Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
БЕОГРАДА 125 ПРАЗНИК У ДОЊЕМ ГРАДУ 135 КВАНТАШКА ПИЈАЦА 137 РИБАРНИЦА 139 ЛАЊСКИ СНЕГ 140 ПИТАЛИЦА МЕЂУ КАВЕЗИМА 142 КОШАВА 145 ВАГА ВУКА КАРАЏИЋА 147 ПОГЛЕД КРОЗ ТРИ ПРОЗОРА 149 УПОРИШНА ТАЧКА 153 ИВ 154 ЧИТАЛАЦ НА
питам, и ту је питањима крај! Вреди ли бити спасен по ту цену? Вреди ли по ту цену ући у рај? КОШАВА Кошава разноси са кровова дим, преко тргова котрља венце трња!
питам, и ту је питањима крај! Вреди ли бити спасен по ту цену? Вреди ли по ту цену ући у рај? КОШАВА Кошава разноси са кровова дим, преко тргова котрља венце трња! Тако дува, да дивљу патку, у лету, посувраћа као рукавицу!
Тако дува, да дивљу патку, у лету, посувраћа као рукавицу! Капу, да ми је кошава не би одувала, не носим на глави него у рукаву! Усукане су, као дрвени конопци, врбе које су кошави на путу!
Усукане су, као дрвени конопци, врбе које су кошави на путу! Кошава дува Дунаву уз нос, и његове му таласе, његову пену, заједно с његовим рибама, баца у лице!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Прошао је читав деценијум. Божић је. Студена кошава наноси читаво море снежних облака, који заносе и засипљу улице, дрва, куће — све...
Међу последњима изађе господин Мојсило. Дохвати га кошава и поче да фијуче око ушију и да се игра проседим му прамењем, а он се све више грчи и хита право школској згради, да
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Можда је у неком од њих и Вукашин? Скренуо је и пошао низ стрму улицу с једним фењером. Кошава му збацила шубару, једва је нашао и, придржавајући је левом руком, пожурио и избио на Саву.
“ „Ја више нећу да живим у селу.“ „Добро, живећеш у Београду. Онда се снег у кафанском дворишту сасвим отопио. Кошава је једне ноћи побегла са београдских улица, уплашена млаким југом.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Зато је светлост ту густа и у таквим наносима да је ни кошава, кад витла, не разнесе одмах. Господар Јеврем ту види оног себе, младог, како у јутра непромочива од блеска, пљуска
а Калемегдан, тај Фићир-Бајир, Брег за размишљање, био је каменита ледина, обрасла злим памћењем, на којој се ни кошава не задржава него се ковитла са Дунава.
Било је хладно претпролеће, још су, под земљом, трајале зимске тишине, кошава је промицала без светлости, Васа је носио одсечену главу Марка Чарапића да је сахрани и, први пут, приметио како му је
На то место где, по дану, падне највише светлости коју ни кошава, кад витла, не разнесе одмах, ноћу падају најгушће тмице и лебде по луку који заклапају Вишњићева и Јевремова улица.
Дуго шапућу, али се тај шапат не чује, кошава га понесе, у зору, над замућену Саву и распе изнад мостова или га западни ветрови нагомилају у просторе над равницама.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Мија се маторо засмеја. Како се то одједаред промени, као да нас је кошава пребацила где никад нисмо били... — А да ли носиш апсеницима понекад да нешто поједу? — пита Јана.