Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Долази Чамчиница и Кречарка да питају је ли госпођа Сока добила какова писма; оне још нису добиле. Рђаво, нема гласа о путницима.
Тако прође пô године, па још нема писма. Кречарка и госпођа Сока да се живе поједу. Чамчиница их теши и, премда и она би већ волела свог Чамчу код куће имати, није
Госпођа Сока са кћериме плаче; тако исто и Кречарка. Већ се малко и Чамчиница побринула, ако се и није још заплашила, јер зна она да је велики враг Чамча, особито кад на
Госпођа Сока и Кречарка проклињу Чамчу; да су знали, не би их са Чамчом никуда пустили. Међутим је Пера по свом обичају газдовао.
Чамча је држао, да ако пошаље писма, заплашене женске, не његова Сара, већ госпођа Сока и Кречарка, поплашене, или ће потеру за њима послати или, што је горе, могу још саме доћи, а то није ишло у његов рачун.