Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
реке, синове и кћери, мајке и мужеве, рађам ковачнице, путеве, рађам точкове, храстове, раж, ковиље, лађе и ласте! Све што видиш на мојој сиси расте!
сабери нас, врати мраве у мравињак, светлост у свице, врати иње и слану у јесен, дим у зиму, рибе у Ибар, ласте у ветрове, кључ у катанац, воде у воденице, волове у плугове врати, и поцрнело црвенило позлати!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Остаће далеко за мном ови пути, Нестаће и ове сузе куд и друге, Ја ћу нове жеље у свом срцу чути, Као нове ласте.
ГНЕЗДО Плетем своје гнездо изнад ваше главе, Топлије од гнезда у орла и ласте; Ветар отме грану или влакно траве, А, кô цвет џиновски, оно ипак расте.
Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле црнобеле, певале су јој неки тамни напев с мора.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
гости, кад онима вредна домаћица баци зрна пред кућу; и остаће и преко зиме, и дочекаће своје старе знанце, и роде и ласте. Све је село заједно са сељацима променило физиономију своју.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Смешио се на свакога, а веслао је рукама, као што се на Крфу весла. Црни капут, са два репа, као у ласте, пливао је око њега. Био је то човек са лепим, римским цртама лика, али као у детета.
Под прозором су цвркутале ласте, али било их је и над прозором, где су биле свиле гнездо. „Ласте!“ узвикну млади официр. „Зато мени оно на клобуку!
Под прозором су цвркутале ласте, али било их је и над прозором, где су биле свиле гнездо. „Ласте!“ узвикну млади официр. „Зато мени оно на клобуку!
Све што је могао да чује, и види, биле су његове мисли, али су оне пролетале брзо као ласте, а чиниле су се зелене, црвене, а прскале су кроз његову главу, као варнице.
Промукло. Њихове су речи, као из неких пећина, летеле по лазарету, као ласте. Павле је чуо нека имена, нека питања, на која после није чуо одговора. А разговор се настављао.
Петар и Ђурђе су имали обичај да стану у прозор у Петровој соби и да разговарају о својој судбини, и Росији. Ласте су летеле око њихових глава, а, кад би се смрачило, из торњева прекопута, слепи мишеви.
Он је, каже, стар човек, да још једном удаје ћер, коју је отхранио, са својом покојном Анђом, као што ласте свој пород подижу. Живот је људски кратак и неће ни он моћи дуго.
Ипак, после тог Агагијанијановог писма, успомене на госпожу Божич није више могао да истера из главе, као што се ласте, из гнезда у које се у пролеће враћају, не истерују.
да, за забринутост, има места, да се боји да дете не остане, са главом, као водењача, а може бити не дочека ни ласте, идућег пролећа.
За њега је, међутим – навиклог да целог живота живи у заједници, у фамилији Исаковича, као што ласте, као што стадо, као што курјаци живе – та самоћа постала још тежа, него бивша његова самоћа у фамилији.
Црњански, Милош - Сеобе 1
што су одлазиле и долазиле, није се ништа мењало и сем рогова лађарских дубоког, потмулог гласа, није се ништа чуло. Ласте су, те године, тек много доцније почеле да стижу и да се изврћу, у ниском лету, над реком.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
стану као облаци да се пласте, за дом око кога освану санте што их нико не отопи, не премости, за оне којима су само ласте под стрехом гости.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ИИ Не престај, теци, диктатуро с гаја: о врат ми грлен ласте бришу крила у суноврату. Треште гнезда, јаја по зраку звоне. Глувог доба свила у ћуку гуди.
Ти облик мој си - далек садржај ми, вретено ласте, које у ме спреде, с планине бедра, мирис јечма, креде. Расточи, Ткаљо, узбуђења нар ми: да с Твојих спојки пијем
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Жалосно ветар у трсци шуми и зимска туга расте, а ждрала пита осамљен патак: „Да ли ћеш стићи ласте? Одоше оне у топле земље, ваљда су прешле и Средоземље.
већ како који, вукови туле на месец, шуму нам јесен црвено боји, храшће на стражи спокојно стоји, пролеће доносе ласте, на врби — грожђе не расте. Овде је главни чаробњак славни, пријатељ ђавола, вила, (још мало — добиће крила!
“ Заћута друштво дирнуто причом, мисли се роје, немирне ласте: дете-голубић и дечак нежан како у борби јунак израсте. Битка за правду, за народ свој, искова таквих невиђен број.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Шта презире гомила чистача, кад ујутру гега Са сандуцима под мишком, ко ласте кад се селе? — Стари чистачи мрзе више од свега Да очисте своје ципеле.
