Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
„Кад дјете први зуб извади, треба да га баци преко каква дрвета и рече: ’дај ми виле гвозден зуб, ево теби коштан зуб. Зуб колик зуб, а ја колик дуб’.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
метафора, Закон истоветног испод површине, Реквизит данског краљевића, прва Сцена у петом чину, што је краја Почетак; коштан отпад гозбе црва, Та неправилна калота, то кубе Покретне цркве, што истура зубе Да нит прегризе што светове спаја. 2.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
СТОЈАН Дадо, умрех ти! МИТКА (оставља коња кога Марко одводи и пење се чардаку, набијајући фес на очи): Ех, Коштан, бре! Жива рано, бре! (Плачљиво.) Плачи, Митке, плачи! (Трза се.) Али не!
СТОЈАН (руком за њена прса): Груди! КОШТАНА (бежи ка матери): Аман, не! МИТКА (са чардака): Гркљан, Коштан куде је? Викај гу, бре, и свири ву да дође и да ми поје, зашто ако њума нема, све ће да ве потепам!
Истина, лице ти је циганско, ама очи болне имаш. (Коштани): Пој бре, Коштан! КОШТАНА (предусреће Митку певајући): Катинку грло болело, Катинке, лепа девојке.
Гледа, чека ме, и поје: Рафистинде он алма Беш и ал, беш и алма!* (Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш! Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато!
) Тргни се у страну, да те не гледам, зашто кад тебе гледам, мислим много на себе. (Окреће се Коштани): Коштан! Де, пој! Бакшиш? Кеса? Еве на!... (Вади и баца јој новаца.) САЛЧЕ (Митки): Други пут ће она то, Митке, други пут!
ТОМА (већ савладан): Много је ово. (Окреће се Митки): Митке, бре! МИТКА (меће у уста дукат и пружа га Коштани): Коштан, чедо. КОШТАНА (устима узима из Миткиних уста дукат и баца га Салчету у крило).
Жално, тешко да ми појете! КОШТАНА (са сажаљењем): Коју, газда Митке? МИТКА Коју? Ех, Коштан, зар једна је песма жална? Знаш ли шта је карасевдах? И тој тежак, голем, карасевдах!
Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада. (Коштани): И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш... А тој време више не дође.
ГРКЉАН (живо, уплашено): Она је, газдо! Она је за све крива. Е, за ту реч баш ти оволико хвала! Она, још кад Коштан беше мала, дете... И она онако малу учи је да игра и пева. И научи је! Сад, ето, ради ње, сви ћемо да изгинемо.
(Очајно.) Не дај ме, слатки газдо! Води ме тамо! МИТКА (гледа је погружено): Куде, Коштан? КОШТАНА (очајно шири руке напред): Тамо! Тамо! МИТКА (болно, погружено): И тамо земља и овде земља!
Зар ја не знајем шта иде! Иде, Коштана, јесен, дом, кућа, брат мој, м’гла, и гробје... Тој иде. Там ћу и ја! И Коштан, к’д чујеш да сам умреја, слузу да не пустиш. Нико да ме не жали!
Батка је млого видеја, млого преко своју главу префрљија. (Показује на земљу.) Одавде, Коштан, по тамо — нема! И цел век тој је! Зар се ја не подавах, ја не држах? Аја!