Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
пламен у ведро небо, и кад високо дим као дебео столљ изађе, онда се рашири облак од дима на подобије амбреле, и озго ̓лад начини. — То је било лицем на Св. пророка Илију, 20. дне јулија 1805.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
мој сам посô таде весô текô, И мил и лак ми беше сваки рад; Свршетак сам у души дана чекô, Вечерњи јоште преумилни лад: Тад итио сам ја на њено недро И гледаше јој око сјајно, ведро. 10.
Овако дани гонили су дане, И најтежи је нек ми био рад, Од љубави су благодатни гране На мене доле слале густи лад; И јоште су ми руже одабране По знојном путу простирале слад, — Ал' наједанпут бурни ветар пуну И све ми руже мало
брежићи му дикоји почива Зефирима љуљан њежни цветић млад; Мложина липа тебе ту покрива, На тебе шиљућ благодатни лад, А поред тебе врела воде клизе И вијају се чак до оне низе. 30.
Траву газим, ал' је газим сам, Цвеће берем: коме да га дам? 2 Гај простире листе грáне своје. Над извором густ лад он прави; „Збогом, место, вода вели, моје!“ Јер га мора сад да остави; „Благо мени!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
не доведете овђе ону нашу кобилу, што је два дни дуга, а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека начини лад по њиви. Брже боље отрчи мој отац, те доведе кобилу и жетеоци лијепо стану жети по ладу.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
моје друштво пешаци (којега нас има доста, фала богу), нами је лакше и опколити и преко прећи, и гди год видимо [х]лад или од кућа или од древеса, или ако ће и од плотова, а ми нама[х] у [х]лад, пак идемо лепо господски по [х]ладу.
опколити и преко прећи, и гди год видимо [х]лад или од кућа или од древеса, или ако ће и од плотова, а ми нама[х] у [х]лад, пак идемо лепо господски по [х]ладу. Ко не види да је ово и полезније и лепше. Али, рећи ћеш ми, кад је блато и киша?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад било љети, извали се у лад од врућине, те прући све четири ноге и главу, а исплази језик, па промисли што је о кући говорио, и рече: — Гле, ма
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
И на гробу моме, вечном дому мом, Дићи ће се дрвце у расцвату свом. Рашириће гране, осенчиће ’лад, А њему ће прићи путник неки млад. Оставиће терет, с лица отрт зној, У мислима тражећ он завичај свој.