Милићевић, Вук - Беспуће
се, с једним угодним и топлим шумом, стресају; дрвеће у цвијету подсјећа на невјесте у бјелини; киша у цвијету цвјетне латице по трави; одасвуда осјећа се оштар угодан мирис цвијета и земље напојене кишом што издише свјежину; дрвеће у цвијету
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У смерној тузи ромори гора. Зелени бреже, дугом заблистај и пламен свуци низ лице створа. Са усне усна латице спира: цвати ми, цвати Роѕа цаніна.
Затруби злокоб с руба памтивека: Планине могу да се сруше, скруне, кад гавез проспе латице и муње; у љутој свађи, чувши кỳкуреке, тек храст, кроз шуму, пре но срч му пукне, у свемир може с гнездима да сукне
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
осетљиве струне и чудна огледала Ја види још једног себе које се расцвета изнутра у неке давне цветнине чије латице дотичу Све. 2.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
(баздрђан, базерђан) - трговац; улица у Сарајеву где су некад биле трговачке радње беар, бехар цвет(ови) на воћкама; латице од таквог цвета бедевија - кобила арапске пасмине бећар - момак, нежења; весељак, лола биљур - кристал Божо =
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Из дебла, ослоњеног на бокове, Цветови пију последње сокове, А кад га изнуре, сјајне латице Почну се гасити, као ватрице. Латице-лептири, који због проклете Слабости неке, не могу да полете...
ослоњеног на бокове, Цветови пију последње сокове, А кад га изнуре, сјајне латице Почну се гасити, као ватрице. Латице-лептири, који због проклете Слабости неке, не могу да полете...
Бори се танка свила Са злом вољом априла, Оцвали трн и вишњица, ко брат и сестра, стоје; Од суснежице Очврсле им латице, Па пљушти, пљушти Ко по рибљој крљушти, А оне пљусак пију, као да су га хтеле И дрхте, снежнобеле.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Од ње се више одвојити нећу. Чим завесу макнем: већ на мене слећу Димљиве латице цвета кога нема. Ево бежим кроз њу, из ње, али споро. Мање ми се ноге као у корњаче.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ко би то могао бити? Свуда, докле је око сезало, царевала је тишина, расли мириси трава, откида ле се звезде и латице цвећа, а горе у висини пловио Месец и сам налик на велико сребрно јаје. »Мора да ми се приснило?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Откидала је расцвале гранчице и стављала свјеже латице на зажарене вјеђе, на уста. Док смо у сутон сједили пред кућом и гледали небо још пуно бљештавила послије сунчева
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Скривено и потенцијално, оно – попут пупољка – развија своје метафоричке латице у конкретном сусрету са читаоцем. И сваки пут унеколико другачије.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
А побрђе и његове латице притисла храстова ситногорица која нигде тако не буја као овде, само кад је секира остави на миру.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Крваве крпетине, окореле од дугог стајања на ранама, скида тако брижљиво и нежно као да додирује латице најлепшег цвета. Затим лагано клизи погледом преко површине распадајућег меса.
вече трљају по костоболном телу, пара што се диже из лонца у коме кључа мрка водурина са патрљцима корена белог слеза, латице зовиног цвета, тршчице спориша и ко зна какве све травуљине, знаци чиљења, болести и грчевитог страха од смрти, лебде
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
би га и заборавила да над извором нису летели лептири кроз чија је крила пролазила светлост сунца, као некада кроз латице пустињског Цвета. И нехотице лептири су је подсећали на цветове које је неки луди ветар захватио и понео.
— жена уздахну и голим длановима захвати прву гомилицу жара. Како је жарило! Како болело! Са дланова су јој као латице макова отпадали парчићи коже.
Ко је није чуо — тај је могао чути глас ластавице у гласовима осталих девојака. Кожа јој је била прозрачнија од латице јасмина, од пуцкетања ватре у мразним ноћима слађи смех. — Како је танана, како красна!
Као мале месечеве кугле зрачила су зрна бисера из латице шкољке коју Сребренка назва Седефна ружа. — Узми једно! — положи Сребренка на дечаков длан зрно бисера најкрупније од
Шапутале звездице, и шапућући све више се спуштале ка земљи, све светлије постајале и круниле се као латице сребрног цвета. — Гле, свици! — узвикну будна саса у ливади. — Гле, душе праведника! — прекрсти се стари рибар.