ће пролеће, И крај мразних ноћи; Блеснуће, ко тањир, сунце изнад луга; У мају ћемо Она и ја поћи Тамо куд иду ласте, У правцу топлог југа.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Али кад туга године порасте, Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад ти око ташта задовољства прозре, У
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ Отвори дрхтаву светиљку Два ока уплашена ко ласте Да откривам глас — ту биљку Што из белог меса расте И трепери: зачуђено ко влат Кад ветрови га враћају и носе.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Бол к'о море расте У мртвој ноћи... док сан жудни, мили, Крилом је, меким к'о паперје ласте, Осени тужну, уморну, на свили. Сама свећа гори у самотној вили. Ј.
ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави душу, нек' спокојно снева Док крај нас лишће на дрвећу жути, И ласте лете пут топлих крајева. О склопи усне, не мичи се, ћути!
Попа, Васко - КОРА
преко прага прешле Руку твојих да није Сунце не би никад У сну нашем преноћило 15 Улице твојих погледа Немају краја Ласте из твојих зеница На југ се не селе Са јасика у грудима твојим Лишће не опада На небу твојих речи Сунце не
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
немам више оне старе плиме За бол и љубав; нити данас расте Цвеће слободе и осећај зиме, Као ни жеља за јесен и ласте. Сад немам више оне старе плиме.
1912. ТАЈНА Тај осећај страха, што у мени расте, Како ме је наш'о баш у ове дане, Кад кровови трошни дочекују ласте И кад зумбул гледа где листају гране.
Лагано, споро, буде се горе, Свуд живот цвећа весело расте, Земља се брзо сади и оре, Нада се диже к'о небом ласте; Лагано, споро буде се горе.
Моја лепа звезда, мајка и робиња, Боже! шта ли данас у Србији ради? Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте. Оживеле воде, ђурђевак и руже. И мирише земља која стално расте У гроб и тишину, мој далеки друже. Једно твоје вече.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
је природа, Не знаш шта је јестество, Тихо величество, Гди фауни оде, Гди се смеју роде, Гди травчица расте, И пролећу ласте, Там је услажденије, Там је восхиштеније. САРА: дакле, да дођемо к девојки. Би ли се приволели њу узети?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Мртва је а негде још траје дан, о ласте Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада У пустињи си што у празној светлости расте док у двострукој тишини слепе
Оде а опет све је ту. Орач широким замахом руке почиње годину. Лето: ласте се купају рибе лете анђели певају над водама.
Краков, Станислав - КРИЛА
XИ СПОКОЈСТВО По земљи су били редови носила. Над њима је било лишће липа и сјај солунског неба, невидљиве ласте и једна далека залутала песма. Ваљда каквог пијаног морнара. Под људима је шкрипао шљунак алеје.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Беласа твоје тело у сутон. ТРУБА Шта вреди плаветно небо, и зумбул и девојче и ласте лет. Негде зàпева труба. То иза гора и вода лелек је рушне сељанке. Род смо.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И северац клети Не душе више. Што сметова оста, То тихо копне између врлети. У чистом зраку нијају се ждрали; Ласте долећу са зимница своји' И бео лелек на пустој обали На једној нози замишљено стоји.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
појавом „црне змије“ у планинском пејзажу), а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње јутро“, „Ласте“, „Љубичице“, „Облаци“ и др.) и ведре слике детињства („Несташни дечаци“, „Беспослен пастир“, „И њен син је ђак“ и сл.
На китњастој липи нашој Жуто грање ћути, дрема; Под стрехом се гнездо рони, Јер у њему ласте нема. „Куд је от'шла та црнојка?“ Наш малиша час па пита; „Ласта, оче, није добра; Отишла је да се скита.
преплиће се са меланхолијом и слутњом смрти, а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње јутро“, „Ласте“, „Љубичице“, „Облаци“ и др.) и слике детињства („Несташни дечаци“, „Беспослен пастир“, „И њен син је ђак“ и сл.).
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Висок и златан крст са торња сипа зрак И трепти вас. Залази сунце и окна горе Кô пожар јак. У небу свијетле се ласте. И вече све ближе Стиже И расте.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
су да је зао ГЛАВА МИ У ТОРБИ КО ДВЕ ПТИЦЕ Ко грлице Гладне ми вилице Ко два коса Лете испод носа Ко две ласте Апетит им расте Ко две вране Хоће да се хране Ко два чворка Траже јела горка Ко пар шљука Само да се кљука
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Прође, Мадо! Одоше си и младос’ и лепотија, како ластавице у јесен!... — Еее, ласте се пâ врћу на пролет, ама твој младос’ и моја лепотија — никад...