Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
и силан, и тајанствен; глас који те раздрага, али ти од њега и памет стане, и крв се следи; глас који те убија, али и крепи — према расположењу душе твоје... И од ове горе ухвати га страх. Од горе у коју је побегао!...
Сунце је све више и више нагињало западу. Врућина је попуштала... Осећао је како га пирка хладан ветрић и како га крепи... Са чела му нестајаше бора... Гледао је кроз гору румени запад, а он, обасјан руменилом, као да се смешка на њ...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Али је мржња још ту једнако; она тиха, али стална, вечна мржња. Она их крепи, даје им снаге и мили им живот. Као оно понекој паорској баби што треба свакога дана извесна мера ракије па да се може
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Робинсон Крусо је Библија авантуризма и потуцања, књига која надахњује и крепи. Глад за непознатим, за пустоловинама, дубока је, животодајна потреба нашег духа.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Гором ладни ветри пире, Па знојаво ладе чело, Из камена вода вире, Ладна вода крепи тело, А кад легнем, густе гране Од сунчане јаре бране.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
тамо доле испод самостана, у студени снежној зимнога дана, непрестано чека бегунац лепи, надом се греје, вером се крепи, греје је нада од главе до стопе, под стопом се њеном снегови топе.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Живо, руко, шарај слово, сентандрејско крепи коло! У пређу се сплео сновач: Бреме, Виљан, лист с Липове, те Илочац. (Тече орач шуми рало.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
ће живот да почне и биће кратак у јеку мача појања и завршног спева прва смрт је била косовски тешка друга нас крепи и односи у лету Са беле тачке трга добро се виде сводови Јерусалима зорњача светли где је Соломоново здање ми се
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
203 сонета. Туга, као слатки нектар, крепи душу, Ко што ноћна роса блажи летњу сушу, Судбини се драговољно препуштају земни сужњи, А људи су од зла чисти само
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ОСВИТ Кад дође ноћ и широм целог света Плине тишина што крепи и годи, И дуге сенке високих дрвета Падну по мирној зеленкастој води, И све заћути ко да у том часу С висова тавних,
И снова месец трепери на води, И спава река, и поље, и гора, И свуд тишина што крепи и годи. — Исток се ведри, звезде гасе... Зора.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ја сам волео њено чисто јутро, пуно радосних покрета, јутро што крепи и подиже душу уморну и помућену оним каламбуром престонице.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Гледећи како изумире време Слепоме телу, што га инстинкт крепи, За огледало се поглед нагло лепи: Да види уста што ће да занеме, Мада још жедна пољубаца, неге, А не покрова, не
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Зими учи шта анђели кажу: Да богати сиротне помажу. Зима носи Божић, данак лепи, Који сваког новом надом крепи. — Драга зимо, Бог нам те је дао! Ко те не би силно поштовао! 1893. ЈЕЛКА Долази нам Божић.
Тамо очи подижемо Кад је небо мутно, Кад је небо плаво. И кад срце у дну стрепи Твој нас наук крепи. Нас облећу твоје душе Зраци богодани Кад смо братски загрљени И на правом путу Врли и ваљани.
И Јун може проћи без икаква лека А твој вапај срећа јоште није чула, — Ти га мани врагу, крепи своју снагу Па се хватај Јула. Питаш: шта ћу онда ако и Јул слаже?
Чекаш ли зар да Црно забели, Да хладни даси Постану врели; Да буде што се Још никад збило, Да јастреб крепи Голубу крило? — Чекаш ли шеве Печене с гора, Ил’ спас од туђих Дипло-мачора?
“ На путу им зубљу Свети Сава пали, — Та сваки ће бити Радојица мали. То те лечи, крепи, то те одржава. Милина је права — То јест, ако имаш доста заборава. С омладине пређеш, видиш друге слике.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Од јесени до јесени, Од пролећа до пролећа, Од дан’ на дан бива јача, Од час’ до час’ бива већа. Што те крепи, ако клонеш, Што те дигне, ако паднеш, Што ти не да да потонеш, Што те чека да одахнеш.
Осетиш ли часак, који Радној тежњи поља тражи, Ти се сети ко те крепи, Ти се сети ко те снажи. XXXИВ Смрти, смрти, црна смрти, Ти си дошла по њу, — је ли?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Пливајући ако с' на час смете, већ прогутан јест! Бивши несрећан славе на путу, ти снова се крепи: Крепкој се намери зар икада отело што? Имаш у души ти велику силу, у духу пак храброст.
одоли, Високо јер му тежи душа смела, И жертвовати сама себе воли Нег’ клеветања сносит тако зела; А надеждом га крепи анђел раја: Сав народ спасти кад прободе змаја.
Чиста љубав нек’ те снажи И сунашца зрак, Зора нек’ те росом поји, Ноћце крепи мрак. Ти си залог од љубави, Моје драге дар, Ах, у теби тужан гледим Њеног лика чар.
Млад Радомир занесе се и на виле обазре се, Краљица се на њег’ смеши Кано сунце свет кад крепи. Он не види, он ослепи, На беле јој груди спеши.
Златни невен вечно на њем’ траје, — Тамо путник пушта уздисаје: Овде пута заборавља муке, Духом младше срце своје крепи И одлакша пута тешка бреме.
Чиста роса зорице Цвета крепи лик, Мени поглед Милице Даје нов облик; Нека роса крепи цвет, Мени прија Милкин свет, Вели славног рода син, Славни
Чиста роса зорице Цвета крепи лик, Мени поглед Милице Даје нов облик; Нека роса крепи цвет, Мени прија Милкин свет, Вели славног рода син, Славни српски син.
Моја нега нек те снажи И сунашца топли зрак, Зора нек те росом поји, Ноћце крепи тихи мрак. Ти си залог од љубави И последњи драге дар, Ах, у теби једном гледим Лика њеног дивни чар.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
У мајски ведри дан, Кад ветар лелуја вреже ил' шуми у вече тавно, Он живи лелуја покров и крепи вечни сан. А доле Дунаво бруји и густи шуморе лузи, И смех, и песма грми, и живот трепери млад...
О, звони, харфо! Мили глас Утеху нека буди, Да њезин мелем крепи нас, Рањене наше груди. А твоје песме бајки сан, Док туга дух нам мрачи, На лепше време, лепши дан, Надежду нека значи!
чистоћу Феба, Украсе сјајне у грађана млади', Речју и делом он увек предњачи У светој служби отаџбине своје; Речју их крепи, а делом јуначи, У страшне дане да одважно стоје Бранећи народ и његова права, Кад бура бесни и кад игра глава.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Кô на дажди класје, кô различак плави, Ја дршћем уз њеног срца топло било. Све тако, крај реке, греје ме и крепи, А кад бела зора с песмама се јави, Кући носим пуну прегршт звезда лепи'. 1912.
Месец је љубавник њени, Он сјајем буди је и крепи, И пред њим открива она Све тајне недара лепи'. И цвета, и гори, и блиста, и у вис гледа из дола; Мирише, плаче