Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Исколачених очију, са копитама обавијеним крпетинама од саргије, узнемирена животиња устручавала се да нагази на мост, и њушећи по земљи сасвим
на мост, и њушећи по земљи сасвим савијене главе, фрктала је ноздрвама, копајући нервозно у оне крпетине увијеним копитама.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Са својим кобилама, са њиховом ћуди, са њиховим наравима, са њиховим копитама, ногама, он је имао много брига и невоља, али их је све, а пре, а после, укротио и улепшао.
– као уосталом ни други, у то доба, у том крају – него је био неко исушено корито, неке речице, утабано безбројним копитама ергела. Кола су по тој глини јурила лако.
Убио их је, из пиштоља, стотину. Долазе му ноћу, у сну, каткада. Тутње крај њега својим копитама. Ова констипација, која убија овог пастува, Јупитра, потпуно му је несхватљива.
мишљаху да је острво блажених, са мраморним палатама, вртовима и улицама, по којима трче красиви белци, играјући на копитама, и она је била пуна лажи. Ништа се у њој није могло, без дишкреције, како су мито звали. Све се могло купити.
Редови коња трзали су узде и махали главама, а добри коњи копали копитама. Коњаници су били добили бољу одећу од својих сународника у пехоти, па су се дизали у седлу, одвикнути од седења, и
Ура! Ура! Чинило се да земља тутњи и да се тресе, под копитама коња. Та страшна гомила јурила је право на њега, на трибину, као нека олуја која ће однети, као поплава, и њега, и
Црњански, Милош - Сеобе 1
ОДЕ И ФРУШКА ГОРА Аранђел Исакович био је почео да се дави, у хладној води, заједно са једним коњем, што је предњим копитама прскао у вис муљ, а задњим замутио сву воду уоколо, жутим песком.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
На воле јоште дугороге, На силу коња лаке ноге? Гле, један лети амо с паше! Ал' ко на њему оно јаше? За копитама пра се диже, Све амо, амо иде ближе. Аха, о драги сине, ти си! Одма се, мили, знаде чи си.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ови се брзо стишају и пођу обичним ситним корацима. И као пре опет почну да цупкају, разривају пут копитама и грабе виноградима, који се издалека црне, а по којима се свет већ размилео, вију димови наложених ватрâ, шарене се
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
једва газда спаси очи, док магарац, ватра сама, распали га копитама и још њакну, врло љут: „Драги госо, срећан пут!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сјурисмо се у поток. „Ескило“ запљашти по глибу копитама као маљевима, онда полете узбрдо. Видим иде сигурним правцем те му попустим дизгине и ударим мамуз.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И само камење по дворишту, вађено коњским копитама, више не прска и не тандрче, већ како који и где у рупу запао, тако застао и углављен као да се одмара.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
у белом диму снега и ветра Мијат једна умирује угојене вранце што, њиштећи, туку копитама у санке, а јутро се наставља мислима последњих несаница.
Мушко је, несрећниче, знам шта мислиш, сви тако мисле. Чује: коњ треска копитама но калдрми. Куда ће на њему? Кад би га смрт сад згромила, овде пред њим што дрхти, али зна да га смрт неће, и зна да
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Лево и десно, црвене и плаве одране лешине искиданог и искљуваног меса са искрвављеним копитама без поткова. Чини се, као да се очајно напињу да издрже и извуку огроман терет без кога се не може и гледају
Краков, Станислав - КРИЛА
Официри су боли мамузама мршаве коње да звоне поткованим копитама о калдрму. По улицама су цветала женска тела замагљена као чаше у баровима.
Поседали су по улицама. Рука са корбачем описа љутити покрет. Уплашени вранац скочи. Камење врисну под копитама. – Лудорије. Растурили се! Хоћемо ли и у смрт ићи поравњати? Лако је њему са коња причати.
Јуре преплашене мазге и мрве копитама. Звече бацана оруђа. Паника као ураган бесни. Около грми, прашти, звижди. — ... ра—а—а, — урлају дивљи гласови у ноћи.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
крила оштрим перетом, Ил’ коњи брзи икад под нама, Тражећ првенства својој брзини, У брзом трку свога беснила Копитама се тврдим побити?... А данас браћа... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ми нисмо браћа, — подла неверо! У нама није једна крв!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ако неко застане, налети на њега онај позади. Коњи се непрестано саплићу, и војници се чувају да их не згазе копитама својим. Ћутљива колона одмиче кроз мрачну ноћ преко планинских врхова.
Правац Горничево! — и ободе свога коња у правцу треће батерије, да и њу извести. Земља је праштала под копитама његова коња. У тој лудој јурњави као да чујем повремене пуцње пушака за нама.