак на обали не говори о томе. Но, када се пред зору утиша море причају рибари

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Није хтео да га силом, с пандурима, отргне од ње, да га срамоти, а с њиме и све нас, целу кућу. Колико се пута отац ноћу дизао, ишао с пандурима. А тамо, кажу, сада човек не сме ни да приђе. Песма, оро, пушке!

Ти знаш да сам га ја дојила, па да ми је он као друго моје дете. Знаш колико сам те служила па ми никада реч не рече а камо ли да се наљути.

МАГДА Служили смо, газдо. И сада те служимо. Живимо у твојој кући. И ево колико те волимо и поштујемо. Знамо да ћеш нам, као сваке године тако и данас, на овај велики, Божји дан, доћи.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

64 На очима с црном ноћи А оловом поврх уста, Укочена срца, мозга, Лежах у дну гроба пуста. Не знам рећи колико сам У ковчегу сневô тако, Кад се пренух а на гробу Куцање се зачу лако. ''Зар, Хајнриче, устат нећеш?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Да је епска поезија народна исто толико колико и лирска, потврђује и то што су оне по свом општем карактеру — како је тачно запазио Хегел — веома блиске.

Сем тога, бугарштице „не опевају онолико историјских догађаја колико песме краткога стиха, мада често певају исте догађаје н јунаке које и те друге песме.

, тзв. неисторијске песме помажу нам исто толико колико и историјске да упознамо прошлост нашега народа, тј. његову историју.

поред предрасуда о женској злоћи, таква жена је морала добити своје место у песми по снази закона да права песма, ма колико се у њој измишљало, мора да наслика саму стварност.

А кад је Момчило у борби пао, његови сви, колико их је било претекло, предадоше оружје. И од те војске не беше бегунца, него сваколика или изгибе или у ропство паде.

Та српска прича стављена на Хартију око 1431. године, и аутентична колико год може бити, заметак је и језгро целе косовске епопеје. У њој су и све главне побуде њезине.

Од њих одређенију историјску подлогу имају само две-три, али и све остале — ма колико биле испуњене догађајима непознатим историји — верно одражавају стање нашега народа пре и за време турске владавине.

И зато су ове песме слободним људима драге исто толико колико и њихова слобода, и у свакој својој речи садрже опомену да нема напора који не би требало уложити и трпљења која не би

Али и сам израз, ма колико патио од општих места, — у најбољим случајевима бар — има изванредну снагу. Општа места су неизбежна последица

То нарочито вреди за словенску антитезу (о којој смо већ говорили) и за алегорију. Колико ретка и лепа, алегорија је у нашем песништву толико и природна.

И колико резноликости у начину понављања! Понекад се у понављању чува исти ред (на пример, у песми Јанко од Коњица и Али–бег у С

Између других, такви су у Женидби кнеза Лазара ови поновљени стихови којима се боље него на икоји други начин изражава колико је Лазару тешко да помене цару за женидбу: Вољан буди, царе, на бесједи!

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

четири госта Можете скинути с врата Само једног Увек натраг зовете Када одлази Ваше рођено дете Сваког дана Ма колико био дугачак Човек у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— на самом Косову изгинуће четвртина разреда. — Па рачун — подсјети га Јованче. — Иха, нек ђаво израчуна колико ће ту страдати. — А кад почне да испитује природопис?

Док је намрштени Паприка са школског прага љутито зурио за њима, гониоци се брзо изгубише у лиснату љескару дерући се колико је ко више могао. Један преплашен зец искочи испод ниска жбуна и јурну некуд удесно. Стриц се нададе за њим.

Дјечак је био сироче, без оца и матере, стриц га је отхранио и подигао уз помоћ дјечакова дједа и никад га није, колико се зна, истукао.

— питао је дебели глас. — Не бојим. — Лажеш! — тврдио је кобајаги онај други. — Богами не лажем! Не бојим се ни колико за мали прст.

Ово је било јело које се спрема у слободној дивљини, у шуми, једе се кад хоћеш и колико хоћеш, нико те на то не гони. — Волим да једем кромпир скачући с ноге на ногу, онда ми је најслађи — мудровао је Ђоко

Јованчету зажагрише очи. — Чек да завирим... у, па ово је отишло дубоко под брдо. — Бог те пита колико. Само је отвор засут земљом, зауставила је ова кукрика. — Ко би знао шта унутра има! — узбуђивао се све више Јованче.

— Језеро! — прошапута Мачак обузет свечаном језом пред тим смиреним огледалом подземне воде. — Богзна колико је дубоко. Сигурно сто метара. Јованче се још више нагну и посвиЇетли. — Није дубоко. Ено, види се дно.

— Не брините, дјецо. Видите колико ми је тога Ниџо довукао. Ипак је узела њихова два лијепо увезана бремена и сложила их под кукурузану.

— Замисли: она само зовне, а ми упртимо сваки по једно бреме дрва колико оно Николино, па пред њезину кућy. — Их, да сад сретнемо учитеља Паприку! —подвикну Стриц.

— Боље ће бити да ја најприје малчице одспавам уз онај трн тамо накрај заравни. Колико је пољар спавао, то не зна ни он сам. Прену га тек прасак пушака из долине.

