Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Час би му подметала јастуке, час покривала ноге, или навлачила ону колију којом га је била заогрнула. Тако и сада. Ма да га је та колија добро, готово свег покривала по леђима, ипак му она
Затим узе свираче. Укочено пребаци колију, наби фес, да би изгледао што више пијан, нареди свирачима да му свирају и певају.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И ако то мислиш, онда — погледај тату!... И разгрну пред њом минтане, колију. Софка, запрепашћујући се, виде како су само крајеви колије и минтана његових и то они узани поруби, који се при ходу
Софка, огрнута у нову, скупоцену, невестинску колију, дар од свекра, ишла је у средини. Било јој је пријатно. Знала је да све у њу гледају.
Тодора га је једнако служила, својом руком додавала чаше, мезе. Морао да јој допусти да му сама она скине колију. Почеше већ и да је пецкају. — А, Тодора, бабо, бабо, много ти око новога пријатеља!
Доста, не врачајте много! Јер, косе ћу да вам почупам. Од радости баци шубару, свуче кратку чохану колију и са срећним, обријаним и светлим лицем са подбратком и устима, која су му играла од радости, оста само у свиленом
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Тешким, крупним корацима по калдрми, испод свода од лозинака долазио би. Приближујући се већ би свлачио колију и одмах право ишао у собу у којој су ручавали.
И отуда, из собе чуло би се како баца колију у кут међ јастуке, како седа, и одмах његов крупан глас: — Хајде да се руча!
После спавања чисто би скочио, умио се, и брзо, немајући када, већ уз пут навлачећи колију, као да се не задоцни, одјурио би натраг у чаршију, у дућан.
Нарочито око широка му и кратка врата. Навек као од неке силине, ватре, колију је носио забачену, на рамену, и увек ишао погнуте главе.
Сваке суботе, увече, доносећи пазар, још с капије разузурујући се, скидајући колију, у исти мах вадио би кесу и додавао би било матери, било њему, Младену, већ ко би се ту у близини нашао, и давао је да
Поздрави се. Баба-Стану није изненађивало што је она познаје, то се већ зна. Још откопчавајући колију, као да се расхлади [она рече зашто је дошла]... — Зашто не »фираје«? — Не фираје, од памети.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Збогом! (Прашта се.) ТАШАНА (га љуби у руку, и испраћа до излаза). СТАНА (му понизно остраг исправља и чисти колију). Улазе слушкиње са великим, покривеним корпама, пуним јела, понуда, што ће на гробље носити и у покој душе раздавати.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ТОМА (љут, прек. Од једа кида бројанице, те расута зрна прскају по соби и окнима прозорским. Забацујући колију, иде по соби предишући): Ја!?... Ја!?... И он то? И он као други! »Младост-лудост!« А зар ја не бех млад?
МАРКО истрчи. Сјахивање. Улази Тома. МАРКО му остраг, понизно, исправља изгужване чакшире и колију. ТОМА (унезверено, не могући да дође себи): Па?... а?... То? То? (Окреће се Митки.) Аферим, Митке! Тако!
Ноћ трне. Фењер се гаси. Грнета, зурле јаче пиште, секу игру и песму. ТОМА (изван себе баца фес, скида колију, и лактовима изваљујући се на јастуке, виче): Марко, хата па у град, и Хаџи-Ристу, Зафира, Секулу...