их два нова пуцња, а кад Стриц стиже већ надомак једне удољине, ненадан ударац збаци му шешир с главе и он се пружи колико је дуг по некој густој папрати. Пуцњава нагло престаде.

За дјечаке, лаке и окретне пењаче као што су били њих двојица, ово није представљало неки нарочит подвиг. Колико су само пута они, ловећи голубове, отпузали уздуж читава црквеног крова, испентрали се по унутрашњим гредама торња,

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Ево, и ја што сам врстан, колико ли јакостан и кадар, на вашу част предлажем слово вашем извољивању, кано поштеним и врлим изборли гостима сабратим

Рад сам вас почастити и угостити с божија ми датка словом колико се бољма узможе напредовати. Да прознате јер и сиромашак може господаре и бољаре на свој обед дочекати; и хорјатин, да

Реке, научите се од мене Како кротак јесам И смеран срдцем! СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ Колико је маечак огањ, а колике ли велике ствари пожиже; тако и човечији језик — мала је вешт у нами, а врло големо зло чини.

Не пољубих Христове ноге, ни их с миризмом помазах, а моја су се безакоња преумножила више неголи колико ми је власи на мојој глави.

Садање, ако би колико дуго много то злопатење било, хеле опет, опет, кад год, има му крај. Ако не друго, а оно смрт је сваком покој.

Ово је врело сасма наспорно, те колико се из њега вади ова жива вода, толико се у њему више приспорава, и бистрија истиче.

постало врло угодно за проводење нашега живота, свуда мери доходно; зна се докле коме допирање и крај, што ли, за колико и докле ли што траје. ПОСЛЕДЊИ ДАН Видео сам небо ново и земљу нову. А прво небо и земља прва оде и прође.

пиће услађују, а она је своје пиће с плачем себи разблаживала; нису толико повише ни ветрови духали у тој пустињи, колико су прси њене трудили се ударањем и од срдца уздихивањем.

дрва, како но њена душа, ка финикс и високи бор Богу се узвисиваше својом мишљу; не тако се у вис дижу летуште птице, колико је високо у небо летила њена памет; нити су онолико јелени женили планинскога извора воденога, колико је њено срдце

летуште птице, колико је високо у небо летила њена памет; нити су онолико јелени женили планинскога извора воденога, колико је њено срдце желило к Богу, источнику живу; ни лоза се тако у винограду разрасте а ни дрво се које у воћњаку

Та, право да јоште славније су саме сисе њене пуне с млеком, и колико јој је капљи кад из сиса узалуд откануло млека, толико горе има уједно скупљених звездица...

прегоравајући свој живот много се забаљају а ја што наћи, ја и ништа (а толику муку и дангубу подносећи им) — да колико паче одвише нама о светоме писму ваља да је забава, што нам је подражије од сребра и злата за душевно нам спасење.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

вечеру, — комад хлеба и повеће парче печене бундеве — прекрсти се и поче вечерати, размишљајући и хесапећи у себи колико још има да прође док га закалфе; а чим постане калфа, искијаће први шегрт — мишљаше фаталиста Поте — за све ове досад

Паша се врло често саветовао с њим. Колико су само кафа и наргила посркали и чибука попушили и мастика попили, и Замфир у пашином конаку и паша у Замфировој

И сам Манасија — „чапкун Мане“ назван — кујунџија, колико је пута — он, чапкун и несрећник да му је требало пара тражити!

— колико је пута кад она прође, од севдалука треснуо по дивно израђеној табакери од чисте срме и слубио је кад прође Зона Замфир

мало веће бркове, већ га зову и саме удаваче „чича“, а ако још пусти и браду, њега сви зову „попе“ или „дедо“, па ма колико се он на то љутио.

А чезнуо је за њом, те како чезнуо, — само је био јогуница и није никако дао да се то и опази! — Колико само пута кад она прође тако некуд са својим стринама или теткама крај његова дућана, а он у дућану ради и опази је, а

теткама крај његова дућана, а он у дућану ради и опази је, а зна отприлике куда ће и којим ће се улицама вратити, — колико пута скочи са седишта и остави рад и дућан на момку и шегрту и рекне им само: „Саг ћу сам туј!

Толико пута је слушала да су слабе и ретке за њу прилике овде у месту. Зато се само и играла са сваким, тек колико да ужива у тријумфу. Кретала се у кругу своје родбине, својих тетака, стрина и ујни, и по чорбаџијским кућама.

он је држао конац кад би га намотавала на клупче, чувао веш кад се суши преко авлије, хранио живину и знао увек тачно колико има петлова, кокошака, пилића, па чак и снесених јаја и од својих и од туђих, комшијских кокошака, и то све без

Најтеже му је било што није знао шта ће с рукама; срећом се тада сећао сахата, вадио га и навијао или гледао колико има сахата на њему.

Чак му се и мајка љутила што иде тако без новаца, као да није чорбаџијски син! А ако понесе, он колико понесе толико и врати, — некад чак донесе и више него што је понео.

се кући, стари Замфир је поверио домаћици разговор с Маном и није крио да се нада да га је Мане разумео, и да ће колико сутра или прекосутра ствар свршена бити. А да је мајка ћерки поверила, то није, мислим, нужно ни казивати.